Sedmi pečat

Bez namere da pokusam da edukujem i da pretenciozno objasnjavam opsta mesta u istoriji filma/kulture/zivota, ipak smatram da je za generaciju koja se ne seca kumrovackog Marsala i koja misli da je Kinoteka aneks obliznjeg kazina u Kosovskoj ulici, neophodno da se upozna sa sinopsisom (by Wikipedia) Bergmanovog klasika iz 1957.

Antonius Block (Max von Sydow), a knight, returns disillusioned, with his squire Jöns (Gunnar Björnstrand), from a Crusade and finds that his home country of Sweden is being ravaged by the plague. To his dismay, Death (Bengt Ekerot) has come for him, as well. He challenges Death to a chess match. Death agrees to the terms: as long as Block resists, he lives. If he wins, he shall go free.

Stavljajuci sedmi pecat na srpsku tragediju iz oduvek/zauvek mracnog dvorista Vlade Srbije, dilema da li je Zoran Djindjic pobedio ili izgubio je i dalje "otvorena"...za neke. Za mene licno nije, jer cinjenica da je proslo sedam godina od trenutka kada mu je neka druga Srbija raznela srce, dovoljno govori sama po sebi. S' druge starne, ako bismo imali sanse da ga pitamo sta misli o svemu après lui, verujem da bi sa svojim zaraznim osmehom na licu rekao da je bio u pravu i da Srbiju niko ne moze zaustaviti na putu kojim se bespovratno krece, uprkos cinjenici da on tom istom Srbijom vise ne hoda. Mozda to nije brzina kojom bi on voelo da se ide, mozda i trajektorije nisu nesto sto bi on licno potpisao, ali generalno govoreci, to je to....Da li je?

Licno, iako u sopstvenom karakteru posedujem odredjene ekstremno romanticarske elemente, ja se sa takvom njegovom tvrdnjom ne bih nikada slozio, jer put sa njim i bez njega, ma gde isli i stigli, ne moze biti isti, imajuci na umu cinjenicu da on nije deo te avanture. Tragicni i sramni dogadjaj iz marta 2003-e je nenadoknadiv gubitak za svakog gradjanina ove zemlje, a licno bicu dovoljno drzak i mozda svesno nadmen za nekoga, ako kazem da je ceo region izgubio jedinstvenu i neponovljivu licnost koja u bednim i sramnim 90-im nije postojala apsolutno ni u jednom parcetu SFRJ, niti se danas na dalekom horizontu vidi politicka licnost koja bi mu se po kolicini energije, vizonarstva, politicke mudrosti i umesnosti, inteligencije i spremnosti na odricanje zarad ostvarivanja viseg cilja, mogla pribliziti.

Nedovoljno cenjen, usudio bih se reci cak i omrzen, kod kuce, sa odredjenom rezervom, kao posledicom nedokucive kolicine zavisnosti, prihvacen u regionu i aklamativno prihvacen (bar za vreme svog kratkog mandata) od strane internacionalne zajednice, Zoran Djindjic je uradio sve sto je mogao za svojih 758 dana provedenih na celu male drzave, gotovo nepopravljivo i konstantno ruinirane tokom prethodnih 15 godina.

"Ne možete da suzbijete požar, a da se ne opečete, na možete da suzbijete poplavu a da se ne pokvasite i ne možete da se borite sa organizovanim kriminalom a da vam ne prete."

U jednom trenutku je izgledalo da je ako nista drugo, uspeo da (re)animira uspavanu, bensendiranu izmrcvaljenu naciju i natera je da pomisli da je mozda stvarno ipak moguce ziveti lepse i bolje, ako svi nesto pokusamo da uradimo drugacije i bolje nego prethodnog dana. Cinjenica da je ta svetlost probila visegodisnji mrak i zakucala na prozore ljudi sirom Srbije je mozda nakon dana kada je izabran za premijera i najsvetliji momenat u istoriji Srbije za period Gazimestan 1987-Nemanjina 2003. Broj ljudi kojima je Zoran Djindjic svojim delovanjem od 25.01.2001 sve do svog poslednjeg trenutka, uspeo da promeni tok misli je mozda statisticki besmisleno mali, ali imajuci na umu stanje nacije, nakon Miloseviceve tiranije, svaki ali apsolutno svaki promenjen mind setting je bio enorman uspeh za njega i za sve nas. Cinjenica da je obican covek negde u srpskoj zabiti uspeo da bude animiran od strane nekoga totalno drugacijeg od njega samog i da je poceo da razmislja drugacije je legat koji ce zauvek ostati privilegija coveka kukavicki ubijenog dok je na stakama pokusavao da dodje do svog radnog mesta. Tom cilju se niko, apsolutno niko, osim njega samog nije ni priblizio u novijoj srpskoj istoriji, ukljucujuci i Marsala koji je mnogo voleo da prica sa svima, na odredjen nacin...

