Kako smo pekli prase pred Vaskrs

ražanj je za amatere

Krenuli smo nešto pre 7 u dedino rodno selo. Usput ćemo kupiti prase u selu pre njegovog. Sve je već deda telefonom dogovorio, samo izmerimo prase, damo pare i u dedinom selu smo pre pola 8. Domaćin nas dočekuje pred kapijom. Vidi se da je davno ustao, nahranio stoku. Poželeo nam je dobro jutro i svraća nas na po jednu rakijicu i kafu. Žurimo, govori mu deda. 

- Ne žurite baš toliko, popijemo po jednu i onda da trgujemo. I kafa se podrazumeva.

- Nemamo vremena - ne da se deda.

- Toliko imate - odgovara domaćin

- Mi čekali vas da pijemo kafu, nismo hteli jutros - dodade domaćica izlazeći iz kokošinjca.

Videsmo da nema druge nego da uđemo, jer bi lako ostali i bez praseta ako odbijemo. Dobri neki ljudi, domaćini, vidi se po njima - pomislih u sebi. Seli smo za sto, posluženi kockom šećera i vodom za dobrodošlicu. Volim ja te običaje, mi Vojvođani smo sve to zaboravili, srce mi je baš puno kad odem dole.

Domaćin nam je sipao po rakiju koju sam po običaju popio na eks. Odmah je sipao drugu. Sedimo, pričamo, eto i kafe. Domaćin zanimljiv neki čovek, a ruka mu stalno na flaši. Kako deda i ja popijemo rakiju iz čašice, nova je već sipana. Popili smo kafu, rakije nisam brojao, ispričali se, ustali. Treba se raditi, čekaju nas kući.

Domaćin je tražio od dede da izabere prase. Deda prepušta njemu izbor. Domaćin insistira. Izabrao je deda jedno sa crnim pegama, iskusan je, zna da ta nisu masna.  Staviše prase na vagu, vaga pokaza 27,5 kg. Deda kaže 28, domaćin 27. Malo su se raspravljali, a priču završi domaćin rečima: 

- Moje prase ima 27 kg, ako ćeš da kupuješ neko od 28 vidi po komšiluku. 

Deda se samo nasmejao, dobro poznaje čoveka, još dok smo dolazili reče mi za njega da je ljudina. Platili smo i spremili se da krenemo. Domaćin uđe u kuću i vrati se sa flašom i tri čašice. Popismo i tu par čašica. Dobra mu je rakija, šljiva. Vidi se da nema šećera u njoj. 

Pozdravismo se i krenusmo ka selu. Nismo prešli ni 100 metara naiđošmo na dedinog brata od strica. Pozvao nas je da uđemo "na minut". Deda odmah izađe iz kola, znao je da je sa bratom svaka rasprava nemoguća. Moramo sesti na kratko. Rakija je već bila na stolu, popismo po dve - tri, možda 4. Ma više od pet nije bilo, sigurno. Pozdravismo se i posle nekoliko minuta stigosmo u selo.

Deda je odrastao u užičkom kraju, u selu od nekih 300 stanovnika. Rodna kuća, prazna od kada su mu roditelji umrli, je dobro očuvana. Često deda svrati, uredi, pazi. Tu su i štale, podrum,  pomoćni objekti. Pred kućom šljivik, održavan, tek orezan. I naravno, tu je i peka gde ćemo peći prase. Ozidana, dovoljno velika da vola možeš ispeći.

Odmah smo se bacili na posao. Skupljali smo grane, uglavnom od orezanih šljiva, naložili vatru u peki, brzo se raspramsala. - Ložićemo dok gore ne pobeli od toplote - reče deda. Ja sam, naravno, pomislio da nas zeza. 

Ubrzo je došao dedin stric, koji živi u domaćinstvu pored. U ruci naravno flaša rakije, a šta drugo, i tri čaše. Nazdravismo. Preneo sam mu pozdrave iz mog kraja. Naime, čiča je bio stari svat na ženinoj i mojoj veridbi kod njih i venčanju kod nas i ostavio je takav utisak na moje Vojvođane da se još nije desilo da odem u tazbinu, a da ga svi redom, od komšija, rodbine, prijatelja, ne pozdrave. Oduševio ih je zdravicama i običajima. Čak i sada, posle pet godina, često o njemu pričaju i pitaju da li će nekada doći u Vojvodinu. Nagovaram ga ja, ali kaže da je star.  

