A onda doterasmo veš mašinu iz inostranstvo!

Čudo jedno je ta higijena, a mora čovek ponekad i odeću da pere, a koja to mašina najbolje pere veš? Pa naravno bilo koja, samo da je iz uvoza i to po mogućstvu kada se dotera kući da stoji onako “na oku“ svima u komšiluku. Jedan ćosak mora da viri iz kartona, čisto onako da stvara zazubice (kao Ljubica na Bregoviziji) tom istom komšiluku kome nikako više krava da crkne.

Pre par nedelja su moji roditelji dolazili kod mene da vide kako se živi na tom trulom zapadu. Da li i ovde u dijaspori ljudi jedu tri puta dnevno to je veoma zanimalo moju mamu koja zdušno koristi sva moderna sredstva komunikacije od mobilnog telefona, SMS-ova pa do Skype-a da proveri osnovne fiziološke potrebe svog deteta. Mora žena da vidi da li je dete jelo i šta je jelo. Ako nema mesa u obroku onda se ne računa da si jeo. Zbog sve te silne brige, zalihe hrane su nam obnovljene domaćim suvim mesom (par kila) a dobili smo i par kesa čvaraka. Slatkiši se ne računaju jer u prave namirnice ulaze samo zamotuljci koji ti umaste ruku kada uzmeš kesu iz torbe.

Posle desetak dana razgledanja života i običaja domorodaca rešili su da se vrate kući, treba par svinja da se oprasi pa eto, da budu kući za svaki slučaj. Prazno mesto u velikom koferu je popunjeno velikom gomilom igračaka i Mocart kuglama. Treba celoj familiji da se ponese nešto a ako nešto poneseš nekima moraš i drugima a onda i trećima i tako se nakupi par kila slatkiša.

Ispraćaj mojih roditelja nije protekao uz vatromet i kićenu čuturu nego u traženju benzinske pumpe gde treba da stane autobus a koja je inače obeležena kao normalna stanica na maršruti ove Jevropske autobuske linije. Imao sam više sreće nego kada sam trebao da ih pokupim kada su dolazili i sugerisali da je stanica OMV pumpa na nizbrdici verovatno zamišljajući da je Salzburg ko Panonska nizija pa ako kažeš nekom da se nađemo na brdu onda to može da bude samo Fruška gora a više od polovine pumpi drži OMV.

Za divno čudo autobus stiže u zakazano vreme i tu počinje pozdravljanje po ko zna koji put. Ja vučem poveći kofer dok tata nosi priručni prtljag unutra. Pitam vozača sa koje strane autobusa da uguram kofer a on će:

“Ma daj to gore na sprat, dole nema mesta.“

Tako počinje da se kofer od par desetina kila penje na sprat autobusa.

Vidim da je autobus više nego poluprazan a i koliko njih putuje u utorak na sredu van bilo kakve sezone odmora i praznika. Hmm, zašto li penjasmo onaj kofer gore ko zna, mislim se. Odgovor na ovo pitanje sam dobio kada su moji stigli kući i kada je autobus krenuo da se prazni ali polako, doći ćemo i do toga.

Kao strasni protivnik darvinizma odgovorno tvrdim da su Srbi nastali od hrčka. Ovo je prosto aksioma i ne mora da se dokazuje, jer mislim da nijedan drugi narod ne skuplja toliko svakojakog loma koji mu pre svega uopšte i ne treba ali se uzima zato što je džabe, ili zato što je jeftin. Model ponašanja je jednostavan i prepoznatljiv “što oči vide ruke ne ostavljaju“.

Dok sam se spremao moje da otpremim na put zove me prijateljuca iz Švajcarske. Kaže sestra joj je tamo kod nje i nikako sada da dobije telefonom taj autoprevoz kojim je došla. Sve znam i ja kuburim  sa tim. Tu se nešto dogovaramo da ako ja prvi nađem ove koji meni trebaju da proverim odakle idu iz Švajcarske kako bi i ona sestru otpratila kući. U međuvremenu dok sam ja na'vatao ove koje meni trebaju ona je već poslala sestru kući. Kaže da su kasnili nešto sati još u samoj Švajcarskoj jer taj autobus staje na nekoliko mesta. Problem je bio što su oni koji idu sa daljih destinacija napunili autobus stvarima a oni koji su se zadnji ukrcali nisu imali mesta ni za najosnovnije stvari. Vozač je poludeo, psovao, prepakivao sve dok nekako nije stao i poslednji komad Švajcarske a i što ne ide, ne ide. Kako da se vrati prazan autobus? Pa kad već ima mesta to mora da se napuni nečim.

