Tunis, uputstvo za upotrebu

Odavno već dugujem ovaj tekst. A i čim grane sunce ja počnem da razmišljam o odmoru. Za one koji nemaju pojma o čemu pričam, neka pogledaju prva dva dela tunižanske avanture.

Tunis, početak jednog divnog prijateljstva

Kako se NE kupuje u Tunisu

Ovo je u neku ruku user’s manual za samostalni obilazak severnog dela Tunisa, tj. glavnog grada i njegovog bliskog okruženja – Kartagine i Sidi Bu Saida.

Posle par dana boravka u Hamametu sagledali smo situaciju i shvatili da je cena koju naše agencije naplaćuju za ovaj jednodnevni izlet od 4o evra previsoka za realne cene, kao i da je zemlja aposolutno tourist friendly, te da bismo, ukoliko se organizujemo za prevoz, mogli i sami da obiđemo pomenute destinacije.

Prestonica Tunisa udaljena je od Hamameta oko 60 kolimetara. Razmatrali smo opciju odlaska vozom, što bi značilo vožnju taksjem do susednog Nabela gde voz staje i pomalo obilazan put pošto pruga vijuga obalom. Drug  Wlayco04 i žena mu koristili su ovaj prevoz i bili zadovoljni. Mi smo, sa još jednim parom iz Beograda koji smo upoznali, pregovarali sa taksistom da nas vozi do tamo, sačeka i vrati, za neku unapred ugovorenu cenu, međutim ni sam taksista nije baš nešto agilan da nas ubedi da je to najbolje rešenje, a i mi smo rešili da se na recepciji hotela raspitamo o mogućnostima. I dobili jedostavan odgovor: -Idite pravo do kraja ulice, pa  desno, pa.. i videćete stanicu za louage.

Louage je kombi za osam osoba. Kreće kad se napuni, a to biva dosta brzo. Cena karte u jednom pravcu je bila 3.7 tunižanskih dinara što je negde oko 2 evra. Vozilo je uredno (ne sećam koja marka beše), atmosfera prijatna i kuturna, a putevi su u savršenom stanju. Duž puta se na mnogim mestima mogu videti ostaci rimskog akvadukta. Saputnik u vožnji nam je bio relatvno mlad čovek sa kojim smo čitav put razgovarali, inače zaposlen u njihovom ministarstvu turizma. On nas je odveo od stanice louage-a (na koju stižu kombiji iz čitavog Tunisa, tako da ovaj prevoz možete koristiti i iz drugih gradova)  do obližnjeg, Place du Louxemburg,  trga sa kojeg tramvaj (ne sećam se koji broj) ide do početne stanice tunižanskog lakog šinskog sistema.

U Tunisu je nemoguće izgubiti se čak i ako ne govorite ni jedan jezik sem srpskog. Dovoljno je samo da umete da čitate latinicu. Svako mesto, ulica, trg, hotel jasno su i na vreme obeleženi. U vozu kojim se putuje do Kartagine nekih petnaestak minuta (i koji je kao naš beovoz, u svemu osim u učestalosti, čistoći i poštovanju reda vožnje) iznad svakih vrata ucrtane su redom stanice, koje su, treba li dodati, vidljivo obežene i čiste.

Postoji nekoliko stanica Kartagina sa različitim dodacima imenu. Ona koja nam je trebala je Carthage Hannibal. Naravno. Na putu od stanice ka arheološkom nalazištu,  koje je udaljeno nekih desetak minuta hoda nizbrdo, naišli smo na našu ambasadu. Prijatno mesto za rad.. sa pogledom na more, udaljeno od samog nalazišta par minuta hoda. Nekom je život diplomatija, a nekom maćeha.

O samom lokalitetu neću previše, sve se to i tako može naći na internetu. Tek Kartagina koju smo gledali sa Hanibalom nema ništa. Ona Hanibalova je malo dalje u kopnu i naravno da od nje nije ostalo ništa. Rimljani su se pobrinuli za to, ali i da ostave divan carski letnjikovac iz vremena Marka Aurelija na obali čije ostatke danas gledamo.   Nalazište je ogromno i šarenoliko, ima ostataka palate, hramova, vila bogatih Rimljana, mozaik iz vizantijskog doba, predivan park pun raznoraznog rastinja i ptica.Ulaz se plaća 2 dinara po osobi i dinar ukoliko unosite fotoaparat. Niko vas naravno neće pretresati da vidi imate li aparat, tako da je zaista pitanje lične pristojnisti da li ćete platiti. Sa brda gde se nalaze tzv. Rimske vile pruža se pogled na ogromnu, novu džamiju, jednu od tri koliko smo videli u Tunisu. Očekivala sam da će religija biti prisutnija u ovoj islamskoj zemlji, ali eto još jedna predrasuda.. Ivicom samog nalazišta u daljini se protreže dugačak, oniži beo zid. A iza njega zelenilo i predsednička palata.  Druga strana ove ograde ide duž pruge koja vodi dalje ka Sidi bu Saidu. Uprkos velikoj ljubaznosti ljudi i opštem utisku reda i miroljubivosti, naoružani vojnici koji palatu čuvaju nisu mi ulivali dovoljno hrabrosti da pustim Žmua da slika. Možda opet predrasuda, ali..