Nakon dva sata jake vatre, reče deda da prestanemo sa loženjem. Pogledah gore u unutrašnjosti peke, stvarno je postalo belo. Izvadili smo žar. Da budem iskren, mislio sam da se prase u peki peče na tom žaru i da treba da se stalno okreće. Razmišljao sam kako ne zagori tako, ali valjda deda zna. Nisam odmah ukapirao da je cilj da se peka ugreje, da bude vruća kao rerna, a da se žar vadi napolje i gasi.

Sredili smo prase i stavili ga unutra. Na moj predlog da odseče papke, jer papci na pečenom prasetu se ionako ne jedu, ali zato su u pasulju idealni, deda samo reče: - Da, ali onda pečeno prase izgleda nekako ružno, nek ostanu papci. 

Stavili smo prase da se peče, znači slobodni smo naredna 4 sata. Ispekli smo krompir i ručali. Na stolu belo vino i kisela. Ja u principu vino uvek pijem čisto, valjda me dalmatinsko poreklo na to obavezuje, ali popijem uz dedu špricer. Što bi moj otac rekao: "za dobru krmaču nema lošeg napoja". Mada, setim se i druge njegove izjave, kada smo bili u gostima, a domaćin ga pitao hoće li čisto vino ili špricer, samo je odgovorio: - Hvala, vode imam i kod kuće. 

Tek što smo ručali, stiže kafa. Čičina snaja nam je donese. Sedeli smo na klupi pod drvetom i pričali. Čičin sin je bio na njivi, snaja sa decom, on i baba oko stoke. Sin i snaja završiše poljoprivredni fakultet, ali su rešili da ostanu na selu i vode imanje. Veliko je imanje, zato i mnogo posla.   Narade se oni. Voli čiča da kaže: Svi su oduševljeni selom kada dođu, svi pričaju blago nama seljacima. A niko od njih ne bi izdržao ni tri dana ovako da radi. Težak je život seljaka. Država samo uzima, ništa ne daje, sete se seljaka samo kada je rat ili druga nevolja.

Posmatrao sam ga dok je hranio krave. Vidim po njemu da mu nije bilo lako u životu. Otac mu je iz nemačkog zarobljeništva otišao u Ameriku, nije hteo da se vraća tamo gde komunisti vladaju. Odlazio čiča kod oca, ovaj ga nagovarao da ostane, nije čiča hteo da ostavi imanje samo. I još priča:

"Dok sam bio tamo u Americi, pruži meni otac 1000 dolara. Kaže, ovo je za tebe. Imam samo jedan uslov: da ostaviš pušenje. Kad sam se vratio kući mogao sam ja da zapalim. Ne bi on ni znao, a i kad bi znao ne bi tražio pare nazad nikad. Ali bilo me sramota. Nisam hteo oca da lažem. Eto, zbog njega ne pušim već 30 godina. Dobar je on čovek bio. 

U jednom momentu zazvoni mi telefon. Vidim da žena zove. Javim se: - Donesi mi pretopa - reče žena. Pre nego što sam je upoznao nisam znao šta je to pretop. Sad znam da je to mast koja ostaje nakon pečenja. U dedinom kraju svaka hamburgerija ima u ponudi lepinju sa pretopom, u Vojvodini nisam čuo da to neko nudi. Obećao sam ženi da neću zaboraviti. Prase smo izvadili iz peke i brzo videli da smo napravili dobar posao. Bilo je odlično pečeno. U mislima ga uporedih sa prasićima koje smo vrteli na ražnju. Neuporedivo. Ovde se lepo vidi rumena, dobro pečena kožica, sva hrskava. Videlo se da je vredelo truditi se. Deda i njegov sin uzeše malo hleba i umočiše u pretop. Pečenje nisu ni pipnuli. 

Pozdravili smo se sa čičinom familijom i krenuli nazad. Spakovaše nam kajmaka i kupinovog vina. Stigli smo taman pred seriju. "Selo gori, a baba se češlja" se ne propušta u tom kraju. I meni se ta serija počela sviđati. Ubrzo dođoše gosti i mi udarismo po špriceru do kasno u noć. Kući tu količinu alkohola ne bih lako podneo. Ovde nisam ni osetio da me je uhvatilo.

Planinski vazduh je čudo. Kad vam kažem.