A đes' ti jado poš'o???

- Paaaa, ja na fakultet, tata, idem da se ispišem.

- Što ćeš da se ispisuješ, pa tek si počeo da studiraš?!

- Pa za ovih nekoliko godina ne može da se kaže baš tek počeo.

- Ma što ti je to, ajde ne gubi nadu, završićeš ga.

- Vidiš da mi ne ide. Rešio sam i ne pokušavaj da me zaustaviš.

- Dobro jado, kako 'oćeš. Samo da ti kažem, ti možeš da odustaješ kol'ko 'oćeš, al' deda i ja nastavljamo!!!

A sada kreće tekst mog gosta Miše iz Daleka:

Ovaj post se spremam da napišem... pa od kad pišem blog, eto, od tada... Hiljadu puta sam smišljao koncept posta u glavi, šta ću da napišem, kako da povežem, kako da se izrazim, i svaki, ali svaki put se u nekom trenutku iznerviram i dignem ruke od svega. Jer, toliko toga lošeg bih hteo da kažem, da to ne može da stane u jedan post, a te stvari koje želim da spomenem me izbace iz takta i tako uvek sve padne u vodu...

Radi se, naravno, o Elektronskom fakultetu u Nišu, fakultetu na kome sam studirao do pre dve godine. Pa oko čega bih se drugog toliko nervirao? :) A ovaj post pišem baš sada jer je ovo vreme kada počinje malo jače da se greje stolica za pripremu za prijemni za fakultet, pa ako neki budući elektronac nabasa na ovaj tekst, da zna šta ga čeka...

Imao sam prilike da razgovaram sa nekim ljudima (kako profesorima, tako i studentima) o situaciji na fakultetu; pored toga, i sam sam na njemu studirao tri i po godine, tako da smatram da sam dosta upućen u dešavanja na istom. Jedan od glavnih problema koje sam uočio, i za koje se čak i jedan profesor složio da postoje, jeste čime se to profesori (a sa njima i asistenti) bave, i po kom prioritetu. Ako ćemo da najbitnije stvari (najviši prioritet) da stavimo na prvo mesto, a nevažne da ređamo prema poslednjem, profesorska zaduženja su sledeća:

1. Tempus, vojni i državni projekti / privatni posao u privatnoj firmi

2.

3. Studenti

Drugu tačku sam namerno stavio praznu, mada bi tu moglo da se stavi i "Razno". Jednostavno, toliki je jaz između prve i treće stavke. Ali, o tome kasnije.

Znači, o čemu se radi: naš fakultet se sve više ponaša kao kompanija koja po narudžbini radi projekte, poslove, biva plaćen za to (odnosno naši profesori i asistenti), a sve manje kao obrazovna institucija. Profesori su redovno zauzeti jer pišu nekakve Tempus projekte, ili su zauzeti jer su na Tempus projektu, negde u Nemačkoj, Engleskoj, Španiji, i ne znam gde sve još. Neki čak idu i do Japana, kao recimo profesor R. S. Kada profesor nije tu, usmeni iz njegovih predmeta se polažu kod predmetnog asistenta, M. R. koji maltene preuzima ulogu profesora, jer je ovaj na usavršavanju van zemlje. Slična je situacija i sa profesorom L. S. koji je takođe odsutan, mada nemam pojma zašto. Znam samo da sam kod drugara na statusu video da piše "Čekajuću Godoa". Ja ga pitam koga čeka, a on mi kaže: "Pa profesora". Naravno, ova dva primera su mali deo toga što se na našem fakultetu zapravo dešava, ali eto, čisto da malo predstavim situaciju...

A onda se dekan pre godinu i nešto dana (koji je isto legenda, ali o njemu ćemo kasnije) dosetio da konačno ubaci sistem za kontrolu prisustva; svi nastavnici su postali obavezni da se registruju specijalnom karticom svaki put kada uđu ili izađu sa fakulteta. Sećam se da je profesor R. S. primetio da to stvarno nije u redu, jer su onda kao na lancu. Ako mene pita, i treba bude na lancu ako ga po nekoliko meseci nema na fakultetu.

A dekan D. A. je posebna priča... mnogi se sećaju njegove replike na jednoj od sednica fakulteta od pre nekoliko godina. Naime, zbog određenih okolnosti, ceo drugi semestar je pomeren unapred, i ispalo je ispitni rok počinje oko 5. jula, što znači da bi se završio krajem tog meseca. Na molbu predstavnika studenata da se ispitni rok pomeri kako bi studenti imali više vremena za odmor tokom leta, i kako bi mogli da idu na more, dekan je lakonski, sa šeretskim osmehom odgovorio "pa neka idu na zimovanje", što je propraćeno odobravanjem i smehom ostalih profesora. Toliko o poštovanju studenata i njihovih želja.

