ŠETNJA SA DINOSAURUSOM

(kako je Cane Partibrejker pljunuo na Poezin Party)

Čuveni kritičar, teoretičar i nadasve pesnik Cane, poznatiji po prezimenu Partibrejkers, svratio je na prošli Poetski clubbing.

Inače, Poetski clubbing je novo gradsko dešavanje.
Odigrao se tek dva puta; treći je zakazan za 25. april.

Clubbing organizuje grupica ljudi, okupljena oko web fanzina Poezin, posvećenog angažovanoj poeziji i pop kulturi.
Poezin radi moj prijatelj Milan Mijatović- entuzijasta i pesnik, čija je nova zbirka izašla nedavno, u ediciji „Total underground", izdavačke kuće Liber. Ova edicija, promovisana je u Malom klubu Akademije, nakon čega je Milanu ponuđeno da osmisli i organizuje program u okviru kog bi, jednom mesečno, pesnici i pesnikinje s OFF scene, mogli da čitaju ili izvode svoje pesme. Po uzoru na Pesničenje, koje rade Škartovci u Rexu i koje je za godinu dana postalo najpopularnije gradsko zbivanje; ali - kamernije, prljavije i intimnije... 

Manje nalik na reviju poezije, a više nalik na žurku. Milan je na Poetski clubbing, pozvao nekolicinu značajnih i talentovanih mladih pesnika/pesnica, ostavljajući mogućnost da se svako ko to želi, prijavi za učešće. Putem sajta, ili na licu mesta, pod uslovom da nekog iz publike časti pićem. Stvar je jasna.

Poetski clubbing nije zasedanje SANU o poeziji, niti je „All stars" pesničko veče. Tu dolaze slemeri, slemerke, aktivisti, aktivistiknje, mladi bendovi, pesnici, pesnikinje, stihoklepci, čudaci, performeri i klinci, odnosno: klinke, od kojih neki po prvi put javno čitaju svoje stihove.
Nema selekcije.Ima demokratije. Nema očekivanja. Ima strpljenja.
Nastupi su različiti. Autori su različiti, i baš ta različitost estetika i načina (ili kako da kažem: diskursa) jeste ono zbog čega je Poetski clubbing zanimljiv. Šaren je, populistički i nepredvidljiv. Umesto da samo piju, ljudi ovde piju, recituju, slušaju i tapšu... Malo dobacuju, malo navijaju, ali mnogo se druže. Poetski clubbing je kreativno druženje.
Otvorena, „grass root" manifestacija, kod koje je bitnije to što otvara prostor za sve glasove, nego što pokušava da uspostavi jedan, artikulisan.
Snimila sam Caneta u uglu.
Primetila sam kad je ušao.
Poslušao je par pesama i glasno dobacivao... To je u redu. Večeri poput ove i postoje zbog dobacivanja.
Neki su autori prilazili da mu se jave. Da ga izrespektuju. ...
Bila mi lepa ta slika.
Matori Cane na Maloj Akademiji.
Nešto kao: Beograd nekad i sad.
Kasnije, iste noći, dok sam s ekipom sa Poezina („Lirička banda-poetska govna!") zbrajala utiske u Ventilu, čini mi se da smo i ovo pomenuli.
Eto, kakav je Cane car, kad je došao da čuje stihove klinaca koji su isto godište s njegovim trećim albumom. ...
I samo par nedelja kasnije, u Politici, izlazi Canetov tekst.
Matori Cane objavio je šta misli o Poetskom clubbingu!

