" Still ...

mirelarado

Tренеру, лепо је што си ту.

"Mladić se zvao Santjago. Počela je da pada noć kada je sa svojim stadom stigao do jedne stare napuštene crkve. Njen krov se odavno obrušio, a jedna ogromna egipatska smokva izrasla je na mestu gde je nekada bila crkvena riznica.
Odlučio je da tu provede noć. Uterao je sve ovce kroz ruševna vrata, a zatim je naslonio nekoliko dasaka kako mu ovce ne bi pobegle tokom noći. Nije bilo vukova u tom kraju, ali ponekad se dešavalo da mu tokom noći neka od životinja pobegne i on bi onda proveo čitav naredni dan tražeći zalutalu ovcu.
Na tle je prostro svoj ogrtač i legao, dok mu je knjiga koju je upravo pročitao poslužila kao uzglavlje. Prisetio se pre nego što će zaspati da bi trebalo da počne da čita deblje knjige: duže bi trajalo čitanje, a i noću bi mu bolje poslužile kao uzglavlje.
Još uvek je bilo mračno kada se probudio. Pogledao je naviše i video svetlost zvezda kroz polusrušen krov.
"Hteo sam da spavam malo duže", pomisli on. Ponovo je usnio isti san kao prošle nedelje i opet se probudio pre njegovog kraja.
Ustao je i popio gutljaj vina. Zatim je uzeo štap i počeo da budi ovce koje su još spavale. Već je bio primetio da bi većina ovaca počela da se budi čim bi se on probudio. Kao da je postojala neka tajanstvena energija koja je povezivala njegov život sa životima tih ovaca s kojima je već dve godine lutao zemljom u potrazi za vodom i hranom.
– Toliko su se već navikle na mene da poznaju moj raspored, – reče on tiho. Onda se malo zamisli i dođe do zaključka da bi moglo da bude i suprotno: da je upravo on taj koji se navikao na njihovu satnicu.
Ipak, bilo je još nekih ovaca koje su se duže budile. Mladić je uz pomoć štapa budio jednu po jednu, dozivajući ih po imenu. Uvek je verovao da su ovce u stanju da razumeju to što im on govori. Zbog toga je imao običaj da im ponekad čita delove knjiga koji su ga najviše impresionirali, ili im je pričao o usamljenosti i radosti jednog pastira u polju, ili je naglas komentarisao najnovije dogodovštine u gradovima kroz koje su obično prolazili.
Poslednja dva dana, međutim, najradije je pričao o jednoj temi: o devojci, kćeri jednog trgovca, koja je živela u gradu u koji je trebalo da stignu za četiri dana. Samo je jednom bio tamo, prethodne godine. Trgovac je imao radnju s tekstilom i uvek je voleo da lično prisustvuje šišanju ovaca da bi izbegao bilo kakvu prevaru. Neki prijatelj mu je pokazao tu radnju i pastir je tamo oterao svoje ovce.

– Hteo bih da prodam nešto vune, – rekao je trgovcu.
Trgovčeva radnja je bila puna i on zamoli mladića da ga sačeka do večeri. Seo je ispred radnje i izvadio knjigu iz bisaga.
– Nisam znala da i pastiri umeju da čitaju knjige – reče jedan ženski glas pored njega. Bila je to tipična Andalužanka crne glatke kose i očiju koje su ovlaš podsećale na nekadašnje mavarske osvajače.
– To je zato što se od ovaca više može naučiti nego iz knjiga – odgovori mladić. Proveli su u razgovoru više od dva sata. Ona mu je ispričala da je trgovčeva ćerka i osvrćući se na život u svom mestu zaključila da su u njemu svi dani jednaki kao jaje jajetu. Pastir joj je pričao o poljima Andaluzije, o najnovijim dogodovštinama u gradovima kroz koje je prošao. Bio je zadovoljan što ne mora da priča samo s ovcama.
– Kako si naučio da čitaš? – upitala je devojka u jednom trenutku.
– Kao i svi drugi – odgovori mladić. – U školi.
– A, kad već znaš da čitaš, zašto si samo pastir?
Mladić je naveo nekakav izgovor kako bi izbegao odgovor na to pitanje. Bio je siguran da ga devojka nikada ne bi razumela. Nastavio je da priča svoje priče o putovanjima, a sitne mavarske oči svaki čas su se širile i skupljale od čuđenja i iznenađenja. Kako je vreme prolazilo, mladić je dobijao želju da se ovaj dan nikada ne završi, da devojčin otac dugo bude zauzet i da mu naloži da ga čeka bar još tri dana. Primetio je kako je počeo da oseća nešto što nikada ranije nije osetio: a to je želja da se zauvek nastani u jednom istom mestu. S crnokosom devojkom dani nikada ne bi bili nalik jedan drugom.
Ali trgovac je najzad stigao i naložio mu da ošiša četiri ovce. Pošto mu je pošteno platio, zamolio ga je da dogodine ponovo dođe.

Sada je preostalo još samo četiri dana do ponovnog dolaska u isto mesto. Bio je uzbuđen i u isto vreme nesiguran: možda ga je devojka već zaboravila. Tuda su prolazili mnogi pastiri da bi prodali vunu.
– Nije važno – reče mladić svojim ovcama. – I ja poznajem druge devojke u drugim gradovima.
Ali u dubini duše znao je da je važno. I da ne samo pastiri, nego i mornari i putujući trgovci uvek znaju da postoji neki grad u kome ima nekoga ko je u stanju da ih natera da zaborave na radost slobodnog putovanja po svetu.

Počelo je da sviće kada je pastir usmerio svoje ovce u pravcu sunca. "One nikad nemaju potrebu da donose odluke", pomisli on. "Možda zbog toga i ostaju uvek uz mene."Ovce su jedino osećale potrebu za vodom i hranom. Dokle god on bude poznavao najbolje ispaše u Andaluziji, ovce će ostati njegove prijateljice. Mada su im svi dani bili isti, s dugim časovima koji su se vukli između izlaska i zalaska sunca; mada one nikada nisu pročitale ni jednu jedinu knjigu tokom svojih kratkih života, i mada ne poznaju ljudski govor kojim su se prepričavale poslednje novosti po selima, bile su zadovoljne vodom i hranom i to im je bilo dovoljno. Zauzvrat, one su štedro nudile svoju vunu, svoje društvo, i – s vremena na vreme – svoje meso.
"Ako bih se danas pretvorio u čudovište i rešio da ih ubijam jednu po jednu, one bi to primetile tek kada bi skoro celo stado bilo poklano", pomisli mladić. "To je zato što imaju poverenja u mene i zaboravile su da se oslanjaju na sopstveni instinkt. I to samo zato što ih vodim do hrane i ispaše."
Mladić je počeo da se čudi sopstvenim mislima. Možda je crkva, s tom egipatskom smokvom koja raste u njoj, ukleta. Navela ga je da po drugi put sanja jedan isti san a počinjao je da oseća i bes prema svojim uvek vernim drugama. Popio je ono malo vina što mu je ostalo posle sinoćne večere i čvršće se zamotao u ogrtač. Znao je da će kroz nekoliko sati, kada Sunce odskoči, vrućina postati tako jaka da neće biti u stanju da vodi ovce preko polja. Bio je to letnji čas kada je čitava Španija spavala. Vrućina je trajala do noći, a sve to vreme on je morao da vuče na leđima svoj ogrtač. Međutim, kad god bi pomislio da se požali na teret, uvek bi se setio da zahvaljujući njemu nije imao prilike da oseti jutarnju hladnoću.
"Moramo se uvek čuvati da nas vreme ne iznenadi", pomisli on, osetivši se zahvalnim zbog težine ogrtača.
Ogrtač je imao svrhu, a i mladić takođe. Hodajući dve godine visoravnima Andaluzije, već je napamet znao imena svih gradova toga kraja, a veliki smisao njegovog života bio je – putovanje. Ovog puta nameravao je da devojci objasni zašto jedan običan pastir ume da čita: do šesnaeste godine bio je u jednom semeništu. Njegovi roditelji su želeli da postane sveštenik, Čime bi se ponosila jedna obična seoska porodica koja je radila samo da bi imala hrane i vode, kao i njegove ovce. Učio je latinski, španski i teologiju. Ali još odmalena sanjao je da upozna svet i to je za njega bilo mnogo značajnije od upoznavanja Boga ili ljudskih grehova. Jednog popodneva, kada je bio u poseti porodici, sakupio je hrabrost i saopštio svome ocu da ne želi da bude sveštenik. Želeo je da putuje.

– Ljudi iz čitavog sveta su već prošli kroz ovo selo, sine – reče otac. – Dolaze u potrazi za novim stvarima ali ostaju isti. Odlaze do brega da upoznaju zamak i zaključuju da je prošlost bila bolja od sadašnjosti. Imaju plavu kosu ili tamnu put, ali isti su kao i ljudi iz našeg sela.
– Ali ja ne poznajem zamkove u zemljama odakle su oni – odvrati dečak.
– Ti ljudi, kada upoznaju naša polja i naše žene, kažu da bi voleli da ovde žive zauvek – nastavio je otac.
– Hoću da upoznam žene iz zemalja odakle oni dolaze – reče dečak. – Jer oni nikada ne ostaju ovde.
– Ti ljudi su puni para – reče još otac. – U našem kraju samo pastiri putuju.
– Onda ću biti pastir.
Otac više ništa nije rekao. Narednog dana dao mu je kesu s tri stara španska zlatnika.
– Ovo sam jednog dana našao u polju. Nameravao sam da ih dam crkvi kao tvoj dar. Kupi sebi stado i hodaj svetom sve dok ne naučiš da je naš zamak najznačajniji i da su naše žene najlepše.
Dao mu je blagoslov. I u očevim očima on je pročitao želju za putovanjem po svetu. Želju koja je još živela, uprkos tome što je on decenijama pokušavao da je zatrpa vodom, hranom i nastojanjem da svake noći spava na istom mestu..."

Spanish guitar

Jelica Greganović

.." Obzorje se zarumenelo, a zatim se pojavilo sunce. Mladić se setio razgovora s ocem i osetio je neku radost; već je upoznao mnoge zamkove i mnoge žene (ali nijedna nije bila ni blizu onoj s kojom će se sresti kroz dva dana). Imao je ogrtač, knjigu koju je mogao da zameni za novu i stado ovaca. Ali najvažnije je bilo, međutim, to što je – putujući – svakog dana ispunjavao svoj životni san. Kada se zasiti polja Andaluzije, moći će da proda ovce i da postane mornar. A kada se zasiti mora, tada će već poznavati mnoge gradove, mnoge žene, mnoge prilike da bude srećan.
"Ne znam kako to traže Boga u semeništu", pomisli gledajući u sunce koje se rađa. Kad god je mogao, nastojao je da prođe drugim putem. Nikada ranije nije bio u ovoj crkvi, mada je tuda već toliko puta prošao. Svet je bio velik i neiscrpan i kad bi pustio ovce da ga samo malo vode, otkrio bi još mnogo interesantnih stvari. Problem je u tome što one nisu svesne da svaki dan idu novim putem. Ne primećuju da su ispaše drugačije i da se godišnja doba smenjuju – jer su samo obuzete vodom i hranom.
"Možda je to slučaj i sa svima nama" – pomisli pastir. "Isti je slučaj i sa mnom, jer otkako sam upoznao trgovčevu ćerku ne mislim na druge žene".Pogledao je prema nebu i procenio da će stići u Tarifu pre ručka. Tamo bi mogao da zameni svoju knjigu za jednu još deblju, da napuni mešinu vinom, obrije se i ošiša. Morao je da se spremi za susret s devojkom ne želeći ni da pomisli na mogućnost da je drugi pastir stigao pre njega, s više ovaca, da bi je zaprosio.
Upravo mogućnost da se ostvari jedan san život čini zanimljivim, pomislio je ponovo gledajući u nebo i ubrzavajući korak. Upravo se prisetio da u Tarifi živi jedna stara žena koja je umela da tumači snove. A on je i te noći ponovo sanjao isti san.
Starica je odvela mladića do jedne sobe u dnu kuće, odvojene od trpezarije zavesom od raznobojnih traka. Unutra se nalazio jedan sto, jedna slika Svetog Isusovog Srca i dve stolice.
Starica je sela i rekla i njemu da sedne. Zatim je mladića uzela za ruke i počela tiho da se moli.
Izgledalo je kao da se moli na ciganskom. Mladić je već ranije sretao mnoge Cigane na svom putu; oni su putovali, ali nisu imali ovce. Neki su tvrdili da Cigani žive samo zato da bi nekog prevarili. Takođe se pričalo da imaju ugovor s đavolom i da kradu decu da bi im služila kao robovi u njihovim tajanstvenim čergama. Kada je bio mali, mladić je uvek umirao od straha da ga ne ukradu Cigani i taj stari strah se vratio dok ga je starica držala za ruke.
Ali tu je slika Svetog Isusovog Srca, pomisli on, nastojeći da izgleda što smirenije. Nije želeo da ruke počnu da mu drhte i da starica oseti njegov strah. U sebi je izgovorio Očenaš.
– Baš interesantno – reče starica ne skidajući oči sa mladićevih ruku. I ponovo ućuta.
Mladić je postajao nervozan. Ruke su nehotice počele da mu se tresu i stara je to primetila. Naglo je istrgao ruke.
– Nisam došao ovde da mi gledate u dlan – reče, već se kajući što je uopšte i kročio u tu kuću. Za trenutak je pomislio da bi bilo bolje da plati posetu i ode ne saznavši ništa. Isuviše važnosti je pridavao tom snu koji se ponavljao.
– Hteo si da nešto saznaš o snovima – odgovori starica. – A snovi su Božji govor. Kada on govori jezikom ovoga sveta, ja to mogu da protumačim. Ali ako govori jezikom tvoje duše, onda samo ti možeš da razumeš. A ovu posetu ćeš platiti u svakom slučaju.
"Opet neki trik", pomisli mladić. Ipak je rešio da rizikuje. Pastiri se uvek izlažu riziku zbog vukova ili zbog suše, a upravo je zbog toga pastirski život uzbudljiv.
– Usnio sam isti san dva puta uzastopce – reče. – Sanjao sam kako se nalazim na jednom pašnjaku sa svojim ovcama i kako se iznenada pojavljuje jedno dete i počinje s njima da se igra. Ne volim kad mi se neko meša s ovcama, one se boje nepoznatih. Ali deca uvek umeju sa životinjama i one ih se nikad ne uplaše. Ne znam zašto. Ne znam otkud životinje znaju kog su ljudi uzrasta.
– Vrati se svome snu – reče starica. – Ostavila sam šerpu na vatri. Osim toga, imaš malo para i ne mogu ti pokloniti sve svoje vreme.
– Dete je još neko vreme nastavilo da se igra s ovcama – produži mladić, pomalo se snebivajući. – A onda me je iznenada zgrabilo za ruke i odvelo do egipatskih piramida.
Mladić je malo pričekao da bi proverio da li starica zna šta su egipatske piramide. Ali starica je i dalje ćutala.
– Onda, pored egipatskih piramida – ove dve poslednje reči mladić je polako izgovorio kako bi ih starica što bolje čula – dete mi je reklo: „Ako dođeš dovde, pronaći ćeš skriveno blago.“ I u trenutku kada bi krenulo da mi pokaže tačno mesto gde se blago nalazi, ja bih se probudio. I tako oba puta.
Starica je neko vreme ćutala. Zatim je ponovo uzela mladića za ruke i počela pomno da ih proučava.
– Ovog puta ti ništa neću naplatiti – reče starica. – Ali hoću deseti deo blaga, ukoliko ga nađeš.
Mladić se nasmeja. Od sreće. Znači, uštedeće ono malo novca što ima zahvaljujući snu u kome je reč o skrivenom blagu! Starica je sigurno Ciganka – a Cigani su budale.
– Protumači mi onda taj san – zatraži mladić.
– Prvo se zakuni. Zakuni se da ćeš mi dati deseti deo blaga za ono što ću ti reći.
Mladić se zakleo. Starica je zahtevala da zakletvu ponovi okrenut slici Svetog Isusovog Srca.
– To je san koji pripada govoru ovoga sveta – reče ona. – Mogu da ga protumačim, mada je to veoma teško. Zbog toga smatram da imam pravo na udeo u onome što budeš pronašao. A tumačenje je sledeće: treba da odeš do egipatskih piramida. Nikada za njih nisam čula, ali ako ti je to pokazalo jedno dete, to znači da one postoje. Tamo ćeš pronaći blago i postaćeš bogat.
Mladić se iznenadio, a zatim i razljutio. Zbog ovoga nije morao ni da dolazi do starice. Ipak, prisetio se da neće morati ništa da joj plati.
– Zbog ovog nije trebalo da gubim vreme – reče on.
– Zato sam ti i kazala da je tvoj san težak. Jednostavne stvari su i najneobičnije i samo mudraci uspevaju da ih sagledaju. Pošto nisam učena, moram da znam i druge veštine, kao što je gledanje u dlan. A kako da stignem do Egipta? Ja samo tumačim snove. Ne umem da ih pretvorim u stvarnost. Zbog toga moram da živim od onoga što mi pruže moje ćerke.
– A šta ako ne stignem do Egipta?
– Onda ću ja ostati bez nagrade. Neće mi to biti prvi put.
I starica više nije rekla ništa. Zamolila je mladića da ode, jer je s njim već izdangubila...."

Parisienne Walkways

mirelarado

..." Mladić je izašao razočaran i rešen da više nikada ne poveruje u snove. Setio se da ima još štošta da posvršava: otišao je do magaze da nabavi nešto hrane, zamenio je svoju knjigu za jednu deblju i seo na jednu klupu na trgu da bi probao novo vino koje je kupio. Bila je vrućina, a vino, nekim nedokučivim čudom, uspevalo je da ga malo rashladi. Ovce su ostale na ulazu u grad, u toru jednog od njegovih novih prijatelja. Imao je mnogo poznanika u tom kraju – i zbog toga je i voleo da putuje. "Čovek neprestano stiče nove prijatelje, a nije prinuđen da bude s njima iz dana u dan. Kada viđamo stalno ista lica – a to se uvek događalo u semeništu – na kraju ona postaju deo našeg života. A kada postanu deo našeg života, onda žele i da nam ga izmene. I ako ne bude po njihovom, nije im pravo. Jer svaki čovek ima tačnu predstavu kako bi trebalo da živimo svoj život.
A nikad nemaju pojma kako treba da prožive sopstveni život. Kao i ona starica koja nije umela da pretvara snove u stvarnost." Rešio je da još malo sačeka da se sunce približi smiraju, pa da onda potera ovce u polje. Uskoro će se ponovo sresti s trgovčevom ćerkom.
Počeo je da čita knjigu koju je dobio od paroha Tarife. Bila je to debela knjiga u kojoj se već na prvoj stranici govorilo o nekoj sahrani. Osim toga, imena ličnosti bila su strahovito zamršena. Pomislio je: ako jednog dana bude pisao knjigu, postepeno će uvoditi likove u priču kako čitaoci ne bi bili prinuđeni da odjednom pamte mnogo imena.
Kada je uspeo da se usredsredi na čitanje – a tekst je bio lep jer je govorio o sahrani po snegu, što mu je davalo neki osećaj hladnoće pod ogromnom vrelinom sunca – jedan starac sede do njega i započe razgovor.
– Šta to oni rade? – upita starac pokazujući prema ljudima na trgu.
– Gledaju svoja posla – suvo odgovori mladić i nastavi da se pravi da je zadubljen u čitanje. U stvari, razmišljao je kako će šišati ovce u prisustvu
trgovčeve ćerke i kako će se ona uveriti da je on u stanju da obavlja zanimljive poslove. Tu scenu je zamišljao već mnogo puta; svaki put je devojka bila zadivljena njegovim objašnjenjem da ovce treba da se šišaju od repa prema glavi. Takođe je pokušavao da se seti nekih lepih priča koje će joj pričati dok šiša ovce. Većinu tih priča pročitao je u knjigama, ali će ih joj ispričati kao da ih je lično doživeo. Ona to nikad neće otkriti, jer nije umela da čita.
Starac je, međutim, bio uporan. Rekao je kako je umoran, kako je žedan i zatražio je gutljaj vina od mladića. Mladić mu je pružio mešinu u nadi da će se starac smiriti. Ali, starac je hteo da razgovara po svaku cenu. Upitao je mladića kakvu knjigu čita. Ovaj pomisli da bude grub i da ode na drugu klupu, ali od oca je naučio da treba poštovati starije. Tako je pružio knjigu starcu i to iz dva razloga. Prvo, zato što nije umeo da izgovori naslov, a drugo, ukoliko se ispostavi da starac ne ume da čita, sam će se premestiti na drugu klupu da bi izbegao poniženje.
– Hmmm… – reče starac razgledajući knjigu sa svih strana, kao da je reč o nekom čudnom predmetu. – Knjiga je značajna, ali je mnogo dosadna.
Mladić se iznenadio. Starac ne samo da je umeo da čita, nego je već pročitao tu knjigu. A ako je knjiga dosadna kako je on tvrdio, imao je još vremena da je zameni za neku drugu.
– To je knjiga koja govori o nečemu što skoro sve knjige govore – nastavi starac. – Govore o nesposobnosti ljudi da odaberu sopstvenu sudbinu. A na kraju uspeva čitaoca da natera da poveruje u najveću laž na svetu.
– A koja je to najveća laž na svetu? – upita iznenađeno mladić.
– Evo ovako: u određenom trenutku našeg postojanja, gubimo kontrolu nad sopstvenim životom i prepuštamo se sudbini. Eto to je ta najveća laž na svetu.
– Meni se to nije desilo – reče mladić. – Želeli su da postanem sveštenik, a ja sam rešio da budem pastir.
– To je već bolje – reče starac. – Zato što voliš da putuješ.
Pogodio je šta mislim, primeti mladić. Starac je u međuvremenu prelistavao debelu knjigu ne pokazujući ni najmanju nameru da mu je vrati. Mladić je primetio da je starac čudno obučen; kao da je bio Arapin, što u ovom kraju nije bila retkost. Afrika se nalazi na svega nekoliko sati od Tarife; trebalo je samo lađom preći nevelik moreuz. U gradu su se često pojavljivali Arapi kupujući raznu robu i izgovarajući čudne molitve više puta na dan.
– Odakle ste? – upita.
– Odsvuda.
– Niko ne može biti odsvuda – reče mladić. – Ja sam pastir i nađem se na mnogo mesta, ali potičem iz jednog jedinog mesta, iz jednog grada nadomak jednog starog zamka. Tamo sam se rodio.
– Onda možemo reći da sam se ja rodio u Salemu. Mladić nije znao gde se nalazi Salem, ali ga je bilo stid da pita. Ostao je još neko vreme gledajući prema trgu. Svet je išao tamo-amo i svi su izgledali veoma zauzeti.
– A kakav je Salem? – upita mladić pokušavajući da pronađe neku nit.
– Kakav je uvek i bio.
Ovo mu još uvek ništa nije govorilo. Jedino je znao da se Salem ne nalazi u Andaluziji. U protivnom, već bi ga upoznao.
– A šta vi radite u Salemu? – bio je uporan.
– Šta ja radim u Salemu? – starac se prvi put slatko nasmeja. – E pa ja sam kralj Salema!
Ljudi svašta izvaljuju, pomisli mladić. Ponekad je bolje ostati s ovcama, koje ćute i samo traže hranu i vodu. Ili je možda bolje biti s knjigama koje pričaju neverovatne priče, ali samo u trenucima kada ljudi žele da ih čuju. Ali kad se razgovara s ljudima, oni ponekad tako nešto izjave da prosto više ne znamo kako da nastavimo razgovor.
– Moje ime je Melkisedek – reče starac. – Koliko imaš ovaca?
– Dovoljno – odgovori mladić. Starac je isuviše zabadao nos u njegov život.
– Dakle, imamo problem. Ne mogu ti pomoći sve dok budeš smatrao da imaš dovoljno ovaca.
Mladić se naljuti. Nije tražio pomoć. Upravo je starac bio taj koji je tražio vino, knjigu i razgovor.
– Vratite mi knjigu – reče. – Moram da idem po svoje ovce i da nastavim put.
– Daj mi deseti deo od svog stada – reče starac. – A ja ću te naučiti kako da stigneš do skrivenog blaga.
Dečak se ponovo seti svoga sna i iznenada mu puče pred očima. Starica mu nije ništa naplatila, ali starac – koji je možda njen muž – pokušava da od njega izvuče mnogo više novca u zamenu za nepostojeće obaveštenje. Mora da je i starac bio Ciganin.
Pre nego što mladić išta prozbori, starac se saže, uze jedan oblutak i poče njime da piše po peščanom tlu trga. U trenutku kada se sagnuo nešto je tako snažno zasijalo s njegovih grudi da je skoro zaslepilo mladića. Ali starac je taj sjaj, pokretom isuviše hitrim za svoje godine, brzo zaklonio ogrtačem. Mladićeve oči su se oporavile od bleska i on je uspeo da razazna šta je to starac napisao.
Na pesku trga ovog malog grada pročitao je imena svog oca i svoje majke. Pročitao je priču o svom životu sve dotadašnjeg trenutka, dečačke nestašluke, hladne noći u semeništu. Pročitao je i ime trgovčeve ćerke, koje inače nije znao. Pročitao je o takvim stvarima koje nikada nikome ne bi ispričao, kao što je onaj dan kada je ukrao očevu pušku da bi lovio jelene, ili o svom prvom i usamljeničkom seksualnom iskustvu.

