Završetak davnih beleški sa jednog poslovnog putovanja

Za vreme ručka je Paul ponudio da povede Mike-a i mene u grad posle posla, ako nemamo drugih planova. Drugih planova? Paul je bio srećan da se ispred njega isprečila velika salata u transparentnoj plastičnoj činiji kad sam odskočila od stolice jer šanse su bile prilične da bih skočila i preko malog okruglog stola i bacila mu se oko vrata. On se nasmešio iza svoje salate; bilo je jasno koliko se takva jedna ideja usvaja i da je bukiran kao vodič.

Oko 5 se ispostavilo da Mike neće moći da nam se pridruži. On je tip koji se u to doba tek zagreva za celonoćni rad, i sistem nije sarađivao, i on nije izgledao naročito uzbuđen prospektom posete gradu kad je mogao da provede sledećih dvanaest sati u intimnoj razmeni sa sistemom i u pokušaju da ga razume s namerom da mu doskoči, ili nešto slično tome. Mike-u je bio potreban veći razlog da petak veče provede drugačije od uobičajenog i odlazak u grad prosto nije bio dovoljan.

U hotelu sam izvukla to nešto letnje odeće koju sam donela za svaki slučaj. Bilo je neobično obući se za leto krajem oktobra. Soba je bila pod drugim uglom od onih u kojima sam bila prethodno, identično nameštena, ali ta mala pomerenost dodata svim drugim malim pomerenostima kojih je obilovalo na ovom kratkom putovanju je pravila veliku razliku i meni je bilo udobno među pomerenim nameštajem. Bila sam spremna pola sata pre nego što je Paul došao da me pokupi, i provela sam vreme zavaljena u fotelji, zagledana u tapete i slušajući radio.

Paul je u San Dijegu studirao, da bi se u njega vratio prethodne godine sa ovim poslom na kome je sada. University of California San Diego važi za dobar univerzitet sa jakim istraživačkim programima koji dovode desetine hiljada studenata iz cele Kalifornije, i šire. U automobilu i duž autoputa ka gradu, pitao me je da li sam uočila neobično drveće u okolini. Rastinje je ovde tako egzotično, veći deo vrsta nisam nikada videla ranije i nisam znala na šta misli. Theodor Geisel - Dr. Seuss, ilustrator i autor vrlo popularnih knjiga za decu, je živeo ovde i da, setila sam se utom drveta koje sam videla u prvoj poseti i koje je zaista bilo čupavo kao  boemštini odat cheerleader baš na taj način ispremeštanih reči i smisla kao u knjigama, koje su poetične, ritmične i surovo kritično-politične - kakve knjige za decu retko kada jesu i ne znam da li imaju veći efekat na decu osim zadovoljstva slagalica i ritma i zvuka, što nije nipošto malo. To me je jako obradovalo, ta endemska poetika ovog dela sveta koji je kraj Amerike, i kraj mnogo čega verovatno, ali ne odaje znake panike.

Svetlost je bila pri kraju još jednog dana, zaliv San Dijega miran, sa autoputa se površina okeana videla kao plava ploča i nebo je bilo plavo - lepo je ovde. Paul pominje da sada prolazimo kraj San Diego Misije. Ovde su prvi Evropljani bili ushićeni katolički misionari kojima je mogućnost pokrštavanja lokalnog stanovništva bila skoro jednako uzbudljiva kao i lov na zlato i druga blaga Novog sveta. Setila sam se tada jedne istorijske epizode o kojoj sam čitala i za koju prethodno nisam čula, a koja je ispričala da je sredinom 16-og veka u Španiji grupa teologa, pravnika i drugih uticjanih ljudi podigla pitanje američkih Indijanaca i njihovih ljudskih prava, baziranih na prirodnom zakonu svih ljudskih bića na poštovanje i slobodu, i da se ne smeju tretirati kao roblje. Ovako važna filozofska polemika je angažovala i španske monarhe i njen ishod je bio pozitivan za nativna plemena Amerike ali ne i istorijski - ništa nije moglo zaustaviti pohlepu koja je iz Evrope nadirala ka ovom svetu u brodovima punim zapaljenih entuzijasta koji će ovde izginuti većinom, i u procesu pobiti, porobiti, opljačkati ljude koji su im se našli na putu. Tolika je bila beda u Evropi, i moralna i materijalna, da su svi od najbednijih do najmoćnijih pohrlili na poziv idličnog Novog sveta, da vide čudo za sebe, i unište ga.  To, ispostavilo se, nije bio nikakav prirodan ili konačni kraj, na mestu starog Novog sveta nikao je jedan drugi. Naspram čistih prozirnih boja Južne Kalifornije to prosto izgleda nemoguće. Ali takav je veći deo istorije, i ne treba nasedati sopstvenim utiscima, a ni idejama o trajanju.

