Као некада за хлеб, и са исто тако високим мотивом, у редовима се стајало по сат, два, некад три... А некад и узалуд - јер би продавац изашао и, једном реченицом, или само једним гестом, обесмислио сво претходно стрпљење, па би се уз веће, или мање негодовање сви полако разишли, остављајући на том месту само папириће, испљувке, понеку кесу, пикавце...
Као и много шта друго, биће да биљка коју овде спомињемо, а коју као гајену културу срећемо и у нашим крајевима, можда и није, како се мисли, потомак оних првих младица које су заједно са многим другим спарушеним растињем биле утрпане у бродовље и - у подне данас већ истеклог доба - препловиле слану и тек пробијену раздаљину између новооткривеног и старог света.
Не зна се колико пре тога, само се са сигурношћу зна да је пре - јер се десило у земљи у којој је време често замућено и нема уобичајену важност годовања, али је зато дубље него на свим другим местима и догађајима даје превасходност - један је монах идући крај неког залеђеног потока наишао на змију, од хладноће потпуно укочену. Научен да сваком створу без разлике треба помоћи, узе је и стави у недра да је загреје, не би ли је оживео. Змија одиста промрда и, чим се у њу врати довољно снаге, уједе га за раме. Он се трже, а његова самоупитна мисао - зар је то захвалност за спасен живот? - одбеже право у бистре очи змије, која палацну својим растављеним језиком и одговори да га је тиме само уверила у оно што су му многи разумни људи већ говорили - да му неће свак онај коме чини добро узвратити добром. Монах пусти змију, па из ране исиса отров и испљуну га. На оном месту, крај потока, у пролеће изниче биљка двојаког својства: анђеоске благости и ђавоље љутине.
Године 1519, (мада према неким забелешкама и нешто раније, 1512.) пренесена је у Португал, а затим у Шпанију. У почетку се узгаја као егзотична, украсна и лековита, јер су јој придавали чудотворне моћи, те је чак називали и светом - Херба панацеа, трава која лечи све болести. Европом се проширила након 1560, кад је Катарини Медичи њен прашак и семенке послао француски амбасадор на лисабонском двору, извесни Никот, по којем је биљка добила своје ботаничко име. Оно њено далеко распрострањеније име, табако, потиче од индијанаца са острва Хаити, који су је, осим као лек, користили за жвакање и шмркање, а њене смотуљке пушили.
Дуван (Nicotiana) јесте биљни род из породице помоћница, који обухвата око 60 самониклих врста. Углавном су то једногодишње биљке високе и преко два метра, ређе трајне и полугрмови. Велики нераздељени листови дуги су до 70 центиметара. Цветови на врху стабљике сачињавају паштитаст цват, а плод је тоболац с великим бројем ситних семенки. Домовина му је у суптропским крајевима Америке, а неке самоникле врсте обитавају и на Сундским острвима, у Аустралији и на острвима Тихог океана. Извесне сорте се гаје као украсне биљке, али су, у комерцијалном погледу, најважније две: амерички или вирxинијски дуван ружичастоцрвених цветова (N. Tabacum) и хржак (N. Rustica) зеленкастожутих цветова. Дозрели листови тих двају варијетета суше се, затим се ферментирају због разарања скроба и беланчевина, а делимично и никотина, па се тако препариран дуван употребљава за пушење, шмркање (бурмут) и жвакање.
Дуван је токсичан. Садржи алкалоид никотин, који надражује нервни систем. Мада, користи се и у медицини. Неке његове емулзије примењују се у пољопривреди, као инсектициди. Од семенки се екстракује техничко уље. Упркос неким настојањима током ранијег времена да се његово гајење или употреба забрани (а ти покушаји на друштвеном нивоу су скоро еквивалент покушаја појединаца-пушача који себи обећавају да ће пушење оставити), дуван је опстао и данас се још увек, у разним квалитетима, узгаја малтене на свим подручјима умереног и суптропског појаса. На Балкану и у Турској узгаја се варијетет малог листа златножуте боје и нарочите ароме. С обзиром на најновији тренд истицања штетности пушења, као и његовог сузбијања, односно законске забране пушења у затвореним просторијама (и на јавним местима) у многим земљама, можда се у даљој будућности, ако тај тренд постане глобалан, може очекивати и потпуно укидање легалне производње ове биљке.