Ja sam kralj Salema, rekao je starac.
– Zašto jedan kralj razgovara sa običnim pastirom –upita mladić postiđen i zadivljen.
– Za to ima više razloga. Ali, recimo da je najvažniji taj što si imao snage da ostvariš svoju Ličnu Legendu.
Mladić nije znao šta je to Lična Legenda.
– To je ono što si uvek želeo da činiš. Svi ljudi, u ranoj mladosti, znaju šta je njihova Lična Legenda. U tom životnom razdoblju sve je jasno, sve je moguće i tada se ljudi ne boje da sanjaju i požele sve što bi voleli da rade u životu. Međutim, što više vreme odmiče, neka tajanstvena sila nastoji da dokaže da je nemoguće ostvariti Ličnu Legendu.
Mladiću se učinilo da starčeva priča nema mnogo smisla, ali je ipak hteo da sazna kakve su to „tajanstvene sile“. Trgovčeva ćerka će biti zadivljena kada joj o tome bude pričao.
– To su naizgled zle sile, ali ti u stvari govore kako da ostvariš svoju Ličnu Legendu. One ti pripremaju duh i volju, jer na ovoj planeti postoji jedna velika istina: bez obzira ko si i šta radiš, kada stvarno nešto želiš to znači da je ta želja nastala u Duši Vaseljene. To je tvoja misija na Zemlji.
– Čak i kad samo želiš da putuješ? Ili da se oženiš ćerkom trgovca tkaninama?
– Ili da tražiš riznicu s blagom. Duša Sveta hrani se ličnom srećom ljudi. Ili nesrećom, zavišću, ljubomorom. Jedina čovekova obaveza jeste da ostvari svoju Ličnu Legendu. Sve je samo jedno. A kada želiš nešto, čitava Vaseljena se zaveri da ostvariš tu svoju želju.
Neko vreme su ćuteći posmatrali trg i ljude na njemu. Starac je prvi progovorio.
– Zašto čuvaš ovce?
– Zato što volim da putujem.
On uperi prst prema jednom prodavcu kokica koji se sa svojim crvenim kolicima nalazio na istom tom trgu.
– I onaj prodavac kokica je želeo da putuje kada je bio mali. Ali odlučio se da kupi kolica i prodaje kokice kako bi godinama štedeo dinar po dinar. Kada ostari, provešće mesec dana u Africi. On nikada nije shvatio da ljudi uvek imaju uslova da urade ono o čemu sanjaju.
– Trebalo je da se odluči da bude pastir – naglas pomisli mladić.
– I on je na to pomišljao – reče starac. – Ali prodavci kokica su ugledniji od pastira. Prodavac kokica ima kuću, dok pastir spava pod vedrim nebom. Ljudi više vole da udaju ćerku za prodavca kokica nego za pastira.
Mladića je nešto štrecnulo kada je pomislio na trgovčevu ćerku. U njenom gradu mora da je postojao neki prodavac kokica.
– Najzad, ono što misle o prodavcima kokica i pastirima ljudima postaje važnije od Lične Legende.
Starac poče da lista knjigu i udubi se u čitanje jedne stranice. Mladić malo pričeka i prekide ga isto kao što je i ovaj njega.
– Zašto vi meni sve ovo pričate?
– Zato što nastojiš da proživiš svoju Ličnu Legendu. I upravo pomišljaš da od nje odustaneš.
– I vi se uvek pojavljujete u takvim trenucima?
– Ne uvek u ovom obliku, ali uvek sam se pojavljivao. Ponekad se pojavljujem u obliku nekog dobrog rešenja, neke lepe ideje, ali uvek se pojavljujem. U drugim prilikama, u odsudnom trenutku, olakšavam stvari. I tako redom, ali većina ljudi to i ne primećuje.
Starac ispriča kako je prošle nedelje bio primoran da se nekom kopaču dragog kamenja prikaže u obliku kamena. Kopač je sve napustio da bi krenuo u potragu za smaragdima. Punih pet godina radio je na jednoj reci i uspeo je da izlomi 999 999 kamenova u potrazi za jednim smaragdom. U tom trenutku kopač je pomislio da odustane, a nedostajao je jedan kamen – još samo JEDAN KAMEN – da bi otkrio taj smaragd. Pošto je bio čovek koji je sve stavio na kocku zbog svoje Lične Legende, starac je rešio da se umeša. Pretvorio se u kamen koji se dokotrljao pred noge kopača, a ovaj, besan i razočaran zbog pet izgubljenih godina, daleko je bacio kamen. Ali bacio ga je takvom snagom da je njime
razbio drugi kamen koji se polomio i ispod njegovih krhotina ukazao se najlepši smaragd na svetu.
– Ljudi veoma rano saznaju razlog svog postojanja – reče starac s izvesnom gorčinom u pogledu. – Možda zbog toga oni tako rano i odustaju. Ali takav je svet.
Onda se mladić priseti da su razgovor počeli oko skrivenog blaga.
– I blaga podižu iz zemlje vodeni tokovi, a oni ih i zatrpavaju – reče starac. – Ako želiš da nešto saznaš o svom blagu, moraćeš da mi ustupiš deseti deo svog stada.
– A može li deseti deo blaga?
Starac je bio razočaran.
– Ako kreneš obećavši ono što još nemaš, izgubićeš volju da ga stekneš.
Mladić onda ispriča kako je deseti deo blaga obećao Ciganki.
– Cigani su vešti – uzdahnu starac. – U svakom slučaju, treba da naučiš da sve u životu ima svoju cenu. To upravo i pokušavaju da nas nauče Ratnici Svetlosti.
Starac je vratio knjigu mladiću.
– Sutra, u ovo isto vreme, doteraćeš mi deseti deo svog stada. Ja ću te naučiti kako da dospeš do skrivenog blaga. Doviđenja.
I zamače iza jednog ugla..."

Need your love so bad

mirelarado

Tренеру, лепо је што си ту.

Hvala, Mirela,lepo je videti da si i ti ovde. Postavio sam nešto lepo za čitanje, a ko nije čitao sigurno će mu se dopasti.

Jelica Greganović

Jelice

loader

Vi ste, bre, baš fino društvo... :)



Nego... ja sporo čitam...

Fino društvo Mr. Loader mi i Kueljo , zar ima lepša kombinacija? A za čitanje , pa polako, blog je tu nećemo ga brisati,

vreme je na našoj strani.

mirelarado

trener92

Postavio sam nešto lepo za čitanje, a ko nije čitao sigurno će mu se dopasti.

Хвала и за то, а посебно за музику. Још мало музике...

Samo za tebe , nešto ovako

houp

..." Mladić je pokušao da čita knjigu, ali više nije uspevao da se koncentriše. Bio je uzbuđen i napet, jer je znao da starac govori istinu. Otišao je do prodavca kokica, kupio kesicu kokica, dok je usput razmišljao da li treba da mu ispriča starčevu priču. Ponekad treba pustiti da voda sama teče, pomisli mladić i ne reče ništa. Kad bi mu nešto rekao, prodavac kokica bi puna tri dana razmišljao o tome da ostavi sve, a već se toliko bio navikao na svoja kolica.
Hteo je prodavca kokica da poštedi muka. Besciljno hodajući gradom stigao je do luke. Tu se nalazila jedna zgradica i na njoj prozorče gde su se kupovale putne karte. Egipat se nalazi u Africi.
– Šta ste želeli? – upitao je čovek iza šaltera.
– Možda sutra – reče mladić udaljujući se. Kada bih prodao samo jednu ovcu, mogao bih stići na drugu stranu moreuza. Od te pomisli hvatao ga je strah.
– Evo još jedne sanjalice – reče službenik svom pomoćniku dok se mladić udaljavao. – Ni taj nema para za put.
Dok je stajao ispred šaltera, mladić se setio svojih ovaca i uplašio se pri pomisli da im se vrati. Pune dve godine je učio kako se gaje ovce; umeo je da ih šiša, da brine o ovcama koje su zanele, da ih štiti od vukova. Poznavao je sva polja i ispaše Andaluzije. Znao je pravu cenu pri kupovini ili prodaji svake od svojih životinja.
Rešio je da se dužim putem vrati do tora svog prijatelja. I ovaj grad je imao zamak i on odluči da se popne kamenom rampom i sedne na neki zid. Odozgo je mogao da vidi Afriku. Neko mu je jednom objasnio da su otuda stigli Mavari koji su toliko godina bili okupatori skoro čitave Španije. Mladić je mrzeo Mavare. Oni su sa sobom doveli i Cigane.
Odozgo je mogao da vidi i skoro čitav grad, uključujući i trg na kom je razgovarao sa starcem. Proklet bio čas kad sam sreo tog starca, pomisli on. Samo je išao da potraži neku ženu koja tumači snove. Ni žena ni starac nisu pridavali nikakav značaj činjenici da je on pastir. Bile su to usamljene osobe koje više nisu verovale u život i koje nisu shvatale da se pastiri na kraju krajeva vezuju za svoje ovce. Svaku ovcu je poznavao do tančina: znao je koja ćopa, koja će se ojagnjiti kroz dva meseca i koje su bile najlenje. Takođe je znao kako ih treba šišati i kako klati. Ako odluči da krene, one će patiti.
Počeo je da duva neki vetar. Poznavao je taj vetar: ljudi su ga zvali vetar Levanta, jer su s njim takođe došle horde nevernika. Sve dok nije upoznao Tarifu nije ni pomišljao da je Afrika tako blizu. To je predstavljalo veliku opasnost: Mavari su mogli ponovo da navale.
Vetar je počeo da duva sve jače. Sada sam između ovaca i blaga, razmišljao je mladić. Morao je da se odluči između nečega na šta se navikao i nečega što bi voleo da ima. Tu je bila, naravno, i trgovčeva ćerka, ali ona nije bila toliko važna koliko ovce, pošto od nje nije zavisio. Bog zna da li ga se ona uopšte i seća. Bio je ubeđen da ona ne bi ni primetila kad se ne bi pojavio kroz dva dana, jer njoj su svi dani bili jednaki, a svi dani postanu jednaki onda kao ljudi prestanu da primećuju lepe stvari koje im se dešavaju kad god sunce prelazi svoj nebeski put.
Ostavio sam oca, majku, zamak u svom gradu. Oni su se na to navikli, a i ja sam se navikao. Takođe će se i ovce navići na moje odsustvo, pomisli mladić. Odozgo je pogledao prema trgu. Prodavac je i dalje prodavao kokice. Jedan mladi par seo je na klupu na kojoj je on razgovarao sa starcem i dugo se ljubio. Prodavac kokica, reče on u sebi, ne dovršivši rečenicu, jer je s Levanta počelo još snažnije da duva i on je zastao osećajući vetar na licu. Taj vetar je doneo Mavare, to je tačno, ali takođe je donosio miris pustinje i žena koje nose feredžu. Donosio je znoj i snove ljudi koji su jednog dana krenuli u potragu za nepoznatim, za zlatom,za avanturama – i za piramidama. Mladić je počeo da zavidi vetru na slobodi i shvatio da bi i on mogao da bude takav. Ništa ga nije sprečavalo, osim njega samoga. Ovce, trgovčeva ćerka, polja Andaluzije, bili su samo epizode njegove Lične Legende.
•
Narednog dana mladić je sreo starca oko podne. Vodio je sa sobom šest ovaca.
– Iznenađen sam – reče on. – Moj prijatelj je odmah otkupio ovce. Rekao mi je da je celog života sanjao da postane pastir, a to je bio dobar znak.
– Uvek je tako – reče starac. – Nazovimo to Povoljan Početak. Ako sedneš da igraš karte prvi put, dobićeš skoro sigurno. Početnička sreća.
– A zašto?
– Zato što život želi da proživiš svoju Ličnu Legendu. Zatim je počeo da razgleda onih šest ovaca i otkrio da je jedna ćopava. Mladić objasni da to nije bitno, jer je ona bila jedna od najpametnijih i davala je dosta vune.
– Gde se nalazi blago? – upita.
– Blago se nalazi u Egiptu, blizu Piramida.
Mladić uzdrhta. Starica mu je isto rekla, ali mu ništa za to nije naplatila.
– Da bi stigao tamo, moraćeš da pratiš znakove. Bog je na svetu obeležio put kojim svaki čovek treba da ide. Treba samo pročitati ono što je on za tebe napisao.
Pre nego što je mladić uspeo išta da kaže, jedna leptirica poče da leti između njega i starca. Setio se svog dede; kada je bio dete, deda mu je rekao da su 30
leptirice znak sreće. Kao i zrikavci, cvrčci, mali sivi gušteri i detelina s četiri lista.
– Tako je – reče starac, koji je umeo da čita njegove misli. – Upravo tako kako te je učio tvoj deda. To su znaci.
Zatim je starac raširio ogrtač koji mu je pokrivao grudi. Prizor je zadivio mladića. Setio se sjaja koji je primetio prethodnog dana. Starac je imao grudnjak od masivnog zlata ukrašen dragim kamenjem.
On je zaista bio kralj. Sigurno se tako prerušavao da bi izbegao razbojnike.
– Uzmi – reče starac, vadeći iz zlatnog grudnjaka jedan beli i jedan crni kamen. – Zovu se Urim i Tumim. Crni znači „da“, a beli znači „ne“. Poslužiće ti kada ne uspeš da prepoznaš znakove. Ali uvek moraš da postaviš konkretno pitanje. Ali, uopšte uzevši, nastoj da sam donosiš odluke. Blago se nalazi kod Piramida i ti si to već znao; ali morao si da daš šest ovaca da bih ti ja pomogao da doneseš odluku.
Mladić je stavio kamenčiće u bisage. Ubuduće će sam donositi odluke.
– Ne zaboravi da je sve samo jedna celina. Ne zaboravi na jezik znakova. A, naročito, ne zaboravi da ideš do kraja svoje Lične Legende. Ipak, da ti prethodno ispričam jednu malu priču. Neki trgovac poslao je svog sina da kod najmudrijeg od svih ljudi nauči Tajnu Sreće. Mladić je punih četrdeset dana hodao kroz pustinju sve dok nije stigao do jednog lepog zamka na vrhu planine. Tu je živeo Mudrac kojeg je mladić tražio.
Umesto da naiđe na svetog čoveka, naš junak je, međutim, ušao u jednu salu koja je vrvela od ljudi; trgovci su ulazili i izlazili, neki ljudi su razgovarali po uglovima, jedan mali orkestar je svirao prijatne melodije, a tu je bila i bogata trpeza puna najukusnijih jela iz tog kraja sveta. Mudrac je razgovarao sa svima i mladić je morao da sačeka dva sata dok je došao red na njega.
Mudrac je pažljivo saslušao razloge mladićeve posete, ali mu reče da u ovom trenutku nema vremena da mu objasni šta je to Tajna Sreće. Preporučio mu je da se prošeta po njegovoj palati i da se vrati kroz dva sata.
– U međuvremenu bih te nešto zamolio – dodade Mudrac, pružajući mladiću kašičicu za čaj u koju je kanuo dve kapi ulja. – Dok budeš hodao, nosićeš ovu kašičicu i nastojaćeš da se ulje ne prospe.
Mladić je počeo da se penje i silazi stepenicama palate stalno motreći na kašičicu. Posle dva sata vratio se pred Mudraca.
– Dakle – upita Mudrac – jesi li video persijske ćilime u mojoj trpezariji? Jesi li video vrt koji je najveći Majstor među baštovanima punih deset godina uređivao? Jesi li primetio prekrasne pergamente u mojoj biblioteci?
Mladić je posramljeno priznao da nije video ništa. Njegova jedina briga bila je da ne prospe one dve kapi ulja koje mu je Mudrac poverio.
– Onda se vrati i upoznaj čudesa mog sveta – reče Mudrac. – Ne možeš imati poverenja u čoveka, ukoliko ne poznaješ njegov dom.
Sada već smireniji, mladić uze kašičicu i ponovo krenu u šetnju palatom, ovog puta obraćajući pažnju na sva umetnička dela koja su visila sa tavanice i po zidovima. Razgledao je vrtove, okolne planine, primetio nežne cvetove i ukus s kojim je svako umetničko delo postavljeno na pravo mesto. Vrativši se kod Mudraca, potanko mu je prepričao sve što je video.
– Ali gde su one dve kapi ulja koje sam ti poverio? – upita mudrac.
Pogledavši u kašičicu, mladić primeti da ih je prosuo.
– Eto, to je jedini savet koji mogu da ti dam – reče Najmudriji od Mudrih. – Tajna sreće sastoji se u tome da posmatraš sva čuda ovoga sveta, ali da nikad ne zaboraviš ni na one dve kapi ulja u kašičici.
Mladić je ćutao. Shvatio je priču starog kralja. Pastir voli da putuje, ali nikad ne zaboravlja svoje ovce.
Starac pogleda u mladića i sklopljenih ruku napravi nekoliko čudnih pokreta iznad njegove glave. Zatim pokupi ovce i ode svojim putem..."


Don't Believe a Word

houp

*

Jelica Greganović

Nisamo dugo slušali

houp

*

Posebna alhemija...




flor de luna

houp

houp

houp

karta za taj put vec je u mom dzepu...

To je dobro,drago mi je što je tako, pa, ko zna
sve je moguće

docsumann

.." Iznad malog grada Tarife postoji jedna stara mavarska tvrđava i ko sedne na njene zidine može da vidi jedan trg, jednog prodavca kokica i jedno parče Afrike. Melkisedek, kralj Salema, seo je na zidine tvrđave tog popodneva i osetio vetar Levanta na licu. Ovce su nervozno skakutale pored njega, plašeći se novog gospodara i uzbuđene zbog tolikih promena. Njima je jedino bilo stalo do hrane i vode.
Melkisedek je posmatrao mali brod koji je isplovljavao iz luke. Nikada više neće videti onog mladića, kao što nije video ni Avrama, pošto mu je naplatio desetak. Međutim, sve je to bilo njegovo delo.
Bogovi ne treba da imaju želje, jer bogovi nemaju Ličnu Legendu. Ipak, kralj Salema je u dnu duše poželeo da mladić uspe.
Šteta što će mi brzo zaboraviti ime, pomisli. Trebalo je da mu ga ponovim više puta. Tako, kada bi pričao o meni, rekao bi da sam ja Melkisedek, kralj Salema.
Zatim je digao pogled prema nebu, pomalo se kajući: Znam da je to taština nad taštinama, kako Ti reče, Gospode. Ali jedan stari kralj ponekad može da bude ponosan sam na sebe.
Baš je čudna ova Afrika, pomisli mladić.
Sedeo je u nekakvoj krčmi sličnoj ostalim krčmama na koje je nailazio u uskim uličicama grada. Ljudi su pušili neki ogroman čibuk koji je išao od usta do usta. Za kratko vreme je video muškarce kako se drže za ruke, žene pokrivenih lica i sveštenike koji su se peli na visoke i tanke kule i počinjali da pevaju – dok bi se svi oko njih spuštali na kolena i počinjali da udaraju glavom o tle.
Nevernička posla, reče on u sebi. Kao dete, uvek je u seoskoj crkvi vidao sliku svetog Jaga Istrebitelja Mavara na njegovom belom konju, s isukanom sabljom, dok su mu pod nogama ležale osobe slične ovima. Mladić se osećao loše i užasno usamljeno. Nevernici su imali zlokoban pogled.
Osim toga, u žurbi da krene na put on je zaboravio jedan detalj, jedan jedini detalj koji ga je mogao udaljiti od njegovog blaga za duže vreme: u toj zemlji svi su govorili arapski.
Vlasnik krčme priđe mladiću i ovaj pokaza na neko piće koje su služili za drugim stolom. Bio je to nekakav gorak čaj. Mladić je više voleo da pije vino.

Ali nije trebalo da zbog toga sada brine. Trebalo je samo da misli na svoje blago i na način kako da ga se domogne. Od prodaje ovaca dobio je prilično novca, a mladić je znao da je novac čaroban: ko ima novac nikada nije sam. Uskoro, možda kroz nekoliko dana, biće pokraj Piramida. Jedan starac sa svim onim zlatom na grudima nije morao da laže da bi se domogao šest ovaca.
Starac mu je govorio o znakovima. Dok je plovio preko mora, razmišljao je o znakovima. Da, znao je o čemu on govori: u vreme dok se nalazio na poljima Andaluzije, navikao se da na zemlji i na nebu pročita kakav je put kojim treba da nastavi. Naučio je tako da izvesna ptica označava da je zmija u blizini, a da određeni žbun predstavlja znak da se na nekoliko kilometara udaljenosti nalazi voda. Tome su ga ovce naučile.
Ako Bog tako dobro vodi ovce, takođe će voditi i čoveka, pomisli i malo se smiri. Čaj mu se učinio manje gorak.
– Ko si ti? – začu neki glas na španskom.
Mladić oseti ogromno olakšanje. Upravo je razmišljao o znakovima i neko se pojavio. – Otkud ti govoriš španski? – upita.
Pridošlica je bio obučen zapadnjački, ali se po boji njegove kože videlo da je iz ovog grada. Bio je manje-više njegove visine i njegovih godina.
– Ovde skoro svi govore španski. Nalazimo se na svega dva sata od Španije.
– Sedi i poruči nešto na moj račun – reče mladić. – I poruči za mene jedno vino. Ovaj čaj mi je odvratan.
– U ovoj zemlji nema vina – reče pridošlica. – To nam vera ne dozvoljava.
Mladić onda ispriča da treba da stigne do Piramida. Skoro je hteo da ispriča i o blagu, ali ipak odluči da ćuti. Inače, Arapin bi bio u stanju da za sebe zatraži jedan deo da bi ga odveo do tamo. Setio se šta mu je starac govorio o ponudama.
– Voleo bih da me tamo odvedeš, ako možeš. Mogao bih da te uzmem za vodiča i da ti dobro platim. Znaš li kako se može tamo stići?
Mladić je primetio da se vlasnik krčme približio pažljivo slušajući razgovor. Njegovo prisustvo mu je smetalo. Ali našao je vodiča i nije hteo da propusti tu priliku.
– Treba da pređeš preko cele Sahare – reče pridošlica. – A za to nam treba novca. Interesuje me da li imaš dovoljno novca.
Mladiću se ovo pitanje učinilo čudnim. Ali oslanjao se na starca, a starac mu je govorio da kada nešto stvarno želimo, Vaseljena je uvek naklonjena.
Izvadio je novac iz džepa i pokazao ga pridošlici. Vlasnik bara takođe priđe i pogleda. Obojica izmeniše nekoliko reči na arapskom. Izgledalo je da je vlasnik bara ljut. – Hajdemo – reče pridošlica. – On ne želi da ostanemo ovde.
Mladić je osetio olakšanje. Ustao je da plati račun, ali ga je gazda zgrabio i počeo nešto uzbuđeno da mu govori. Mladić je bio snažan, ali nalazio se u stranoj zemlji. Ali njegov novi prijatelj odgurnu vlasnika bara i povuče mladića napolje.
– On je hteo tvoj novac – reče. – Tanger nije isto što i ostatak Afrike. Ovo je luka, a u lukama uvek ima mnogo lopova.
Mogao je da se pouzda u svog novog prijatelja. Pomogao mu je u jednom kritičnom trenutku. Izvadio je novac iz džepa i prebrojao ga.
– Već sutra možemo stići do Piramida – reče onaj momak, uzevši od njega novac. – Ali treba da kupim dve kamile.
Hodali su tako uskim ulicama Tangera. Na svakom uglu su se nalazile šatre s raznolikom robom. Stigoše najzad nasred jednog velikog trga na kojem je bila pijaca. Tu se nalazilo na hiljade ljudi koji su se pogađali, prodavali, kupovali, povrće izmešano s jataganima, ćilimi sa svim vrstama lula. Ali mladić svog novog prijatelja nije ispuštao iz vida. Na kraju krajeva, kod njega je bio sav njegov novac. Pomisli da mu ga zatraži natrag, ali mu se učinilo da bi to bilo neučtivo. Još nije poznavao običaje strane zemlje u kojoj se našao.
Dovoljno je da ga držim na oku, reče u sebi. Bio je snažniji od njega.
Iznenada, usred čitave te gužve, ukazala se najlepša sablja koju su njegove oči ikada videle. Korice su bile posrebrene, a crna drška ukrašena dragim kamenjem. Mladić obeća sebi da će kupiti tu sablju kada se vrati iz Egipta.
– Pitaj gazdu pošto je – reče prijatelju. Ali shvati da se zaneo samo dve sekunde gledajući u sablju.
Srce mu se smanjilo kao da su mu se grudi iznenada skupile. Bojao se da pogleda u stranu jer je znao na šta će naići. Oči su mu još nekoliko trenutaka ostale uperene prema lepoj sablji, dok nije skupio hrabrost i okrenuo se.
Oko njega je bila pijaca, ljudi koji su dolazili i odlazili, vikali i kupovali, tepisi pomešani s lešnicima, zelena salata s bakarnim poslužavnicima. Ljudi koji su se po ulicama držali za ruke, žene pod velom, miris neobične hrane, i nigde, ali baš nigde nije bilo lica njegovog kompanjona.
Mladić se još ponadao da su se slučajno izgubili. Odlučio je da ostane na istom mestu nadajući se da će se onaj vratiti. Nešto malo kasnije, neki tip se pope na jednu od onih kula i poče da peva; svi koji su se tu zatekli kleknuše na kolena, počeše da udaraju čelom o zemlju, takođe pevajući. Posle toga, poput mrava, počeše da rasklapaju šatre i da odlaze.
I sunce je počelo da odlazi. Mladić je dugo gledao sunce sve dok se nije sakrilo iza belih kuća koje su okruživale trg. Pade mu na pamet da kad se sunce tog jutra rađalo, on je još bio na drugom kontinentu, bio je pastir i imao je šezdeset ovaca, kao i susret zakazan s jednom devojkom. Jutros je znao sve šta će se desiti dok bude hodao poljima.
Međutim, sada, kada je sunce zalazilo, on se nalazio u jednoj drugoj zemlji, gde čak nije mogao da razume ni jezik kojim se govorilo. Više nije bio pastir i nije imao ništa, čak ni novca da se vrati natrag i sve počne iz početka.
Sve to između izlaska i zalaska sunca, pomisli mladić. I sažali se na sebe, jer ponekad se stvari u životu menjaju za tren oka, pre nego što čovek stigne da se navikne na njih.
Sramota ga je bilo da zaplače. Nikada nije plakao ni pred svojim ovcama. Međutim, pijačni trg je bio prazan, a on se nalazio daleko od otadžbine.
Mladić je zaplakao. Zaplakao je, jer je Bog bio nepravedan i na taj način je uzvraćao osobama koje su verovale u svoje snove.
Dok sam bio s ovcama, bio sam srećan i svuda oko sebe širio sam tu sreću. Čim bi me neko ugledao, lepo bi me primio. Ali sada sam tužan i nesrećan. Šta ću sad? Biću pun gorčine i neću imati poverenja u ljude, jer me je jedan čovek izdao. Mrzeću sve one koji su pronašli skriveno blago, jer ja svoje nisam pronašao. I stalno ću nastojati da sačuvam ono malo što imam, jer sam isuviše malen da bih obuhvatio svet.
Otvorio je bisage da pogleda šta ima u njima; možda je ostalo nešto od hrane koju je jeo na brodu. Ali samo je našao debelu knjigu, ogrtač i dva kamenčića koje mu je dao starac.
Ugledavši kamenčiće, osetio je ogromno olakšanje. Šest ovaca je zamenio za dva draga kamena izvađena iz jednog zlatnog oklopa. Mogao je da proda kamenčiće i kupi kartu za povratak. Sada ću biti pametniji, pomisli mladić, vadeći kamenčiće iz bisaga da bi ih sakrio u džep. Ovo je bila luka, a jedina istina koju mu je onaj čovek rekao jeste da je svaka luka uvek puna lopova.
Sada je takođe shvatio uznemirenost vlasnika krčme: pokušavao je da mu objasni da ne veruje onom čoveku. Ja sam kao svi ljudi: gledam na svet onako kako bih želeo da se stvari odvijaju, a ne onako kako se one stvarno dešavaju.
Razgledao je kamenčiće. Pažljivo je dodirivao svaki od njih, osećajući njihovu temperaturu i glatku površinu. Oni su bili njegovo blago. Od samog dodira osetio se mirnijim. Oni su ga podsećali na starca.
„Kada poželiš nešto, cela Vaseljena će se zaveriti da tu želju ostvariš“, rekao mu je starac.
Hteo je da shvati kako to može da bude istina. Nalazio se na jednom praznom pijačnom trgu, bez prebijene pare u džepu i bez ovaca koje bi čuvao te noći. Ali kamenčići su bili dokaz da je zaista sreo kralja – jednog kralja koji je znao celu priču o njemu, znao je za pušku njegovog oca i za njegovo prvo seksualno iskustvo..."

