O LUSTRACIJI NOVINARA

CORAX

Ako bi se pravila TOP lista profesija, na čije se pripadnike najviše odnose odredbe Zakona o lustraciji, onda je pri samom vrhu naše novinarstvo. Veliki broj novinara RTS-a i dnevnih listova "Politika", "Večernje novosti" i "Politika Ekspres" početkom devedesetih godina  XX veka besramno je svoj zanat, veštinu i umeće stavio u službu ratne politike režima Slobodana Miloševića. Mnogi od njih su bili članovi Udruženja novinara Srbije, koje se takodje od dolaska na vlast Miloševićeve klike 1987. pa do pada 5. oktobra 2000. ponašalo poslušnički i ratnohuškački.

O tome verno govori i pismo jednog od časnih i profesionalnih članova UNS-a, Miroslava Turudića, koji je još 31. jula 2003. godine uputio pismo tadašnjem predsedniku, a sadašnjem generalnom sekretaru UNS-a Ninu Brajoviću:

Zašto ste zaustavili lustraciju u UNS-u?

Predsedniku UNS-a g. Ninu Brajoviću
Predsedniku Suda časti UNS-a g. Milošu Marinoviću

Poštovana gospodo predsednici,

Za nešto više od dva meseca navršiće se tačno tri godine od prelomne oktobarske Skupštine UNS-a koja je, saobrazno istorijskim promenama u društvu, trebalo da utre put neminovnom procesu demokratizacije i u našem Udruženju, te profesiji uopšte. Na pomenutoj Skupštini jednodušno je zaključeno da, u 120-godišnjoj istoriji, Udruženje nikada nije bilo u tolikom posrnuću ka dnu, zbog toga što su se njegovo rukovodstvo, redakcije državnih medija, a i mnogi novinari pojedinačno, stavili u otvorenu službu bivšeg režima, gazeći najosnovnije principe novinarstva.
Skupština je, stoga, kao prvi i najhitniji zadatak, označila beskompromisni rastanak sa svim novinarima koji su se u prethodnih desetak godina moralno i profesionalno diskreditovali, pa je tu krajnje delikatnu obavezu poverila ponovo formiranom Sudu časti, u koji sam i ja izabran. Posao nije bio nimalo lak, obilovao je raznim pritiscima, otvorenim i prikrivenim ometanjima, ali je ipak započet. Do redovne skupštine UNS-a u Aranđelovcu, februara 2001, iz Udruženja su isključena osmorica najrevnosnijih lakeja Milošević-Markovićkinog režima, pretežno direktora i glavnih urednika državnih medija. Na rečenoj Skupštini, u ime Suda, podneo sam izveštaj koji je jednoglasno prihvaćen.
U skladu sa čvrstim zaključkom ove, da tako kažem - vrhovne arbitraže žurnalističke časti, najavio sam i nastavak temeljitog čišćenja naših redova i od mnogih drugih ljudi koji se ne mogu nazvati kolegama poštenih novinara, već isključivo moralnim i profesionalnim olupinama.
U Aranđelovcu je izabran novi sastav Suda časti u kojem se ja nisam našao, jer sam se kandidovao za Predsedništvo (i propao). Očekivao sam da će, sada bez nervoze, u spokoju dovoljno dugog vremena, uz precizno utvrđena pravila, ovaj važan organ UNS-a okončati zadatak bez kojeg se, prema mom dubokom uverenju, ne može ni zamisliti rehabilitacija naše organizacije, a kamoli neophodne promene ka stvaranju staleške asocijacije nezavisnih, ali nadasve odgovornih pronositelja javne reči. Nažalost, moja nada se sparušila od preduga strpljenja, a razočaranje je dostiglo granicu iznad koje bi dalje ćutanje potvrdilo slaganje sa tavorenjem Udruženja u onoj istoj, staroj baruštini iz koje smo, posle petog oktobra 2000, hteli da se definitivno izvučemo, makar i musava obraza.
Koliko sam upoznat, od februara 2001. Sud časti nije okončao ni jedan jedini slučaj iz svoje nadležnosti. Iz polemika po medijima zaključio sam da među članovima ovog organa postoji obrnuto srazmerno poimanje novinarske časti, principa i morala, te da je (makar brojčano) nadjačala retrogradna struja koja bi, možda i sama, trebalo da položi račune za dosadašnje (nazovimo) profesionalno delovanje, osobito u poslednjoj deceniji prošlog veka i milenijuma.
Belodana potpora za ovu sumnju je i "slučaj" Miroslava Markovića, sastavljača serije najmonstruoznijih pamfleta, odurnih apoteoza bivšem režimu, čija je "udarna pesnica" bio i doslovno, dokazavši to i krunskim tekstom "Ćuruvija dočekao bombe", svojevrsnim javnim nalogom za docniju egzekuciju. Njegov dosije je, koliko mogu da shvatim, zatvoren u Sudu časti, a nije ponovo otvoren ni posle skorašnjih uverljivih dokaza da je ovu sramnu policijsku poternicu sastavio po diktatu vrhovne mentorke prljavog novinarstva (i mnogo čega još goreg) - Mirjane Marković.
Ogorčen i povređen oportunizmom i pritvornim nečinjenjem Suda časti, posve oprečnim zvaničnim proklamacijama o renesansi naše organizacije, moram da vas obavestim da ću svoju dvogodišnju pasivnost u Udruženju novinara Srbije pretvoriti u konačni razilazak, ako se žabokrečina ne rastera. Građanin Marković i ja nikada ne možemo biti u istom društvu. Ne mogu, takođe, više dopuštati da svoj moral, čast i gotovo četrdesetogodišnje neumrljano služenje svetim zakonima profesije, bacim u kantu za smeće, mešajući ih s talogom njegovog, ali i beščašća mnogih "kolega" istog karaktera koji svoju zamuzganu profesionalnu prošlost  javno i nehajno peru u mutnom potočiću naše krivudave demokratizacije.

S poštovanjem,

U Zemunu, 31. jula 2003.                                                                  Miroslav Turudić
                                                                                               bivši član Suda časti UNS-a