Otišli smo do keja prvo da bacimo pogled na okean i izložbeni primerak američke mornarice parkiran tik uz dok. Veličina broda, nosača aviona i hiljada ljudi, je prosto neverovatna za pojmiti. Vrat se pomera sa krajnjeg desnog do krajnjeg levog ugla da bi ga video od pramca do nesagledivog kraja - brod je nestvaran i nesrazmeran veličini mozga i sveta oko njega sa distance od trideset metara i verovatno budi u Amerikancima osećaj patriotizma i potvrđuje ih u njihovoj nameri da spašavaju svet jer nikome to ne ide tako dobro kao njima, ali ja bih ga najradije jednim olimpijskim zamahom izbacila u Svemir gde za njega ima mesta sa drugim Star Wars maketama, umesto da u moru plaši ribe.

Ne postoji nikakav ambiciozni plan za to veče. U Gaslight Distriktu parkiramo kola i izlazimo na ulicu u sumrak koji je obojio sve ružičastim i odjednom smo se našli u ambijentu punom fasada izmešanih stilova koji su ovde prošli i doživeli svoj revival tokom poslednjih sto pedeset godina, od klasičnog, viktorijanskog do španskog, orijentalnog, italijanskog baroka i sve to u živopisnim bojama, i takav jedan polukorak u prošlost - ni previše staro ni previše novo - u prozirnom sumraku izgleda kao pravi celebration. Detalji na zgradama su elegantni i visoko na fasadama kao da je Atlas prošao ovuda tih davnih dana, i prozori su veći i drugačiji, sa vitražima i detaljima, i sve ostavlja dojam praznične večeri. Večeras se radujem da sam tu, i puno ličim na šampanjac, svesna sam, jer nije mi prvi put, i Paul je time jako zadovoljan. Njegova fina i nenametljiva pitomost je izuzetno prijatna, pitam se da li je to kalifornijska specijalnost, iako sam sretala fine primerke i ranije, ali mi smo odsečeni od sveta ovde, i to je u redu. Cela ulica je kao matine iz starih filmova, kada je još bilo moguce zvati stvari idealnim, ili bar očekivati tako šta od budućnosti. Osim te lepe svetlosti koja ovde sve prožima, sve je čisto i izloženo u najboljem izdanju. Ovo ne liči ni na jedan grad, i pitam Paul-a šta je to što ovde izgleda nemoguće, jer nešto je takvo u pitanju. I on mi kaže da je puno para uloženo u obnovu grada, njegovog srca, uprkos američkom trendu a naročito kalifornijskom da se živi duž obale i bez centra pripadanja. Najzaslužniji su već pomenuti Univerzitet San Dijega i privatni kapital koji su neki filantropi uložili, s nadom da će se dobar deo toga vratiti. Da, to je to, ovo nije grad koji se lako prlja, ali to ga ne čini veštačkim. On je više izložbeni eksponat, kao i ona krstarica na obali, samo je grad puno lepši. Očišćen, očešljan i lepo obučen, kao da ide u bioskop, jer tako se to radilo nekih ranijih dana - to su bile posebne prilike. Danas retko šta uspeva da održi status posebne prilike, a i ljudi se jedva i oblače pa je susret sa ovakvim licem grada bio prijatno iznenađenje. Taj detalj o angažovanju ljudi da se ovaj deo grada obnovi me je jako dirnuo, kao što me uvek dira. U mojoj neromantičnoj prirodi takvi postupci nađu prolaz u oklopu - nebeski volim kad ljudi čine stvari od srca. To spada u jedine dve stvari koje volim u ljudima, iako ne mogu da se setim sada koja je ona druga.