Empty rooms

docsumann

Dopada mi se tvoja asocijacija, malo neobična, ali u svakom slučaju Dobrodošao

..." Mladić je otišao u svoju sobu i pokupio sve svoje stvari. Bile su to tri pune torbe. Kada je već krenuo ka izlazu, primetio je u jednom uglu sobe svoje stare pastirske bisage. Bile su potpuno zgužvane i skoro ih se nije ni sećao. U njima je i dalje bila ona ista knjiga i isti ogrtač. Kada je izvukao ogrtač, pomišljajući da ga pokloni nekom dečaku na ulici, dva kamenčića se otkotrljaše na patos. Urim i Tumim.
Mladić se tada seti starog kralja i iznenadi se koliko dugo nije ni pomišljao na sve to. Godinu dana radio je bez prestanka, misleći samo kako da zaradi pare da se ne bi pognute glave vratio u Španiju.
„Ne odustaj nikad od svojih snova“, govorio je stari kralj. „Prati znakove.“ Mladić podiže Urim i Tumim sa poda i ponovo mu se javi onaj čudan osećaj da je kralj negde u blizini. Naporno je radio godinu dana i znaci su govorili da je trenutak da krene.
"Ponovo ću biti isto što sam bio", pomisli mladić. "A ovce me nisu naučile da govorim arapski."
Ovce su ga, međutim, naučile nečemu mnogo značajnijem: da na svetu postoji jedan jezik koji svi razumeju, i koji je mladić koristio čitavo vreme da bi unapredio poslovanje radnje. Bio je to jezik entuzijazma, stvari učinjenih s ljubavlju i voljom, u potrazi za nečim što se želi i u šta se veruje. Tanger nije bio strani grad i on je osetio da bi na isti način na koji je osvojio ovo mesto, mogao osvojiti i svet.
„Kad nešto želiš, čitava Vaseljena se zaveri da to ostvariš“, govorio je stari kralj.
Ali stari kralj nije govorio o otimačinama, ogromnim pustinjama, o osobama koje poznaju svoje snove ali ne žele da ih ostvare. Stari kralj nije govorio da su Piramide samo gomila kamenja i da bilo ko može da napravi gomilu kamenja u sopstvenom dvorištu. Zaboravio je da kaže i to da, kada neko ima para da kupi stado veće od onog koje je imao, treba da kupi to stado.
Mladić uze bisage i ponese ih zajedno s ostalim torbama. Sišao je niz stepenice; starac je usluživao jedan par stranaca, dok su dve druge mušterije hodale po radnji ispijajući čaj iz staklenih čaša. Za tako rane časove bio je to dobar promet. S mesta na kome je stajao, prvi put je primetio da Prodavčeva kosa mnogo podseća na kosu starog kralja. Setio se osmeha kolačara, prvog dana u Tangeru, kada nije znao kuda da krene, niti je imao šta da jede; i taj osmeh ga je podsećao na starog kralja.
"Kao da je on ovuda prošao i ostavio neki trag, pomisli. TA nije baš svako upoznao tog kralja u svom životu. Na kraju krajeva, on sam je rekao da se uvek prikazuje samo onima koji žive svoju Ličnu Legendu."
Izašao je ne oprostivši se od Prodavca Kristala. Nije hteo da ga svet vidi uplakanog. Ali će se sa setom sećati tog vremena i svih lepih stvari koje je naučio. Stekao je više samopouzdanja i osećao je želju da osvoji svet.
"Ali idem na polja koja već poznajem, da ponovo napasam ovce." I više nije bio zadovoljan svojom odlukom. Godinu dana je radio da bi ostvario jedan san, a taj san je, iz časa u čas, sve više gubio značaj. Možda zato što to nije bio njegov san.
"Ko zna, možda je bolje živeti kao Prodavac Kristala, koji ne odlazi u Meku, a živi od želje da je upozna." Ali u rukama su mu bili Urim i Tumim, a ta dva kamenčića su mu prenosila snagu i volju starog kralja. Sasvim slučajno, "ili je to bio znak" pomisli mladić, stigao je do krčme u koju je ušao prvog dana. Onog lopova više nije bilo, a vlasnik mu je doneo šolju čaja.
"Uvek ću moći da budem pastir", pomisli mladić. "Naučio sam da čuvam ovce, i to nikada neću zaboraviti, ali možda mi se nikada neće ponovo ukazati prilika da stignem do Egipatskih Piramida. Starac je imao zlatan grudnjak i znao je moju prošlost. Zaista je bio kralj, i to mudar kralj."
Nalazio se na samo dva sata plovidbe od visoravni Andaluzije, dok ga je čitava pustinja razdvajala od Piramida. Pomislio je da može i ovako da se razmišlja: u stvari, on je bio dva sata bliže svome blagu. Iako mu je, za ta dva sata, trebala skoro čitava godina.
"Znam zašto želim da se vratim svojim ovcama. Već ih poznajem; oko njih nema mnogo posla i lako ih je zavoleti. Ne znam da li se pustinja može zavoleti, ali ona krije moje blago. Ako ne uspem da ga nađem, moći ću u svako doba da se vratim kući. Ali život mi je iznenada podario dovoljno para, a i vremena imam koliko hoću; zašto da ne?"
U tom trenutku osetio je ogromnu radost. Mogao je da bude pastir kad god to zaželi. Mogao je opet da bude prodavac kristala. Možda na svetu ima mnogo drugih skrivenih blaga, ali on je dvaput sanjao isti san i sreo je kralja. To se nije svakome dešavalo.
Izašao je iz krčme zadovoljan. Setio se da je jedan od snabdevača Prodavca prenosio kristal preko pustinje. U tu svrhu priključivao se karavanima. I dalje je držao Urim i Tumim u rukama; zbog ta dva kamena ponovo se nalazio na putu ka svom blagu.
„Uvek sam u blizini onih koji žive Ličnu Legendu“, rekao je stari kralj.
Ništa ga nije koštalo da ode do magaza i sazna da li su Piramide zaista tako daleko.

Englez je sedeo u magazi koja je zaudarala na stoku, znoj i prašinu. To se nije moglo nazvati magazom; bila je to obična štala. "Ni u snu nisam sanjao da ću se naći na ovakvom mestu", mislio je dok je rasejano listao neki hemičarski časopis. "Deset godina sam učio i dospeo do jedne štale."
Ali mora nastaviti dalje. Morao je da veruje u znakove. Sav njegov život, sva njegova proučavanja bila su usmerena ka pronalaženju jedinstvenog jezika kojim je govorila Vaseljena. Prvo se bio zainteresovao za esperanto, zatim za religije i najzad za Alhemiju. Umeo je da govori esperanto, savršeno je razumeo razne religije, ali još nije postao Alhemičar. Doduše, uspeo je da rastumači značajne stvari. Ali njegova istraživanja su dospela do tačke s koje više nije mogao da napreduje. Uzalud je pokušavao da stupi u kontakt s nekim alhemičarem. Ali alhemičari su bili čudan svet, samo su na sebe mislili i skoro redovno su odbijali pomoć. Ko bi ga znao, nisu otkrili tajnu Velikog Dela – zvanog Kamen Mudrosti – i zbog toga su se okruživali ćutanjem.
Već je bio potrošio deo bogatstva koje je nasledio od oca uzaludno tragajući za Kamenom Mudrosti. Obišao je najbolje biblioteke sveta i pokupovao najznačajnije i najređe knjige o alhemiji. U jednoj od njih otkrio je da je pre mnogo godina jedan čuveni arapski alhemičar posetio Evropu. Govorilo se da mu je preko dvesta godina i da je uspeo da otkrije Kamen Mudrosti i Eliksir Mladosti. Ova priča je ostavila snažan utisak na Engleza. Ali sve bi to prošlo kao još jedna legenda da mu jedan njegov prijatelj – vrativši se iz neke arheološke ekspedicije u pustinji – nije ispričao priču o nekom Arapinu koji je imao izuzetnu moć.
– Živi u oazi Al-Fajum – rekao mu je prijatelj. – A svet priča da ima dvesta godina i da je u stanju da bilo kakav metal pretvori u zlato. Englez je bio van sebe od uzbuđenja. Smesta je otkazao sve svoje obaveze, pokupio najznačajnije knjige i sada je bio tu, u toj magazi koja je ličila na štalu, dok se tamo napolju jedan ogroman karavan pripremao da pređe Saharu. Taj karavan prolazio je kroz Al-Fajum.
"Moram da upoznam tog prokletog Alhemičara", pomislio je Englez. I zadah stoke mu odmah postade nešto podnošljiviji.
Tada se pojavio jedan mlad Arapin, takođe natovaren koferima, koji je prišao Englezu i pozdravio ga.
– Kuda idete? – upitao je mladi Arapin.
– U pustinju – odgovorio je Englez i nastavio da čita. Nije mu bilo do razgovora. Trebalo je da se seti svega što je naučio za deset godina, jer će ga Alhemičar verovatno staviti na nekakvu probu.
Mladi Arapin izvadi knjigu i poče da čita. Knjiga je bila na španskom. TDobro jeT, pomisli Englez. Španski je govorio bolje nego arapski i, ukoliko ovaj Arapin ide do Al-Fa-juma, imaće s kim da razgovara u trenucima kada ne bude imao preča posla.

"Interesantno", pomisli mladić dok je ponovo pokušavao da pročita opis pogreba kojim je počinjala knjiga. "Skoro dve godine je prošlo kako sam počeo da je čitam, a nikako da predem ovih nekoliko strana." Nije uspeo da se koncentriše iako ovog puta nije bilo nikakvog kralja koji bi ga prekinuo. Još uvek se dvoumio oko svoje odluke. Ali primećivao je nešto značajno: odluke su bile samo početak nečega. Dok neko donosi odluku, on se u stvari zagnjuruje u jednu snažnu bujicu koja čoveka odnosi do mesta o kojem nije ni sanjao u trenutku dok je odlučivao.
"Kada sam rešio da pođem za svojim blagom, ni na kraj pameti mi nije bilo da ću raditi u prodavnici kristala", pomisli mladić, nalazeći potvrdu svom rasuđivanju. "Isto tako, ovaj karavan može da predstavlja jednu odluku, ali kako će on proći – ostaće tajna zauvek."
Pred njim se nalazio Evropljanin koji je takođe čitao jednu knjigu. Evropljanin je bio odbojan i prezrivo ga je pogledao kada je stigao. Mogli su čak postati i dobri prijatelji, ali je Evropljanin prekinuo razgovor.
Mladić je sklopio knjigu. Nije želeo ni po čemu da liči na onog Evropljanina. Izvadio je iz džepa Urim i Tumim i počeo da se njima igra.
Stranac je kriknuo:
– Urim i Tumim!
Mladić je brže bolje strpao kamenčiće u džep.
– Nisu na prodaju – reče.
– I ne vrede mnogo – reče Englez. – To su samo gorski kristali. Takvih kristala ima na milione, ali za one koji se razumeju, to su Urim i Tumim. Nisam znao da oni postoje i u ovom delu sveta.
– To mi je poklonio jedan kralj – reče mladić.
Stranac nije ništa odgovorio. Zavukao je ruku u džep i, drhteći, izvukao dva ista kamenčića.
– Pomenuli ste nekog kralja – reče.
– A vi ne verujete da kraljevi razgovaraju s pastirima – reče mladić, želeći ovoga puta da on prekine dalji razgovor.
– Naprotiv. Pastiri su prvi priznali jednog kralja kojeg ostali nisu hteli da prepoznaju. Zbog toga je veoma verovatno da kraljevi prihvate razgovor sa pastirima.
I dodade, bojeći se da ga mladić nije shvatio:
– Tako piše u Bibliji. Iz te knjige sam naučio kako se koriste Urim i Tumim. Korišćenje ovih kamenčića jedini je način proricanja koji Bog dozvoljava. Sveštenstvo ih je nosilo utisnute u grudni oklop od zlata.
Mladiću je bilo drago što se našao na ovom mestu.
– Ovo bi mogao da bude neki znak – reče Englez, kao da razmišlja naglas.
– Ko vam je govorio o znacima? Mladićevo interesovanje raslo je sve više.
– Sve u životu jesu znaci – reče Englez, ovog puta sklapajući časopis koji je čitao. Vaseljena je stvorena zahvaljujući jednom jeziku koji svi razumeju, ali koji je već zaboravljen. U potrazi sam, između ostalog, i za tim Univerzalnim Jezikom. Zbog toga sam ovde. Treba da pronađem čoveka koji poznaje taj Univerzalni Jezik. Jednog Alhemičara.
Razgovor je prekinuo upravnik stovarišta.
– Imate sreće – reče debeli Arapin. – Popodne kreće jedan karavan za Al-Fajum.
– Ali ja idem za Egipat – reče mladić.
– Al-Fajum je u Egiptu – reče Arapin. – Od kojih si ti Arapa?
Mladić odgovori da je Španac. Englez je bio zadovoljan: iako je imao arapsku nošnju, mladić je barem bio Evropljanin.
– On znakove naziva „srećom“ – reče Englez pošto je debeli Arapin otišao. – Kada bih mogao, napisao bih ogromnu enciklopediju o rečima „sreća“ i „slučajnost“. Upravo tim rečima se ispisuje Univerzalni Jezik.
Zatim je prokomentarisao s mladićem kako nije bila „slučajnost“ to što ga je zatekao sa Urimom i Tumimom u ruci. Upitao ga je da li je i on krenuo u potragu za Alhemičarem.
– Krenuo sam u potragu za nekim blagom – reče mladić i odmah se pokaja. Ali Englez kao da tome nije pridavao značaja.
– Na neki način i ja sam – reče.
– A ne znam ni šta znači reč Alhemija – dopuni mladić, u trenutku kada ih je debeli Arapin pozvao da izađu napolje.

– Ja sam Vođa Karavana – reče jedan gospodin duge brade i tamnih očiju. – Imam pravo da odlučujem o životu i smrti svakog od vas koji krene sa mnom. Pustinja je kao ćudljiva žena zbog koje ljudi ponekad polude.
Bilo ih je skoro dve stotine i dva puta toliko životinja. Bile su to kamile, konji, magarci i ptice. Englez je imao mnogo kofera prepunih knjiga. Bilo je žena, dece i raznih ljudi sa sabljom o pojasu i dugim puškama kremenjačama o ramenu. Vladala je tolika galama da je Vođa morao više puta da ponovi svoje reči kako bi ga svi čuli.
– Ovde ima raznih ljudi i u njihovom srcu ima različitih bogova. Ali moj jedini Bog je Alah i njime se kunem da ću dati sve od sebe da još jednom pobedim pustinju. Sada želim da se svako od vas zakune Bogom u kog veruje u dubini duše da će mi se pokoravati u svim prilikama. U pustinji neposlušnost znači smrt.
Začuo se tihi žamor. Svi prisutni su se tihim glasom kleli u svog Boga. Mladić se zakleo u Isusa Hrista. Englez je ćutao. Žamor je potrajao nešto duže od obične zakletve; ljudi su se takođe molili nebu da ih zaštiti.
Začuo se dug zvuk trube i svako je uzjahao svoju životinju. Mladić i Englez su kupili kamile i na njih se popeli uz izvestan napor. Mladiću je bilo žao Englezove kamile jer je bila natovarena teškim torbama punim knjiga.
– Ne postoje slučajnosti – reče Englez, nastojeći da nastavi započeti razgovor. – Ovamo sam dospeo zahvaljujući jednom prijatelju, koji je poznavao jednog Arapina, koji je…
Ali karavan je krenuo i više nije bilo moguće čuti šta to Englez priča. Međutim, mladić je tačno znao o čemu je pričao: misteriozni sled događaja koji spaja jednu stvar sa drugom, koji ga je doveo do toga da bude pastir, da usni isti san, da se nađe u gradu blizu Afrike, da na trgu sretne jednog kralja, i da bude pokraden da bi upoznao jednog prodavca kristala, i…
"Što se više čovek približava snu, utoliko više Lična Legenda postaje istinski razlog postojanja", pomisli mladić.

Separate ways

..." Karavan je krenuo prema zapadu. Putovali su tokom ranog jutra, zastajali kad bi sunce najviše pripeklo, a nastavljali put kada bi počelo da se smrkava. Mladić je retko razgovarao s Englezom, koji je najviše vremena provodio zadubljen u svoje knjige.
Onda je počeo u tišini da posmatra hod životinja i ljudi kroz pustinju. Sada se sve mnogo više razlikovalo od dana kada su krenuli: tog dana vladala je zbrka i vika, plač dece i graja životinja su se mešali s nervoznim zapovestima vodiča i trgovaca.
U pustinji, međutim, samo je vladao večiti vetar, tišina i topot životinja. Čak su i vodiči retko razgovarali između sebe.
– Mnogo puta sam prošao preko ovog peska – reče neki kamilar jedne noći. – Ali pustinja je tako velika, a horizont toliko daleko da se ljudi osećaju mali i zato im nije do priče.
Mladić je shvatio šta je kamilar hteo da kaže, iako nikad ranije nije kročio u pustinju. Uvek dok je posmatrao more ili vatru bio je u stanju da satima ćuti, ne misleći ni na šta, zagnjuren u neizmernu veličinu i snagu elemenata.
"Naučio sam s ovcama i naučio sam sa kristalom", pomisli on. "Takođe mogu da naučim i s pustinjom. Ona mi izgleda i starija i mudrija".
Vetar nikako nije prestajao. Mladić se setio dana kada je osetio taj isti vetar sedeći na tvrđavi u Tarifi. Možda je on i sada lagano milovao runo njegovih ovaca koje su nastavljale potragu za hranom i vodom po poljima Andaluzije.
"To više nisu moje ovce", reče on sam sebi ne osećajući nikakvu čežnju. "Mora da su se već navikle na nekog novog pastira a mene potpuno zaboravile. To je dobro. Ko je navikao da putuje, kao ovce, zna da uvek treba krenuti jednog dana". Zatim se prisetio trgovčeve ćerke, pomislivši kako se sigurno već udala. Možda i za prodavca kokica ili za nekog pastira koji je takođe umeo da čita i priča čudesne priče; na kraju krajeva, on sigurno nije bio jedini. Ali njegovo predosećanje ga je impresioniralo: možda je i on počeo da uči taj Univerzalni Jezik koji zna prošlost i sadašnjost svih ljudi. „Predosećanja“, kako je njegova majka imala običaj da kaže. Mladić je počeo da shvata da su predosećanja brza uranjanja duše u tu Univerzalnu struju života, u kojoj je istorija svih ljudi međusobno povezana, tako da možemo sve znati, jer sve je zapisano.
"MaktubT" reče mladić setivši se Prodavca Kristala.
Pustinja se mestimično sastojala od peska, a mestimično od kamenja. Kad bi karavan naišao na neku stenu, on bi je zaobišao; ukoliko bi naišli na neki kamenjar, zaobilazili su ga u velikom luku. Ukoliko bi pesak bio previše sitan za kamilja kopita, tražili su mesta gde je bio čvršći. Ponekad bi tlo bilo prekriveno solju, na mestu gde je nekada verovatno postojalo jezero. Onda bi životinje počele da stenju i kamilari su sjahivali i izvlačili ih iz peska. Teret bi prebacivali na sopstvena leđa, i pošto bi prešli preko nesigurnog terena, ponovo bi tovarili životinje. Ukoliko bi se vođa karavana razboleo ili umro, kamilari su bacali kocku i tako birali novog vođu.
Sve se to dešavalo iz jednog jedinog razloga: bez obzira koliko krugova morao da napravi, karavan je nastavljao uvek u istom pravcu. Pošto bi savladao prepreku, karavan bi se opet usmerio prema zvezdi koja je označavala položaj oaze. Čim bi putnici izjutra ugledali tu jasnu zvezdu na jutarnjem nebu, znali su da ona označava mesto gde ima žena, vode, urmi i palmi. Samo Englez nije ništa primećivao: najveći deo vremena provodio je zagnjuren u svoje knjige.
I mladić je imao knjigu koju je pokušao da čita još tokom prvih dana puta. Ali činilo mu se da je mnogo zanimljivije posmatrati karavan i slušati vetar. Čim je bolje upoznao svoju kamilu i vezao se za nju, bacio je knjigu. Predstavljala je nepotreban teret, mada je mladić počeo sujeverno da veruje da uvek kad je otvori, dođe do nekog značajnog susreta.
Polako se sprijateljio s kamilarem koji je stalno išao pored njega. Noću, kada bi se okupili oko vatre, imao je običaj da kamilaru priča svoje pastirske doživljaje.
Prilikom jednog od tih razgovora kamilar je počeo da priča o svom životu.
– Živeo sam u jednom mestu blizu Kaira – pričao je. – Imao sam svoju baštu, svoju decu i život koji se ne bi promenio sve do moje smrti. Jedne godine, kada je berba bila obilnija, krenuli smo svi u Meku, i ja sam ispunio jedini zadatak koji mi je u životu još bio preostao. Mogao sam da umrem u miru i to mi se dopadalo.
Jednog dana zemlja je počela da se trese i Nil se izlio iz svog korita više nego obično. Konačno se i meni desilo ono što sam verovao da se dešava samo drugima. Moji susedi su se bojali da će u poplavi izgubiti svoje masline; moja žena se plašila da će decu odneti voda. A ja sam se uplašio da će biti uništeno sve ono što sam stekao.
Ali nije moglo ništa da se učini. Zemlja je postala neupotrebljiva i ja sam morao da pronađem novi način kako da preživim. Sada sam kamilar. Tada sam shvatio reč Alahovu: neka se niko ne boji nepoznatog, jer svaki čovek je sposoban da osvoji sve ono što želi i što mu je potrebno.
Jedino se plašimo da ćemo izgubiti ono što imamo, bilo život, bilo njive. Ali taj strah prolazi kada shvatimo da su naša istorija i istorija sveta napisane istom rukom.