Moji su u međuvremenu stigli na granicu i odmah su se umusili iako su im najvrednije stvari bile par dinosaurusa koja sam poslao svojim bratancima. Kada su prešli granicu su se javili i tu sam poludeo. Neko od “nadležnih“ je skupljao pare za carinike da ih “ne diraju“ i naravno kao i svi koji su zadnji put prelazili granicu pre petanest-dvadeset godina su dali nešto evra. Oni su se držali filozofije “kud svi Turci tu i mali Mujo“ samo što više Turaka nema ali očigledno da potomci dahija još uvek uspešno egzistiraju. Ne bi me čudilo da je vozač deo para uzeo kao “troškove amortizacije“ za pretrpljeni strah nego dobro sad, izgleda da i dalje ovce služe za šišanje. O ovome svedoči i ovaj tekst. Bez komentara.

Ekspedicija je uspešno stigla kući. Autobus ne staje direktno u selo odakle sam ali staje tu pored. Moj brat kolima ide da čeka zajedničke turiste sa proputovanja. Autobus staje i bivši dijasporci izlaze držeći u rukama gomilu kesa i kesica. To je najveća stanica ove međunarodne linije, tj. ovde se iskrcava najveći deo putnika. Vozač otvara vrata od boksa za prtljag i nekoliko torbi i kesa ispadaju napolje. Ljudi se guraju, tražeći svoje stvari i naravno pazeći da im neko ne ukrade taj deo dijaspore koji su sačuvali i doneli u boksu autobusa ili pak koji su im pratili njihovi najmiliji. Ima tu svega i svačega pa čak i “omanjeg“ nameštaja. Tu su i neke stolice i sto (u delovima) ali vrhunac je bio (kada mi je brat rekao) da je neko počeo da izvlači veliku veš mašinu iz autobusa dok sa druge strane drugi vuče celo krilo od kola (nažalost ne zna se tip).  Jeste da  kod nas ima veš mašina raznih marki ali pitajte bilo kod dijasproca, nijedna od njih ne pere kao one koje su napravljene za zapadno tržište. Pa bolje bre pere ona stara mašina sa zapada nego sve te nove kod nas zajedno. Džaba svi ti indesiti, gorenja i virpulovi, ništa to ne valja evo pitajte bilo koga ko je iole godina proveo u dijaspori. Ta mašina sa zapada kad opere ma to se bre više ne prlja. Blato i fleke same beže sa odela jer znaju dobro šta ih čeka ako se tu zadrže. Kakav smo mi narod :-). Ne znam sada ko je gori, da li ovaj sa veš mašinom ili ovaj sa krilom od kola, to ćete vi koji ovo čitate da kažete, mada možda je bilo i gorih samo moj brat nije dovoljno čekao.

Ima po zapadu posebna mesta gde se prodaju polovne stvari. Stvarno može da se nađe sve i svašta povoljno. Ima čak i onih koji kada se sele daju i džabe jer moraju sve te  stvari koje im ne trebaju da odvezu na posebno mesto da se bace. Ovde nema Morave i ostalih reka koje tako adekvatno služe za odlaganje veš mašina i školjki (od automobila) a i Čolićevi Cigani čergari su se odavno prekvalifikovali i ne prodaju stare stvari. Na kraju može da se ode i tamo gde se te stvari odvoze i da se uzme za nikakve pare to što su drugi odložili. Kada bi samo postojala mogućnost, glavu dajem da bi to sve završilo u Srbiji. Tako su i oni veliki monitori za računare sa ogromnim katodnim cevima (CRT) završavali kod nas. Evropa ih izbacuje a mi ih uvozimo. Mada isti mogu da imaju u drugu primenu (na slici desno).

Gomila ljudi uvozi ovakav lom jer je jeftin iako ne zna ni čemu služi. Ideja je da je to sa zapada pa je time i automatski bolje nego bilo šta što postoji kod nas. Najgore je kad neki proučeni što su jedva osmogodišnju školu završili krenu da te uče kako je to dobro i super i da to moraš da imaš jer ako nemaš onda kasniš za zapadom bre. Kod mog brata koji drži servis opreme za računare su takvi donosili delove od kompjutera za koje mislim da bi najveće pare uzeli ako bi ih odneli nekom muzeju ili nekoj antikvarnici da ih udome.

Bitno je da su sada granice otvorene i samo čekaju nas da krenemo u pohod.