Poslednja priča

Strpljivo i polako, onako kako se uvek obraćala svojim zabavištarcima i svima koju su je poznavali, pričala mi je tada kako se u lovranskom zabavištu zaposlila krajem pedesetih godina dvadesetog veka, kada tamo ne samo da nije bilo idealnih, nego gotovo nikakvih uslova za rad sa decom. Počelo se i godinama potom radilo bez ijedne dečje knjige na srpskom jeziku ili igračke, a o stručnoj literaturi za vaspitače se nije moglo ni govoriti. Sve je, kako nam je tada govorila, gospođa Julijana, bilo prepušteno snalažljivosti i mašti zabavilje.

- Prve godine je u zabavištu bilo 28 dece. Ja sam tada bila bez ikakvog iskustva u radu sa decom, a ničega nismo imali, pa ni igračaka. Sve je bilo prazno. Jako sam se mučila tada. Ni iz jednog zabavišta u okolini nisam mogla da dobijem ili pozajmim

knjige, jer je ovo bilo jedino zabavište na srpskom jeziku. Poseban problem je bio što kod nas deca nisu bila podeljena u starosne grupe, kao u ostalim zabavištima, nego su svi bili zajedno.

Ni jednu knjigu nisam imala. Pričala sam im i pevala pričice i pesmice koje sam nekada ja kao dete slušala od roditelja. Puno sam se igrala sa njima, jer sam volela decu. Prve knjige sam dobila kasnije iz Jugoslavije, od rodbine i prijatelja među kojima je bilo i učitelja.

Da li je sastav dece bio nacionalno mešovit?

- Najviše je bilo srpske dece, ali su dolazili i Mađari. Kad smo već završavali godinu, iz susednog sela je došlo troje mađarske dece koja nisu znala ni reč srpskog. Za tri meseca su naučili i da deklamuju i da pevaju na srpskom. Kod mene se samo srpski razgovaralo. I kod kuće je bilo tako. Kada su mi sinovi ulazili u kuću, ja sam im govorila: "Došao si kući, zatvorio vrata, izvoli govori srpski. Ja drugo ne razumem".

I svoju decu sam vodila u zabavište. Jedan je ležao u kolicima, a drugi sedeo. Morala sam. Mlađeg sina sam tamo još i dojila. Stalno su se žalili na to što sam bila stroga prema njima, pa nisu voleli što sam zabavilja. I zaista sam uvek prema njima dvojici bila strožija nego prema ostaloj deci. Nikada nisam dala povoda da mi neko prigovori kako su oni povlašćeni u odnosu na ostale.

Uvek mi je bilo krivo što iz tadašnjeg Saveza Južnih Slovena niko nikada nije došao ni da se interesuje kako radimo, niti da pita da li nam treba neka pomoć. Nikada nam nisu dali ni jednu knjigu, nego sam sama morala da prevodim priče s mađarskog. Do 1985. godine, kada sam otišla u penziju, ni jednu knjigu nismo dobili ni od koga odavde, nego sam koristila pesmaricu za prvi razred, koju sam uzimala od učiteljice Zorke. I ona se isto tako patila. Od seoske kuće samo dobijala 40 forinti za svako dete i za taj novac sam im kupovala igračke. Sada čujem da je mnogo lakše raditi, jer ima i knjiga i igračaka.

A kako je izgledao život Vaše porodice i detinjstvo provedeno u Lovri?

- Rođena sam 1929. godine u Lovri. Imala sam jednu sestru koja je pre nekoliko godina umrla. Desilo se to istog dana i istog sata kada je umrla i naša majka, samo godinu dana kasnije. Mati je umrla u 96. godini života. Otac, koji je bio zemljoradnik odgajio nas je u srpskom duhu. Bio je veliki Srbin, kako se to kaže. Do svoje desete godine bila sam kod kuće, u Lovri, a onda sam otišla u Peštu na školovanje. Stanovala sam kod tetke koja je tamo živela, a išla sam u trgovačku školu. Ona se nalazila u Mešter ulici.

Kada sam završila školovanje, zaposlila sam se u seoskoj kući u Lovri kao službenica, a potom sam radila u okružnoj upravi kao sekretarica predsednika. U to vreme su mi ponudili posao zapisničara na sednicama Parlamenta u Pešti, ali mi otac nije dozovlio da idem iz Lovre. Bojao se da se ne udam u Pešti i da ne ostanem tamo.

Onda sam se udala tu, u Lovri 1953. godine. Muž mi je bio zemljoradnik. Od mene su očekivali i da se udam za Srbina i da ne bude zemljoradnik. E, takav se tada nije mogao naći. Upoznali smo se dok sam se ja još školovala u Pešti. Viđali smo se u crkvi, a posle me je on pratio kući. Išli smo i na balove kada su se održavali u mijani u Lovri. Nismo imali neki naš stalni orkestar koji bi nam svirao. Bio je tu čika Lazo koji je imao harmoniku, pa smo igrali uz tu njegovu svirku. To nam je bilo dovoljno. Momci i devojke su šetali po selu, a onda bi seli pred neku kuću i tamo pričali, šalili se... Kada su bila veća slavlja i na bučuru, 28. avgusta, dolazilo je Milan sa svojim orkestrom iz Mohača. Na Svetosavskom balu u Pešti sam bila samo jednom.  (...)