Traktat o nemoći

 Član 28 Zakona o zdravstvenoj zaštiti

Pacijent ima pravo da od nadležnog zdravstvenog radnika blagovremeno dobije obaveštenje koje mu je potrebno kako bi doneo odluku da pristane ili ne pristane na predloženu medicinsku meru

Na osnovu kojih informacija roditelj treba da donese odluku o tome da li će dati saglasnost za bilo koju hiruršku intervenciju na svom detetu? 

Treba li svako od nas, na dan dobijanja Izvoda iz matične knjige rodjenih za svoje dete, da obezbedi i neki sertifikat o posedovanju osnovnih znanja iz pedijatrije ili  treba da verujemo lekaru koji  intervenciju predlaže?

Ako da, zašto onda jedna pomalo neobicna rečenica čini sastavni deo svakog lekarskog izveštaja?

A kako to u praksi izgleda? Jedan od mogućih načina iskusila je mama Sanja iz Beograda čiju ispovest  vam (uz njeno odobrenje ) prenosimo:

 ***************************

Ceo petak provedoh 'po doktorima'.

Bila sam u obe bolnice dva puta (i u DZ na pregledima za upute) i verovatno cu uskoro i treci put. L izgleda ima upalu slepog creva, sto je nebitno za moje pitanje.

Elem , na izveštaju is IMD stoji:  Pacijent upoznat sa stavom 1 i 2 člana 28 Zakona o zdravstvenoj zaštiti.

Ista recenica stoji i na izveštajima iz privatnih klinika koje sam posecivala poslednjih 6 meseci.

Da li treba da kažem da ni od jednog zdravstvenog radnika sa kojim sam dosla u kontakt u poslednje vreme nisam čula ni reči o pomenutoj recenici? Pošto dežuram nad bolesnim detetom, informisah se.

Ovo stoji u Zakonu:

„Pravo na obaveštenje“

Član 28.

Pacijent ima pravo da od nadležnog zdravstvenog radnika blagovremeno dobije obaveštenje koje mu je potrebno kako bi doneo odluku da pristane ili ne pristane na predloženu medicinsku meru.

Obaveštenje treba da obuhvati:

1) dijagnozu i prognozu bolesti;

2) kratak opis, cilj i korist od predložene medicinske mere, vreme trajanja i moguće posledice preduzimanja odnosno nepreduzimanja predložene medicinske mere;

3) vrstu i verovatnoću mogućih rizika, bolne i druge sporedne ili trajne posledice;

4) alternativne metode lečenja;

5) moguće promene pacijentovog stanja posle preduzimanja predložene medicinske mere, kao i moguće nužne promene u načinu života pacijenta;

6) dejstvo lekova i moguće sporedne posledice tog dejstva.

Obaveštenje iz st. 1. i 2. ovog člana nadležni zdravstveni radnik dužan je dati i bez pacijentovog traženja.

Obaveštenje daje nadležni zdravstveni radnik usmeno i na način koji je razumljiv pacijentu, vodeći računa o njegovoj starosti, obrazovanju i emocionalnom stanju.

Ako pacijent ne poznaje jezik koji je u službenoj upotrebi na teritoriji zdravstvene ustanove, mora mu se obezbediti prevodilac u skladu sa propisima o službenoj upotrebi jezika i pisma, a ako je pacijent gluvonem, mora mu se obezbediti tumač. Pacijent se može odreći svog prava na obaveštenje, osim obaveštenja o tome da je predložena medicinska mera potrebna i da nije bez znatnog rizika, odnosno da je rizično njeno nepreduzimanje.

Nadležni zdravstveni radnik može izuzetno prećutati dijagnozu, tok predložene medicinske mere i njene rizike, ili obaveštenje o tome umanjiti, ako postoji ozbiljna opasnost da će obaveštenjem znatno naškoditi zdravlju pacijenta. U tom slučaju obaveštenje se može dati članu porodice pacijenta.

