KOMŠIJA

forum.net.hr/forums/t/239217.aspx

Reč KOMŠIJA je u srpski ušla direkt iz turskog jezika: KOMSU sa kvačicom ispod S. I značenje isto, naravno. Nije šala, 500 godina ispod Turaka! E ne mogu ja bez digresije! Ne znam da li ostali narodi koji su takođe bilo pod Turcima 500 a bogami neki i više godina, toliko laparaju, laprdaju i okrivljuju za sve moguće i nemoguće, baš tu 500-godišnju tursku vladavinu. Pa Srbi bre!, aj’ malo za promenu, o sebi! Razmislite, mućnite glavom, pa nije Veliko Tursko Carstvo iz čistog keifa uz nargile, kahvu i rahat lokum, smislilo da samo šačicu Srba pokori i da im zasedne na grbaču, ni manje ni više nego 500 godina. Pola Evrope, Azije, Afrike, jahahu oni vekovima! Opamjataj se rabe Serbski! Često me začudi činjenica da za tih 500 godina, preci naši (čast i čest izuzecima) ne naučiše makar govorni turski jezik! Ništa, ič! Osim preuzimanja (zbog svakodnevne upotrebe) pojedinih reči i izraza i njihove modifikacije, prilagođavanja i neretko nespretnog skraćivanja, sve u cilju da se prenatrpani dnevnopreživljavajućim problemima, mozgovi naših predaka ne umaraju preko potrebnog minimuma, niko se ne potrudi da nauči turski jezik. Podaci da je srpski u Stambolu bio jedan od službenih jezika su „svaka čast“ ali je nezainteresovanost za učenje „stranih jezika“ naših Kurđela i Askurđela, za mene poražavajuća! Gde ono...ili, koje ono rekao...ili, se kaže: Koliko jezika govoriš, toliko si bogat. Da kojim slučajem krenem da anketišem, glede prethodnog, beogradsko pučanstvo, prolaznice i prolaznike, putnike namernike,  zaposlene i one bez posla , sve do kafićlija u Strahinjića Bana, odgovori bi bili u dijapazonu: Nemojte mene, ja nisam odavde (a odakle si majke ti, sa Marsa?), pa do ekstremnih: Š’a, kome bre treba balijski jezik, jebali te Turci na buljuke! Zapanjujuće, a bili smo 500 godina prve KOMŠIJE! No, da se vratim na zadatu temu: KOMŠIJA. Evo kao desert nudim tekst koji sam napisao i objavio na svom Blogu 30.aprila 2009 godine a u vezi je sa temom:

Pripadnici Nebeskog Naroda vekovima se busajući u prsa svojom gostoljubivošću, srdačnošću, ljubavi prema bližnjem a u praksi ubijajući, sakateći

i ponižavajući bližnje, pre svih, svoje najrođenije, u ovim vremenima kao da su se približili vrhuncu. Od bližnjih nećete dobiti ni čašu vode ako umirete od žeđi! Naprotiv, uživaće i naslađivaće se vašim mukama. Poserem se ja na zlatne viljuške kada znam da su ubijali i oslepljivali svoje roditelje i braću. Započeto pre mnogo vekova, danas je uz pomoć nadnaravno porasle zlobe, pakosti i bezrazložne mržnje, dostiglo razmere horora.