Takođe, naš dekan je zbog svoje sujete, ali i sujete dekana mašinskog fakulteta, sa kojim se posvađao (jer grejanje standardno dobijamo sa mašinskog, koji je odmah pored), rešio da greje ceo fakultet na struju pre nekoliko godina. Ko bi još grejao ogromnu zgradurinu strujom? Pa naš dekan!

Inače, iako mnogi nisu zadovoljni radom dekana, po rečima jednog profesora, u celom kolektivu vlada neka vrsta apatije i letargije, i nikog više i nije briga ko će biti dekan, pa je tako on uspeo da opet postane dekan, valjda po treći, ili ne znam koji put. A tu se poslužio i starom dobrom forom Slobodana Miloševića, odnosno iskoristio promenu nekog zakona da se kandiduje još nekoliko puta, iako zakon valjda dozvoljava 2 puta najviše. Ali, pošto je zakon promenjen, on je rešio da je ok da i po novom zakonu ispuni kvotu. Eto, to je naš dekan. Bio je dekan kada sam počeo faks 2004. godine, evo, i dalje je dekan.

Kakav faks, takvi i satovi - ne funkcionišu, i to godinama

Sve to je dovelo do paradoksalne situacije da se studenti osećaju kao da su oni tu zbog profesora, a ne obrnuto, kao što bi trebalo da bude. Osećaju se kao da su ukras fakulteta, sa sve prašnjavim fikusima i žardinjerama sa po malo cveća. Toj slici je doprineo, sećam se, i moj profesor automatike, legendarni G. Đ. kada nam je objašnjavao kako fakultet može da se poboljša za naše potrebe. On je, očigledno vodeći se parolom "vi studenti, ste tu zbog nas, profesora", objasnio nama da mi moramo da se borimo za svoja prava, i tako dobijemo ono što želimo! Na prvu loptu ovo i ima smisla, ali zar ne bi trebalo upravo oni, profesori, ljudi koji su prošli kroz to kroz šta mi prolazimo, da sami rade na poboljšanju našeg položaja, da se time bave zbog same činjenice da je to u opisu njihovog posla??? E pa ne, jer mi smo tu zbog njih! Inače, svaki put kad se setim tih reči profesora G. Đ. obavezno se setim i stihova Bijelog Dugmeta: "Ovdje nikad neće čopor naći, ko ne nauči urlati". Jugoslavije više nema, ali zato postoji Elfak gde bukvalno moraš da iskukaš nešto da bi to dobio... Inače, profesora G. Đ. pamtim i po tome što je rešio da odloži usmeni za koji sam se spremao, ne rekavši studentima, nego računajući samo da ćemo mi tog jutra da se pojavimo i vidimo na njegovim vratima da je ispit odložen. Jer naše vreme nije bitno. Možda sam ja mogao još jedan predmet da spremim da sam znao za to, ali šta to njega briga?

Kad smo već kod komunikacije između studenata i profesora, može se reći da je ona najčešće jako loša. Eto, sećam se da sam profesorki E. M. jednom prilikom poslao mejl sa pitanjem tipa "da li ovo ili ovo", a ona mi je posle nekoliko dana (pa ne može žena brže od toga - radi na projektu!) odgovorila sa "da".

Slici o poremećenom odnosu student-profesor na našem fakultetu doprinosi i ovaj tekst koji sam napisao pre dve godine. Da li treba reći da se situacija i dalje nije bitnije promenila?

Ipak, mora da kažem da su bar asistenti malo korektniji. To su mlađi ljudi, najčešće još uvek puni elana, spremni da se više posvete studentima. Samim tim se i više trude oko njih, i studenti imaju i bolji odnos sa njima. Klasičan primer (nije i jedini) za to je svima poznat asistent M. J. lik koji ponekad konsultacije drži i preko Fejsbuka! :)

Nažalost, većini njih ja predviđam lošu budućnost (lošu po studente), samo zbog toga što o radu uče od loših, od svojih profesora, i što je verovatnoća da će postati isti kao sadašnji profesori jako velika. Verujem da će biti izuzetaka, ali kao što rekoh, mislim da će većina naslediti lošu praksu iz stare škole...

Sada malo o modernim tehnologijama, koje, logično, idu uz naš fakultet, po samoj prirodi onoga što se ovde uči. E pa slabije. Dok na mnogim društvenim fakultetima u Beogradu ispit može da se prijavi preko interneta (za ove tehničkog usmerenje da i ne pričam), na Elektronskom fakultetu u Nišu se sav posao, pa i prijava ispita, i dalje obavlja preko šaltera, onog starog, komunističkog, na metar visine, gde ti mora da se saviješ da bi kroz minijaturni otvor pogledao u oči ženi koja radi za šalterom. A tačno se u rečima našeg doskorašnjeg šefa računarske katedre, I. M. može osetiti zavist što nas ETF iz Beograda nipodaštava i ne uzima za ozbiljnu instituciju. Pa gospodo profesori, i kako bi nas uzimali kada smo ovoliko jadni???