Ponekad bi se, tokom noći, srela dva karavana. Uvek je jedan od njih imao ono što je trebalo drugome, kao da je stvarno sve bilo napisano jednom istom Rukom. Kamilari su razmenjivali informacije o nepogodama koje je izazivao vetar i okupljali se oko vatre prepričavajući priče iz pustinje.
Drugi put bi naišli tajanstveni ljudi s kapuljačama na glavi; bili su to beduini koji su nadgledali puteve kojima se kreću karavani. Davali su obaveštenja o razbojnicima i varvarskim plemenima. Tiho su dolazili i tiho odlazili, uvijeni u crnu odoru iz koje su im jedino virile oči.
Jedne od tih noći kamilar je došao do vatre kraj koje su sedeli mladić i Englez.
– Nešto se šuška o ratu između plemena – reče kamilar. Sva trojica su ćutala. Mladić je primetio da strah lebdi u vazduhu, iako niko ni reč nije progovorio. Još jednom je primećivao govor bez reči, Univerzalni Jezik.
Posle izvesnog vremena, Englez je upitao ima li opasnosti.
– Onaj koji kroči u pustinju ne može se vratiti – reče kamilar. – Pošto ne možemo da se vratimo, jedino moramo brinuti kako da što bezbednije nastavimo napred. Sve ostalo je stvar Alaha, uključujući i opasnost.
I završi izgovarajući tajanstvenu reč: "Maktub".
– Treba da posvetite više pažnje karavanima – reče mladić Englezu, pošto se kamilar udaljio. – Oni često idu okolo naokolo, ali uvek nastavljaju u istom pravcu.
– A ti bi trebalo više da čitaš o svetu – odgovorio je Englez. – Knjige su isto što i karavani.
Ogromna grupa ljudi i životinja počela je brže da se kreće. Pored toga što su dane, kao i inače, provodili u tišini, sada su i noću, okupljeni oko vatre, retko razmenjivali po koju reč. Jednog dana, vođa karavana je čak zabranio da se pale vatre da ne bi skretali pažnju na sebe.
Putnici su počeli da postavljaju životinje u krug u čiji centar bi polegali, nastojeći da se zaštite od noćne hladnoće. Vođa je počeo da postavlja naoružane stražare oko mesta gde su noćivali.
Jedne od tih noći Englez nije uspeo da zaspi. Pozvao je mladića i počeli su da šetaju dinama koje su se nalazile u blizini logora. Te noći je bio pun mesec i mladić je Englezu ispričao sve o sebi.
Engleza je oduševila priča o radnji koja je počela da napreduje pošto se mladić u njoj zaposlio.
– To je princip koji pokreće sve stvari – reče. – U Alhemiji se to zove Duša Sveta. Kada nešto želiš iz sveg srca, bliži si Duši Sveta. Ona je uvek pozitivna sila.
Takođe je rekao da to nije dato samo ljudima: sve stvari na kugli zemaljskoj takođe imaju dušu, bez obzira da li je reč o mineralu, biljci, životinji ili samo običnoj misli.
– Sve što je na i ispod površine Zemlje stalno se preobražava zato što je Zemlja živa i što ima dušu. Mi smo deo te duše i retko smo svesni da ona uvek radi u našu korist. Ali moraš shvatiti da su u onoj radnji čak i čaše davale svoj doprinos tvom uspehu.
Mladić je jedno vreme ćutao posmatrajući mesec i beli pesak.
– Posmatrao sam karavan kako prolazi pustinjom – reče, najzad. – On i pustinja govore isti jezik i zato ona dozvoljava karavanu da prođe. Ona će proveriti svaki njegov korak da bi videla da li su u savršenom skladu; i ukoliko je to slučaj, on će stići do oaze. Ako bi neko od nas došao ovde sa mnogo hrabrosti, ali ne razumevajući taj jezik, umro bi već prvog dana.
Nastavili su zajedno da posmatraju mesec.
– To je magija znakova – nastavi mladić. – Video sam kako vodiči čitaju znake pustinje i kako duša karavana razgovara s dušom pustinje.
Posle izvesnog vremena, progovorio je Englez.
– Moram posvetiti više pažnje karavanu – reče on, najzad.
– A ja treba da čitam vaše knjige – reče mladić.

Bile su to čudne knjige. Govorile su o živi, soli, zmajevima i kraljevima, ali on nije uspevao ništa da shvati. Ipak, u skoro svim tim knjigama provlačila se jedna jedina ideja: sve stvari su izraz samo jedne stvari. U jednoj od knjiga je otkrio da najznačajniji 68
tekst Alhemije ima svega nekoliko redova i da je ispisan na običnom smaragdu.
– To je Smaragdna Tablica – reče Englez, ponosan što mladića može da pouči.
– I onda, čemu tolike knjige?
– Da bi se shvatili ti redovi – reče Englez, ne baš previše ubeđen u svoj odgovor.
Mladićevu pažnju najviše je privukla knjiga o čuvenim alhemičarima. Bili su to ljudi koji su čitav život posvećivali prečišćavanju metala u laboratorijama; verovali su da ako se jedan metal kuva godinama i godinama, na kraju bi se oslobodio svih svojih individualnih svojstava i na njegovom mestu bi ostala samo Duša Sveta. Ta Jedina Stvar omogućila bi alhemičarima da shvate sve što se dešava na kugli zemaljskoj, jer to je bio jezik kojim su stvari opštile. To otkriće zvali su Veliko Delo – koje je delom tečno, a delom čvrsto.
– Zar nije dovoljno posmatrati ljude i znakove da bi se otkrio taj jezik? – upitao je mladić.
– Ti si sklon da sve pojednostavljuješ – odgovori Englez ljutito. – Alhemija je ozbiljan posao. Neophodno je da se svaki korak napravi tačno onako kako su nas tome učili učitelji.
Mladić je otkrio da se tečni deo Velikog Dela zove Eliksir Mladosti, da leči sve bolesti i sprečava da alhemičar ostari. A čvrsti deo se zove Kamen Mudrosti.
– Nije lako otkriti Kamen Mudrosti – reče Englez. – Alhemičari su mnoge godine provodili u laboratorijama posmatrajući vatru koja je prečišćavala metale. Toliko su gledali u vatru da bi im malo po malo iz glave iščilela sva taština ovog sveta. Tako bi jednog lepog dana otkrili da su prečišćavajući metale na kraju oni sami postali čisti.
Mladić se setio Prodavca Kristala. On je rekao da je dobro da se čiste čaše jer se tako svi oslobađaju loših misli. Počinjao je sve više da veruje da se Alhemija može naučiti i u svakodnevnom životu.
– Osim toga – reče Englez – Kamen Mudrosti ima i jedno fantastično svojstvo. Jedno parčence tog kamena pretvara velike količine metala u zlato.
Pošto je ovo čuo, mladić se neizmerno zainteresovao za Alhemiju. Mislio je da će uz malo strpljenja moći sve da pretvara u zlato. Upoznao se sa životom mnogih ljudi koji su to uspeli: Helvecijus, Elijas, Fulkaneli, Geber. Bile su to očaravajuće priče: svi su do kraja živeli svoju Ličnu Legendu. Putovali su, susretali se s mudracima, činili čuda pred nepoverljivim svetom, posedovali su Kamen Mudrosti i Eliksir Mladosti.
Ali kada je hteo da upozna način kako se ostvaruje Veliko Delo, potpuno bi se izgubio. Bili su to samo neki crteži, šifrovana uputstva i nerazumljivi tekstovi.
– Zašto im je govor tako težak? – upitao je Engleza jedne noći. Takođe je primetio da se Englez pomalo dosađivao i da mu nedostaju njegove knjige.
– Da bi ga shvatili samo oni koji su dovoljno odgovorni da ga shvate – reče on. – Zamisli kad bi svi počeli da pretvaraju olovo u zlato. Uskoro zlato ništa ne bi vredelo. Samo oni istrajni, samo oni koji mnogo istražuju, uspevaju da ostvare Veliko Delo. Zbog toga se nalazim usred ove pustinje. Da sretnem jednog pravog Alhemičara, kako bi mi on pomogao da rastumačim kodekse.
– Kada su napisane ove knjige? – upita mladić.
– Pre mnogo vekova.
– U to vreme nije bilo štamparija – insistirao je mladić. – Nije bilo načina da se svi upoznaju s Alhemijom. Zašto je taj jezik toliko čudan, prepun crteža?
Englez nije ništa odgovorio. Reče da već danima posmatra karavan i da ne uspeva da otkrije bilo šta novo. Jedino je primetio da se sve češće priča o ratu.

Jednog lepog dana mladić je vratio knjige Englezu.
– Dakle, da li si mnogo naučio? – upitao je ovaj, prepun iščekivanja. Nedostajao mu je neko s kim će moći da priča da bi zaboravio na strah od rata.
– Naučio sam da svet ima jednu Dušu, i ko shvati tu Dušu, shvatiće govor stvari. Naučio sam da su mnogi alhemičari proživeli svoju Ličnu Legendu i na kraju otkrili Dušu Sveta, Kamen Mudrosti i Eliksir Mladosti. Ali pre svega sam naučio da su te stvari toliko jednostavne da se mogu ispisati na jednom smaragdu.
Englez je bio razočaran. Godine proučavanja, magijski simboli, nerazumljive reči, laboratorijski aparati, ništa od toga nije ostavilo utisak na mladića. TMora da mu je duša isuviše sirova da bi to shvatioT, pomislio je.
Uzeo je svoje knjige i stavio ih u torbe koje su visile na kamili.
– Vrati se svome karavanu – reče. – Ni ja od njega nisam ništa naučio. Mladić se ponovo posvetio tišini pustinje i oblaku peska koji su dizale životinje. "Svako ima svoj način učenja", ponavljao je u sebi. "Njegov način nije i moj, a moj nije njegov. Ali obojica smo u potrazi za svojom Ličnom Legendom i ja ga zbog toga poštujem."

Karavan je počeo da putuje i danju i noću. Svaki čas su se pojavljivali glasnici s kapuljačama i kamilar, koji se sprijateljio s mladićem, objasni da je počeo rat među plemenima. Trebaće im mnogo sreće da stignu do oaze.
Životinje su bile iscrpljene, a ljudi su postajali sve ćutljiviji. Ta tišina bila je najstrašnija noću, kada bi i najobičnije rzanje kamile, koje je dotle bilo jednostavno rzanje kamile, uplašilo sve jer je moglo da znači da je napad počeo.
Međutim, izgledalo je da kamilara nije previše plašila ratna pretnja.
– Živ sam – govorio je mladiću jedući urme u noći bez vatre i bez mesečine. – Dok jedem, ne radim ništa drugo, samo jedem. Dok hodam, samo hodam. Ako budem morao da se borim, biće to pogodan dan za umiranje kao i svaki drugi. Jer, niti živim u prošlosti niti u budućnosti. Imam samo sadašnjost i jedino me ona zanima. Ako uspeš stalno da ostaneš u sadašnjosti, bićeš srećan čovek. Shvatićeš da u pustinji postoji život, da su na nebu zvezde i da se ratnici bore zato što je to svojstveno ljudskoj rasi. Život bi bio praznik, jedno veliko praznovanje, jer on je uvek jedino trenutak koji živimo.
Dve noći kasnije, kada se pripremao za spavanje, mladić je pogledao u zvezdu prema kojoj su se noću orijentisali. Učinilo mu se da je horizont nešto niži, jer je iznad pustinje bilo na stotine zvezda.
– To je oaza – reče kamilar.
– A zašto tamo odmah ne odemo?
– Zato što treba da odspavamo.

Mladić je otvorio oči u trenutku kada se sunce pomaljalo na horizontu. Ispred njega, na mestu gde su tokom noći stajale male zvezde, pružao se beskrajan niz urminih palmi, zakriljujući čitav pogled na pustinju.
– Uspeli smo – reče Englez, koji je takođe upravo otvorio oči.
Mladić je, međutim, ćutao. Spoznao je tišinu pustinje i zadovoljavao se posmatranjem urminih palmi. Imao je još dosta da putuje da bi stigao do Piramida i jednog dana ovo jutro će biti samo uspomena. Ali ono je bilo sadašnjost, bio je to onaj praznik o kojem je govorio kamilar i on je nastojao da ga proživi s onim što je naučio od svoje prošlosti i sa snovima o svojoj budućnosti. Jednog dana ovaj prizor ispunjen hiljadama urminih palmi biće samo uspomena. Ali je za njega, u ovom trenutku, značio hlad, vodu, i sklonište od rata. Kao što je blejanje kamile moglo da se pretvori u opasnost, tako je i drvored palmi mogao da predstavlja čudo.
"Svet govori mnoge jezike", pomisli mladić.
"Kad vreme brzo teče, i karavani žure", pomislio je Alhemičar gledajući kako stotine ljudi i životinja pristižu u oazu. Ljudi su vikali za pridošlicama, prašina je zaklanjala pustinjsko sunce, a deca su, ugledavši strance, podskakivala od uzbuđenja. Alhemičar je primetio da su se plemenske poglavice približile Vođi Karavana i da su nešto dugo razgovarali.
Ali ništa od toga nije zanimalo Alhemičara. Mnogo je sveta on video kako odlazi i dolazi, dok su Oaza i pustinja ostajale iste. Viđao je i kraljeve i prosjake kako hodaju ovim peskom čiji se oblik neprestano menjao zavisno od vetra, ali je bio isti onakav kakvog ga je upoznao još kao dete. Pa ipak, u dnu duše nije uspevao da obuzda ono malo radosti življenja koju bi svaki putnik okusio kada bi, posle žute zemlje i plavog neba, pred sobom ugledao zelenilo urminih palmi. "Možda je Bog i stvorio pustinju da bi ljudi mogli da se osmehnu urminim palmama", pomisli on.
Zatim je odlučio da se koncentriše na praktičnije stvari. Znao je da s tim karavanom dolazi čovek kome treba da prenese deo svojih tajni. Znaci su mu to nagovestili. Još nije poznavao tog čoveka, ali će ga njegove iskusne oči prepoznati kada ga ugleda. Nadao se da će taj neko biti sposoban koliko i njegov prethodni učenik.
"Ne znam zašto te stvari moraju da se prenose usmeno", razmišljao je on. Nije to bilo baš zato što je bila reč o tajnama. Bog je štedro otkrivao svoje tajne svim stvorenjima.
Za to je imao samo jedno objašnjenje: stvari su na taj način morale da se prenose zato što su verovatno bile sazdane od Čistog Života, a ta vrsta života teško da se može uhvatiti slikom ili rečju.
Jer slike i reči opčinjavaju ljude, tako da oni na kraju zaborave na Jezik Sveta..."

I love u more than you'll ever know

..." Pridošlice su odmah privedene poglavicama plemena Al-Fajum. Mladić nije mogao da veruje svojim očima: umesto bunara okruženog s nekoliko palmi – kao što je jednom video u nekoj knjizi – oaza je bila mnogo veća od mnogih sela u Španiji. Imala je tri stotine bunara, pedeset hiljada urminih palmi i među njima mnogo šarenih šatora.
– Ovo je kao u Hiljadu i jednoj noći – reče Englez, nestrpljiv da se što pre sretne s Alhemičarem.
Onda su ih okružila deca koja su radoznalo buljila u životinje, kamile i pridošlice. Muškarci su ih zapitkivali da li su videli neku bitku, dok su se žene grabile za platna i đinđuve koje su trgovci doneli. Tišina pustinje ličila je na daleki san; ljudi su neumorno govorili, smejali se i vikali, kao da su izašli iz nekog bestelesnog sveta, da bi se ponovo našli medu ljudima. Bili su zadovoljni i srećni.
Posle svih mera predostrožnosti koje su do juče preduzimali, kamilar je objasnio mladiću da pustinjske oaze oduvek predstavljaju neutralan teren, jer većinu njihovog stanovništva čine žene i deca. A oaza je bilo i na jednoj i na drugoj strani; tako su ratnici odlazili da se bore u pustinji, dok su im oaze predstavljale pribežište.
Vođa Karavana je uz priličan napor okupio svoje putnike i počeo da im daje uputstva. Ovde će ostati sve dok se ne završi rat između plemena. Pošto su gosti, deliće šatore sa stanovnicima oaze, koji će im ustupiti najbolja mesta. Bilo je to gostoprimstvo koje je propisivao Zakon. Onda je od svih, uključujući i sopstvene stražare, zatražio da predaju oružje ljudima koje su odredile plemenske poglavice.
– Takva su ratna pravila – objasnio je Vođa Karavana. Na taj način u oazama se ne mogu kriti vojske ili ratnici.
Na mladićevo iznenađenje, Englez je iz svog ogrtača izvadio niklovani revolver i predao ga čoveku koji je sakupljao oružje.
– Čemu revolver? – upita.
– Da bih naučio da imam poverenje u ljude – odgovori Englez. Bio je zadovoljan što je stigao do kraja svoje potrage.
Mladić je, međutim, mislio na svoje blago. Što se više približavao svome snu, stvari su postajale sve teže. Više nije važilo ono što je stari kralj nazvao „srećom početnika“. Sada je dobro znao da je na delu provera istrajnosti i odvažnosti onoga koji traži svoju Ličnu Legendu. Zbog toga nije mogao ni da požuri, ni da bude nestrpljiv. Ako se tako bude ponašao, neće na kraju primetiti znake koje je Bog postavio na njegov put.
"Bog postavio na moj put", pomisli mladić, iznenađen samim sobom. Do tog trenutka je smatrao da su znakovi deo ovoga sveta. Nešto kao obedovanje ili spavanje, nešto kao traženje ljubavi ili pronalaženje posla. Nikada nije pomišljao da je to jezik koji Bog koristi da bi mu ukazao šta treba da radi.
"Nemoj gubiti strpljenje", ponavljao je mladić u sebi. "Kako reče kamilar, jedi kada je vreme jelu i putuj kada je vreme putovanju.
Prvi dan su svi, pa i Englez, prespavali, umorni od puta. Mladića su smestili daleko od njega, zajedno s još pet mladića otprilike istih godina. Bili su to ljudi pustinje i želeli su da čuju priče iz velikih gradova.
Mladić im je pričao o svom životu dok je bio pastir i taman se spremao da im ispriča kako je radio u prodavnici kristala, kad Englez uđe u šator.
– Tražim te celo jutro – reče dok je izvodio mladića iz šatora. – Moraš mi pomoći da pronađem šator gde živi Alhemičar.
Prvo su sami pokušali da ga nađu. Jedan Alhemičar bi trebalo da živi dosta različito od ostalih stanovnika oaze, i vrlo je verovatno da u njegovom 76
šatoru stalno gori neka peć. Dosta su hodali, dok nisu shvatili da je oaza mnogo veća nego što su mogli i da zamisle – tu je bilo na stotine šatora.
– Izgubili smo skoro čitav dan – reče Englez, sedajući pored mladića, blizu jednog bunara.
– A kako bi bilo da upitamo nekoga – reče mladić.
Englez nije želeo da se sazna razlog njegovog dolaska u oazu, tako da je oklevao ne znajući šta da radi. Na kraju se ipak odlučio i zamolio mladića, koji je bolje govorio arapski, da se raspita. Mladić priđe jednoj ženi koja je upravo došla do bunara noseći mešinu od ovnujske kože.
– Dobar dan, gospođo. Kažite mi, molim vas, gde u ovoj oazi živi neki Alhemičar – upita mladić.
Žena mu odgovori da za tako nekog nije čula i odmah se udalji. Usput ga je upozorila da se ne obraća ženama obučenim u crno jer su to bile udate žene. Morao je da poštuje Tradiciju. Englez je bio strašno razočaran. Prevalio je toliki put ni zbog čega. Mladić se takođe ražalostio; i njegov prijatelj je bio u potrazi za svojom Ličnom Legendom. A kada neko to čini, cela Vaseljena nastoji da pomogne toj osobi da ostvari svoju želju, rekao je stari kralj. On nije mogao da pogreši.
– Ja nikada ranije nisam čuo za alhemičare – reče mladić. – Inače bih probao da vam pomognem.
Englezu zasjaše oči.
– Tako je! Možda ovde niko ne zna da je on alhemičar. Pitaj da li znaju čoveka koji u ovom mestu leči sve bolesti!
Više žena obučenih u crno došlo je na bunar po vodu i mladić se nijednoj od njih nije obratio, mada je Englez stalno navaljivao. Najzad se približio jedan muškarac.
– Poznaješ li nekog ko u ovom mestu leči ljude od bolesti? – upita mladić.
– Alah leči sve bolesti – reče čovek, očigledno uplašen prisustvom stranaca. – Vi tražite vešce.
I pošto je izgovorio nekoliko sura iz Kurana, nastavio je svojim putem.
Drugi muškarac se približio. Bio je mnogo stariji i nosio je samo jedno malo vedro. Mladić je ponovio pitanje.
– Zašto želite da upoznate tu vrstu ljudi? – odgovorio je Arapin pitanjem.
– Zato što je moj prijatelj putovao mnogo meseci da bi ga sreo – reče mladić.
– Ako takav čovek postoji u oazi, onda je sigurno veoma moćan – reče starac, pošto je razmislio nekoliko trenutaka. – Ni plemenske poglavice ne uspevaju da ga vide kad im je potreban. Jedino kad on sam to odredi. Sačekajte da se rat završi. Onda idite sa karavanom. Ne pokušavajte da prodrete u život oaze, zaključio je udaljujući se.
Ali Englez je bio oduševljen. Bili su na pravom putu.
Najzad se pojavila jedna devojka koja nije bila obučena u crno. Nosila je vrč na ramenu, a na glavi je imala veo, mada joj je lice bilo otkriveno. Mladić joj se približi da bi se raspitao o Alhemičaru.
A onda, kao da se vreme zaustavilo, i kao da se Duša Sveta svom svojom silinom pojavila pred mladićem. Kada je pogledao u njene crne oči, njene usne koje su se dvoumile između osmeha i ćutanja, shvatio je najznačajniji i najmudriji deo Jezika kojim svet govori, i koji svi ljudi na zemlji mogu da razumeju u svojim srcima. A to se zvalo Ljubav, nešto starije i od ljudi i od same pustinje, a što je ipak svaki put istom 78
snagom izbijalo bilo gde kada se sretnu dva pogleda, kao što se to ovoga puta desilo pored jednog bunara. Usne su se konačno odlučile na osmeh, a to je bio znak, znak koji je on, ne znajući, očekivao toliko vremena u svom životu, znak koji je tražio i među ovcama i u knjigama, među kristalima i u tišini pustinje.
Tako je izgledao sušti jezik sveta, bez objašnjenja, jer Vaseljeni nisu bila potrebna objašnjenja da bi nastavila svoj put u prostoru bez kraja. Mladić je u tom trenutku jedino shvatao da se nalazi pred ženom svog života, a ni njoj nisu bile potrebne nikakve reči da bi isto to znala. U to je bio sigurniji nego u bilo šta na svetu, iako su njegovi roditelji i roditelji njegovih roditelja govorili da je potrebno zabavljati se, veriti se, upoznati osobu i imati para pre ženidbe. Taj koji je to govorio nikada nije upoznao univerzalni jezik, jer kad se čovek u njega zagnjuri, onda mu je lako da shvati da na svetu uvek postoji jedna osoba koja čeka onu drugu, bilo to nasred neke pustinje ili usred nekog velikog grada. I kada se te osobe sretnu i njihovi pogledi se ukrste, sva prošlost i sva budućnost gube svaki značaj i samo postoji taj trenutak i ta neverovatna sigurnost da je sve stvari pod suncem ispisala jedna ista Ruka. Ruka koja budi Ljubav i koja je stvorila jednu dušu bliznakinju za svaku osobu koja radi, odmara se i traži blago pod suncem. Jer bez toga nijedan san ljudske rase ne bi imao bilo kakvog smisla. „Maktub“, pomisli mladić.
Englez je ustao i prodrmao mladića.
– Hajde, pitaj je!
Mladić se približio devojci. Ona poče da se smeši. On se takođe nasmeši.
– Kako se zoveš? – upita.
– Zovem se Fatima – reče devojka, oborivši pogled.
– Takvo ime imaju i neke žene u zemlji odakle dolazim.
– To je ime Prorokove ćerke – reče Fatima. – Ratnici su ga tamo preneli.
Nežna devojka je o ratnicima govorila s ponosom. Englez je pored njega navaljivao, i mladić upita za čoveka koji leči sve bolesti.
– To je čovek koji zna tajne sveta. On razgovara s pustinjskim „đinovima“ – reče ona.
„Đinovi“ su bili demoni. I devojka pokaza prema jugu, mestu gde je taj čudni čovek živeo. Zatim je napunila vrč i otišla. Englez je takođe pošao, u potragu za Alhemičarem. A mladić je dugo ostao sedeći pored bunara, shvatajući da mu je jednog dana vetar Levanta zapahnuo lice mirisom te žene i da ju je voleo još pre nego što je saznao da ona postoji i da će ga ta ljubav nadahnuti da pronađe sva blaga ovoga sveta.