Hteo, ne hteo, primoran sam da se bakćem sa požarom koji nas je zadesio i njegovim rušilačkim učinkom. On je u dubokoj i neraskidivoj vezi sa prethodno napisanim. Pet dana su iznosili džakovima izgoretine! KOMŠIJA, susjed, bližnji...čiji se stan nalazi do našeg, prijavio nas je opštinskoj komunalnoj službi. Juče su mi se na vratima pojavila dva čoveka od, kojih je jedan, izgledom plaćeni ubica, dreknuo: Obustavite sve radove! U prvi mah zatečen ipak sam se posle nekoliko sekundi „snašao“ i upitao: Ko ste vi i kako mi se to obraćate? Drugi, staloženiji i pristojniji je rekao ko su, odakle su i da su došli po prijavi. „Ubica“ je nastavio i dalje povišenim tonom: Od 13 do 17 sati je vreme za odmor po Kućnom redu i ni ekser ne može da se zakuca. Iako mi je došlo da ga zadavim, mirno sam ga pitao da li ume i zna da govori i razgovara normalno i ljudski. Čuli ste šta sam rekao, odmah obustavite sve radove i ako dobijem još jednu prijavu predaću vas policiji. Zalupio sam im vrata. Čovek sam pa još u „govnima“ do guše, popizdeo sam i KOMŠIJI na glas poželeo: Dabogda ti se desilo sve kao i nama...dabogda crkao...! Samo što sam to izgovorio, pomislio sam da nikome pa ni njemu ne želim nikakvu nesreću a najmanje požar. Afekat je jedna a činjenica da ne pripadam ogromnom delu Nebeskog Naroda koji uživa u tuđoj nesreći, druga stvar.

Taj isti KOMŠIJA  je dva dana kasnije, sretosmo se ja ulazeći a on izlazeći iz samoposluge, osmehnuvši se hteo da me pozdravi, da se izrazgovara sa mnom, da ćakulamo, šta li?! Gde će mu duša! Priznajem, dolazio je KOMŠIJA dva puta da mi kaže kako ne može da „odradi“ svoj posleručkaobavezniodmor + spavanje, od buke koja dopire iz našeg stana, govoreći mi: Znam da vam nije lako ali neka se i majstori odmore a i propisano je Kućnim redom. Ej bre, izgorelo mi sve što sam imao a on, KOMŠIJA, bi da mu čišćenje i obijanje zidova do betona ne remeti spavanje posle ručka i to tri dana nakon požara koji nam je progutao sve što smo imali! Samo me posleinfarktna smirenost, teško stečena naučenost na obuzdavanje sebe samoga i (ono što ja nazivam) himalajsko disanje, spasila od arestovanja i završavanja u zatvoru zbog nanesenih teških telesnih povreda. Moj prvi KOMŠIJA je za mene INOZEMSTVO koje em STANUJE U MENI em nam se zidovi stanova dodiruju.

U politici i diplomatiji se makar deklartivno a više paušalno, često pominju tz „dobrosusedski odnosi“. Dobri KOMŠIJSKI odnosi su preduslov suživota, još jedan novokomponovan termin/izraz. Dobar KOMŠIJA, sused ti više vredi nego brat rođeni. Na moju veliku žalost, sestre se ne pominju a ni KOMŠINICE. Meni bi to kud i kamo više odgovaralo. Munem se littl na net i vukajlija, rečnik slenga, pod KOMŠIJSKI odnosi nađem: Svakodnevni razgovor preko terase, u prolazu...

Ti nisi moj nivo, jedi govna!, ...Ne diram te, ne diraj me odnosi. Na BLIC online:
Tag: KOMŠIJSKI odnosi, A. Lalić/petak, 15.01 2010, -10:14h Umiru u stanovima sami i zaboravljeni. Novi Sad – Dvoje preminulih Novosađana je pronađeno u stanovima u kojima su sami živeli. Oboje su umrli prirodnom smrću ali tela su pronađena tek nedeljama kasnije....KOMŠIJE...

Evo pride i ovo:

KOMŠILUK

Datum: 29.03.2009 19:22
Autor: Sead Fetahagić

Poznata je priča kako je neki čova prodavao kuću, pa je previše zacijenio. Pita ga potencijalni kupac zašto mu je tako skupa kuća, kada je očigledno da toliko ne vrijedi. Tačno je da kuća ne vrijedi toliko, odgovara prodavač, ali vrijede KOMŠIJE.Oduvijek su se na ovim prostorima cijenile KOMŠIJE, jer je bolje imati dobre KOMŠIJE nego rođake, pošto će oni u nevolji prije i brže priteći u pomoć. No, nešto se od tog dobrog KOMŠIJSKOG odnosa pokvarilo, jer u gradovima u višespratnicama kao da ne postoje KOMŠIJSKI odnosi, građani su se potpuno otuđili.

