POTENTIA CONTRA IMPOTENTIA

Ili srpski rečeno MOĆ PROTIV NEMOĆI, još jasnije, MOĆNI PROTIV NEMOĆNIH! Spadam u ove druge. Ne zato što se tako osećam, što nemam fizičku i mentalnu snagu, naprotiv! Ali u ovoj državi i ovom gradu (Beogradu) imam ulogu Sizifa koji nikako da odkotrlja svoju kamenčinu na vr’ brda, jer MOĆNI zvani VLAST s zluradošću kombinovanu s pakošću i zlobom, to im ide u opis radnih mesta, u svakom trenutku, prateći me pomno, spotiču me, izmiču mi kamenčugu i skotrljavaju je u podnožje ili još gore, ravnodušno okreću glavu čim se ja javim da sprovedu ono što su sami u zakon, propise, anekse... turili!

Prošle 2009 godine, 15.septembra, Bojan Budimac je objavio blog pod naslovom Zapadne vrednosti, anyone. Prenosim deo koji korespondira sa ovim blogom:

U stvari ovo i pišem ne toliko ljut na ozbiljni politički magazin (jedan od dva u kojima bi Brajović voleo da vidi moje tekstove), koliko zato što sam danas, žaleći se zetu na tu nelogičnost neodgovaranja na emaile, saznao da je on prošle godine dobio poziv za ovogodišnji Firentinski bijenale. Selektori su ga pronašli preko interneta i kontaktirali emailom. Kad je odgovorio da je (naravno) zainteresovan na analognu adresu su mu stigle propozicije (20-tak kucanih stranica) iz kojih saznaje da mu treba (jebi ga, takve su propozicije) podrška domovine mu. Pogađate... ni na jedan mejl, dopis itd. nije dobio odgovor, a obratio gradu i državi (ministrstvo za kulturu).

Ja sam pomenuti zet i želim, moram, da malo šire objasnim dotičnu situaciju. Poziv za učešće na Firentinskom Bijenalu i to ne ono uopšteno, namenjeno svim umetnicima od kojih će žiri odabrati... etc., etc., etc., dobio sam lično od direktora Bijenala:

Dear Artist, Miodrag Petrovic,

We would like to invite you to exhibite your artwork in the next edition of the Florence Biennale. After reviewing your artwork in internet, the InternalCommittee has expressed favoural opinion for your participation.

--------------------------------------------------------------------------------------------------------

Certain of your presence we send you our best regards.

Dakle pozvao me imenom i prezimenom! Takvu čast da ih poziva direktor Bijenala imaju retki i diljem svijeta poznati i afirmisani umetnici kao što su Kristo, Dejvid Hokni, Marina Abramović, Gilbert & George (što je delikatno pomenuto u pozivu). Kud veće počasti! Ej, moji radovi uz njihove, ravnopravno, videli ljudi, umetnost, nema veze što je autor (još) nepoznat. Poslali mi i skicu mesta gde će se nalaziti moje slike. Obradujem se iz sve snage, počast za mene kao umetnika, računam, počast i za kulturu moje zemlje. Sizif je ispao slab u računanju, kec iz matiša! Bojan je već napisao da nikakav ama baš nikakav odgovor, čak ni Muuuu nisam dobio od poslenika Sekretarijata za kulturu grada Beograda i Ministarstva kulture Republike Srbije. Umesto njih, mene bilo sramota ali sam ipak smogao snage da se ljubazno zahvalim i, baš mi pukao živac, napišem im zbog čega ne mogu da učestvujem.

Ljudi su pali na dupe! A u pitanju je bila sitna suma, za transport radova i još nešto sitno. To kulturnjaci pojedu i popiju za jednu večeru i to kad se ne iživljavaju. A ja, što bi rekao davno moj drugar Žule Zemunac, dunuo u levak!

Preboleo ja to ali me s vremena na vreme štecne, like kostobolja, bol u krstima, klecne mi koleno, tek da ne zaboravim.

Igranka MOĆNIH PROTIV NEMOĆNIH i dalje traje, igranka bez prestanka. I ne možeš im ništa. Zaseli gde su zaseli, međusobno dele lovu a da ne grešim dušu, imaju spisak, vrlo kratak, odabranih umetnika miljenika (oni ih odabrali, ne ULUS, ULUPUDS, Udruženje pozorišnih ili filmskih radnika, Udruženje muzičara, književnika...) kojima uplaćuju ogromne, enormne sume, neki su od toga podigli prave palate!

Blogovateljstvo je obavešteno da sam 29.aprila otvorio samostalnu izložbu slika i ne bih više da davim o tome, ali moram da vam, kao NEMOĆAN, kao Sizif koji i dalje kotrlja onu stenu uzbrdo, saopštim da mi Sekretarijat za kulturu grada Beograda još nije uplatio autorski honorar koji mi sleduje, i koji su oni sami odredili i nalazi se pravno formulisan u Statutu grada Beograda u delu koji se odnosi na kulturu, odeljak samostalne izložbe.

Firma koja mi je ramila slike pristala je da sačeka, uramili mi na lepe oči, mušterija sam im od njihovog osnivanja, sramota me i da ih zovem telefonom. Urgirao sam, razgovarao čak sa Upravnikom gradskog trezora, on mi rekao da je potrebno da mu određene osobe iz Sekretarijata za kulturu dostave broj predmeta (Kafka, Proces) i on će mi koliko sutra uplatiti ono što mi po njihovim propisima sleduje. Zovnem određene osobe a one MOĆNE me otkače: Niste vi jedini, pa počnu da mi ređaju imena umetnika koji su iste kurate sreće kao ja. Igra gluvih telefona je mala beba spram igre MOĆNIH PROTIV NEMOĆNIH.

Arogancija, osionost, bahatost, prezir, život u svom svetu bez i trunke razumevanja za NEMOĆNE...samo su delić mentalnog sklopa MOĆNIH.  

Da sam ja kao pojedinac jedini NEMOĆAN, jedini Sizif, ni po jada, koliko je vas koji jalovo gurate svoju stenu, kamenčinu, praćeni prezrivim podsmehom, ravnodušnim okretanjem glave, namernim nerazumevanjem MOĆNIH?

Dokle bre! Nas NEMOĆNIH je mnogo, mnogo više, solidarišimo se, naterajmo ih da poštuju naša prava i izvršavaju svoje zakonom propisane obaveze. Učinimo da javno mnjenje NEMOĆNIH postane faktor koji MOĆNI neće moći ignorisati!