Pacijent ima pravo na obaveštenje i uvid u troškove lečenja. U medicinsku dokumentaciju nadležni zdravstveni radnik unosi podatak da je pacijentu, odnosno članu porodice dao obaveštenje o podacima iz st. 1. i 2. ovog člana.“

******************************************

 Da li je suvišno reći da od lekara treba kleštima vaditi bilo kakvu informaciju vezanu za bolest deteta? Da se podrazumeva da sami sve znamo? Čemu služi gore pomenuta recenica (boldovana u izveštajima)?

Na izveštaju iz Tiršove stoji: Dat precizan savet o daljem praćenju stanja deteta.

Jedva izvukoh instrukciju da mi valja popodne ići u IMD jer posle 14h Tiršova neparnim danom ne radi.

Pri tome sam izbezumljena od brige i ulažem strahovit napor da iskamčim bilo kakvu informaciju od lekara.I onda se pitam naivno, kad već i lekari koriste računare, zar ne mogu imati unapred spremljene opšte savete koji ce biti u izveštaju, da bi izbezumljeni roditelj imao podsetnik kad dodje kuci?

Ili, još naivnije, pitam hirurga koji konstatuje da L trenutno nije pacijent za hirurški sto, sta sad da radim i kome da se obratim jer je dete nedvosmisleno bolesno (sve analize ukazuju na to, ali se upala ne pokazuje naočigled). I ne dobijam odgovor, odnosno dobijam nemušti: niti znam,  niti me je briga. Kao da je u životu procitao samo knjigu o hirurgiji i to od xx do xy stranice. I o bilo čemu drugom nema pojma.  A petak je uveče i ja nemam kud nego kući da cekam da se najverovatnija upala slepog creva dovoljno razvije, da L postane neciji pacijent.

Posle 12 sati:

I dalje ne razumem, niti znam sta je L.

Znam da sinoć nije bio  za pod nož, da je i celu noć imao bolove u stomaku (od juče ujutru), da je povraćao ceo dan, da je bio 'eklektričan' , da je njegova pedijatrica u koju imam poverenje rekla da sve ukazuje na upalu slepog creva i oboma nam dala uput za ležanje u bolnici, da krvna slika kaže da ima upalu, a analiza urina kaže da je u tom delu sve OK, da je grlo mirno i nos ne curi, pluća su OK,...

I znam da je prethodno veče, dok smo imali goste, pojeo meni nepoznatu količinu kikirikija, smokija, štapića i bombona koje inace ne jede i da ja mislim da mu je sve od toga, ali je doktrima ta prica bila nebitna

Nisam ni htela da se žalim na L bolest, ali me je još ranije zaintrigirao taj član zakona, a  kada sam ga sinoć pronašla, shvatila sam da su i kod nas doktori dužni da pacijenta upoznaju s bolešću i načinom lečenja i posledicama... kao kad gledam u američkim serijama.

I onda se osetim jadno i bedno jer naši lekari (čast izuzecima kao što je L pedijatrica) smatraju da s pacijentom ne treba ni jednu reč da progovore, samo pruže izveštaj i gledaju te kao debila

Sinoć  sam bila sretna sto se vraćam kući na čekanje kako če se razviti L bolest, a ne ostajemo u bolnici jer još uvek nosim traumu iz obe bolnice, a proslo je više od 5 godina od našeg poslednjeg boravka tamo. Ne verujem da se šta promenilo.

Nisu hirurzi ovaj put bili neljubazni. Na IMD sam ja kleštima vadila bilo kakve instrukcije šta dalje. Pretpostavljam da su naši lekari naučeni na takvo ponašanje.

Ne znam u kakav deo obuke spada takvo ponašanje. Niti znam da li se pravdaju velikim brojem pacijenata, ali pomenuta rečenica sa njih skida bilo kakvu odgovornost. Pacijent je dobija u izveštaju, a nema pojma šta znači.

Kao što rekoh - traktat o nemoći.

Sanja (Beograd)