Narednog dana mladić se vratio na bunar da bi sačekao devojku. Iznenadio se kada je tamo naišao na Engleza, koji je prvi put posmatrao pustinju.
– Čekao sam popodne i čitavu noć – reče Englez. – Došao je s prvim zvezdama. Ispričao sam mu šta tražim. Onda me je on upitao da li sam već uspeo da pretvorim olovo u zlato. Ja sam mu rekao da upravo to želim da naučim.
Naredio mi je da pokušam. To je sve što mi je rekao: idi pokušaj.
Mladić je ostao bez reči. Englez je prevalio toliki put da bi čuo ono što je već znao. A onda se setio da je starom kralju iz istog razloga dao šest ovaca.
– Onda pokušajte – rekao je Englezu.
– To i hoću. Odmah ću početi.
Odmah pošto je Englez otišao, Fatima je stigla sa svojim vrčem po vodu.
– Došao sam da ti kažem nešto sasvim jednostavno – reče mladić. – Hoću da postaneš moja žena. Volim te.
Devojci se prosu nešto vode iz vrča.
– Ovde ću te čekati svakog dana. Prešao sam pustinju u potrazi za blagom koje se nalazi blizu piramida. Rat je zamene bio pravo prokletstvo. Sada je, međutim, pravi blagoslov jer me je doveo do tebe.
– Rat će se jednog dana završiti – reče devojka. Mladić je pogledao prema urminim palmama oaze. Bio je pastir. I ovde je bilo mnogo ovaca. Fatima je bila važnija od blaga.
– Ratnici tragaju za svojim blagom – reče devojka kao da čita mladićeve misli. – A žene pustinje su ponosne na svoje ratnike.
Zatim je dopunila svoj vrč i otišla.
Mladić je svakog dana odlazio na bunar da sačeka Fatimu. Ispričao joj je kako je živeo kao pastir, zatim o kralju i prodavnici kristala. Postali su prijatelji i osim onih petnaest minuta koje je s njom provodio, ostatak dana mu se činio beskrajnim. Kada je prošlo skoro mesec dana otkako su stigli u oazu, Vođa Karavana je sazvao sve na okup.
– Ne znamo kada će se rat završiti i ne možemo da nastavimo put – rekao je. – Borbe će možda trajati dugo, možda godinama. Na obe strane su snažni i odvažni ratnici, a takođe obe vojske smatraju da je ratovanje pitanje časti. To nije rat između dobrih i zlih. To je rat između snaga koje se bore za istu vlast i kada plane takva vrsta rata, on traje duže nego ostali – jer Alah je uz obe strane.
Ljudi su se raspršili. Mladić je tog popodneva opet otišao da se sretne s Fatimom. Ispričao joj je sve o skupu.
– Drugog dana pošto smo se sreli – reče Fatima – pričao si mi o svojoj ljubavi. Zatim si me naučio lepim stvarima kao što su Jezik i Duša Sveta. Sve to je doprinelo da ubrzo postanem deo tebe.
Mladić je slušao njen glas koji mu se učinio lepšim od šapata vetra u palmovom lišću.
– Veoma dugo sam stajala ovde, kod ovog bunara, čekajući te. Ne uspevam da se setim svoje prošlosti, tradicije, načina na koji ljudi očekuju da se žene pustinje ponašaju. Još kao dete sam sanjala kako će mi pustinja doneti najlepši poklon u životu. Taj poklon je najzad stigao, a to si ti.
Mladić pomisli da joj dodirne ruku. Ali Fatima je držala ručke vrča.
– Pričao si mi o svojim snovima, o starom kralju i o blagu. Pričao si mi o znakovima. Zato se ničega ne bojim, jer su me upravo ti znaci doveli do tebe. I ja sam deo tvog sna, tvoje Lične Legende, kako ti imaš običaj da kažeš. Zato želim da nastaviš putem kojim si krenuo. Ukoliko budeš morao da sačekaš kraj rata, sasvim je u redu. Ali ako budeš morao ranije da nastaviš put, idi prema svojoj Legendi. Dine se menjaju prema vetru, ali pustinja ostaje ista. Takva će biti i naša ljubav. "Maktub" – reče. – Ako sam ja deo tvoje Legende, ti ćeš se jednog dana vratiti.
Mladić je sa sastanka s Fatimom otišao tužan. Prisećao se mnogih ljudi koje je upoznao. Oženjeni pastiri imali su mnogo muke da ubede svoje žene da treba da hodaju poljima. Ljubav je zahtevala da se ostane pored voljene osobe.
Narednog dana sve to je ispričao Fatimi.
– Pustinja odnosi naše muškarce i ne vraća ih uvek natrag – reče ona. – Prema tome, na to smo se navikle. I oni počinju da postoje u oblacima bez kiše, u životinjama koje se kriju među stenjem, u vodi koja darežljivo izvire iz zemlje. Oni postaju deo svega, postaju Duša Sveta. Neki se vraćaju. I onda su sve ostale žene srećne, jer i muškarci koje one čekaju takođe mogu da se vrate jednog dana. Ranije sam gledala te žene i zavidela im na njihovoj sreći. Sada ću i ja imati koga da očekujem. Ja sam žena pustinje i time se ponosim. Hoću da moj čovek takođe hoda slobodno kao vetar koji premešta dine. Takođe želim da mogu da vidim svog čoveka u oblacima, u životinjama i u vodi.
Mladić je otišao da potraži Engleza. Hteo je da mu ispriča sve o Fatimi. Iznenadio se kada je video da je Englez pored svog šatora napravio malu peć. Bila je to čudna peć na kojoj je stajala jedna providna flaša. Englez je podlagao vatru drvetom i posmatrao pustinju. Izgledalo je da su mu oči bile blistavije nego u vreme kada je po čitav dan čitao knjige.
– Ovo je prva faza posla – reče Englez. – Moram da izdvojim nečisti sumpor. A da bih to postigao, ne smem se bojati neuspeha. Do sada me je moj strah od neuspeha sprečavao da pokušam da ostvarim Veliko Delo. I upravo sad počinjem ono što sam mogao da započnem još pre deset godina. Ali srećan sam što na ovo nisam čekao dvadeset godina.
I nastavio je da loži vatru i da posmatra pustinju. Mladić je ostao neko vreme pored njega, sve dok pustinja nije počela da postaje ružičasta od svetlosti zalazećeg sunca. Onda je osetio ogromnu želju da ode tamo da vidi da li će tišina moći da odgovori na njegova pitanja. Neko vreme je hodao bez cilja, ne ispuštajući iz vida urmine palme oaze. Slušao je vetar i osećao kamenje ispod nogu. Ponekad bi 83
potražio neku školjku, jer je znao da je ova pustinja, u neka davna vremena, bila jedno veliko more. Zatim je seo na jedan kamen i prepustio se čarima horizonta koji se prostirao pred njim. Nije uspevao da shvati ljubav lišenu posesivnosti; ali Fatima je bila žena pustinje, i ako je neko tome naučio, to je bila pustinja.
Ostao je tako, ne misleći ni na šta, sve dok iznad glave nije naslutio neko kretanje. Pogledavši u nebo, ugledao je dva kobca, kako lete veoma visoko.
Mladić je počeo da posmatra kobce i šare koje su ispisivali po nebu. One su izgledale proizvoljno, ali su za mladića imale neki smisao. Samo nije uspevao da ga dokuči. Onda je odlučio da kretanje ptica dosledno prati pogledom kako bi možda uspeo nešto da pročita. Možda će mu pustinja moći objasniti šta je to ljubav bez posedovanja.
San je počeo da ga obuzima. Srce je od njega zahtevalo da ne zaspi: umesto toga, trebalo je da se preda. "Upravo sam počelo da ulazim u tajnu Jezika Sveta, i sve na ovoj zemlji ima smisla, čak i let kobaca", reče. I iskoristilo je priliku da se zahvali što je puno ljubavi prema jednoj ženi. "Kada se voli, stvari imaju još više smislaT" pomisli.
Odjednom, jedan kobac se naglo obrušio na drugog. Kada se to desilo, mladiću se na kratko ukaza jedna vojska kako s isukanim sabljama upada u oazu. Priviđenje je nestalo, ali ga je dobro uzdrmalo. On je čuo priče o priviđenjima, a neka je i video: to su bile fatamorgane, odnosno želje koje su se otelotvoravale na pesku pustinje. Međutim, njegova želja nije bila da neka vojska osvoji oazu. Pomislio je da na to zaboravi i vrati se svojim mislima. Ponovo je pokušao da se koncentriše na pustinju boje ruže i na kamenje. Ali nešto u srcu mu nije dalo mira.
"Uvek sledi znakove", rekao je stari kralj. I mladić pomisli na Fatimu. Setio se onog što je video i predosetio da će se to ubrzo dogoditi.
S velikom mukom izašao je iz transa u koji je pao. Ustao je i počeo da korača u pravcu urminih palmi. Još jednom je uspeo da shvati različite govore stvari: ovog puta pustinja je predstavljala bezbednost, a oaza se pretvorila u opasnost.
Kamilar je sedeo u podnožju urmine palme i takođe posmatrao zalazak sunca. Ugledao je mladića kako se pojavljuje iza jedne dine.
– Neka vojska se približava – reče. – Imao sam priviđenje.
– Pustinja ispunjava ljudsko srce priviđenjima – odgovorio je kamilar.
Ali mladić mu je ispričao priču o kobcima: posmatrao je njihov let i tada se iznenada zagnjurio u Dušu Sveta.
Kamilar je ćutao; shvatao je šta mladić govori. Znao je da bilo šta na licu zemlje može da ispriča priču svih stvari. Ako bi otvorio neku knjigu na bilo kojoj stranici, ili pogledao nečiji dlan, ili u karte, ili let ptica, ili bilo šta, svaki čovek bi pronašao neku vezu s onim što trenutno proživljava. Zapravo, stvari nisu pokazivale ništa, nego su ljudi, posmatrajući stvari, otkrivali način da se prodre u Dušu Sveta.
Pustinja je bila puna ljudi koji su se izdržavali od toga što su umeli da lako prodru u Dušu Sveta. Bili su poznati kao Proroci, od kojih su zazirale žene i starci. Ratnici su retko odlazili kod njih jer niko nije mogao ući u bitku znajući kada će umreti. Ratnici su više voleli ukus borbe i izazov nepoznatog; budućnost ispisana Alahovom rukom i šta god da je On napisao, to je bilo za dobro čoveka. Zato su Ratnici živeli samo sadašnjost jer sadašnjost je bila prepuna iznenađenja, a oni su morali da obrate pažnju na mnoge stvari: gde se nalazi neprijateljska sablja, gde je njegov konj, kakav udarac treba da mu nanese da bi spasao sopstveni život.
Kamilar nije bio Ratnik i već je posetio nekoliko proroka. Mnogi su mu prorekli istinu, a neki su pogrešili. Sve dok jedan od njih, najstariji (i od koga se najviše zaziralo), nije upitao kamilara zašto ga interesuje da sazna svoju budućnost.
– Kako bih mogao nešto da preduzmem – odgovorio je kamilar. – I da promenim ono što ne bih želeo da mi se desi.
– Onda će to prestati da ti bude budućnost – odgovorio mu je prorok.
– Možda bih ja želeo da saznam šta me čeka u budućnosti da bih se pripremio za ono što dolazi.
– Ako je to nešto lepo, onda bi to bilo prijatno iznenađenje – reče prorok. – A ukoliko se radi o nečem lošem, patio bi mnogo pre nego što bi ti se to desilo.
– Hoću da saznam kakva mi je budućnost jer sam čovek – rekao je kamilar proroku. – A ljudi žive shodno svojoj budućnosti.
Prorok je neko vreme poćutao. On je najbolje umeo da barata snopom štapića, koje je bacao na zemlju i proricao na osnovu toga kako su pali. Tog dana on nije bacao štapiće. Uvio ih je u maramicu i vratio u džep.
– Živim od toga što ljudima proričem budućnost – reče on. – Upućen sam u tajnu štapića i znam kako se koriste da bi se dospelo do onog prostora u kome je sve napisano. Tu mogu da pročitam prošlost, otkrijem ono što je već bilo zaboravljeno i protumačim znakove sadašnjosti. Kada ljudi dođu do mene, ja im ne čitam budućnost; ja naslućujem budućnost. Jer budućnost pripada Bogu i samo on je, u izuzetnim okolnostima, otkriva. A kako uspevam da pogodim budućnost? Po znakovima sadašnjosti. Tajna je u sadašnjosti; ako obratiš pažnju na sadašnjost, možeš je poboljšati. A ako poboljšaš sadašnjost, biće bolje i ono što će ti se kasnije dogoditi. Zaboravi budućnost i živi svaki dan svog života prema poukama Zakona i s verom da Bog brine o svojoj deci. Svaki dan nosi u sebi Večnost.
Kamilar je hteo da sazna u kakvim okolnostima Bog dozvoljava da se sagleda budućnost:
– Kada je On sam pokaže. A Bog retko pokazuje budućnost, a i to čini iz jednog jedinog razloga: zato što je reč o budućnosti koja je bila pisana da bi se promenila.
"Bog je mladiću pokazao budućnost", pomislio je kamilar. "Zato što je hteo da mladić bude Njegovo oruđe."
– Idi i porazgovaraj s plemenskim poglavicama – reče kamilar. – Ispričaj im o ratnicima koji se približavaju.
– Oni će me ismejati.
– To su ljudi pustinje, a ljudi pustinje su naviknuti na znakove.
– Onda već mora da znaju.
– Oni se time ne bave. Ako nešto treba da saznaju, nešto što Alah želi da im saopšti, veruju da će im to neko reći. To se već mnogo puta desilo. Ali danas, taj neko – to si ti.
Mladić pomisli na Fatimu i odluči da ode do plemenskih poglavica...."


I can't wait until tomorrow

..."– Donosim znakove pustinje – rekao je stražaru koji je stajao na ulazu u ogroman beli šator, u centru oaze. – Želim da vidim poglavice.
Stražar nije ništa rekao. Ušao je i dugo se zadržao unutra. Zatim je izašao s jednim mladim Arapinom, u odori od belog platna i zlata. Mladić je ispričao Arapinu šta je video. A ovaj je zamolio mladića da malo sačeka i vratio se u šator.
Pala je noć. Više Arapa i trgovaca ušlo je i izašlo. Uskoro su se počele gasiti vatre i oaza je postajala tiha kao pustinja. Samo je u velikom šatoru i dalje gorelo svetlo. Čitavo to vreme mladić je mislio na Fatimu još ne uspevajući da shvati razgovor od tog popodneva.
Najzad, posle mnogo sati čekanja, stražar naloži mladiću da uđe.
Očarao ga je prizor na koji je naišao. Nikada nije mogao zamisliti da, usred pustinje, postoji šator poput ovog. Tle je bilo prekriveno najlepšim ćilimima na koje je ikada kročio, a lusteri od žutog obrađenog metala bili su načičkani upaljenim svećama. Plemenske poglavice su sedele u dnu šatora, u polukrugu, udobno zavaljene u bogato opervažene svilene jastuke. Sluge su ulazile i izlazile sa srebrnim poslužavnicima koji su bili prepuni poslastica i čajnika. Neki od njih su bili zaduženi da održavaju žar u nargilama. Prijatan miris dima ispunjavao je prostor.
Bilo je osam poglavica, ali mladić je odmah primetio ko je glavni: bio je to Arapin u odori od belog platna i zlata, sedeo je u sredini polukruga. Pored njega je bio mladi Arapin s kojim je razgovarao pred šatorom.
– Koji je to stranac koji priča o znakovima? – upitao je jedan od poglavica gledajući prema mladiću.
– To sam ja – odgovorio je. I ispričao je šta je video.
– A zašto bi pustinja to ispričala nekom strancu kad zna da smo mi ovde već generacijama? – reče drugi poglavica.
– Zato što se moje oči još nisu navikle na pustinju – odgovorio je mladić. – I ja mogu da vidim stvari koje previše naviknute oči više ne uspevaju da vide.
"I zato što znam za Dušu Sveta", pomisli u sebi. Ali ne reče ništa, jer Arapi u te stvari ne veruju.
– Oaza je neutralan teren. Niko ne napada jednu oazu – reče treći poglavica.
– Ja samo pričam ono što sam video. Ako ne želite da verujete, nemojte ništa preduzeti.
Potpuna tišina je zavladala u šatoru, a onda je usledio živahan razgovor između poglavica. Govorili su nekim arapskim dijalektom koji mladić nije razumeo, ali kada je pokušao da ode, jedan stražar mu reče da ostane. Mladić je počeo da oseća strah; znaci su govorili da nešto nije u redu. Zažalio je što je o tome pričao sa kamilarem.
Iznenada, starac koji je sedeo u sredini nasmešio se skoro neprimetno i to je mladića smirilo. Starac nije učestvovao u razgovoru i nije do tada prozborio ni reč. Ali mladić je već bio naviknut na Jezik Sveta i mogao je da oseti jedan treptaj Mira kako prolazi šatorom s kraja na kraj. Intuicija mu je govorila da je dobro postupio što je došao. Rasprava je prestala. Neko vreme su ćutali slušajući starca. Zatim se on okrenuo mladiću: ovog puta lice mu je bilo hladno i nepristupačno.
– Pre dve hiljade godina, u nekoj dalekoj zemlji, bacili su u jamu i prodali kao roba jednog čoveka koji je verovao u snove – reče starac. – Naši trgovci su ga kupili i doveli u Egipat. I svi mi znamo da onaj ko veruje u snove, ume i da ih protumači.
"Mada ne uspeva uvek i da ih ostvari", pomisli mladić, prisećajući se stare Ciganke.
– Zahvaljujući faraonovim snovima o mršavim i debelim kravama taj čovek je Egipat spasao od gladi. On se zvao Josif. Bio je takođe stranac u stranoj zemlji kao ti i bio je manje-više tvojih godina.
Tišina je i dalje vladala. Starčeve oči i dalje su ostale hladne.
– Uvek poštujemo Tradiciju. Tradicija je u ono vreme spasla Egipat od gladi i on je postao jedna od najbogatijih zemalja. Tradicija nas uči da muškarci treba da pređu pustinju i da udaju svoje ćerke. Tradicija govori da je oaza neutralan teren jer obe strane imaju svoje oaze i ranjive su.
Dok je starac govorio, niko nije prozborio ni reč.
– Ali Tradicija nam takođe govori da treba verovati znakovima pustinje. Sve što znamo naučili smo od pustinje.
Starac je dao znak i svi Arapi su ustali. Sastanak se završavao. Nargile su ugašene, a stražari su stali mirno. Mladić je krenuo ka izlazu, ali starac je još jednom uzeo reč:
– Sutra ćemo prekršiti sporazum koji nalaže da niko u oazi ne može da nosi oružje. Celog dana ćemo čekati neprijatelja. Kada sunce zađe iza horizonta, muškarci će mi vratiti oružje. Za svakih deset mrtvih neprijatelja dobićeš zlatnik. Međutim, oružje ne sme da se pokrene a da ne oseti bitku. Hirovito je kao pustinja, i ako ga na to naviknemo, sledeći put će 90
biti lenjo da puca. Ako sutra nijedna puška ne opali, bar jedna će opaliti u tebe.

Kada je mladić izašao, oazu je osvetljavao samo pun mesec. Trebalo mu je dvadeset minuta hoda da stigne do svog šatora i on je krenuo.
Osećao je strah zbog svega što se desilo. Zagnjurio se u Dušu Sveta, a cena verovanja u to bio je njegov život. Visok ulog. Ali dao je visok ulog onog dana kada je prodao ovce da bi krenuo za svojom Ličnom Legendom. I kao što je govorio kamilar, umreti sutra je isto toliko dobro koliko i umreti bilo kog drugog dana. Svaki dan je bio stvoren da se proživi ili da se napusti ovaj svet. Sve je zavisilo samo od jedne reči: „Maktub“.
Hodao je u tišini. Nije se kajao. Ako umre sutra, biće to zato što Bog nije hteo da promeni budućnost. Ali umro bi pošto je prešao moreuz, radio u jednoj prodavnici kristala, upoznao tišinu pustinje i Fatimine oči. Svaki od svojih dana proživeo je intenzivno, od trenutka kada je, odavno, otišao od kuće. Ako umre sutra, njegove oči bi se dotle mnogo više nagledale nego oči drugih pastira. I mladić se time ponosio. Iznenada je začuo snažan topot i neki nepoznati vetar ga je odjednom bacio na zemlju. Podigla se silna prašina koja je skoro zakrilila Mesec. Ispred njega se propeo jedan beli konj ispuštajući zastrašujući njisak.
Mladić je teško razaznavao šta se dešava, ali kad se prašina malo slegla, osetio je strah kakav nikad ranije nije osetio. Na konju je bio jahač sav u crnom, sa sokolom na levom ramenu. Na glavi mu je bio turban, a marama mu je prekrivala lice tako da su mu virile 91
samo oči. Ličio je na glasnika pustinje, ali njegovo prisustvo bilo je snažnije od prisustva bilo koje osobe koju je mladić u životu upoznao.
Čudni konjanik je isukao ogromnu krivu sablju koja mu je dotle visila o sedlu. Čelik je zablistao na mesečini.
– Ko se to usudio da pročita let kobaca? – upitao je glasom koji je zagrmeo među pedeset hiljada urminih palmi Al-Fajuma.
– Ja sam se usudio – reče mladić. Iznenada mu se ukaza pred očima slika svetog Jaga Istrebitelja Mavara na belom konju pod čijim kopitama su ležali nevernici. Bilo je tačno tako. Samo što su ovoga puta uloge bile zamenjene.
– Ja sam se usudio – ponovi mladić. I saže glavu očekujući udarac sabljom. – Mnogi životi će biti spaseni jer niste računali na Dušu Sveta.
Sablja se, međutim, nije brzo spustila. Strančeva ruka se polako spuštala sve dok vrh sečiva nije dodirnuo mladićevo čelo. Bio je toliko oštar da mu je potekla kap krvi.
Konjanik se nije mrdao. Mladić takođe. Nijednog trenutka nije pomislio da pobegne. Srce mu je obuzela neka čudna radost: umreće za svoju Ličnu Legendu. I za Fatimu. Znakovi su, najzad, bili tačni. Neprijatelj je bio tu, i zato nije morao da brine zbog smrti, jer je postojala Duša Sveta. Uskoro će postati deo nje. A i neprijatelj će sutra postati deo nje.
Stranac je, međutim, samo držao sablju na njegovom čelu.
– Zašto si pročitao let ptica?
– Samo sam pročitao ono što su ptice htele da kažu. One žele da spasu oazu, a vi ćete biti mrtvi. Oaza ima više ljudi nego vi.
Sablja je i dalje dodirivala njegovo čelo.
– Ko si ti da bi promenio sudbinu Alahovu?
– Alah je stvorio vojske, a takođe je stvorio i ptice. Alah mi je pokazao govor ptica. Sve je napisano istom Rukom – reče mladić, prisećajući se kamilarevih reči.
Nepoznati je najzad sklonio sablju s njegovog čela. Mladić oseti izvesno olakšanje. Ali nije mogao da beži.
– Pripazi se proročanstava – reče stranac. – Kad je nešto pisano, nema načina da se to izbegne.
– Samo sam video neku vojsku – reče mladić. – Nisam video ishod bitke.
Izgledalo je da je konjanik zadovoljan odgovorom. Ali sablju je još držao u ruci.
– Šta jedan stranac traži u stranoj zemlji?
– Tražim svoju Ličnu Legendu. Nešto što vi nikada nećete shvatiti.
Konjanik je vratio sablju u korice, a soko na njegovom ramenu ispusti neki čudan krik. Mladić je počeo da se opušta.
– Morao sam da proverim tvoju hrabrost – reče nepoznati. – Hrabrost je najvažnija osobina za svakog ko je krenuo u potragu za Jezikom Sveta.
Mladić je bio iznenađen. Ovaj čovek je govorio o stvarima koje malo ljudi poznaje.
– Čak i kad stigne tako daleko, čovek se nikad ne sme opustiti – nastavi on. – Treba voleti pustinju, ali joj ne treba u potpunosti verovati. Jer pustinja je proba za svakog čoveka: ona proverava svaki njegov korak i ubija svakog ko se zaboravi.
Njegove reči podsećale su na reči starog kralja.
93
– Ako ratnici dođu, a glava ti ostane na ramenu i posle zalaska sunca, potraži me – reče stranac.
Ista ruka koja je držala sablju, sada uze bič. Konj se opet propeo podižući oblak prašine.
– Gde živite? – povika mladić, dok se konjanik udaljavao.
Ruka s bičem pokaza u pravcu juga.
Mladić je sreo Alhemičara.

Sledećeg jutra, među palmama Al-Fajuma nalazilo se dve hiljade naoružanih ljudi. Pre nego što je sunce stiglo u zenit, petsto ratnika se pojavilo na horizontu. Konjanici su ušli u oazu sa severne strane; delovali su miroljubivo, ali su nosili oružje skriveno ispod belih burnusa. Kada su stigli u blizinu belog šatora, u centru Al-Fajuma, isukali su sablje i uzeli kremenjače na gotovs. Izvršili su napad na prazan šator. Muškarci iz oaze opkolili su pustinjske konjanike. U roku od pola sata, četiristo devedeset i devet leševa se našlo na pesku. Deca su bila na suprotnom kraju palmove šume i ništa nisu videla. Žene su se u šatorima molile za svoje muževe i takođe ništa nisu videle. Da nije bilo svuda razasutih leševa, izgledalo bi kao da u oazi život teče uobičajenim tokom.
Samo je jedan ratnik bio pošteđen – zapovednik odreda. Tokom popodneva izveden je pred plemenske poglavice koje su ga upitale zašto je prekršio Tradiciju. Zapovednik odgovori da su njegovi ljudi bili gladni i žedni, iscrpljeni tolikim bitkama, tako da su odlučili da zauzmu jednu oazu kako bi mogli ponovo da nastave borbu.
Plemenski poglavica reče da mu je žao zbog ratnika, ali da se Tradicija ne sme nikad prekršiti. Jedina stvar koja se menja u pustinji jesu dine, i to kada duva vetar.
Zatim je osudio zapovednika na sramnu smrt. Osuđen je da umesto od sablje ili puščanog metka umre obešen o jednu palmu koja je takođe bila mrtva. Njegovo telo ljuljalo se na pustinjskom vetru.
Plemenski poglavica je pozvao stranca i dao mu pedeset zlatnika. Zatim se ponovo prisetio priče o Josifu u Egiptu i zamolio mladića da postane Savetnik Oaze.