Nije štedeo medijskog prostora u najstarijem srpskom listu, da ošine britkim prutom učesnike i učesnice Clubbinga. Krvavim srpom oštre reči, Cane je osuo paljbu po brutalnom amaterizmu pesničke večeri na Akademiji, generacijama Beograđana poznatoj po milom nadimku Rupa.
Cane zna da prepozna kada je pesničko veče raspad.
On je stručan, dakako: relevantan. On nije Julija, on nije Romeo, noćas je nešto gadno pojeo... Zaboravlja da je po profesiji penzionisani roker, pa umišlja da je PhD Poet i s te se, prestižne pozicije, gnuša poetskog „amaterizma" mladih, o čijim biografijama, CV-jevima, profesijama, obrazovanju i mestu na novoj art sceni - ne zna ništa.
Ja nemam nameru da ga o tome obaveštavam. Tu je Google.
Imam samo potrebu da, kao dramaturškinja, profesionalna spisateljica i iskusna kolumnistinja, objasnim zašto je njegov tekst kolumnistički promašaj godine i primer lošeg i nekonsekventnog pisanja u medijima.
Ne ulazim, naravno, u Canetovo pravo da piše o bilo čemu, o svakoj gluposti koja mu padne na pamet. ... Ipak, čudim se uređivačkoj odluci redakcije Politike, kada su jedan ovako loš tekst objavili na svojim stranama.

U Canetovu kolumnu pod naslovom „Veče potrošenih reči", uvodi nas sledeći lid: „Život svoj treba da se ore i po danu i po mraku sve do cika zore", da bi tekst počeo u duhu komunističke retorike, gde se pominju zborovi, odmetnici i nepravda. Tu Cane pada u vatru loših metafora i tupi o razgrtanju žara i rasplamsavanju njegove duše, koja je pretila da ga sagori... Moćno.
Cane Partibrejkers, ta stara vatra pod vedrim nebom!
Taj orač njive života svoga... Taj paor, taj zemljoradnik življenja... Mada, u neku ruku, i Rock Prometej, što višnjem otima vatru, kujući na njoj oštrice stihova: „Rođen loš, rođen loš, rođen loš!" ... „Kreni, kreni prema meni!" ... „Ne želim da živim hiljadu godina, ceo bi mi život stao u jedan dan." .
Kad se svojski okiti komplimentima (a ko se može bolje o tebi izraziti, ako ne ti sam?!) , Cane lagano uvodi u atmosferu rečima: „Bila je nedelja uveče. Na Maloj Akademiji sam, prvi put u životu na pesničkoj večeri..."
... Dalje se ispričava što je uopšte došao: ne bi on nikad, ima pametnija, nego je baš u Velikom klubu trebalo da svira njegov sin.
Kad se pohvalio da mu je sin gitarista, Cane se doseća sinovljevog rođenja... Sledi anegdota: gomila prisećanja i drugog trenutno bespotrebnog materijala. Reminiscencija na nulti B-day Cane Jr-a, kada Caneta i njegovog Prijatelja nisu pustili u porodilište.
Da ova priča ne bude opšte mesto, Cane je krasi inventivnim detaljem: podatkom o tome da je u porodilište poneo cveće, što je zaista orginalno i što, pre Caneta, ni jednom ocu, nikada nije palo na pamet.
Canetov Prijatelj je, inače, i sam učesnik Poetskog clubbinga.
I tu se Cane opet ograđuje: nije ni Prijatelj došao što je to hteo, nego je morao nekog da zameni, pa je na licu mesta sklepao pesmu i naravno: bio najbolji. Kako i ne bi kad je Canetov drug?... Mora da je malo stare vatre Rock and rolla, prešlo i na njega... Čovek se našao u „neopranom grožđu" - morao je da spase druga u nevolji. To valjda zato što smo mi, Poetski clubberi, nesnađena ekipa. Ako nas jedan čovek ispali, nas trideset prisutnih, nije u stanju da napravi sopstveni program. Izostanke ne tolerišemo, delimo neopravdane i nedajbože da se prijavite, pa se ne pojavite: Clubbing će razočarati najbolje prijatelje učesnika, koji, inače, čine 98% posto publike.
Zato je savršeno nerealno i glupo, kad Cane u svojoj kolumni tvrdi kako je samo Njegov Prijatelj, za svoju fresh- sklepanu pesmu, dobio veliki aplauz. Tvrdim da je aplauzom, sa scene ispraćen svako ko se na nju popeo, bez obzira na kvalitet nastupa i poezije koju je čitao.
Poetski clubbing je takva, friendly manifestacija.
U nekom od narednih redova, matori roker ulazi u sferu direktnog vređanja, pa stihove koje je čuo, naziva nebulozama, a pesnike i pesnikinje lažno hrabrim i odvažnim, u prikazivanju svog života.
Zaboravlja da je sopstveni tekst počeo masom jednako nebuloznih fraza, o oranju života i vatri u kojoj gori, a da je potom natrućao i čitav odeljak, sećajući se rođenja svog Prvenca, na način koji se ne da objasniti, nikako drugačije, osim lažnom odvažnošću u prikazivanju svog života.
Dakle, upravo onim što zamera mladim pesnicima i pesnikinjama.
Canetovom logikom, ispada ipak da matori rokeri, imaju to ontološko pravo na lične reminiscencije. Jer, kad se Cane priseća mladosti, to je tema za kolumnu u Politici, a kad o svojoj mladosti pišu autori i autorke sa OFF- OFF- OFF scene, onda imamo posla sa Lažno Odvažnom Nebulozom.
Nova mladost, kaže Cane, nema Avanturizma... I on to tvrdi, pozivajući se na to da je i sam bio mlad. Ni za trenutak se ne pita da li, iz nekog razloga, ne može da razume autorsku poetku/politiku ili estetiku nove generacije. Da li su genaracije Nas, koji smo glasačko pravo stekli u XXI veku, zbog nečeg različite od Njih, Titovih pionira, lažno pobunjenih rokera s Crvenim soškama, čiji su se vrhunci karijera, rasplamsavali u isto vreme kada i predposlednji rat na ovim prostorima? ...
Cane se time ne zamara.
On ne razmatra opciju da ga je pregazilo vreme.
On prosto tvrdi da je super lik, da mu je sin super lik i da su svi Njegovi Prijatelji- super likovi... Ne libi se da potom pljuje po svima drugima...
Mada u stvari, to nije fer... Jer je generacija koju je pljunuo, odrasla na njegovim kvazi-pesmama, te je krivica za zapušteno stanje u kom se nalazi, delimično i njegova, lična.
On dakle, pljuje iste one klince koji su štedeli feninge džeparca da bi kupovali njegove albume i Nove godine sačekivali na protestima gde je svirao.

