Gde sam sve ovo već video i čuo?

Teško vas i kišobran može spasiti od velikog pljuska. Ovih dana se događaju različite stvari, a ja stalno imam utisak da sam sve to već i video i čuo ranije. Deja vu. Liči malo i na tridesete, a liči i na devedesete. Samo su se uniforme promenile. I rovovi su dublji. Vođe su i dalje vođe.

Glumci se menjaju, metodologija ista. Prvo smo bili mi protiv njih, a sada smo mi postali oni pa smo krenuli mi protiv nas.

Jedva čekam sutrašnji Rijanin koncert. Možda ona ima bolji kišobran.

Setio sam se gde sam sve ovo već video i čuo!

СТАНИСЛАВ: (...) Колико вас браће има, и који си ти по реду?

ЈЕЛЕНЧЕ: Рећи ћу вам с поносом: ја сам шести, а има нас осамнаест.

РАДОВАН: Осамнаест? Биће посла, биће посла.

СТАНИСЛАВ: Како осамнаест? Ја сам вас годинама бројао и никако да вас пребројим. Има вас између десет и сто шездесет. Таман стигнем до дванаест, кад, неко купи ново одело, неко пусти браду, неко се ошиша...

РАДОВАН: То им је тактика, да се праве различити. Тако скривају бројно стање. Знам их ја, још из Завичаја!

РУМЕНКА: То су твоји земљаци. Твој народ.

РАДОВАН: Нису они "мој народ"! Мој народ је на другој страни планине. Мој народ нема везе са Вилотићима. Они су одувек били издајници и олош. У пет ратова смо били пет пута на различитим странама... Јесте, јесте, знам шта хоћеш да кажеш: ми смо били једно племе - били смо, али смо се кроз векове поделили; све што ваља, што је поштено, честито и племенито, све је 90 о прешло на нашу страну. Код њих су остали само разбојници, сецикесе, коњокрадице и покварењаци!

РУМЕНКА: То они исто кажу за вас.

РАДОВАН: Знам, знам, говоре, говоре, зато што им нисмо језике почупали кад је било време... Станиславе, настави. Ја сам слаб са живцима - убићу га моментално, па нећемо ништа сазнати.

СТАНИСЛАВ: Дакле, момче, да наставимо са бројним стањем: је ли онај са цвикерима исти онај без цвикера?

ЈЕЛЕНЧЕ: Није. Исти је онај са качкетом и лулом.

СТАНИСЛАВ: Он је најмлађи?

ЈЕЛЕНЧЕ: Најмлађи је са брковима. Има плаве очи и мало изгубљен поглед. Сањалица. Диван човек. Свако јутро плаче кад чита новине... А брат до њега - муца.

СТАНИСЛАВ: Не муца, него кашље. По цео дан кашље. Рипће, стока, зграда се тресе.

ЈЕЛЕНЧЕ: Он воли да кашље. Док је био мали стално је штуцао. Једно време је ишао само натрашке. Лекару су рекли да му није посвећена довољна пажња док је био мали, па он стално хоће да буде у првом плану. Иначе, то је диван човек.

СТАНИСЛАВ: А онај што виче: "Ала волим да мрзим!" Је л тај исти онај што ћути у биоскопу?

ЈЕЛЕНЧЕ: Јесте, ако мислите на њега.

СТАНИСЛАВ: Носи бело одело... односно црно?

ЈЕЛЕНЧЕ: Он је. Има, овако, велику масну флеку на сакоу, од бурека, и увек је без пертли... Али, зрачи некако, не бих рекао како, мада можда.

СТАНИСЛАВ: Сув?

ЈЕЛЕНЧЕ: Јесте. Упадљиво сув и дебео.

РАДОВАН: Сад ћу га убити.

СТАНИСЛАВ: Како то: сув и дебео?

ЈЕЛЕНЧЕ: Контраверзна личност.

                                             * * * * * * * * * * * * * * * * * * 

РАДОВАН: Увек се радујем кад неко са села успе. Џорџ је у Чикаго дошао са једне сиромашне и забачене фарме. Био је последња сиротиња. Да је ишао у школу, ишао би бос. Није имао пребијеног долара, све док се после две велике пљачке није обогатио. Опљачкао је једну банку и једну робну кућу трулих капиталиста, и, онда, паре уложио у "систем беле технике и расхладних уређаја за пустињска возила - Џорџ енд компани". Јеби га, ко не рескира, тај не профитира. Требало је имати јаја па опљачкати оно што је он опљачкао. Мазнуо је пет милиона долара из најчувеније банке у самом центру. Ушао, убио две благајнице, два полицајца, једну чистачицу, једног шефа рачуноводства и неколико муштерија. Цап, цап, цап, пет милиона у џеп и - довиђења. Здраво, мили моји, куд који. Ја одô, а ви се сарањујте. То се тако ради. А не, пензија сваког првог, па развлачи паре кô пијан гаће. У шта ја да инвестирам? Где да уложим и обрћем пензију... Једва чекам да ми Џорџ дође у посету. Сигурно ће нешто смислити и за мене. Он је увек пун идеја како да се човек обогати...

Dušan Kovačević
Radovan Treći