Kada je sunce potpuno zašlo, a prve zvezde počele da se pojavljuju (nisu bile mnogo svetle, jer je i dalje bio pun mesec), mladić je krenuo u pravcu juga. Tamo je stajao samo jedan šator, a neki Arapi koji su prolazili, govorili su da je to mesto prepuno „đinova“. Ali mladić je seo i dugo čekao.
Alhemičar se pojavio kada je mesec visoko odskočio na nebu. Na ramenu je nosio dva ubijena kobca.
– Evo me – reče mladić.
– Ne bi trebalo tu da budeš – odgovorio je Alhemičar. – Ili je tvoj dolazak ovde tvoja Lična Legenda?
– Među plemenima besni rat. Nemoguće je preći pustinju.
Alhemičar je sjahao i dao mladiću znak da uđe u šator. Bio je to šator sličan svima ostalim koje je posetio u oazi, izuzev velikog centralnog šatora koji je bio raskošno opremljen kao iz bajke. Pogledom je potražio alhemičarski pribor i peći, ali ništa od 95
toga nije video. Bilo je samo nekoliko knjiga na gomili, kuhinjski šporet i tepisi prepuni tajanstvenih crteža.
– Sedi, skuvaću čaj – reče Alhemičar. – A zajedno ćemo pojesti ova dva kobca.
Mladić je posumnjao da je reč o ona dva kobca koje je video prethodnog dana, ali ne reče ništa. Alhemičar je zapalio vatru i ubrzo je prijatan miris pečenja ispunio šator. Bio je bolji od mirisa nargila.
– Zašto si hteo da me vidiš? – upita mladić.
– Zbog znakova – odgovorio je Alhemičar. – Vetar mi je ispričao da ćeš doći. I da će ti biti potrebna pomoć.
– Nisam to ja. To je onaj drugi stranac, Englez. On te je tražio.
– On mora da pronađe druge stvari pre nego što se sretne sa mnom. Ali na pravom je putu. Počeo je da posmatra pustinju.
– A ja?
– Kada neko nešto želi, čitava Vaseljena se zaveri da mu pomogne da ostvari svoj san – reče Alhemičar, ponavljajući reči starog kralja. Mladić je shvatio. Još jedan čovek se našao na njegovom putu da bi ga odveo njegovoj Ličnoj Legendi.
– Znači, poučićeš me?
– Ne. Ti već znaš sve što treba da znaš. Samo ću ti omogućiti da nastaviš pravim putem ka svom blagu.
– Među plemenima besni rat – ponovi mladić.
– Ja poznajem pustinju.
– Već sam našao svoje blago. Imam jednu kamilu, novac koji sam uštedeo radeći u prodavnici kristala i pedeset zlatnika. U svojoj zemlji mogu da budem bogataš.
– Ali ništa od toga nije blizu Piramida – reče Alhemičar.
– Imam Fatimu. Ona je veće blago od svega što sam uspeo da sakupim.
– Ni ona nije blizu piramida.
Pojeli su kobce u tišini. Alhemičar je otvorio jednu flašu i natočio crvenu tečnost u mladićevu čašu. Bilo je to vino, jedno od najboljih vina koje je u životu pio. Ali vino je bilo zakonom zabranjeno.
– Nije zlo ono što ulazi u čovekova usta, nego je zlo ono što iz njih izlazi – reče Alhemičar.
Mladić se od vina raspoložio. Ali Alhemičar mu je ulivao strah. Seli su ispred šatora, posmatrajući svetlost meseca, koja je zasenjivala zvezde.
– Pij i malo se opusti – reče Alhemičar, primećujući da je mladić postajao sve veseliji. – Odmori se kao što se obično ratnik odmara pred bitku. Ali ne zaboravi da ti je srce tamo gde se nalazi tvoje blago. I da tvoje blago mora da bude pronađeno da bi sve što si otkrio na putu moglo da ima smisla. Sutra ćeš prodati kamilu i kupiti konja. Kamile su nepouzdane: pređu na hiljade koraka i ne pokazuju nikakav znak umora. Međutim, iznenada padnu na kolena i lipšu. Konj se polako zamara, tako da uvek možeš da znaš koliko da zahtevaš od njega, odnosno kada mu je vreme da lipše.

Sledeće noći mladić se sa konjem pojavio pred Alhemičarevim šatorom. Malo je počekao i Alhemičar se pojavio jašući svog pastuva, dok mu je na levom ramenu stajao soko.
– Pokaži mi život u pustinji – reče Alhemičar. – Samo onaj ko nađe život, može da pronađe blago.
Krenuli su peščanim prostranstvom, dok je mesec blistao iznad njih. "Ne znam da li ću uspeti da pronađem život u pustinji", pomisli mladić. "Još ne poznajem pustinju."
Hteo je da se okrene i to kaže Alhemičaru, ali osećao je strah od njega. Stigli su do onog kamenitog predela, gde je mladić video kobce na nebu; međutim sada su tu vladali samo vetar i tišina.
– Ne polazi mi za rukom da nađem život u pustinji –reče mladić. – Znam da postoji, ali ne uspevam da ga nađem.
– Život privlači život – odgovori Alhemičar.
I mladić je shvatio. U istom trenutku popustio je uzde svoga konja i on je slobodno krenuo po kamenju i pesku. Alhemičar ga je ćutke pratio i mladićev konj je tako išao skoro pola sata. Već nisu mogli da vide urmine palme oaze, samo je ogroman mesec sijao na nebu dok su stene imale srebrni odsjaj. Odjednom, na mestu gde nikada ranije nije bio, mladić je primetio da njegov konj zastaje.
– Ovde postoji život – reče mladić Alhemičaru. – Ne poznajem jezik pustinje, ali moj konj poznaje jezik života.
Sjahali su. Alhemičar ne reče ništa. Počeo je da zagleda kamenje polako hodajući. Iznenada je zastao i veoma pažljivo se sagnuo. Na tlu je, među kamenjem, bila jedna rupa; Alhemičar je zavukao šaku u rupu, a zatim i celu ruku do ramena. Nešto se unutra mrdalo, i oči Alhemičara – jedino je oči mogao da mu vidi – skupile su se od napora i napetosti. Izgledalo je da se bori s nečim što je bilo u rupi. A onda, pokretom koji je uplašio mladića, Alhemičar je naglo izvukao ruku iz rupe i uspravio se. U ruci mu je bila zmija koju je držao za rep.
Mladić je takođe odskočio, ali unazad. Zmija se neprestano otimala uz siktanje i čegrtanje narušavajući tišinu pustinje. Bila je to zvečarka čiji je otrov za nekoliko minuta mogao da usmrti čoveka.
"Čuvaj se otrova", uspeo je da pomisli mladić. Ali Alhemičar je verovatno već zadobio ujed kada je zavukao ruku u rupu. Njegovo lice je, međutim, bilo mirno. „Alhemičar ima dvesta godina“, rekao je Englez. Valjda je već umeo da se bori sa zmijama u pustinji.
Kada je njegov pratilac došao do svog konja, mladić je video kako isukuje dugu sablju u obliku polumeseca. Njom je opisao krug na tlu i u sred njega stavio zmiju. Životinja se odmah smirila.
– Budi miran – reče Alhemičar. Ona neće odatle izaći. Otkrio si život u pustinji, a to je znak koji mi je bio potreban.
– Zašto je to toliko značajno?
– Jer su Piramide okružene pustinjom.
Mladić nije hteo da sluša priču o Piramidama. Srce mu je bilo potišteno i tužno, još od prethodne večeri. Jer nastavak potrage za blagom značio je da mora da napusti Fatimu.
– Vodiću te kroz pustinju – reče Alhemičar.
– Želim da ostanem u oazi – odgovori mladić. – Već sam sreo Fatimu. I ona mi više znači nego blago.
– Fatima je žena pustinje – reče Alhemičar. Ona zna da muškarci moraju da odu, da bi mogli da se vrate. Ona je već pronašla svoje blago: tebe. Sada ona čeka da ti pronađeš ono što tražiš.
– A ako ja odlučim da ostanem?
– Bićeš Savetnik Oaze. Imaš dovoljno zlata da kupiš mnogo ovaca i mnogo kamila. Oženićeš se Fatimom i prvu godinu proživećete srećno. Naučićeš da voliš pustinju i upoznaćeš svaku od pedeset hiljada urminih palmi. Primećivaćeš kako one rastu, otkrivajući svet koji se uvek menja. I sve više ćeš razumevati znake, jer je pustinja učitelj bolji od svih učitelja.
Sledeće godine ćeš se prisetiti da postoji neko blago. Znakovi će početi sve upornije da govore o tome i ti ćeš pokušati da ih prenebregneš. Koristićeš svoje znanje samo za dobrobit oaze i njenih stanovnika. Plemenske poglavice će ti zbog toga biti zahvalne. Njihove kamile će ti doneti bogatstvo i moć. Treće godine znakovi će nastaviti da govore o tvom blagu i tvojoj Ličnoj Legendi. Ti ćeš početi noćima da hodaš po oazi, a Fatima će postati tužna jer se zbog nje prekinuo tvoj put. Ali ti ćeš joj pružiti ljubav i ona će ti uzvratiti. Setićeš se da ona nikada od tebe nije tražila da ostaneš, jer žena pustinje ume da čeka svog čoveka. To nećeš moći da joj zameriš. Ali mnoge noći provešćeš hodajući po pesku pustinje i između palmi, razmišljajući da si možda mogao ići napred, imati više poverenja u svoju ljubav prema Fatimi. Jer u oazi te je zadržao tvoj strah da se više nikada nećeš vratiti. I tada, znaci će ti nagovestiti da je tvoje blago zauvek zakopano.
Četvrte godine znaci će te napustiti jer nisi hteo da ih slediš. Plemenske poglavice će to shvatiti i bićeš izbačen iz Saveta. Tada ćeš već biti bogat trgovac s mnogo kamila i mnogo robe. Ali ćeš ostatak života provesti lutajući između palmi i pustinje, znajući da nisi ispunio svoju Ličnu Legendu i da je sada za to prekasno.
I nećeš shvatiti da ljubav nikad ne sprečava čoveka da sledi svoju Ličnu Legendu. A kada se to desi, onda će to značiti da nije bila reč o pravoj Ljubavi, onoj koja govori Jezik Sveta.
Alhemičar je izbrisao krug na tlu i zmija hitro nestade među kamenjem. Mladić se setio prodavca kristala koji je oduvek želeo da ide u Meku i Engleza koji je tražio jednog Alhemičara. Setio se žene koja je verovala pustinji i pustinja joj je jednog dana dovela osobu koju je želela da voli.
Uzjahali su konje i ovoga puta mladić je pratio Alhemičara. Vetar je donosio zvuke oaze, a on je pokušavao da prepozna Fatimin glas. Onog dana nije otišao na bunar zbog bitke.
Ali ove noći, dok su posmatrali zmiju koja je stajala u krugu, neobični konjanik sa svojim sokolom na ramenu govorio je o ljubavi i blagu, o ženama pustinje i njegovoj Ličnoj Legendi.
– Poći ću s tobom – reče mladić. Istog trenutka je osetio mir u srcu.
– Krenućemo sutra, pre izlaska sunca – jednostavno reče Alhemičar..."
With love

..." Mladić nije trenuo čitave noći. Dva sata pre svanuća probudio je jednog od momaka koji su spavali u njegovom šatoru i zamolio ga da mu pokaže gde živi Fatima. Zajedno su izašli i otišli donde. Zauzvrat, mladić mu je dao novca da kupi jednu ovcu.
Zatim ga je zamolio da otkrije gde spava Fatima, da je probudi i da joj kaže da je mladić čeka. Mladi Arapin ga posluša i zauzvrat dobi još novca da kupi i drugu ovcu.
– Sada nas ostavi same – reče mladić Arapinu, koji se vratio u šator da nastavi da spava, ponosan što je pomogao Savetniku Oaze; i zadovoljan zbog novca koji je dobio da kupi ovce.
Fatima se pojavila na ulazu u šator. Krenuli su u šetnju između palmi. Mladić je znao da je ovo protiv Tradicije, ali sada to nije imalo nikakvog značaja.
– Odlazim – reče. I hoću da znaš da ću se vratiti. Volim te jer…
– Ne govori više ništa – prekide ga Fatima. – Voli se zato što se voli. Ne postoji razlog zbog kojeg se voli.
Ali mladić je nastavio:
– Volim te zato što sam sanjao jedan san, što sam sreo jednog kralja, prodavao kristale, prešao pustinju, što su plemena zaratila i što sam došao do jednog bunara da saznam gde živi jedan Alhemičar. Volim te jer se čitava Vaseljena zaverila da dođem do tebe.
Zagrlili su se. Bilo je to prvi put da su se dva tela dodirnula.
– Vratiću se – ponovi mladić.
– Ranije sam pustinju posmatrala ispunjena željom. Sada ću je gledati s nadom. Moj otac je jednog dana otišao, ali vratio se mojoj majci i sada se uvek vraća.
I više ništa nisu rekli. Još malo su hodali između urminih palmi, a onda je mladić dopratio devojku do ulaza u njen šator.
– Vratiću se kao što se tvoj otac vratio tvojoj majci – reče.
Primetio je kako su se Fatimi ovlažile oči.
– Plačeš?
– Ja sam žena pustinje – reče ona skrivajući lice. – Ali, iznad svega, ja sam žena.
Fatima je ušla u šator. Sunce samo što nije izašlo. Kada svane, ona će početi da se bavi onim što je radila tolike godine; ali sve se promenilo. Mladić već neće više biti u oazi, a ni oaza neće imati značenje koje je doskora imala. Neće to više biti mesto s pedeset hiljada urminih palmi i tri stotine bunara, na koje su hodočasnici dolazili, zadovoljni posle dugog puta. Za nju će, počev od tog dana, oaza biti prazna.
Počev od tog dana, pustinja će biti značajnija. Uvek će gledati prema njoj, nastojeći da pronikne koju zvezdu prati mladić u potrazi za blagom. Moraće slati svoje poljupce po vetru, u nadi da će oni dodirnuti mladićevo lice i ispričati mu da je ona živa, da ga čeka, onako kako žena čeka hrabrog čoveka koji je otišao u potragu za snovima i blagom. Počev od tog dana pustinja će biti samo jedno: nada da će se on vratiti.

– Ne misli na ono što je ostalo za tobom – reče Alhemičar kada su na konjima zašli u pustinju. – Sve je urezano u Dušu Sveta, i tamo će ostati zauvek.
– Ljudi više snevaju o povratku nego o polasku – reče mladić, koji se ponovo navikavao na tišinu pustinje.
– Ako je ono što si našao sačinjeno od čiste materije, nikad neće istruliti. I moći ćeš jednog dana da se vratiš. Ako je to bio samo trenutak svetlosti, kao eksplozija neke zvezde, onda na povratku nećeš ništa zateći. Ali si bio svedok eksplozije svetlosti. Samo to vredelo je truda.
Čovek je govorio jezikom alhemije. Ali mladić je shvatao da on misli na Fatimu.
Bilo je teško ne misliti o onome što je ostalo iza njega. Pustinja, sa svojim skoro uvek istim pejzažom, imala je običaj da se ispunjava snovima. Mladiću su još pred očima bile urmine palme, bunari i lice voljene žene. Video je Engleza i njegovu laboratoriju, zatim kamilara koji je bio učitelj, a da toga nije bio ni svestan. "Možda Alhemičar nikad nije bio zaljubljen", pomisli mladić.
Alhemičar je jahao ispred njega, sa sokolom na ramenu. Soko je dobro poznavao jezik pustinje i, kada bi se zaustavili, on bi poletao sa Alhemičarevog ramena i odlazio u potragu za hranom. Prvog dana doneo je zeca. Sledećeg dana doneo je dve ptice.
Preko noći prostirali su pokrivače, ali nisu palili vatru. Noći su u pustinji bile hladne, a postajale su i sve tamnije kako se mesec smanjivao na nebu. Punu sedmicu su putovali u tišini, razgovarajući samo kako da preduzmu mere da bi izbegli borbe između plemena. Rat se nastavljao, a vetar bi ponekad donosio sladunjavi miris krvi. Neka se bitka vodila blizu, i vetar je podsećao mladića da postoji Jezik Znakova, uvek spreman da ukaže na ono što njegove oči nisu uspevale da vide.
Kada se navršilo sedam dana puta, Alhemičar je odlučio da se ulogore ranije nego obično. Soko je otišao u potragu za plenom, a on je otkačio čuturicu s vodom i ponudio je mladiću.
– Sada si skoro na kraju puta – reče Alhemičar. – Čestitam ti što si sledio svoju Ličnu Legendu.
– A ti si me ćuteći vodio – reče mladić. – Mislio sam da ćeš me naučiti onome što znaš. Pre izvesnog vremena sam bio u pustinji s čovekom koji je imao knjige o Alhemiji. Ali iz njih nisam uspeo ništa da naučim.
– Postoji samo jedan način da se uči – uzvrati Alhemičar. – Kroz delovanje. Sve što je trebalo da znaš naučio si na ovom putu. Samo još nešto nedostaje.
Mladić je hteo da čuje o čemu je reč, ali Alhemičar je bio zadubljen u posmatranje horizonta, očekujući povratak sokola.
– Zašto te zovu Alhemičar?
– Zato što to jesam.
– A u čemu je bila greška drugih alhemičara koji su tražili zlato a nisu ga našli?
– Tražili su samo zlato – odgovori njegov saputnik. – Tražili su blago svoje Lične Legende, ne želeći da žive sopstvenu Legendu.
– Šta još treba da znam? – bio je uporan mladić.
Ali Alhemičar je i dalje gledao prema horizontu. Posle izvesnog vremena, soko se vratio s lovinom. Iskopali su rupu i u njoj zapalili vatru, kako niko ne bi mogao da vidi plamen.
– Ja sam Alhemičar zato što sam Alhemičar – reče on dok su pripremali jelo. – Savladao sam nauk svojih predaka koje su učili njihovi preci i sve tako, od postanja sveta. U to doba, sav nauk o Velikom Delu mogao je da se ispiše na običnom smaragdu. Ali ljudi su prestali da pridaju značaj jednostavnim stvarima i počeli su da pišu traktate, tumačenja i filozofske studije. Takođe su počeli da tvrde kako bolje od ostalih poznaju put. Ali Smaragdna Tablica je i danas u životu.
– I šta je pisalo na Smaragdnoj Tablici? – interesovao se mladić.
Alhemičar je počeo nešto da šara po pesku i za to mu nije trebalo više od pet minuta. Dok je on to radio, mladić se setio starog kralja, trga na kome su se jednog 105
dana sreli; izgledalo je da je od toga prošlo mnogo, mnogo godina.
– Ovo je pisalo na Smaragdnoj Tablici – reče Alhemičar, kada je završio sa pisanjem.
Mladić se približio i pogledao reči ispisane na pesku.
– To je neka šifra – reče mladić, pomalo razočaran Smaragdnom Tablicom. – Liči na Englezove knjige.
– Ne – odgovori Alhemičar. – To je kao let kobaca; ona ne može da se pojmi samo razumom. Smaragdna Tablica je direktan put do Duše Sveta. Mudraci su shvatili da je ovaj prirodni svet samo slika i kopija Raja. Samo postojanje ovog sveta jeste jemstvo da postoji svet savršeniji od njega. Bog ga je stvorio da bi ljudi, uz pomoć vidljivih stvari, mogli da shvate njegov duhovni nauk i divote njegove mudrosti. To je ono što ja zovem Delovanjem.
– Treba li da razumem Smaragdnu Tablicu? – upita mladić.
– Možda bi sada, ukoliko bi se nalazio u nekoj alhemičarskoj laboratoriji, bio pravi trenutak da proučiš najbolji način da se razume Smaragdna Tablica. Međutim, sada si u pustinji. Prema tome, zagnjuri se u pustinju. Ona služi da se svet shvati isto onoliko koliko i bilo koja druga stvar na ovom svetu. Čak nije neophodno ni da razumeš pustinju: dovoljno je da posmatraš jedno jedino zrnce peska i u njemu ćeš videti sva čudesa Stvaranja.
– A kako da se zagnjurim u pustinju?
– Oslušni svoje srce. Ono sve zna, jer je poteklo iz Duše Sveta i jednog dana će se u nju vratiti.

Još dva dana su putovali u tišini. Alhemičar je bio mnogo oprezniji jer su se približavali zoni mnogo žešćih bitaka. A mladić je nastojao da sluša svoje srce.
S tim srcem nije bilo lako; ranije je bilo naviknuto da uvek kreće, a sada je htelo da stigne po svaku cenu. Ponekad je njegovo srce satima i satima pričalo priče o čežnji, drugi put bi se uzbuđivalo zbog izlaska sunca u pustinji i teralo je mladića da krišom plače. Srce je brže kucalo kada je mladiću govorilo o blagu, a usporavalo se kada bi se oči mladića gubile na beskrajnom horizontu pustinje. Ali nikad nije ćutalo, čak ni kad mladić ne bi ni reč razmenio sa Alhemičarem.
– Zašto moramo da slušamo srce? – upita mladić u trenutku kada su se pripremali da prenoće.
– Jer tamo gde ono bude, tamo će biti tvoje blago.
– Srce mi je uznemireno – reče mladić. – Sanja, uzbuđuje se i zaljubljeno je u jednu ženu pustinje. Stalno od mene nešto zahteva i noćima me ne pušta da spavam dok mislim na nju.
– To je dobro. Tvoje srce je živo. Nastavi i dalje da slušaš to što ima da ti kaže.
Naredna tri dana mimoiđoše se s nekoliko ratnika, a još neke su videli na horizontu. Mladićevo srce je počelo da govori o strahu. Pričalo mu je priče koje je čulo od Duše Sveta, priče o ljudima koji su krenuli u potragu za svojim blagom i nikad ga nisu našli. Ponekad bi uplašilo mladića pomišlju da neće uspeti da nađe blago ili da bi mogao da umre u pustinji. U drugim prilikama bi govorilo mladiću da je već zadovoljno jer je našlo ljubav i zlatnike.
– Moje srce je kolebljivo – reče mladić Alhemičaru kada su zastali da malo odmore konje. – Ne želi da nastavim.
– To je dobro – odgovorio je Alhemičar. – To je dokaz da ti je srce živo. Prirodno je da se plašiš da promeniš sve što si do sada stekao – za jedan san.
– Zašto onda treba da slušam svoje srce?
– Zato što nikad nećeš uspeti da ga ućutkaš. Čak i ako se budeš pravio da ga ne slušaš, ono će uvek biti u tvojim grudima, stalno ponavljajući šta misli o životu i o svetu.
– Čak i kad je sklono izdaji?
– Izdaja je udarac koji ne očekuješ. Ako dobro poznaješ svoje srce, onda to njemu nikad neće poći za rukom. Jer ćeš poznavati njegove snove i njegove želje i umećeš da se nosiš s njima. Niko nije uspeo da pobegne od svog srca. Zato je bolje slušati šta govori. Kako nikad ne bi došlo do udarca koji ne očekuješ.
Mladić je nastavio da sluša svoje srce, dok su putovali pustinjom. Počeo je da upoznaje njegove smicalice i trikove, a samim tim je počeo i da ga prihvata onakvo kakvo je. Tako je mladić prestao da oseća strah i više nije želeo da se vrati jer mu je srce jednog popodneva reklo da je zadovoljno. "Čak i ako malo izvoljevam", govorilo je njegovo srce, "to je zbog toga što sam ljudsko srce, a ljudska srca su takva. Boje se ostvarenja svojih najvećih snova, jer smatraju da to ne zaslužuju ili da će doživeti neuspeh. Mi premiremo od straha i pri samoj pomisli na ljubavi koje su zauvek otišle, na trenutke koji su mogli biti lepi a nisu bili, na blaga koja su mogla biti otkrivena a ostala su zauvek skrivena u pesku. Jer kad se to dogodi, mnogo patimo."
– Moje srce se boji patnje – reče mladić Alhemičaru jedne noći kada su posmatrali nebo bez meseca.
– Reci mu da je strah od patnje gori od same patnje. I da nikad nijedno srce nije patilo kada je krenulo u potragu za svojim snovima, jer svaki trenutak potrage jeste trenutak sretanja s Bogom i s Večnošću.
"Svaki trenutak potrage trenutak je susretanja", reče mladić svom srcu. "Dok sam tragao za svojim blagom, svi dani su bili svetli jer sam znao da je svaki taj čas bio deo sna o potrazi. Tragajući za tim svojim blagom, na putu sam otkrio stvari koje ni u snu nisam sanjao da ću sresti, a sve to zahvaljujući hrabrosti s kojom sam pokušao da dosegnem stvari nedostižne pastirima."
Onda je čitavo jedno popodne njegovo srce ostalo mirno. Tokom noći, mladić je mirno spavao, a kada se probudio, njegovo srce je počelo da mu priča neke stvari iz Duše Sveta. Ispričalo mu je kako je srećan svaki čovek koji nosi Boga u sebi. I da je sreću moguće naći i u zrnu pustinjskog peska, kao što mu je Alhemičar već rekao. Jer zrno peska je trenutak Stvaranja, a Vaseljeni su bile potrebne hiljade miliona godine da bi ga stvorila. "Svakog čoveka na kugli zemaljskoj čeka njegovo blago", reče njegovo srce. "Mi, srca, nemamo baš često običaj da govorimo o tom blagu jer ljudi već više ne žele da ga pronađu. O njemu pričamo samo deci. Onda ostavljamo da život uputi svakoga smerom koji mu je odredila sudbina. Ali, nažalost, malobrojni su oni koji slede put koji im je obeležen, a to je put Lične Legende i sreće. Smatraju da je svet pun pretnji – i da zbog toga taj svet postaje opasan."
"Zato mi, srca, počinjemo da govorimo sve tiše, ali nikada ne prestajemo. A potajno se nadamo da se naše reči ne čuju, jer ne želimo da ljudi pate zato što nisu sledili svoje srce.
– A zašto srca ne kažu ljudima da treba da nastave da slede svoje snove? – upita mladić Alhemičara.
– Zato što bi u tom slučaju srce najviše patilo. A srca ne vole da pate.
Od tog dana mladić je shvatio svoje srce. Zatražio je da ga više nikad ne napušta. Zatražio je od njega da se stegne u grudima i da mu da znak za uzbunu kada se udalji od svojih snova. Mladić se zakleo da će uvek očekivati taj znak i da će ga slediti.
Te noći je sve ispričao Alhemičaru. I Alhemičar je shvatio da se mladićevo srce vratilo Duši Sveta.
– Šta ću sad? – upita mladić.
– Nastavi u pravcu Piramida – reče Alhemičar. – I nastavi da obraćaš pažnju na znakove. Tvoje srce je već u stanju da ti pokaže gde je blago.
– Da li je to ono što je još trebalo da znam?
– Ne – odgovorio je Alhemičar. – Treba da znaš sledeće: „Pre nego što će ostvariti neki san, Duša Sveta uvek nastoji da proveri ono što si naučio tokom puta. Ona to ne čini iz zlobe, nego da bismo mogli, zajedno s našim snom, da takođe ovladamo lekcijama koje smo naučili idući prema njoj. To je trenutak kada većina ljudi odustaje. To je ono što mi u pustinji imamo običaj da kažemo: "umreti od žeđi u trenutku kad su se palme već pojavile na horizontu." Potraga uvek počinje Početničkom Srećom. A redovno se završava stavljanjem Osvajača na Probu.“
Mladić se priseti jedne stare poslovice iz svoje domovine. A ona kaže da najmračniji trenutak nastupa uoči samog izlaska sunca..."

