Ljudi iz senke

Dan ima samo dvadeset i četiri časa, obaveza je mnogo, a i predsednici su samo ljudi - ne mogu sve postići sami.  Zato oni imaju šefove kabineta, sekretare i savetnike. Šira javnost najčešće ne zna ko su ljudi iz senke  njihovog predsednika.  Javnosti nisu poznati ni kriterijumi po kojima predsednici biraju svoje saradnike, jer se izbor ne vrši putem javnog konkursa ili na drugi transparentan način. Također, nisu poznati ni mehanizmi stručne, psihološke, bezbednosne i kontraobaveštajne  provere najbližih predsednikovih saradnika. Opšte je uverenje javnosti da  ti kriterijumi i mehanizmi postoje, da su vrlo visoki i vrlo profesionalni.

Demokratski izabrani predsednici za svoje najbliže saradnike često uzimaju ljude koji su bili kreatori ili nosioci  predizborne kampanje u kojoj su pobedili.  Tako je, recimo,  Karl Rouv, dugogodišnji ključni politički savetnik Džorža Buša, bio glavni strateg  Bušove  pobede u oba mandata.

Obraćajući se gradjanima iz sedišta Demokratske stranke u Krunskoj ulici, posle objavljivanja rezultata predsedničkih izbora Predsednik Srbije je izjavio: „Posebno želim da se zahvalim mom timu - Srdjanu Šaperu i Marku Djurišiću, koji su preuzeli veliki teret na sebe i oblikovali mnogo ideja za budućnost Srbije koju ćemo zajedno graditi."  

Dakle, jedan od kriterijuma za izbor najbližih saradnika, kojim se rukovode predsednici, je ključna uloga i velike zasluge u predizbornoj kampanji.

Barak Obama je na mesto šefa kabineta postavio svog dugogodišnjeg saradnika i prijatelja iz Čikaga Rama Emanuela. Slično je postupio i Predsednik Srbije, kada je birao ljude za svoj prvi predsednički kabinet. Sve ih je poznavao desetak godina, a nekima je bio i razredni starešina.

Na osnovu ova dva primera, a ima ih još mnogo, možemo zaključiti da se prethodno dugogodišnje poznanstvo, prijateljstvo i saradnja  može smatrati drugim čestim kriterijumom izbora.

Ponekad se, međutim, predsednici rukovode i drugačijim kriterijumima po kojima biraju svoje saradnike ili saradnice. Tako je, primera radi, Bil Klinton svoj lični kriterijum u izboru saradnica volonterki počeo da gradi još kao guverner Arkanzasa izborom Pole Džons, a usavršio ga u Beloj kući izabravši u prvom mandatu  Kejtlin Vili, a u drugom Moniku Levinski. Prvoj je, zbog optužbe za seksulano uznemiravanje, u vansudskom poravnanju, isplatio 850.00 dolara, druga za istu optužbu nije dobila ništa, a poslednja ga, pored do tada neviđene globalne bruke,  umalo nije koštala ostavke.

Klintonov  nešto stariji kolega, nemački kancelar Vili Brant, imao je još manje sreće u izboru Gintera Gijoma za svog sekretara. Ginter Gijom, oficir istočnonemačke obaveštajne službe HVA, na dužnosti rukovodioca špijunske mreže, sa suprugom Kristel 1956.godine beži u Zapadnu Nemačku i učlanjuje se u Socijal-demokratsku partiju. Polako, ali sigurno je napredovao u partijskoj hijerarhiji, da bi 1972.godine, posle svih bezbednosnih i kontraobaveštajnih provera, bio postavljen za sekretara kabineta kancelara Branta. Dve godine kasnije, kancelarov sekretar Gijom, uhapšen je u svom stanu u Bonu 24. aprila 1974. g. pod optužbom da je špijun jedne strane zemlje i u kućnom mantilu odveden u zatvor. Izjavio je: „Ja sam oficir Narodne armije DR Nemačke“ i to je sve što su islednici do kraja istrage od njega uspeli da saznaju. Skandal je izazvao pad Vilija Branta, politički zaokret Zapadne Nemačke u odnosu na Istočnu Nemačku i zaoštravanje odnosa Istoka i Zapada. Gijom je isporučen Istočnoj Nemačkoj 1982. godine, u zamenu za neke zapadno nemačke špijune, uhvaćene u Istočnoj Nemačkoj

Ukoliko uporedimo posledice Klintonovog i Brantovog pogrešnog izbora  najbližih saradnika, nije teško zaključiti da Predsednik Srbije pogrešnim izborom svog sekretara, ne može i neće pretrpiti ni približno istu štetu. Ne samo zato što Srbija nije Amerika, pa ni Nemačka, a Tadić nije Klinton ili Brant, već pre svega zato što njegov dojučerašnji sekretar nema kvalitete jednog Gintera Gijoma, a ni Monike Levinski.

...................

Beleške na margini:

Kada sam nedavno pisao o srpskim insajderima i pokušao da odgovorim na pitanje: ko su oni, mogu li se na neki način klasifikovati i može li se lik srpskog insajdera profilisati kroz analizu njegovog dela i njegovih motiva, svrstao sam ih u tri grupe.

U prvoj grupi su pripadnici paravojnih, vojnih ili policijskih formacija koji su učestvovali u izvršenju jednog ili više ratnih zločina u ratovima na području bivše Yu, a koji su se post festum pokajali i pod određenim uslovima pristali da pred Haškim tribunalom svedoče protiv svojih naredbodavaca. Njihova dela su poznata, njihova imena nepoznata, motivi jasni i razumljivi, a koliko i da li su moralno prihvatljivi zavisi od ugla posmatranja.
Drugu grupu srpskih insajdera čine kriminalci, pripadnici najjačih kriminalnih grupa organizovanog kriminala. Njihov profil, lik i delo, nije potrebno posebno predstavljati. Njihovi motivi zbog kojih su postali insajderi, odnosno svedoci saradnici, su kristalno jasni. Jasni su i motivi države, iako su mnogi etički i teorijskoprvani razlozi za i protiv takvog zakonskog rešenja bili suprotstavljeni.

Trećoj grupi insajdera pripadaju lica zaposlena u državnim institucijama, organima vlade, policiji, vojsci, tužilaštvu, pravosuđu..., a koji određene informacije, označene odgovarajućim stepenom tajnosti, prezentuju javnosti preko medija i na druge pogodne načine.

Profil insajdera iz ove grupe najteže je definisati, pre svega zato, jer su im motivi veoma različiti. Plemeniti su i motivi i dela onih insajdera iz ove grupe, koji procene da će određene odluke, ugovori i drugi akti institucija vlasti, ukoliko se realizuju izazavati negativne posledice za građane uže ili šire zajednice ili po društvo u celini. Međutim, često su motivi insajdera iz ove grupe manje plemeniti, onda kad je reč o novcu ili drugoj neposrednoj ili posrednoj koristi, koju će ostvariti plasiranjem insajderske informacije u javnost.

Nije teško zaključiti kojoj grupi pripada dojučerašnji v.d. sekretar Predsedništva RS.