Kratko, ali burno

Neka ovo bude moj komentar!

KAKO SAM POSTAO AUTONOMAŠ
Idite u Novi Sad i obratite se prvoj osobi na koju naiđete bilo kakvim pitanjem.
Ono što je nezamislivo ili veoma retko, u tragovima što bi rekli hemičari, u Beogradu ili ostatku Srbije, moguće je u Novom Sadu. Ta osoba će vam na najljubazniji način pomoći ili će vam ljubazno objasniti gde i kako ili kome je potrebno da se obratite. Ma šta trabunjali ovdašnji političari o Vojvođanima, ma koliko se posle ratova (koje Srbija nije vodila) u nju (Vojvodinu) slilo i ulilo izbeglica i ostalih dođoša, ništa i niko nije uspeo da pokvari i zamuti iskonsku civilizovanost i kulturu ponašanja ovih divnih ljudi. Pametni dođoši (a nije ih malo)
se nisu asimilovali ali su prihvatili način i manire ponašanja svojih domaćina.
Volim što živim u Beogradu, volim mnoge ljude i mesta, kafiće, kafane (one retke koje su opstale) u njemu ali! Iako se stanje popravlja, iako je Beograd proglašen za grad No1 za zabavu i provod, većina ljudi ne voli ovaj grad. To se najočiglednije vidi u prljavštini i otpacima koji su mal’ te ne zatrpali prestoni grad.
Odnos prema bližnjem a posebice prema nepoznatom, je katastrofalan. Seže do ubistva. Osmeh je u Beogradu tako retka stvar kao da je Endorfin hirurškim putem odstranjen iz njegovih žitelja. Svuda i na svakom mestu srećete namrgođena lica, škrgutanje zubima, zakrvavljene oči i poglede, da vas strah uhvati.
Haj’mo malo o administraciji, šalterima na prvom mestu. Posle čekanja u nezamislivo dugačkim redovima, stižete pred šalter, pošte, banke, opštine, policije, suda.... i? Preko puta vas iza šaltera, nalazi se osoba (pol nebitan) koja vas apriori mrzi, mrzi posao koji obavlja (retki izuzeci potvrđuju pravilo) a silna je i nadmoćna jer ste vi došli kod nje da tražite ovo ili ono. Obraća vam se kao nižem biću, insektu, nervozna je i jedva čeka da vam vidi leđa. Ono „mi smo tu radi i zbog vas, mi služimo i olakšavamo život narodu“ je šuplja floskula kojom se pred izbore sakupljaju poeni od beslovesnih birača. A populus ponizan do ljigavosti, nesrećan i zauvek ponižen, prima to kao nešto normalno, kao „pa ne mož’ drugačije da bidne, vlast je to.“
E zato sam od prošlog meseca (Novembra 2009) iskreni AUTONOMAŠ. Sticajem okolnosti a moj život je sav sačinjen od sticaja najneverovatnijih okolnosti, skoro ceo prošli mesec sam proveo u Novom Sadu. Idući peške, što zbog zdravlja, što zbog činjenice da su mi posle Beograda, udaljenosti u Novom
Sadu kraće od uobičajenih šetnji pored Save, radi posla koji se nije mogao odložiti, obilazio sam razne institucije: Zavod za zdravstveno i invalidsko osiguranje (dva puta), Katastarsku upravu (dva puta), Upravu prihoda (tri ili četiri puta, jer je službenica koja je trebala da mi „uradi posao“ bila na godišnjem odmoru), Glavnu Poštu i Poštu iza Limanske pijace (nekoliko puta), Ispostavu Opštinske uprave na Limanu (tri puta), Sud (najmanje dva puta), Upravu za socijalna pitanja (dva, tri puta), Gerontološki centar.... i pazite sad! Svi su se prema meni odnosili nepojmljivo ljubazno i predusretljivo. Reč je, ako nekome još nije jasno, o službenicama i službenicima državnih ustanova! O Dio! Niko od njih nije pokazao ni trun nervoze, službenica u Glavnoj Pošti mi je čak popunila jednu uplatnicu dok sam ja popunjavao drugu, zbog moje greške napravljene usled stresa i umora. Niko od ljudi u redu koji je vijugao poštom usmeren plavim trakama sa obe strane, nije protestvovao, nije dobacivao, nije čak pokazivao nestrpljenje. Jel’da se može i tako! Čovek se oseća čovekom, poštuje se njegovo dostojanstvo.
AUTONOMAŠ sam postao pre svega zbog prethodno pomenutih ljudi, žena i muškaraca, službenica i službenika državnih ustanova, zbog njihove ljubaznosti, predusretljivosti i predanosti poslu koji obavljaju, ali i svih drugih koje sam godinama sretao i sa njima komunicirao na pijaci, ulici, kafićima, trgovinama i prodavnicama, autobusima....
Ne „lakiram“ stvarnost, vojvođansku, novosadsku, iznosim svoje iskustvo. Kam’ te lepe sreće da se to kao neki pozitivan virus prenese na Beograd i Srbiju. Uzalud se nadam! Kao da je neki veliki POVODANJ (Ivo Andrić) još nekada davno a to se nastavlja do dana današnjeg, noseći sve pred sobom, svom silinom u Beograd i Srbiju naneo svu moguću prljavštinu, otpatke, primitivizam, pakost, zlobu i mržnju.
Ostajem da živim u Beogradu, bacam otpatke i đubre u kante i kontejnere, ljubazno pozdravljam komšije, ne pljujem po ulici, ne šaram po liftovima i zidovima (sa zadovoljstvom i nekom vrstom ponosa, izuzimam Blokovske majstore grafita), ali čvrsto ostajem vojvođanski AUTONOMAŠ!

