Konferencijom na konferenciju

Teško je reći koja od dve konferencije o nuklearnoj bezbednosti je besmislenija, ona od prošle nedelje pod pokroviteljstvom predsednika SAD u Vašingtonu ili ova koja se juče završila u Teheranu, pod pokroviteljstvom njinog predsednika.

Obe su samo isprazne vedžbe iz PR-a, koje se okončavaju dokumentima koji nikog ni na šta ne obavezuju.

Vašingtonska, koja je okupila visoke predstavnike iz 47 zemalja, je za nominalni cilj imala da se pozabavi pitanjima zaštite nuklearnog materijala, potrebljivim za oružje, od terorista. Teorijska opasnost izmišljenja od političara, koja nema mnogo veze sa stvarnošću, kako će vam svako ko zna bilo šta o toj temi reći. Ono što ima veze sa stvarnošću je da je konferencija poslužila za zavrtanje ruku prisutnima da podrže sankcije protiv Irana. To se naročito odnosi na Brazil i Tursku koje trenutno sede u Savetu bezbednosti, a nešto ne trče da podrže te "pametne sankcije" [smart sanctions]. Sasvim drugačiji, diplomatskiji, pristup je prema Kini, stalnoj članici SB UN-a, kojoj se nude alternativni pazari za onih 12% nafte koju pazari od Irana [s obzirom na stratešku orijentaciju i ulaganja Kine u Iran, sumnjam da će to biti dovoljno].

Pisac govora predsednika SAD Obame je našao za shodno da citira Ajnštajna iz vremena zore nuklearne ere - Sad se sve promenilo... Plutamo prema katastrofi van poimanja. Trebaće nam iz korena nov način mišljenja da bi čovečanstvo preživelo. Lepo i krasno, ali insistiranje na sankcijama umesto [poštenim] pregovorima nikako ne može da bude nov način mišljenja i zapravo neodoljivo podseća upravo na Ajštajnovu definiciju ludosti - ponavljanje jednog te istog očekujući različit rezultat.

Valjda da bi ublažio licemerje koje je vrištalo sa te konferencije, pored odbijanja i uspešnog izbegavanja pominjanja izraelskog nuklearnog programa i arsenala, pritisnut u jednom trenutku predsednik SAD Obama je rekao da SAD pozivaju sve zemlje da potpišu Međunarodni sporazum o neširenju nuklearnog naoružanja. "Ono što bih istakao je činjenica da smo kozistentno pozivali sve zemlje da postanu potpisnice Međunarodnog sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja," rekao je, "i bez obzira da li govorimo o Izraelu ili nekoj drugoj zemlji, mi mislimo da je važno postati deo sporazuma. Uzgred budi rečeno, to nije nova pozicija. To je konzistentna pozicija vlade SAD i pre moje administracije." Wow! Nije ni trepnuo...

[uzgred budi rečeno, to "sve zemlje" je ukupno 3 (tri), naime, tri zemlje nisu nikad potpisale taj sporazum - Indija, Pakistan i Izrael]

Nešto se ne sećam da je Buš, cepajući pomenuti sporazum sve praveći od njega konfete, priznavajući de facto Indiji status nuklearne sile insistirao na njenom potpisu na taj dokument [o tome sam pisao ovde]. Osim toga, koliko prošlog septembra, dakle, za Obaminog vakta, SAD su se oštro suprotstavile neobavezujućoj rezoluciji izglasanoj u Međunarodnoj agenciji za nuklearnu enegriju. Rezolucija je pozivala sve bliskoistočne zemlje da se odreknu nuklearnog naoružanja i pozivala Izrael da potpiše sporazum [s obzirom da je to jedina bliskoistočna zemlja koja nije potpisnica]. Ambasador SAD je nazvao rezoluciju suvišnom, a drugi protivnici rezolucije uključujući Izrael su smatrali da je Izrael nefer "izdvojen" [single out], kao da u najmanju ruku postoji pet nepotpisnica u regionu kojim se bavi rezolucija.

Da se Izrael ne sekira mnogo oko te teme pokazuje činjenica da je na samit poslan zamenik Bibija Netenjahua, koji istovremeno drži poziciju obaveštajnog ministra, Dan Meridor. Navodni cilj degradiranja delegacije je bio Netenjahuov strah da će neke zemlje iskorisiti ovu platformu za napad na izraelsku nuklearnu politiku. Dan Meridor, sa ne malim zadovoljstvom, izveštava da se to nije desilo.

