1934-2010
Čvrsta kao stena
meka kao sena
* * *
Увећана копија фотографије Марије од Манчиних стоји урамљена, као нека врста породичне драгоцености, у кући већ скоро педесет година. Она на фотографији има 25 година, али је већ удовица са двоје деце од првог мужа који је погинуо око годину дана раније. Падају ми у очи три ствари. Лик, руке и ципеле.
Веома је лепа. Лепота због које се потпуно занемарује и оставља све и сели на потпуно други крај земље само са четкицом за зубе. Тако је бар деловала на мог оца.
Руке су у контрасту са нежном лепотом лика. Снажне. Тим рукама је, раних педесетих, садила и гајила пиринач (добро сте прочитали) да би уштедела новац за мали станчић близу Рузвелтове, скоро преко пута Техничких Факултета. Издавала карте, шездесетих, као кондуктер у Градском Саобраћајном, а затим, поставши благајник, бројала новац из дневног промета (понекад, кад бих отишао на посао код ње, није се видела иза наслаганих гомила). Копала темеље, мешала бетон, вукла воду и гасила креч за две куће, једну у Скопљу, а једну надомак Београда. Мењала пелене, прала и пеглала за четворо деце. Чешљала их пред школу. Мазила. Неуморно плела ствари за десет унука.
Није се стидела блата на ципелама. У своје село је ишла кад је могла, у њиве је улазила с радошћу. Волела је да путује, да иде у госте и да их прима. У нашој кући је у разним периодима живело много рођака, ко годину, ко две, а ко и дуже, коме је колико требало да стане на ноге у великом граду. Никад се није потпуно скрасила на једном месту, живот је провела у ципелама, између два града.
Није умела да пева, али је прва устајала за игру. Волела је људе, весеље и шалу. Волела је живот. Много. Много