Najlepši doživljaj je kada vam službenica odgovori
"Neznam ! Pitajte ...." ili "Sve vam tamo piše"..
- iako nema pojma šta bi čovek hteo da je pita...
i tako pitate do beskraja...
mada, može vam se desiti i da nađete nekog koji zna
(šta god to bilo da vam treba) posle dužeg istraživanja...

Napomena: Ukoliko neko treba novu ličnu kartu ili
pasoš, potrebno je da se nacrta ispred GSUP-a u 4h
ujutru da čeka do 8h ne bi li došao do broja,
a dele po 25 - 30 brojeva, kako kad... to se nezna,
Tako ako ste 25.-30. u redu mala je šansa da budete
tog dana i primljeni... rizik je vaš.

Sve uz pomoć najnovije tehnologije...

dodjem neki dan u postu u paunovoj da posaljem knjige mom bratu u ameriku. dodjem sve sa bebom u kolicima. kad sam na salteru rekla sta hocu ona me pokusala odvratiti. pa ne isplati vam se. pa dok odete da kupiete papir. pa da vam to stavim u veliki koverat...

uporno sam joj ponavljala da mi to nije prvi put da sdaljem knjige i da mi ih ona treba da zamota u papir i to njihov.

kao odgovor sam dobijala da nema papira.
onda sam izvadila papirnu kesu od cipelica za mog malog i dala joj je da uzme taj papir.

kako me pogledala, jao.......

uzela je papir i odsekla malo i odgovorila kako eto ne moze da se spakuje.
ja sam cutala sva crvena u licu, beba je vristala i za mene i za sebe...

ponavljla sam da hocu da posaljem te knjige.
onda je ona otisla u susednu prostoriju i gle cuda ,donela je papira, ma 3 metra cela.

ja sam na knjizi napisala posvetu, a onda je ona likujuci uzela knjigu i rekla da ne moze da je salje jer nesto pise na njoj.
samo sam besno uzela knjigu i iscepala prvu stranu i knjiga se pokvarila, ali nema veze i rekla joj da vise ne pise nista i da posalje te knjige...

uzela je i spakovala ih. i pitala me kako da ih salje avionom ili obicno.
rekla sam obicno..a ona je ponavljala , dakle avionom..
a ja sam ponavaljala da zelim obicnu uslugu.
i naplatila mi to ,,obicno,, 600 dinara manje.

2 dana nisam mogla da se smirim.
i nisam joj nigde videla identifikacionu karticu, jer bih odmah zvala seficu da se zalim.

Cuo sam od madjarice dok sam putovao vozom da su toliko siznuti da nisu hteli da daju drzavljanstvo madjarici iz vojvodine koja je pobedila na njihovom idolu.
Pa me zato ne cudi ovaj tekst previse.

Kako kazu,od goreg ima gore :)