Crying in the Shadows

..." Prvi znak opasnosti pojavio se narednog dana. Približila su im se tri ratnika i upitala šta njih dvojica tu rade.
– Došao sam da lovim sa svojim sokolom – odgovorio je Alhemičar.
– Moramo da vas pretresemo da vidimo da li nosite oružje – reče jedan od ratnika.
Alhemičar je polako sjahao sa konja. Mladić takođe.
– Šta će ti toliki novac? – upita ratnik kada je primetio mladićevu kesu.
– Da bih stigao do Egipta – reče on.
Vojnik koji je pretresao Alhemičara pronašao je jednu staklenu flašicu punu tečnosti i jedno jaje od žućkastog stakla, nešto malo veće od kokošijeg.
– Šta je ovo? – upitao je vojnik.
– To je Kamen Mudrosti i Eliksir Mladosti. To je veliko delo Alhemičara. Ko popije ovaj eliksir nikada se neće razboleti, a samo jedno parčence ovog kamena je dovoljno da bilo koji metal pretvori u zlato.
Ratnici su se od srca nasmejali, a nasmejao se i Alhemičar. Odgovor im se učinio veoma duhovit pa su ih bez dužeg zadržavanja pustili da sa svim prtljagom nastave put.
– Jesi li šenuo? – upita mladić Alhemičara kada su se dovoljno udaljili. – Zašto si to učinio?
– Da bih ti pokazao jedan jednostavan zakon sveta – odgovori Alhemičar. – Kad su nam velika blaga pred nosom, nikad ih ne primećujemo. A znaš li zašto? Zato što ljudi ne veruju u blaga.
Nastavili su kroz pustinju. Svakim danom koji je prolazio mladićevo srce postajalo je sve tiše. Već mu nije bilo do onoga što je prošlo, ni do onoga što će biti; zadovoljavalo se takođe posmatranjem pustinje i zajedno s mladićem napajalo se Dušom Sveta. On i njegovo srce su postali veliki prijatelji, tako da nisu mogli jedan drugoga da izdaju.
Kada bi srce progovorilo, nastojalo je da podstakne snagu mladića kome su ponekad dani ćutanja izgledali užasno dosadni. Prvi put mu je srce pričalo o njegovim velikim vrlinama: o njegovoj hrabrosti da napusti ovce, da živi svoju Ličnu Legendu i o njegovom radnom žaru u prodavnici kristala.
Takođe mu je ukazalo na još nešto što mladić nikada nije primetio: opasnosti kraj kojih su prošli sasvim blizu, a da ih on nije ni opazio. Njegovo srce mu je reklo da je jednom sakrilo pištolj koji je ukrao od oca, jer se plašilo da će se njime raniti. I setilo se jednoga dana kada je mladiću pripala muka usred polja, kada je povraćao a zatim utonuo u dug san. Tada su ga na putu očekivala dva razbojnika koji su nameravali da mu otmu ovce i da ga ubiju. Ali pošto se mladić nije pojavljivao, odlučili su da odu, pomislivši da je mladić pošao nekim drugim putem.
– Da li srca uvek pomažu ljudima? – upita mladić Alhemičara.
– Samo onima koji žive svoju Ličnu Legendu. Takođe mnogo pomažu deci, pijanima i starima.
– To znači da nema opasnosti?
– To samo znači da srca daju sve od sebe – odgovori Alhemičar.
Jednog popodneva prošli su kroz logor jednog od plemena. Bilo je Arapa u snežno belim odorama, a oružja je bilo svuda naokolo. Ljudi su pušili nargile i pričali o bitkama. Niko nije obratio posebnu pažnju na posetioce.
– Nema nikakve opasnosti – reče mladić, kada su malo odmakli od logora.
Alhemičar se razbesneo.
– Veruj svome srcu – reče – ali ne zaboravi da si u pustinji. Kada ljudi ratuju, Duša Sveta takođe oseća krike borbe. Niko ne može da izbegne posledice bilo čega što se događa pod suncem.
"Sve je samo jedno", pomisli mladić. I kao da je pustinja htela da pokaže da je stari Alhemičar bio u pravu, dva konjanika izbiše iza dvojice putnika.
– Ne možete dalje – reče jedan od njih. – Nalazite se na području na kome se vode borbe.
– Neću predaleko – odgovorio je Alhemičar, prodirući pogledom duboko u oči ratnika. Oni se za neko vreme smiriše, a zatim se složiše da ova dvojica mogu da nastave put.
Mladić je sve to opčinjeno posmatrao.
– Pokorio si ih pogledom – primeti on.
– Oči pokazuju snagu duše – odgovori Alhemičar.
"U pravu je", pomisli mladić. Primetio je u onoj gomili vojnika kako ih jedan od njih netremice posmatra. A bio je toliko udaljen da mu se nije moglo tačno nazreti ni lice. Ali mladić je bio siguran da je gledao pravo u njih.
Najzad, kada su krenuli preko jedne planine koja se pružala širinom celog horizonta, Alhemičar reče da im treba još dva dana da stignu do Piramida.
– Ako ćemo se uskoro rastati – reče mladić – nauči me Alhemiju.
– Već znaš. Ona se sastoji u prodiranju do Duše Sveta i pronalaženju blaga koje nam ona čuva.
– Nisam na to mislio. Mislio sam na pretvaranje olova u zlato.
Alhemičar je, poštujući tišinu pustinje, odgovorio mladiću tek kada su zastali da nešto pojedu.
– Čitava Vaseljena se razvija – reče on. – A za mudrace, zlato je najrazvijeniji metal. Ne pitaj me zašto; ne znam. Samo znam da je Tradicija uvek u pravu. Ljudi su ti koji nisu dobro rastumačili reči mudraca. I umesto da bude simbol razvoja, zlato je postalo signal za ratove.
– Stvari govore mnoge jezike – reče mladić. – Video sam kada je blejanje kamile bilo jednostavno blejanje, zatim je postalo znak opasnosti i najzad se ponovo pretvorilo u blejanje.
Zaćutao je. Sigurno je Alhemičar sve to već znao.
– Upoznao sam prave alhemičare – nastavi. – Zatvarali su se u laboratorije i pokušavali da se razvijaju kao zlato; otkrivali su Kamen Mudrosti. Jer su bili razumeli da kad se nešto razvija, razvija se sve oko njega. Drugi su došli do Kamena slučajno. Već su imali dar, duša im je bila budnija od duša ostalih. Ali ti se ne računaju, jer su retki. Neki su, konačno, tražili samo zlato. Ti nikada nisu otkrili tajnu. Zaboravili su da olovo, bakar, gvožđe takođe imaju svoju Ličnu Legendu koju treba da ostvare. Onaj koji se meša u tuđu Ličnu Legendu nikada neće otkriti sopstvenu.
Alhemičareve reči zazvučaše kao neka kletva. On se saže i uze jednu školjku s pustinjskog tla.
– Ovo je nekada bilo more – reče.
– To sam već primetio – uzvrati mladić.
Alhemičar je rekao mladiću da stavi školjku na uvo. On je to mnogo puta radio kad je bio dete i slušao je šum mora.
– More je i dalje u ovoj školjci, jer je ono njegova Lična Legenda. I nikada je neće napustiti, sve dok pustinju ponovo ne prekrije voda.
Zatim uzjahaše konje i nastaviše u pravcu Egipatskih Piramida.
Sunce je počelo da zalazi kada mladićevo srce dade znak za opasnost. Bili su usred ogromnih dina i mladić je pogledao prema Alhemičaru, ali ovaj kao da ništa nije primećivao. Posle pet minuta, mladić je uočio ispred njih dva konjanika, čije su se siluete ocrtavale prema suncu. Nije stigao ni reč da kaže Alhemičaru, a dva konjanika se pretvoriše u deset, a zatim u sto, sve dok nisu prekrili ogromne dine. Bili su to ratnici obučeni u plavo, s crnom tijarom na turbanu. Lica su im obavijali plavi velovi iz kojih su im virile samo oči.
Iako su bile daleko, oči su pokazivale snagu njihovih duša. A te oči su govorile o smrti.

Obojicu su odveli u vojni logor koji se nalazio u blizini. Jedan vojnik je gurnuo mladića i Alhemičara u neki šator. Taj šator se razlikovao od onih koje je upoznao u oazi; u njemu se nalazio zapovednik sa svojim oficirima.
– Ovo su uhode – reče jedan od ljudi.
– Mi smo samo putnici – odgovori Alhemičar.
– Viđeni ste u neprijateljskom logoru pre tri dana. I razgovarali ste s jednim njihovim ratnikom.
– Ja sam čovek koji putuje pustinjom i poznaje zvezde – reče Alhemičar. Nemam nikakvih obaveštenja o trupama, niti o kretanju plemena. Samo sam vodio svog prijatelja dovde.
– Ko je tvoj prijatelj? – upita komandant.
– On je Alhemičar – reče Alhemičar. – On poznaje prirodne sile. I želi da pokaže komandantu svoje izvanredne sposobnosti.
Mladić je ćutke slušao. I bio je uplašen.
– Šta radi jedan stranac u jednoj stranoj zemlji? – reče drugi čovek.
– Doneo je novac da ga ponudi tvom plemenu – odgovori Alhemičar, pre nego što je mladić uspeo da bilo šta kaže. I uzevši mladićevu kesu, predade zlatnike generalu. Arapin ih ćutke prihvati. S tim se moglo kupiti dosta oružja.
– Šta je to Alhemičar? – upita najzad.
– To je čovek koji poznaje prirodu i svet. Ako to poželi, on bi mogao da uništi ovaj logor koristeći samo snagu vetra.
Ratnici se nasmejaše. Bili su naviknuti na snagu rata, a vetar nikad ne može da zadrži nijedan smrtni udarac. Ipak, u grudima im se steglo srce. Bili su to ljudi pustinje i bojali su se čarobnjaka.
– Hteo bih to da vidim – reče general.
– Treba nam tri dana – odgovorio je Alhemičar. – I on će se pretvoriti u vetar, samo da bi pokazao veličinu svojih moći. Ako mu to ne pođe za rukom, ponizno vam nudimo svoje živote u znak počasti vašem plemenu.
– Ne možeš mi ponuditi ono što je već moje – reče nabusito general.
Ali, dao je putnicima tri dana.
Mladić je bio oduzet od straha. Uspeo je da izađe iz šatora zahvaljujući tome što ga je Alhemičar držao ispod ruke.
– Ne dozvoli da primete da te je strah – reče Alhemičar. To su hrabri ljudi i preziru kukavice.
Mladić je, međutim, ostao bez glasa. Uspeo je da progovori tek posle izvesnog vremena, dok su hodali kroz logor. Nije bilo potrebe da ih stavljaju u zatvor: Arapi su im jednostavno oduzeli konje. Još jednom je svet pokazao svoje različite govore: pustinja, dotle slobodan i beskrajan prostor, sada je bila nesavladivi bedem.
– Dao si im svo moje blago! – reče mladić. – Sve što sam u životu zaradio!
– A čemu bi ti to služilo ako bi morao da umreš? –odgovori Alhemičar. – Tvoj novac ti je produžio život za tri dana. Novac retko posluži da se odloži smrt.
Ali mladić je bio isuviše uplašen da bi do njega doprle mudre reči. Nije znao kako da se pretvori u vetar. Nije bio Alhemičar.
Alhemičar je zatražio čaja od jednog ratnika i njime je namazao zglavke mladićevih ruku. Talas smirenosti ispunio je mladićevo telo dok je Alhemičar izgovarao neke reči koje ovaj nije uspeo da razume.
– Nemoj se prepustiti očaju – reče Alhemičar, neobično nežnim glasom. – Ukoliko ti se to desi, nećeš uspeti da porazgovaraš sa svojim srcem.
– Ali ja ne umem da se pretvorim u vetar.
– Ko živi svoju Ličnu Legendu, taj zna ono što treba da zna. Snovi postaju neostvarljivi samo zbog jedne stvari: straha od neuspeha.
– Ne bojim se neuspeha. Jedino ne umem da se pretvorim u vetar.
– Onda ćeš morati da naučiš. Od toga zavisi tvoj život.
– A ako ne uspem?
– Umrećeš živeći svoju Ličnu Legendu. To je mnogo bolje nego umreti kao milioni ljudi koji nikada nisu ni saznali da Lična Legenda postoji. U svakom slučaju ne brini. Smrt obično primorava ljude da bolje osete život.
Prošao je prvi dan. U blizini je došlo do velike bitke i brojni ranjenici su bili doneti u vojni logor. "Ništa se sa smrću ne menja", razmišljao je mladić. Mrtve ratnike zamenjivali su novi, i život se nastavljao.
– Mogao si i kasnije da umreš, prijatelju – reče stražar mrtvom telu jednog svog druga. – Mogao si umreti kada nastupi mir. Ali i ovako i onako bi umro.
Pri kraju dana mladić je potražio Alhemičara. On je nosio sokola prema pustinji.
– Ne umem da se pretvorim u vetar – ponovio je mladić.
– Seti se šta sam ti govorio: svet je samo vidljivi deo Boga. A Alhemija u svemu tome predstavlja prenošenje duhovnog savršenstva na materijalni plan.
– A šta ti radiš?
– Hranim sokola.
– Ako ne uspem da se pretvorim u vetar, onda ćemo umreti – reče mladić. – Zašto onda hraniš sokola?
– Ti ćeš umreti – reče Alhemičar. – Ja umem da se pretvorim u vetar.

Drugog dana mladić je otišao na vrh jedne stene koja se nalazila blizu logora. Stražari su ga pustili da prođe; već su čuli priču o čarobnjaku koji se pretvara u vetar i nisu hteli ni da mu priđu. Osim toga, pustinja je bila velik i nesavladivi bedem.
Ostatak popodneva drugog dana proveo je posmatrajući pustinju. Slušao je svoje srce. A pustinja je slušala njegov strah.
Oboje su govorili istim jezikom.

Trećeg dana general je okupio svoje glavne zapovednike.
– Idemo da vidimo mladića kako se pretvara u vetar – reče general Alhemičaru.
– Idemo – uzvrati Alhemičar.
Mladić ih je odveo do mesta na kojem je stajao prethodnog dana. Onda je zahtevao da svi sednu.
– Ovo će malo potrajati – reče mladić.
– Nama se ne žuri – reče general. – Mi smo ljudi pustinje..."


Picture of the Moon

..." Mladić je počeo da posmatra horizont koji se prostirao ispred njega. U daljini su bile planine, dine, stenje i biljke puzavice koje su uporno nastojale da žive tamo gde je opstanak bio nemoguć. Tu je bila pustinja kojom je toliko meseci krstario i koju je,
uprkos tome, veoma malo poznavao. U njoj je našao Engleza, karavane, ratove plemena i jednu oazu s pedeset hiljada urminih palmi i tri stotine bunara.
– Šta ćeš ti ovde danas? – upita pustinja. – Zar se juče nismo dovoljno nagledali jedno drugog?
– Ti na jednom mestu čuvaš osobu koju volim – reče mladić. – Tako, kad gledam tvoj pesak, vidim i nju. Želim da joj se vratim i treba mi tvoja pomoć da se pretvorim u vetar.
– Šta je to ljubav? – upita pustinja.
– Ljubav je kad soko leti iznad tvojih peščanih prostranstava. Ti si za njega zelena dolina i on se nikad nije vratio bez plena. On poznaje tvoje stenje, tvoje dine, tvoje planine, a ti si velikodušna prema njemu.
– Sokolov kljun otkida od mene deo po deo. Ja godinama gajim njegovu lovinu, hranim s ono malo vode koju imam, pokazujem gde se nalazi hrana. I jednog dana spušta se soko s neba, upravo u trenutku kada ja počnem da osećam nežnost lovine na mom pesku. On odnosi ono što sam ja stvorila.
– Ali ti si zbog toga lovinu i odgajila – odgovori mladić, – Da nahraniš sokola. A soko će nahraniti čoveka. A onda će jednog dana čovek oploditi tvoj pesak, iz koga će se ponovo pojaviti lovina. Tako je svet uređen.
– I to je ljubav?
– To je ljubav. To je ono što lovinu pretvara u sokola, sokola u čoveka i čoveka ponovo u pustinju. To je ono što olovo pretvara u zlato; i vraća zlato pod zemlju.
– Ne razumem tvoje reči – reče pustinja.
– Onda shvati da me na nekom mestu, na tvom pesku, čeka jedna žena. I zbog toga, moram da se pretvorim u vetar.
Pustinja je poćutala nekoliko trenutaka.
– Dajem ti svoj pesak da bi vetar po njemu mogao da dune. Ali sama ne mogu da učinim ništa. Zatraži pomoć od vetra.
Podigao se jedan blag povetarac. Zapovednici su izdaleka posmatrali mladića koji je govorio neki jezik koji oni nisu poznavali.
Alhemičar se smešio. Vetar je stigao blizu mladića i dodirnuo mu lice. Čuo je njegov razgovor sa pustinjom jer vetrovi uvek sve znaju. Oni prolaze svetom i ne zna se ni gde se rađaju ni gde nestaju.
– Pomozi mi – reče mladić vetru. – Jednog dana sam u tebi čuo glas svoje voljene.
– Ko te je naučio govor pustinje i vetra?
– Moje srce – odgovori mladić.
Vetar je imao mnogo imena. Ovde su ga zvali TširokoT, jer su Arapi verovali da dolazi iz predela pokrivenih vodom, gde su živeli crni ljudi. U dalekoj zemlji odakle je dolazio mladić zvali su ga TlevantT, jer su verovali da donosi pesak pustinje i ratne poklike Mavara. Možda su na nekom mestu udaljenijem od pašnjaka s ovcama ljudi mislili da vetar nastaje u Andaluziji. Ali vetar nije nikuda išao niti je igde dolazio i zbog toga je bio jači od pustinje. Jednog dana će možda moći da sade drveće u pustinji i čak da gaje ovce, ali nikada neće uspeti da pokore vetar.
– Ti ne možeš da budeš vetar – reče vetar. – Različite smo prirode.
– Nije istina – reče mladić. – Upoznao sam tajne Alhemije dok sam u tvom društvu lutao svetom. U meni su vetrovi, pustinje, okeani, zvezde i sve što je stvoreno u vaseljeni. Ista Ruka nas je stvorila, a imamo i istu Dušu. Hoću da budem kao ti, da prodrem u sve uglove, da pređem mora, da skinem pesak koji prekriva moje blago, da dospem u blizinu glasa svoje voljene.
– Neki dan sam čuo tvoj razgovor s Alhemičarem – reče vetar. – On je govorio da svaka stvar ima svoju Ličnu Legendu. Ljudi se ne mogu pretvarati u vetar.
– Nauči me da budem vetar bar nekoliko trenutaka – reče mladić. – Da bismo mogli da razgovaramo o neograničenim mogućnostima ljudi i vetrova.
Vetar je bio radoznao i bila je reč o nečemu što on nije znao. Voleo bi da razgovara o tome, ali nije znao kako se ljudi pretvaraju u vetar. A toliko je stvari znao! Stvarao je pustinje, potapao lađe, obarao čitave šume i prolazio kroz gradove pune muzike i čudnih zvukova. Smatrao je da za njega nema granica, a ipak, tu se našao mladić koji kaže da ima još stvari koje bi vetar mogao da učini.
– To je ono što se zove ljubav – reče mladić, videvši da vetar skoro popušta njegovom zahtevu. – Kada se voli, upravo se postiže to da se bude bilo koja stvar Stvaranja. Kada volimo, nemamo nikakve potrebe da shvatimo šta se dešava, jer se sve dešava u nama, tako da se i ljudi mogu pretvarati u vetar. Naravno, pod uslovom da vetrovi pomognu.
Pošto je vetar bio veoma gord, mladićeve reči su ga naljutile. Počeo je jače da duva, podižući pesak pustinje. Ali najzad je morao da prizna da ne ume, mada je prošao ceo svet, da pretvara ljude u vetar. A nije znao ni za Ljubav.
– Dok sam prolazio svetom primetio sam da mnogi ljudi i žene govore o ljubavi gledajući u nebo – reče vetar, besan što mora da prizna sopstvenu nemoć. – Možda bi bilo bolje pitati nebo.
– Onda mi pomozi – reče mladić. – Ispuni ovo mesto prašinom, kako bih mogao da gledam u sunce a da ne oslepim. Onda vetar dunu velikom snagom i nebo se ispuni peskom, ostavljajući samo jedan pozlaćeni disk na mestu gde je bilo sunce.
U logoru se skoro ništa nije videlo. Ljudi pustinje već su poznavali ovaj vetar. Zvao se "simum", i bio je gori od nepogode na moru – jer oni nisu poznavali more. Konji su njištali, a pesak je počeo da prekriva oružje.
Na steni, jedan od zapovednika okrete se prema generalu i reče:
– Možda bi bilo bolje da prekinemo s ovim.
Oni skoro već nisu mogli da vide mladića. Lica su im prekrivale plave marame, a u očima im se video samo strah.
– Prestanimo s ovim – insistirao je drugi komandant.
– Hoću da vidim koliko je Alah velik – reče general s poštovanjem. Hoću da vidim kako se ljudi pretvaraju u vetar.
Ali dobro je zapamtio imena dvojice ljudi koji su se uplašili. Čim vetar prestane, smeniće ih, jer su ljudi pustinje neustrašivi.
– Vetar mi je rekao da poznaješ Ljubav – reče mladić Suncu. – Ako poznaješ Ljubav, onda poznaješ i Dušu Sveta, koja je sazdana od Ljubavi.
– S ovog mesta gde se nalazim – reče Sunce – mogu da vidim Dušu Sveta. Ona opšti s mojom dušom i zahvaljujući nama biljke rastu, a ovce idu u potragu za hladovinom. S ovog mesta gde se nalazim – a veoma sam daleko od sveta – naučilo sam da volim. Znam da će, ako se malo približim Zemlji, sve na njoj pomreti, a Duša Sveta će nestati. Tako mi jedno drugo posmatramo i volimo se. Ja joj dajem život i toplotu, a ona mi daje razlog da živim.
– Ti poznaješ ljubav – reče mladić.
– I poznajem Dušu Sveta, jer mnogo razgovaramo na ovom beskrajnom putu po svemiru. Ona mi kaže da je njen najveći problem to što su do danas jedino minerali i biljke shvatili da su sve stvari jedno. I zbog toga nije potrebno da gvožđe bude isto što i bakar i da bakar bude isto što i zlato. U tom jedinstvu svako ima tačno određenu ulogu i sve bi bilo jedna Simfonija Mira da se Ruka Koja Je Sve Napisala zaustavila petog dana stvaranja. Ali bio je i šesti dan – reče Sunce.
– Ti si mudro jer sve posmatraš izdaleka – uzvrati mladić. – Ali ne poznaješ Ljubav. Da nije bilo šestog dana stvaranja, ne bi bilo čoveka i bakar bi uvek bio bakar, i olovo bi uvek bilo olovo. Svako, doduše, ima svoju Ličnu Legendu, ali ona će se ispuniti jednog dana. Prema tome, treba se pretvoriti u nešto bolje, i steći novu Ličnu Legendu, sve dok Duša Sveta zaista ne postane jedno.
Sunce se zamislilo i odlučilo da zasija jače. Vetar, kome se dopadao razgovor, takođe dunu jače da Sunce ne bi zaslepilo mladića.
– Zbog toga postoji Alhemija – reče mladić. – Da svaki čovek potraži svoje blago, da ga nađe, i da zatim poželi da bude bolji nego sto je bio u svom prethodnom životu. Olovo će ispunjavati svoju ulogu sve dok svetu bude potrebno olovo; a onda će morati da se pretvori u zlato. Alhemičari to rade. Pokazuju da sve oko nas, kada nastojimo da budemo bolji nego što smo, takođe postaje bolje.
– A zašto kažeš da ja ne poznajem Ljubav? – upita Sunce.
– Jer Ljubav ne znači biti nepomičan kao pustinja, niti lutati svetom kao vetar, niti sve posmatrati izdaleka kao ti. Ljubav je sila koja preobražava i poboljšava Dušu Sveta. Kada sam prvi put u nju prodro, učinilo mi se da je savršena. Ali kasnije sam shvatio da je ona odraz svih stvorenja i da ima svoje ratove i svoje strasti. Duša Sveta se hrani nama, a zemlja na kojoj živimo biće bolja ili lošija shodno tome koliko smo mi dobri ili loši. I tu stupa na scenu snaga ljubavi, jer kad volimo, uvek želimo da budemo bolji nego što jesmo.
– Šta ti hoćeš od mene? – upita Sunce.
– Da mi pomogneš da se pretvorim u vetar – odgovori mladić.
– U prirodi je poznato da sam ja jedno od najmudrijih stvorenja – reče Sunce. – Ali ne umem da te pretvorim u vetar.
– Kome, onda, da se obratim?
Sunce je za trenutak poćutalo. Vetar je slušao i spremao se da celom svetu saopšti da je njegovo znanje ograničeno. Međutim, nije bilo načina da se izbegne taj mladić, koji je govorio Jezik Sveta.
– Razgovaraj s Rukom Koja Je Sve Napisala – reče Sunce.
Vetar je podvrisnuo od zadovoljstva i počeo da duva jače nego ikad. Čupao je šatore iz peska, a stoka se oslobodila veza. Na steni, ljudi su se držali jedan za drugog da ih vetar ne bi daleko odneo. Mladić se onda okrenuo Ruci Koja je Sve Napisala. I pre nego što je išta progovorio, osetio je da Vaseljena ćuti i on je takođe zaćutao.
Snažan mlaz Ljubavi šiknuo mu je iz srca i mladić poče da se moli. Bila je to molitva koju nikada ranije nije izgovorio, jer je to bila molitva bez reči i bez zahteva. Nije se zahvaljivao što su ovce pronašle ispašu, niti je molio da mu bolje ide prodaja kristala, niti je tražio da žena koju je sreo sačeka njegov povratak. U tišini koja je usledila, mladić je shvatio da pustinja, vetar i Sunce takođe traže znakove koje je ova Ruka ispisala, i nastojali su da slede svoj put i shvate ono što je bilo napisano na jednom običnom smaragdu. Znao je da su ti znakovi rasuti po Zemlji i po Svemiru, i da njihov izgled nije imao nikakav motiv niti značenje, i da ni pustinje ni vetrovi ni sunca, a ni ljudi ne znaju zašto su stvoreni. Ali ova Ruka je imala razlog za sve to i samo je ona bila u stanju da čini čuda, da pretvara okeane u pustinje i ljude u vetar. Jer samo je ona znala koja to viša svrha gura Vaseljenu prema tački gde će se šest dana stvaranja pretvoriti u Veliko Delo.
I mladić je zaronio u Dušu Sveta i video da je Duša Sveta deo Duše Boga i video je da je Duša Boga njegova sopstvena duša. I da je, prema tome, mogao da čini čuda.