(„Braćo i sestre, nešto smo kaljavi od ove Srpske Nove!" ... )

Odbijam da analiziram kvalitet poezije koju smo čuli na prošlom Poetskom clubbingu. U ovom tekstu mene zanima etička problematika Canetovog postupka: doći na underground pesničko veče, provesti tamo kratko vreme a potom otići kući i otkucati kritički tekst, uperen protiv- KOGA?! ČEGA?!
Protiv švrći koje se tresu od treme, dok za publiku od sto ljudi, čitaju nešto iz svog srca, napisano kako su najbolje znali. Sve to za dž i bez ambicija da urade bilo šta, osim da pročitaju svoje stihove na sceni.
U trenutku dok kulturom našeg društva, kao i državom, caruje stranačka mafija, Cane na metu stavlja osamnaestogodišnjake, sa no-budget večeri poezije, gde je svako dobrodošao i svako može da čita šta hoće.

Bravo, Cane!

Legendo Roka!
Jebeno Rokaš!

Sad si nam svima pokazao!!!

Zapušio si gubicu Ireni Plaović (rođenoj '92), učenici Filološke i laureatkinji dve nagrade za mlade autore. Napušio si Teodoru Budimir, studentkinju dramaturgije na FDU, čija prva zbirka, takođe, nije prošla nenagrađena. Jebo si Nemanju Arsovića s Filozofskog u Novom Sadu, čiju prvu knjigu upravo izdaje Matica srpska. Jelenu Tipšin, organizatorku Poezije u kući u CK13, koja je čitala svoje divne prevode Stramera...
I Mene, uostalom. Moje prijatelje i saradnike. Moju ekipu.
Milana Mijatovića, zahvaljujući čijem trudu svi mladi i neafirmisani autori, imaju gde da se obaveste o poestkim zbivanjima i gde da objave svoje radove.

Cane, Cane... Stoko nevaspitana.
Bez ideje i bez inspiracije.
Potrošen, produvan keršme bivšeg i izduvanog BG-a, iz petog veka pre nove ere, bez želje da pogledaš svet oko sebe i medijski prostor koji ti se nudi, potrošiš na nešto zaista važno.