Dalje, sajt fakulteta. U skladu sa modernim tehnologijama kojim se naš fakultet bavi, sajt se redizajnira često, prateći sve moderne trendove. Poslednji put 2004. godine. Web 2.0 je nepoznanica za ovaj sajt, i kako ne bi bio kada je u vreme nastanka sajta bio tek u povoju. Da li uopšte ima smisla porediti naš sajt sa sajtom ETF-a u Beogradu, koji ima i svoj forum, ili ne daj bože prestižnim MIT-om??? Toliko o modernim tehnologijama.

"A što novi da pravimo, ovaj je samo 2004. godište?"

Dalje, online komunikacija sa studentima. Računarska katedra na Elektronskom fakultetu u Nišu ima tri različita odeljenja, svako sa svojim setom profesora i asistenata. To su L3, CiitLab i GisLab. Kao što se da videti, svako odeljenje ima svoj sajt, znači svi su odvojeni. Na nekima od njih je potrebna registracija, i naravno, student na svaki mora da se registruje posebno. I dok u Redingu na nivou celog ne fakulteta, nego univerziteta (o tome sam pisao ovde), postoji jedinstven sistem za logovanje, ovde ne mogu da se dogovore unutar ne jednog fakulteta, nego katedre, pa su podeljeni na tri dela!

E sad, paradoks našeg fakulteta: fakultet ima trust mozgova koji se bave savremenim tehnologijama, koji su poprilično upućeni u materiju (to ne sporim, stvarno je tako, ljudi znaju - velika većina njih). To su ljudi (i profesori i asistenti) koji prave ozbiljan softver za vojsku i ko zna koga još, znači ljudi koji imaju znanje (pogledajte samo spisak projekata koji je uradio GisLab). Ali tim istim ljudima nije ni na kraj pameti da sednu i kažu: "hajde da napravimo jedno softversko rešenje za naš ceo fakultet i naše studente, i za sve predmete, da svima olakšamo posao, pa još i novi sajt za fakultet da razvijemo, pa možda to posle da proširimo na ceo univerzitet, i da možemo stvarno da budemo ponosni na to!" Ne, to se ne dešava! Zašto? Pa zato što svi oni imaju pametnija posla od posvećivanja toliko rada, truda i vremena studentima! Imaju oni pametnija posla, koji se sigurno i dodatno plaća! I ko je na kraju na gubitku? Pogađajte!

Što je takođe tragično, svi ti projekti koji se rade na fakultetu, su najčešće daleko od očiju studenata; oni retko u njima učestvuju. Ubeđen sam da prosečni student na našem fakultetu ne zna da je pod vođstvom profesora L. S. urađena studija stanja e-uprave u Srbiji, ili da je Elfak radio i softver za hidrometeorološki zavod.

I sve ovo je samo vrh ledenog brega. Još mnogo toga bih mogao da napišem, ali i ovo je previše.

Postoji nekoliko stvari koje bi budućeg Elfakovca mogle da uteše. Recimo to da ovo nije situacija samo na našem, već i na gomili drugih fakulteta u Srbiji, odnosno da je jad i beda svuda, ne samo kod nas. Na ETF-u se recimo, ispiti polažu i nedeljom, jer ljudi nemaju dovoljno prostora, pa se i vikendom radi. Mi bar taj problem nemamo sa našom 5 puta većom zgradom. Drugo, pričao sam pre dve godine sa jednim čovekom iz Beograda, predstavnikom neke organizacije, koji je rekao da od niških fakulteta upravo najbolju saradnju imaju sa Elektronskim, što zapravo znači da su ostali i mnogo gori!

Takođe, bez obzira na sve ove muke, na ovo masovno i konstantno gaženje studenata kao da su niža forma života, neosporno je da na Elektronskom fakultetu u Nišu ima šta da se nauči i ima od koga. Bar je to moj utisak. Možda metodi nisu dobri, možda mnogo toga fali, možda je pristup kompletno pogrešan, ali ja mogu da kažem da sam dosta znanja stekao, koje mi je bilo od velike pomoći na Master studijama.

Eto, sad se osećam bolje :)

Brucoši Elfakovci, vama puno sreće želim! I živaca! Trebaće vam!

Nisam spomenuo profesora koga najviše nema na fakultetu, i koji je za studente "neuhvativ": takođe sa računarske katedre, D. R. a inače se u poslednje vreme provlači po novinskim stupcima zbog malverzacija na niškom aerodromu, u koje je bio uključen.