Toga dana simum je duvao kao nikad. Arapi su generacijama prepričavali legendu o mladiću koji se pretvorio u vetar, skoro potpuno uništio jedan vojni logor i suprotstavio se moći najznačajnijeg generala pustinje. Kada je simum prestao da duva, svi su pogledali prema mestu gde je stajao mladić. Njega tamo više nije bilo; nalazio se pored jednog stražara, skoro sasvim zatrpanog peskom, koji je stražario na drugom kraju logora.
Magija je uplašila ljude. Samo dve osobe su se smešile: Alhemičar, zato što je našao pravog učenika, i general, zato što je učenik shvatio slavu Boga.
Narednog dana general se oprostio od mladića i od Alhemičara i dao im pratnju da ide s njima dokle god to oni žele.

Putovali su čitav dan. Kada je počelo da se smrkava, stigli su pred jedan koptski manastir. Alhemičar je otpustio pratnju i sjahao.
– Odavde nastavljaš sam – reče Alhemičar. – Do Piramida ima još samo tri sata.
– Hvala – reče mladić. – Naučio si me Jeziku Sveta.
– Samo sam te podsetio na ono što si već znao. Alhemičar je zakucao na vrata manastira. Jedan kaluđer, sav u crnom, izađe pred njih. Pošto je s njim izmenio nekoliko reči na koptskom, Alhemičar pozva mladića da uđu.
– Zamolio sam ga da mi na kratko ustupi kuhinju – reče on.
Otišli su do manastirske kuhinje. Alhemičar je upalio vatru, a kaluđer donese malo olova, koje je Alhemičar rastopio u jednoj gvozdenoj posudi. Kada se olovo rastopilo, Alhemičar je iz svoje torbe izvadio ono čudno jaje od žućkastog stakla. Sastrugao je sloj debljine vlasi, uvio ga u vosak i ubacio u posudu sa olovom.
Mešavina je pocrvenela kao krv. Alhemičar je onda skinuo sud sa vatre i ostavio da se ohladi. Za to vreme s kaluđerom je razgovarao o ratu plemena.
– Sigurno će dugo potrajati – reče on kaluđeru. Kaluđera je to zabrinulo. Već dugo su karavani stajali u Gizi čekajući da rat prestane.
– Ali neka bude volja Božja, – reče kaluđer.
– Tako je – uzvrati Alhemičar.
Kada se posuda ohladila, kaluđer i mladić su bili opčinjeni. Ohlađeno olovo je zadržalo kružni oblik posude, ali to više nije bilo olovo. To je bilo zlato.
– Da li ću ja jednog dana naučiti to da radim? – upita mladić.
– Ovo je bila moja Lična Legenda, a ne tvoja –odgovori Alhemičar. – Ali hteo sam da ti pokažem da je moguće.
Ponovo su otišli do vrata manastira. Alhemičar je tu podelio zlatni disk na četiri dela.
– Ovo je za tebe – reče on, pružajući jedan deo kaluđeru. – Za tvoju velikodušnost prema hodočasnicima.
– Daješ mi mnogo više nego što to zaslužuje moja velikodušnost – reče kaluđer.
– Nikad to nemoj ponoviti. Život bi mogao da te čuje i da ti sledeći put manje pruži.
Zatim je prišao mladiću.
– Ovo je za tebe. Da ti nadoknadi ono što ti je ostalo kod generala. Mladić je zaustio da kaže da je to mnogo više od onoga što je ostavio kod generala. Ali oćuta jer je čuo šta je Alhemičar rekao kaluđeru.
– Ovo je za mene – reče Alhemičar, zadržavajući jednu četvrtinu. – Jer moram da se vratim kroz pustinju, gde još besni rat među plemenima.
Onda je uzeo četvrti deo diska i pružio ga kaluđeru.
– Ovo je za mladića. U slučaju da mu zatreba.
– Ali ja idem u potragu za svojim blagom – reče mladić. – Sada sam blizu njega!
– I siguran sam da ćeš ga naći – reče Alhemičar.
– Onda, čemu ovo?
– Zato što si već dva puta, od lopova i od generala, izgubio novac koji si zaradio na svom putu. Ja sam jedan stari sujeverni Arapin i verujem u poslovice svoga naroda. A jedna poslovica kaže:
„Sve što se jednom desi, ne mora se nikad ponoviti. Ali sve što se desi dva puta, desiće se sigurno i treći put.“
Svaki je uzjahao svoga konja...."


Nothing the same

..." – Hteo bih da ti ispričam jednu priču o snovima – reče Alhemičar.
Mladić mu se približi sa svojim konjem.
– U starom Rimu, u doba imperatora Tiberija, živeo je jedan veoma dobar čovek koji je imao dva sina: jedan je bio vojnik, i kada je stupio u vojsku poslali su ga u najudaljenije krajeve Carstva. Drugi sin je bio pesnik i ceo Rim se oduševljavao njegovim lepim stihovima. Jedne noći starac je usnio san. Jedan anđeo mu se prikazao i rekao mu da će reči jednog od njegovih sinova naredne generacije u čitavom svetu ponavljati i pamtiti. Starac se probudio zahvalan i uplakan te noći, jer mu je život velikodušno otkrio nešto čime bi se svaki otac ponosio.
Nije dugo potrajalo, starac pogibe pokušavajući da spase jedno dete ispod točkova neke kočije. Kako je čitavog života bio dobar i pravedan čovek, otišao je pravo na nebo i tamo je sreo anđela koji mu se javio u snu.
– Bio si dobar čovek – reče mu anđeo. – S ljubavlju si proživeo život i dostojanstveno si umro. Sada mogu da ti ispunim svaku želju.
– I život je bio dobar prema meni – uzvrati starac. – Kad si mi se pojavio u snu osetio sam da moji napori nisu bili uzaludni. Zato što će stihovi moga sina ostati među ljudima tokom narednih vekova. Ništa ne želim za sebe; mada se svaki otac ponosi kada vidi da je neko koga je odgajao kao dete i vaspitavao kao mladića postao slavan. Samo bih želeo da saznam koje će se to reči moga sina sačuvati u dalekoj budućnosti.
Anđeo je stavio starcu ruku na rame i obojica su dospeli u daleku budućnost. Našli su se na jednom širokom prostoru prepunom ljudi koji su govorili neki strani jezik.
Starcu su potekle suze od radosti.
– Znao sam da su stihovi mog sina pesnika dobri i besmrtni – reče on kroz suze anđelu. – Kaži mi, molim te, koju njegovu pesmu ovi ljudi ponavljaju.
Anđeo onda nežno priđe starcu i sedoše na jednu od klupa koje su se nalazile na tom ogromnom prostoru.
– Stihovi tvog sina pesnika bili su veoma omiljeni u Rimu – reče anđeo. – Oni su se svima sviđali i razonodili su ih. Ali kada se završila Tiberijeva vladavina, ti stihovi su zaboravljeni. Ovo su reči tvog sina koji je postao vojnik.
Starac je iznenađeno pogledao anđela.
– Tvoj sin je otišao u jedno udaljeno mesto i postao je centurion. I on je bio dobar i pravedan čovek. Jednoga dana, jedan od njegovih robova se razboleo i našao se na samrti. Tvoj sin je, onda, saznao za nekog rabina koji je lečio bolesnike i pešačio je danima i danima da bi pronašao tog čoveka. Dok ga je tražio, otkrio je da je čovek koga traži, Sin Božji. Sretao je i druge ljude koje je ovaj izlečio, prihvatio je njegovo učenje i, mada je bio rimski centurion, prešao je u njegovu veru. A onda je jednog jutra stigao pred Rabina.
Ispričao mu je da mu se jedan rob razboleo. I Rabin smesta krenu njegovoj kući. Pošto je centurion bio istinski vernik, pogledavši u dubinu Rabinovih očiju, dok su ljudi oko njega ustali, shvatio je da se zaista nalazi pred Sinom Božijim.
I evo šta je rekao tvoj sin – kaza anđeo starcu. – To su reči koje je on u tom trenutku uputio Rabinu i koje su ljudima ostale zauvek u sećanju. One glase: "Moj dom nije dostojan tvoje posete, Gospode, dovoljno je da kažeš samo jednu reč i moj rob će biti spasen."
Alhemičar je poterao konja.
– Bez obzira čime se bavi, svaki čovek na zemlji uvek je glavna ličnost Istorije sveta – reče on. – I, naravno, nije svestan toga.
Mladić se nasmeši. Nikad nije mogao ni pomisliti da život može da bude tako značajan za jednog pastira.
– Zbogom – reče Alhemičar.
– Zbogom – otpozdravi mladić.

Dva i po sata mladić je hodao pustinjom, pažljivo nastojeći da čuje šta mu govori njegovo srce. Jedino je ono bilo u stanju da otkrije pravo mesto gde je blago skriveno.
„Tamo gde je tvoje blago, tu će biti i tvoje srce“, govorio je Alhemičar.
Ali njegovo srce je govorilo o drugim stvarima. S ponosom je pričalo priču o pastiru koji je napustio svoje ovce da bi krenuo za snom koji je sanjao dva puta. Pričalo je o Ličnoj Legendi i o mnogim ljudima koji su isto tako postupili, koji su otišli u potragu za dalekim zemljama ili za lepim ženama, sukobljavajući se s ljudima svoga doba, s njihovim mišljenjima i predrasudama. Čitavo to vreme pričalo je o putovanjima, o otkrićima, o knjigama i o velikim promenama.
Kada je krenuo uz jednu dinu – i baš u tom trenutku – srce mu je došapnulo na uvo: "Pripazi na mesto gde ćeš zaplakati. Jer na tom mestu sam ja, i na tom mestu je tvoje blago."
Mladić je nastavio da se polako penje uz dinu. Na nebu, posutom zvezdama, ponovo je sijao pun mesec; mesec dana su putovali pustinjom. Mesec je osvetljavao i dinu, i u toj igri senki pustinja je izgledala kao valovito more, što je mladića podsetilo na dan kada je pustio konja da slobodno krene u pustinju, dajući time pravi znak Alhemičaru. Najzad, Mesec je osvetljavao tišinu pustinje i putovanje ljudi koji tragaju za blagom.
Posle nekoliko minuta, kada je stigao na vrh dine, njegovo srce je podskočilo. Obasjane punim mesecom i belinom pustinje, pred njim su se svečano i dostojanstveno uzdizale Piramide Egipta.
Mladić je pao na kolena i zaplakao. Zahvaljivao je Bogu što je poverovao u svoju Ličnu Legendu, što je sreo jednog kralja, jednog trgovca, jednog Engleza i jednog Alhemičara. A iznad svega zato što je sreo jednu ženu pustinje, koja ga je navela da shvati da Ljubav nikada neće odvojiti čoveka od njegove Lične Legende.
Mnogi vekovi egipatskih Piramida gledali su mladića s visine. Da je poželeo, mogao je odmah da se vrati u oazu, da uzme Fatimu i živi kao običan čuvar ovaca. Jer i Alhemičar je živeo u pustinji iako je znao Jezik Sveta, iako je umeo da olovo pretvori u zlato. Nije bio dužan da bilo kome prikazuje svoje znanje i umeće. Dok je išao u pravcu svoje Lične Legende naučio je sve što je trebalo i proživeo je sve što je sanjao da će proživeti.
Ali stigao je do svog blaga, a jedno delo je potpuno samo onda kada se dostigne cilj. Tu, na toj dini, mladić je zaplakao. Pogledao je u tle i video da, tamo gde su pale njegove suze prolazi skarabej. Dok je boravio u pustinji, naučio je da je u Egiptu skarabej simbol Boga.
Bio je to još jedan znak. I mladić je počeo da kopa, prethodno se prisetivši Prodavca Kristala; niko neće uspeti da sagradi Piramidu u svom dvorištu, pa makar gomilao kamenje celog života. Mladić je na označenom mestu kopao čitavu noć, ali bez uspeha. S visine Piramida vekovi su ga ćutke posmatrali. Ali mladić nije posustajao: kopao je i kopao, boreći se s vetrom, koji je mnogo puta vraćao pesak natrag u rupu. Ruke su mu se umorile, zatim ih je izranjavio, ali je verovao svome srcu. A njegovo srce mu je reklo da kopa tamo gde kanu njegove suze.
Iznenada, kada je pokušavao da izvadi neko kamenje na koje je naišao, mladić je začuo korake. Neke prilike mu se približiše. Stajale su naspram meseca, tako da mladić nije mogao da im vidi ni oči ni lice.
– Šta tu radiš? – upita jedna od spodoba.
Mladić ne odgovori. Ali osetio je strah. Upravo je trebalo da otkopa blago i zbog toga se uplašio.
– Mi smo izbegli zbog rata plemena – reče druga spodoba. – Hoćemo da znamo šta tu skrivaš. Treba nam novac.
– Ništa ne skrivam – odgovorio je mladić.
Ali jedna od pridošlica ga dograbi i izvuče iz rupe. Drugi je počeo da mu pretresa džepove. I pronašao je komad zlata.
– On ima zlato – reče jedan od razbojnika.
Mesec je za trenutak osvetlio lice onoga koji mu je pretresao džepove i on u njegovim očima ugleda smrt.
– Mora da ima još zlata skrivenog u pesku -reče drugi. I nateraše mladića da kopa. Mladić je nastavio da kopa i nije bilo ničega. Onda počeše da tuku mladića. Tukli su ga sve dok se na nebu ne pojaviše prvi zraci sunca. Odelo mu je bilo u ritama i on oseti da je smrt blizu.
"Čemu novac, ako mora da se umre? Novac retko može nekoga da spasi od smrti", govorio je Alhemičar.
– Ja tražim neko blago! – kriknuo je najzad mladić. I mada su mu usta bila izranjavana i natekla od udaraca, on ispriča razbojnicima da je dva puta sanjao san o blagu skrivenom pokraj egipatskih Piramida.
Predvodnik razbojnika je duže vremena ostao ćuteći. Zatim se obratio jednom od svojih ljudi:
– Pusti ga. On nema više ništa. Ovo zlato je sigurno ukrao.
Mladić je pao ničice u pesak. Dva oka potražiše njegove oči; bio je to glavni razbojnik. Ali mladić je skretao pogled prema Piramidama.
– Hajdemo – reče predvodnik svojim ljudima. A onda se okrenuo prema mladiću:
– Nećeš umreti – reče. – Živi i nauči da čovek ne može da bude tako glup. Ovde, na ovom mestu gde se ti nalaziš, ja sam takođe, pre dve godine, uzastopce sanjao jedan isti san. Sanjao sam da treba da odem do polja Španije, da potražim jednu crkvu u ruševinama u kojoj pastiri imaju običaj da noće sa svojim ovcama i iz čije riznice raste jedna egipatska smokva. I ako budem kopao ispod korena te smokve, trebalo bi da nađem skriveno blago. Ali nisam toliko glup da pređem preko pustinje samo zato što sam uzastopno sanjao isti san.
Onda je otišao.
Mladić se s naporom digao i još jednom pogledao prema piramidama. Piramide su mu se smešile, a i on im uzvrati osmehom, dok mu je srce bilo ispunjeno srećom.
Pronašao je blago.
***
Epilog
Mladić se zvao Santjago. Stigao je do male napuštene crkve kada se već smrkavalo. Smokva je i dalje rasla iznad riznice, a kroz polurazrušeni krov još su se mogle videti zvezde. Setio se da je nekad ovde bio sa svojim ovcama i da je tu, ako se izuzme san, proveo mirnu noć.
Ovoga puta je bio bez svoga stada. Ali zato je nosio ašov.
Dugo je posmatrao nebo. Zatim je iz bisaga izvadio flašu vina i otpio nekoliko gutljaja. Setio se noći u pustinji, kada je takođe posmatrao zvezde i pio vino s Alhemičarem. Pomislio je na mnoge puteve kojima je prošao i kako mu je Bog na čudan način pokazao gde se nalazi blago. Da nije verovao u ponovljene snove, ne bi sreo Ciganku, ni kralja, ni lopova, ni… Tu redu, spisak je predugačak. Ali put je bio obeležen znakovima, pa nisam mogao da pogrešimT, reče on u sebi.
Nehotice je utonuo u san, a kada se probudio, Sunce je bilo visoko odskočilo. Onda je počeo da kopa ispod korena smokve. "Stari veštac", razmišljao je mladić. "Sve je znao. Čak mi je ostavio i malo zlata da bih mogao da se vratim do ove crkve. Kaluđer se nasmejao kada je video kako se vraćam u ritama. Zar nisi mogao toga da me poštediš?"
"Ne", čuo je kako govori vetar: "Da sam ti sve ispričao, ti ne bi video Piramide. Zar nisu lepe?"
Bio je to glas Alhemičara. Mladić se nasmeši i nastavi da kopa. Posle pola sata, ašov je udario u nešto čvrsto. Sat kasnije pred njim se nalazio kovčeg pun starih španskih zlatnika. Bilo je tu dragog kamenja, zlatnih maski s belim i crvenim perima, kamenih statua idola ukrašenih brilijantima. Nakit koji je poticao iz jednog osvajanja koje je zemlja već odavno zaboravila, a o kome je osvajač zaboravio da ispriča svojoj deci.
Mladić je izvukao Urim i Tumim iz bisaga. Ta dva kamena upotrebio je samo jednom, kada se jednog jutra našao na jednom trgu. Život i njegov put uvek su bili ispunjeni znakovima.
Stavio je Urim i Tumim u kovčeg sa zlatom. I oni su bili deo njegovog blaga, jer su ga podsećali na starog kralja, kojeg više nikada neće sresti.
"Život je zaista darežljiv prema onome ko živi svoju Ličnu Legendu", pomisli mladić. Onda se setio da mora da ode do Tarife i da deseti deo od svega ovoga da Ciganki. "Baš su domišljati ti Cigani", pomisli. Možda zato što toliko putuju.
Ali vetar se opet podigao. Bio je to levant, vetar koji dolazi iz Afrike. Nije donosio miris pustinje niti pretnju da će Mavari krenuti u osvajanje. Umesto toga, donosio je miris koji je on dobro poznavao, kao i zvuk jednog poljupca – koji je stizao polako, polako, sve dok se nije zaustavio na njegovim usnama.
Mladić se nasmešio. Ona je to po prvi put učinila.
– Dolazim, Fatima – reče on."

"Alhemičar"
Paulo Coelho

miloradkakmar

ljubav da bi ustupila mesto patnji, nego da bi se ponovo dogodila.

Lepo rečeno, hvala Milorade.

stefan.hauzer

drugom stranom...

S druge strane je mnogo dobro

rape70

Zabrinuo sam se; gde si?
Brzo postavljaš,...ne mogu da stignem da pročitam

Pozz

Samo polako Pozz

ovako

Unfuckable

Kod tebe smo se napričali, pa mislim da je dobro da se nešto malo i pročita ,

Za tebe nešto što nisi slušao , bar ne ovde kod mene

Love Hunters

svojeglav i neobuzdan kao razigrani vranac na proplanku,

Kakva metafora!Fantastique!
( pazi kada sam prvo pročitao "razvigorac" ,što i nije daleko od ovoga što si opisao ).
Da,da možda si u pravu, brinem se za Spiridona, kriza srednjih godina ,može biti, ne znam, ne javlja se , to je već "situacija u nastajanju" slobodan sam nazvati
"ovaploćenjem - identiteta, kada matica života, u naletu zapljusne nesputanim i razigranim valovima ,
dok zraci sunca blede na horizontu , uz nemirni i bećutni prhut ptićica u čestaru sjećanja "
Iako ( neproverene glasine kruže da sprema opširan tekst

o njemu
, ko zna gde se krije istina.
Ah,
dozovimo ga
pjesmom

Hm. interesantno , nešto u vidu performansa? multimedijalni projekat? pouzdani izvor obećava !nezbežni susret sa sudbinom .
Ne, nemoj mi otkrivati više detalja , umanjićeš draž i čari iščekivanja ,razotkrivanja i spoznaje.

Otima se usklik iz grudi :

"Neka se desi"

buldozer92

Ratniče svetlosti, dozvoli da postavim ove pesmu

buldozer92

trener92

svojeglav i neobuzdan kao razigrani vranac na proplanku,

o njemu
, ko zna gde se krije istina.
Ah,
dozovimo ga
pjesmom

http://www.youtube.com/watch?v=HOjLelKGP-M&feature=related

Odličan izbor !

dunja73

Alhemija

marta l

sasvim slucajno slusam ovo dole i citam ovo lepo gore. stvarno, znaci su svuda okolo...

Rehearsal for God Bless the Child
Billie Holiday
The Complete Billie Holiday on Verve
Herzog / Holiday
Polygram Records
1957

Hvala,marta l, što si pronašla "malo" vremena za ovaj blog.
Billie je uvek odličan izbor , a sigurno nije slučajnost uz Alhemičara , kao što kažeš , znaci su svuda ...

jasnaz

" I odjednom se događa čudo:
gledam tu ženu što stoji preda mnom,
skuhala je kavu, čita novine,
u očima joj se vidi umor i očaj, šutljiva je kao i uvijek,
ženu koja rijetko dokazuje svoju ljubav gestama,
ženu zbog koje kažem »da« kada želim reći »ne«,
koja me prisilila da se borim za ono što je ona smatrala — s razlogom - svrhom moga života,
koja se odrekla moga društva
jer je njezina ljubav prema meni veća čak i od ljubavi prema samoj sebi,
ženu koja me prisilila da krenem
u potragu za svojim snom.
Promatram tu ženu poput djevojčice,
spokojnu,
s očima koje govore više od riječi,
uvijek odvažnu u svojim postupcima,
sposobnu voljeti bez ponižavanja,
bez ispričavanja
zbog ljubavi
prema svome muškarcu ..."

"Zahir"

Paulo Coelho