Ne lažu svi sve vreme

Mislim političari... ponekad se provuče i zrno istine. Nedavno je provaljeno, NYT juče piše o tome, da je Sekretar odbrane SAD, Robert Gejts, u januaru poslao memorandum Beloj kući, koji se sastoji od upozorenja da ista, sa sve predsednikom Obamom u Ovalnoj kancelariji, nema dugoročnu strategiju prema Iranu i njegovoj nuklearnoj latentnosti [u slučaju da je ovaj u međuvremenu razvije]. Naravno, Gejts ne upotrebaljava izraz "nuklerna latentnost", nego "nuklearna sposobnost". O nuklearnoj latentnosti malo kasnije. "Provala" ovog memoranduma ima dva zrna istine u sebi. Prva pokazuje da Gejts zna da Iran radi na latentnosti iliti sposobnosti, kako vam drago, a ne na bombi i druga je, konstatovanje očiglednog, da SAD nemaju nikakvu dugoročnu strategiju glede Irana. Sa ili bez pomenute latentnosti, dodajem ja.

Velika Gejtsova laž, izražena u memorandumu i njegovom prošlonedeljnom nastupu u emisiji Meet the Press, je "briga" da [zapadne] obaveštajne službe mogu promašiti momenat promene iranske nuklearne politike, odnosno odluku da se nuklearna latentnost pretvori u nuklearno oružje. Naime, to je ili laž ili totalno nepoznavanje sadržaja i mehanizama Međunarodnog sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja [Nuclear non-Proliferation Treaty, u daljem tekstu NPT] i rada Međunarodne agencije za nuklearnu enegriju [International Atomic Enegry Agency - IAEA u daljem tekstu].

Nesporna činjenica, koju je tako teško utuviti u glavu ignorantskoj publici tako receptibilnoj na spinove, je da nijedna zemlja potpisnica Međunarodnog sporazuma o neširenju nuklearnog naoružanja nije, ponavljam nije, napravila nijednu jedinu atomsku bombu. Sve tri zemlje koje prema NPT-u nisu nuklearne sile, a sada imaju nuklearni arsenal [Indija, Pakistan i Izrael] nisu nikada bile potpisnice tog sporazuma.

Najbolji dokaz da je nemoguće tajno napraviti bombu i istovremeno biti u okviru NPT je Severna Koreja. Da bi napravila svoju plutonijumsku [gun-type] bombu Severna Koreja se 2003. povukla iz NPT-a, izbacila inspektore IAEA, dajući time na znanje čitavom svetu da radi na bombi, koju je testirala 2006. Dakle, mehanizmi uspostavljeni pre 4 decenije i dorađivani tokom tih decenija [naročito zapušavanjem rupa na liniji zemlje izvoznice - zemlje uvoznice nuklearne tehnologije 1994.] su uspešni. Svako ko drukčije kaže kleveće i laže.

Iran je potpisnica NPT-a i nikakav obaveštajni rad ne bi bio potreban da se ustanovi promena politike - oni bi to obznanili povlačenjem iz sporazuma i izbacivanjem IAEA inspektora. Gejts to, sasvim sigurno, treba da zna.

Nuclear Energy for All, Nuclear Weapons for No One

Pod ovim sloganom je prošle subote počela, a juče završila, konferencija u Teheranu. Ona se svakako ne može nazvati samitom, iako je okupila predstavnike 60 zemalja. Za razliku od Vašingtona, gde su se okupljali predsednici i premijeri, u Teheranu je bilo 10 ministara inostranih poslova, 14 zamenika ministara inostranih poslova, a ostatak delegacija su činili eksperti za nuklearna pitanja. U svim izveštajima se napominje da je Kinu predstavljao niži zvaničnik minstarstva inostranih poslova.

Kao što je vašingtonski samit imao za cilj ubeđivanje prisutnih u potrebe uvođenja sankcija Iranu, pod plaštom zabrinutosti o terorizmu, tako je teheranski ne-samit imao za cilj ubeđivanje gostiju u mirovne ciljeve iranskog nuklearnog programa, začinjenog sa malo anti-američke propagande koja je počela pozdravnim govorom suprim lidera, Ajatolaha Alija Kameneia. Rezolucija o totalnom nuklearnom razoružanju - rezultat teheranske konferencije - koja će biti poslata Genseku UN-a Ban Ki Munu je igrala ovde ulogu one vašingtonske "zabrinutosti". Hoću kasti nijedna od te dve konferencije nisu postavljene na neke realne noge, kao što već rekoh - vedžbe iz PR-a.

Međutim, pre nego što odbacimo to sasvim kao PR, mora se uzeti u obzir da govor Kameneia ima nekoliko tačaka koje su teško oborive. Navodim samo dve. Prva je da su upravo nuklearne sile najveći prekršitelji NPT-a jer paragraf VI kaže: Svaka strana Sporazuma se obavezuje da će voditi iskerene pregovore o efektnim merama u vezi prestanka trke u nuklearnom naoružanju i prema nuklearnom razoružanju itd. Hmmm, imali su samo nešto preko 4 decenije da to obave, a ništa bliži tom cilju nismo. Druga je sadržana u rečenici: Poslednjih godina neke vlade su prevazišle "međusobno zagarantovano uništenje" ["mutually assured destruction" - MAD] doktrinu odvraćanja drugih nuklearnih sila. Njihove nuklearne politike idu tako daleko da insistiraju na nuklearnoj opciji čak i kada su suprotstavljene pretnjama zemalja koje nisu u saglasnosti sa NPT-om. Direktna aluzija na pretnje SAD Iranu i Severnoj Koreji.

