Šta nas motiviše?

Ovih dana, jedan od najčitanijih tekstova na engleskom jeziku na sajtu Glasa Amerike je izveštaj novinarke Džuli Tabo, koja je razgovarala sa Danijelom Pinkom, piscem koji u novom bestseleru “Drive” istražuje šta zaista motiviše američke i druge radnike.

Na prvi pogled, reklo bi se da ljude u profesiji podstiču konkretne nagrade: novac, mogućnost unapredjenja, ideja da će se proslaviti, obogatiti, postati moćni. Medjutim, Pink, u knjizi čiji je podnaslov “Iznenadjujuća istina o tome šta nas motiviše”, osporava taj tradicionalni koncept. Većina biznisa danas funkcioniše po principu “štapa i šargarepe”, nagrade i kazne. Prema Pinku, taj sistem daje rezultate kada radnici obavljaju jednostavne, rutinske poslove kao što je pakovanje ambalaže u fabrikama.

No, kod zanimanja koja iziskuju kreativnost i složeniji način razmišljanja, šefovi treba da zauzmu drugačiji pristup – smatra američki autor. Kreativne radnike ne motivišu spoljni faktori kao što je novčana nagrada. Oni svoj posao rade zato što ga vole, vole izazov koji donosi, osećaj da su mentalno angažovani. To su takozvani unutrašnji motivatori, i oni se sastoje iz tri komponente. Prvi je autonomija, faktor koji dovodi do vrhunskih radnih rezultata ne samo u SAD nego i većem delu razvijenog sveta.

Drugi faktor je majstorstvo – želja da se usavršimo u nečemu što smatramo važnim. Prema nedavnom istraživanju univerziteta Harvard, ljude na poslu iznad svega motiviše želja da vide progres u svom radu, kada se osećaju najpoletnije i najangažovanije.

Najzad – tu je osećanje svrhe, ideja da je ono što radimo u službi nečeg većeg od nas samih. To ne mora da bude nešto grandiozno poput izmišljanja fantastičnog načina da se eliminiše efekat staklene bašte. Jednostavno može da bude u pitanju pisanje dobre novinarske priče ili stvaranje proizvoda koji ljudima makar malo olakšava život.

“Ljudi su složena bića, imamo niz različitih nagona. Neke stvari radimo iz iracionalnih razloga, nešto radimo zbog želje za nagradom ili straha od kazne. Ali takodje radimo stvari iz velikih, transcedentnih razloga. To je deo naše, ljudske prirode, i sada nauka potvrdjuje ono što smo verovatno osećali u svom srcu – a to je prilično dobra kombinacija” – zaključuje Danijel Pink.

Razgovarajući o ovoj temi u našoj redakciji, premišljali smo - da li je “unutrašnja motivacija” bar delimicno privilegija bogatih, industrijalizovanih zemalja, gde su radnici dovoljno placeni za svoj rad da mogu da obezbede pristojnu egzistenciju? Da li unutrašnje zadovoljstvo motiviše i zaposlene u zemljama u tranziciji, ili su neke opipljive nagrade snažniji stimulans? S druge strane, ako pogledamo ponekad brilijantne rezultate radnika iz zemalja u tranziciji, i zemalja u razvoju, koji za svoj rad definitivno nisu adekvatno plaćeni – oni su snazna potvrda ove teorije. Sta vi mislite o tome?