Epski je tragicno da danas, sedam godina kasnije, ko god prica o Zoranu Djindjicu u superlativima prakticno jednim klikom biva svrstan u nedefinisano sektasko udruzenje necega sto ne postoji, a pitanje je i da li je ikada u stvarnosti i postojalo. Takva drustvena klima govori najvise o nama samima, o tome ko smo, kakvi smo i kako je u stvari bilo jednostavno iskreirati atmosferu i platformu za ubistvo najboljeg medju nama. Ovde je rec o nepostojanju konsenzusa o novoj, drugacijoj Srbiji, prosloj kroz katarzu, ociscenoj od svih recidiva proslosti, ponosnoj na svetlu istoriju svojih predaka ali i o Srbiji osramocenoj delovanjem svojih savremenika i zlocinackih lidera sa kraja dvadesetog veka; o Srbiji spremnoj da ide samo napred, da ne gleda vecito unazad, da resava sopstvene probleme uvazavajuci aktuelne politicke okolnosti, voljnoj da proguta par zaba i da svojim svakodnevnim delovanjem utice na popravljanje slike o samoj sebi....

Deklarativno i nominalno, situacija nije takva, tj svi smo na tom putu, ali ako bismo bili realni i pricali jezikom brojeva, postavlja se pitanje koliko hiljada bi brojala takva populacija, koja bi nominalno sve to blanko potpisala? Ne radi se o odrzavanju kulta nekoga ko ne koraca Zemljom i ko je bio samo jedan medju mnogima na politickoj sceni, vec je rec o neprolaznosti onoga sto su vladari Srbije iz devedestih, njihovi ideoloski naslednici koji su vojni udar na Gazeli proglasili legitimnim sindikalnim protestom i autor Gvozdenog rova i vodja tog sindikalnog protesta, ostavili u nasledje nama i nasoj deci. Ruinirana zemlja, raspadnuta ekonomija, odsustvo beskompromisnog raskida sa sramnim legatom strasnih ljubavnika iz Pozaravca, nesaglasje po bilo kom politickom pitanju, nespremnost da se zlocini nazovu pravim i jedinim mogucim imenom, revitalizacija snaga koje se ne stide uradjenog devedesetih....su samo neki od elemenata tog nasledja, cije neeliminsanje je ucinilo da ubistvo najveceg motivacionog gurua* kojeg je Srbija ikada imala, postane sasvim normalna i legitimna stvar.

Gde je Zoran Djindjic danas u nasim zivotima, nasoj politici, nasim stremljenjima ka EU, nasim naporima da sacuvamo sopstvenu teritoriju, koja nam je bescasno oduzeta uz amin i svesnu pomoc sopstvenog tiranina...? Gde je danas Zoran Djindjic u nasem sopstvenom drustvenom i politickom slepilu, danas deset godina nakon sto je Pozarevacki bankar priznao da je izgubio vlast i time okoncao nesto sto je trebalo da bude gotovo jos na Trgu Republike 1991-e... tacnije nije trebalo nikada ni da se dogodi i sedam godina nakon sto je Zmija, generalni sekretar sindikata crvenih beretki, nanisanio, hladnokrvno se nasmejao i.... razneo njegovo srce... gde je?

Ako pitamo aktuelnu politicku garnituru, odgovor bi bio tu, sa nama... OK, legitimno, nema problema, samo nastavite da radite... videcemo...

Ako pitamo tih nekoliko hiljada, stotine hiljada ljudi za koje je Zoran Djindjic stvarno predstavljao nadu za bolji zivot ili tih million i po koji su ga u tisini, koju je Amfilohije svesno razorio, ispratili u vecnost... odgovor je ... hm, mi smo to, ta snaga.. samo nismo sigurni sta mozemo, sta treba i da li treba bilo sta da radimo...

Prvi... nadam se ne i poslednji...

*vrhunska definicija Istoka Pavlovica