Nuklearna latentnost i "pregovori"

Nuklearna latentnost, takođe poznata kao "Japanska opcija", znači da zemlja bez vojnog nuklearnog programa ima tehnološku bazu sposobnu da, ukoliko se ukaže potreba i promeni politika, proizvede nuklearno naoružanje u relativno kratkom roku - uvek su meseci u pitanju. Japan, naravno, nije jedina zemlja koja ima japansku opciju. U zemlje sa japanskom opcijom spadaju skoro sve zemlje koje imaju celovitu nuklearnu tehnologiju, odnosno postrojenja za obogaćivanje uranijuma - recimo Brazil i Nemačka kao prvi primeri koji mi padaju na pamet. Pravo na posedovanje punog kruga nuklearne tehnologije, prema paragrafu IV NPT-a, je neotuđivo pravo svih zemalja potpisnica istog.

Huston we got a problem! Naime, nema, ponavljam nema, nikakvih opravdanja [izuzimam rasizam i licemerje] da se Iranu uskrati to pravo. Jebi ga, nuklearna latentnost nije u suprotnosti ni sa tekstom ni sa duhom ijednog dokumenta u vezi nuklearne neproliferacije. Mi možemo mrzeti, voleti ili biti indiferentni prema iranskom režimu, ali slovo međunarodnih zakona i sporazuma je u svemu tome neumoljivo na strani tog neotuđivog prava.

Da li je iranski režim toliko samoubilački da bi u ime odbrane neotuđivog prava bio spreman da bude bombardovan u stone age?

Pa kad se cela istorija pregovora, bolje bi bilo napisati "pregovora" sa sve boldovanim navodnicima, pogleda pažljivije i kada se depiliraju slojevi spina može se reći da nije. Ono što se u zapadnim medijima krilo i krije [ili barem ne naglašava dovoljno], naročito dok su trajali pregovori sa evropskom trojkom [Nemačka, Francuska i Velika Britanija], za vreme kojih je Iran obustavio sve radove u vezi obogaćivanja urana kao meru za izgradnju poverenja, da je jedan, Iranu najvažniji, cilj pregovora bio garancija bezbednosti. To je nešto što SAD ne daju Iranu, a EU i ostali mogu samo da gledaju ta trane [zapravo ti pregovori su propali, a letvica podignuta sa "odricanja od obogaćivanja urana" (nije isto što i odricanje od prava na obogaćivanje urana) na "odricanje od sposobnosti za obogaćivanje urana" kada je Filip Dust Blazi, francuski ministar inostranih poslova, išao da potraži blagoslov SAD i.e. garancije o nenapadanju Irana, jula 2005.]. Od tada pa nadalje SAD daju Iranu ponude, kako piše Garet Porter, "koje Iran samo može da odbije".

***

Ove dve konferencije i nadgornjavanja u PR-u su zapravo samo uvod u pravi pičvajz i čupetanje na kome neće biti moguće birati goste - redovna konferencija glede NPT-a sa svih dvestotinak članica će se održati od 3. do 28. maja ove godine u Njujorku.

*******************************

Beleške na margini

Jedan od osnovnih spinova u vezi nuklearne bombe je sistematsko bagatelisanje njene proizvodnje. Čitajući raznorazne gluposti u mejnstrim medijima čovek može steći utisak da je pravljenje iste ekvivalent pravljenju malo komplikovanije torte, da ako imaš sve sirovine no problemo! možeš je malte ne napraviti u garaži. Pa na sreću nije tako, jer kad bi bilo tako onda bi mnoooogo više od 9 (devet) zemalja posedovalo istu. Kao što je neophodno savladati zilion tehničko-tehnoloških problema oko samog pravljenja bombe, tako postoji još zilion tehničko-tehnoloških problema da bi se ista napravila isporučivom van sopstvenih granica, osim ako ideja nije da se pošalje DHL-om.

***

Obnavljajući gradivo za ovaj tekst sa zgražanjem sam ustanovio da na sajtu Stejt dipartmenta nema više nikakve informacije o poseti Dust-Blazija Kondolizi Rajs jula 2005. Naime, u ranijim pisanijima sam linkovao stranu sa transkriptom njihove zajedničke konferencije za štampu. Sada ne samo da je to broken link nego pretragom sajta Stejt dipartmenta ustanovih da o toj poseti jednostavno nema traga. Šta? Imaju problema sa mestom na severima? Ispunili kvotu hosting provajdera? Misleeem...