Otuđili, dašta! Doterasmo do toga da nam je (a i mi njemu!) KOMŠIJA postao ni rod ni pomoz bog! Bosanac, sadašnji Amerikanac piše:

Kada bi me neko danas pitao da poredim onaj KOMŠILUK od prije rata i ovaj danasnji, ne znam sta bih rekao: nekad smo se zaklinjali u KOMŠIJE a znamo sta nam se dogodilo. Sa ovim danasnjim nema one prisnosti kao nekada ali cini mi se da mi oni ne bi uradili ono sto su mi (i mnogim drugim) uradili oni u koje smo se zaklinjali. A vama ostavljam da odlucite sta je za vas vaznije.

Šta mi preostaje nego da skujem novu izreku: Što može da ti uradi KOMŠIJA, to ne može ni zlotvor! Niko od KOMŠIJA iz našeg ulaza nije došao da nas bar pita: Treba li vam nešto...imate li šta da jedete a kamo li da nešto pomogne!

Ali uvek postoji i tz druga strana medalje. Nama su u pomoć pritekli ljudi s kojima se s vakta na vakat viđamo, ne baš bliski poznanici, čak neki od kojih smo mogli da očekujem svašta ali pomoć ne! Donosili i davali nam jastuke, ćebad, Sremci perine, pantalone, dukseve, košulje....zvali nas da “klopamo pasuljčinu”, sarmu....davali “crkavicu” u vidu 100, 150 Evra, nepovratno....hteo ne hteo, stalno mi je u glavi odzvanjalo COINCIDENTIO OPPOSITORUM!

Jaoj meni! Ne bi valjalo da se izostavi, da zaboravim na srpsku tradiciju, umal’ da smetnem s uma među!

-Na selu su uobičajene svađe zbog međe. Kad se KOMŠIJSKI odnosi toliko iskomplikuju i seljaci sa verbalnog pređu na fizičko ubeđivanje, zatraže pravdu na sudu. Takva suđenja nisu nimalo jednostavna. Pola sela dođe da svedoči, a svako događaj opiše drugačije. Obe strane imaju lekarsko uverenje o povredama, svi svedoci pristrasni - ko će ući u trag onom što je prvi započeo!

Tekst je skinut sa net – a. Moram ga dopuniti, pored KOMŠIJSKE svađe, u Srba je veoma rasprostranjena i bratska ili bliskorođačka svađa oko međe, koja se takođe završava na sudu a česta su  i smrtna ishodišta!

Zaključak: KOMŠIJA ti može biti “na ranu privijajući” a može ti se matere najebati i za glavu te skratiti! U dijapazonu zvanom lepeza od prvog do drugog slučaja, su svi ostali KOMŠIJSKI odnosi.

Srećom, kao što rekoh, ništa zaista nije crno-belo, život šaljivdžija zna i ume da nas i prijatno iznenadi. Mariopan je pre neki dan postavila blog pod naslovom KONZILIJUM i bez njene dozvole ( znam da se neće naljutiti na mene) izdvajam ove pasuse:

Pozovem telefonom najudaljeniju Komšinicu i kažem joj da sam u kući ali sam bolesna. Iz cuga shvata situaciju i kratko kaže. "Evo mene sa lopatom". Ne treba ti lopata samo dođi da se uveriš da sam živa i tu sam...kaže ona da je drugi Komšija već triput prošao pored moje kuće...

Time sam bila iznenađena i dirnuta u vreme kada mi je muž bio bolestan, stalno je neko dolazio od KOMŠIJA da mu malo pravi društvo, mlađi dolazili da ga skunu sa stepenica sa kolicima da odemo u šetnju, vozili nas kod lekara i slično. I trajalo je godinama ali nisu posustali što je zaista retko. Retki ljudi. Dobri.

Mariopan napisa priču o dobrim ljudima, pravim KOMŠIJA-ma a ja svoju i obe su istinite. Ergo, život nije konfekcija.