Kaže da smo ga podsetili na decu u školi, pa me zanima: da li bi tako pisao i o školarcima, kad bi ga neki rokerski nastrojen nastavnik, pozvao na razgovor sa đacima?! ...

Bivši pesnik i bivši rock star („Bolje biti pijan nego star" - !), objavio je svoju RNR verziju mitketovskog „Žala za mladost", na stranicama Politike. („Potrebno je puno vremena da se postane mlad.")

Canetov frust izbija iz svakog reda njegovog teksta.
On jednostavno i ubeđeno radi najgluplju moguću stvar: bez trunke autoironije i pokušaja da problematizuje sopstvenu poziciju, piše tekst o tome da mladost nije kao kad je on bio mlad, i da životi i glasovi mladih ljudi, vrede manje od njegovog glasa.
Ne zna gde je bio, ne zna ni šta je radio ali zato, odlično zna kako bi dobar kolumnista trebalo da zauzme opak stav.
Na kraju teksta (Uvod, Razrada) Cane iznosi zajeban Zaključak.
Nije on ovo pisao da bi bacio hejt na Mlade, nego tek tako, da nas podseti kako je Šesti april, osnosno da je 69. (i slovima: šesdesetdeveta) godišnjica bombardovanja Beograda 1941. , kada je (na dan Uskrsa) stradala Narodna biblioteka.
Ovo sad izgleda ko digresija i kao ozbiljan obrt u poslednjim redovima teksta. Ipak, ako taj isti tekst interpretiramo malo pažljivije, postaje jasno da Cane, ne samo što hejtuje mlade, nego saoseća sa starijima od sebe, to jest s generacijom Moje Babe, koja se ovog bombardovanja još seća.
„Bio je uvek star! "
Apstrahuje sva bombardovanja koja su ovaj siroti grad zadesila u poslednjih 69 dina, pa svoju ljubav za pisanu reč uvodi u oblast nekrofilije, predlažući da se napravi spomenik KNJIGA U PLAMENU, gde ćemo dovoditi Zle Švabe (valjda ove Nemce, koji su kupili naša propala preduzeća, među kojima je i renomirana Politika?!) da polože vence i po mogućstvu, pojedu svoje dupe, zbog onog što su nam uradili u Drugom svetskom ratu.

Caneta niko nije obavestio o skorijem ratovanju?

Cane je u vreme poslednjih ratova bio na vrhu rock- karijere!
Beznadežno je, dakle, podsećati ga na set-up u kom je odrasla generacija koje se toliko grozi. Beznadežno je, jer je živeo „ludo i brzo", pa nije imao kad da provali kako se rađaju novi ljudi... koji, kada porastu, neće jebati poeziju „od koje zaboraviš ko si".

Moramo da se setimo ko smo, Cane!
Da se izmislimo, odbacivši RNR bajku Vaših pionirskih genercija!

Možeš da laješ koliko hoćeš, vreme je ipak na našoj strani.
Ti si zašao u drugu, mi smo i dalje u prvoj polovini svojih života.
I moguće je, vrlo je moguće, da smo operisani od avanture.
Odrastali smo u vrlo avanturističkom okruženju: sve te hiperinflacije, pametne bombe, restrikcije struje i vanredna stanja... Vrlo je moguće da smo smoreni i slažem se da nas treba ukinuti... No, onda, Cane, postavljam pitanje: ako se sada sklonimo sa scene, na koji način će biti stvoreni tako savršeni sredovečni ljudi, kao što si recimo Ti?!

Pomozi svima, skoči na lice!

 

U susret aprilskom Poetskom clubbingu, koji ću voditi i na kom će nastupati mladi polaznici i mlade polaznice prve beogradske Slem radionice, želela bih da Canetu posvetim pesmu za njegov 165. rođendan.
Ovo je sasvim lično. From Me, to You, torima! ... Dakle:
Za Deda Caneta, od Male Minje sa Senjaka - Uffie sa numerom „IN CHARGE" ... i posebnim osvrtom na lajnu teksta:
„We grow up on hearing rap, not your fake ass rockers!"

Milena aka Minja Bogavac
(poetesa i slem princeza, mojne sa mnom da se zezaš!)