Iznad stanice je stambeni deo grada, kao i ostatak rimskog teatra. Na stanici smo opet sačekeli beovoz  da odemo do Sidi bu Saida. I voz je opet na naše zaprepašćenje stigao korz par minuta, tačno u minut. Voz se napunio gomilom školaraca, rekla bih srednjoškolaca. Dečaci i devojčice su prelepi, modereno, ali veoma pristojno obučeni. Inače sam stekla utisak da su Tunižani u mladosti veoma lepi ljudi, dok kako stare, verovatno zbog previše sunca, peska i vetra, gube na svežini i nisam videla lepih sredovečnih ljudi. Poneka devojčica nosi providnu maramu živih boja na kosi. Lica ne pokrivaju, naravno.  

Sidi bu Said, mesto okupljanja bogatih Tunižana i marina za preskupe jahte, nalazi se na brdu sa kojeg pogled seže preko Karatagine do predgrađa samog Tunisa. Podatke o njemu opet je najlakše naći na netu, od mene par sitnica koje su me fascinirale. Kuće su bele, drvenarija plava. Svuda. I o tome se vodi računa do te mere da je meni bilo neverovatno. Kod nas bi neko iz puke ti ćeš da mi kažeš zlovolje ofarbao kuću u zeleno ili prozore u sivo. Osim ove dve boje, toplinu građevinama daju detalji od zlatne tunižanske cigle, koja se ne izvozi jer proizvodnja jedva pokriva domaće potrebe. Grad je, malo je reći, prelep, i kao i sva druga mesta koja smo videli pun parkova, zelenila, svakovrsnog rastinja. Za jednu tako bezvodnu zemlju kao što je Tunis, poduhvat za poštovanje.

A onda, nazad na voz, pa u Tunis, koji je na jednom od prethodnih blogova kolega Pižon uporedio sa bosanskom kasabom. Ne bih mogla da se složim. Grad u velikoj meri, po broju stanovnika, prostranstvu, saobraćajnoj gužvi i mentalitetu stanovnika (pune kafane ljudi koje puše) podseća na Beograd. Imaju i pandan Knez Mihajlovoj,  veoma sličnu zgradu Narodnog pozorišta, a ono što ga odvaja od Beograda, a bogami i od bosanske kasabe, jeste čistoća, red, jasno obeležene ulice i trgovi, unvirzalno žuta taksi vozila, ljubazni policajci i jasno prisustvo francuske kulture u arhitekturi. O tunižanskoj medini sam već pisala, a od građevina koje su ostavile utisak jeste katedrala iz devetnaestg veka i hotel Afrika, koji nalikuje zgradi Ujedinjenih nacija i ubedljivo je najviša zgrada koju smo tamo videli. Inače, arhitektura je veoma zanimljiva, i uronjena u zelenilo. Tunis ima bulevar kakav jedna prestonica zaslužuje i to je bez preterivanja moj najjači utisak glede samog grada. Avenija Habiba Burgibe (oca nacije) prostire se u dužini od nekoliko kilometara i završava na ulazu u samu medinu. Negde po sredini nalazi se čelični sat, takođe jedan od simbola grada. Šetalište se nalazi u sredini bulevara, oivičeno drvoredom. Sa obe strane šetališta je prometan bulevar u nekoliko traka, a onda opet drvoredi i široki trotari. Šetnja je savršena. U medinu i taj najjstariji deo grada zašli smo toliko da steknemo utisak. I o tome je već bilo reči.

Poslastičara, kafica i baklavica (od koje može da se poludi) pa nazad prema Place du Luxembourg i našem louage. Usput, u samom cetru, prelepa Tunižanka slikala nas je pod tablom sa imenom jedne tamo veoma poštovane i poznate zemlje.

Sve u svemu, izlet koji agencija naplaćuje 40 evra i organizuje vam vreme po svom nahođenju, nas je koštao sa sve kartama za tramvaj, voz, lougae i ulaz u Kartaginu oko 5.5 evra.  Ono što nismo stigli da obiđemo jeste muzej Bardo koji je van centra i prosto nismo imali vremena. Ali smo videli kako izgleda život u Tunisu iz jednog sasvim drugog ugla, kakav je javni prevoz, šta radi običan svet u toku jednog sasvim običnog dana,  pomalo smo razgovarali sa ljudima na engleskom i smehotresno lošem francuskom. Tunis je jedna  kulturom i istorijom bogata zemlja, bezbedna i dobro uređena, gostoljubiva  i miroljubiva i što se cena tiče više nego pristupačna. Zato je veoma lako organizovati sebi ekskurzije.

Ostajem dužna: Avanturu sa kamilama, Sve ono što je trebalo da vidimo, a nismo i Srbi i ostali u Tunisu.

ps. Velika većina linkova u tekstu su naše slike pošto nisam htela da opterećujem sam tekst sa previše slika.

pps. Obratite pažnju kad idete u obilazak areheoloških nalazišta na to šta obuvate. Nije pametno šetati po vrućem kamenju i šipražju u papučama.

ppps. Obratite pažnju  samo još jednom (znam da sam dosadna) koliko je sve čisto.