Gladni smo i u potrazi za restoranom o kome je Paul čitao preporuke. Ulicama prolazi svet lepo obučen, letnje haljine i lepe frizure, a pošto se bliži Halloween, grupa zombija je zakrčila trotoar na jednom delu, vrlo vesela i bučna grupa, i dodaju veselju ove praznične večeri. Restoran je moderan, urbano-zgodan, hrana je fantastična, usluga prijatna, i nas dvoje nastavljamo priču koja se bez ikakvog napora seli između tema. Opet na ulici, odmah kraj restorana su otvorena vrata i lepo svetlo jedne galerije. Unutra na zidovima vise slike jednog umetnika običnog imena i neobičnog prezimena i to ostvaruje jednu finu ravnotežu. Slike su ulja na platnu, realizam sa detaljima fantastičnog i mističnog, koji je istovremeno uzbudljiv i zastrašujuć. Uz slike su i male poetične ekspresije umetnika i način na koji on balansira ekstreme svoje prirode i talenta je fina ilustracija vremena u kome se ovo veče odvija. Neprekidna potreba balansiranja je bazični zakon egzistencije. Jedva nedelju dana ranije svet je zaglušila detonacija globalnog ekonomskog kolapsa, koji bi sa neke sigurne distance Jupitera ili Oriona mogao da se posmatra sa dobrom dozom crnog humora, pa i pravednog klimanja glavom, ali svetu zarobljenom ovde nije svejedno. Mislim da smo svi malo usporili kao da hodamo u magli nastaloj od dima eksplozije, ili pod efektom post-traumatičnog iščekivanja još gorih stvari. Besprekorno čista prefinjena atmosfera galerije su možda poslednji trenuci jednog sna pred surovo buđenje? Ko zna. Za stolom u galeriji sedi stariji čovek, vrlo ljubazan i nudi informacije o umetniku. Paul-u i meni se smeši i govori da mu je on zet. Zastala sam i pogledala ga dugo, duže nego što bi bilo pristojno. Umetnik je izuzetno talentovan, tu nema nikakve sumnje, ali da je on ovde govori koliko voli svoju ćerku i njoj za ljubav voli i umetnika, koji je verovatno dobar zet ali jedino što je njemu važno je da je dobar muž njegovoj devojčici, i ta roditeljska ljubav je došla u tom trenutku kao instalacija u pravom ambijentu, završni akt koji je potvrdio da tu finu sobu treba sačuvati za budućnost, za bolja vremena, jer ova to nisu i ništa tako lepo ih neće napraviti boljim, toliko je jasno svima.

Ulice San Dijega su dobro osvetljene, tramvaji prolaze bučno kao i svi tramvaji, i ispred US Grant hotela, najstarijeg, najvelelepnijeg, koji je od svojih početaka u drugoj polovini 19-og veka doživeo mnoge obnove i brojne vlasnike, ali ono što je nepromenjivo je mažestičnost fasade i same građevine, i mada je materijalno bogatstvo retko kada inspirisalo i duhovno, ova kombinacija luksuza i dobrog osvetljenja, plus dekor u kome je sve blistavo, govori da su u nekom trenutku svog postanka verovatno ta dva bogatstva došla sa istog mesta - stremljenja ka nečem boljem. Sa obale zaliva, sada potpuno crnog, u daljini se vide svetla duž vitke linije Coronado mosta, i Paul kaže da ćemo sledeći put kad dođem ići na Coronado, jako je lepo tamo, i ja se smešim jer znam da neće biti sledećeg puta, i to nije važno. Još dalje ka jugu vide se svetla Meksika, koja mogu da se posete vožnjom tramvaja, ali sa ove strane je i haos sigurniji. Ili je to moj utisak.

Na putu do Balboa parka, koji je originalno počeo svoje postojanje kao park sredinom 19-og veka, period u američkoj istoriji koji je izgleda imao puno vizionara, naročito u urbanim sredinama, prolazimo kroz obične ulice koje posle slikovitosti prethodnog dela i kroz prozor automobila izgledaju crno-bele, sa tihim kućama i zgradama ponegde osvetljenim, i u kojima se odvijaju životi kao i svuda, i dobri i loši a najčešće zarobljeni unutar te neprolazne ljudske kombinacije crno-belog. U parku ću videti samo deo posvećen muzejima - svi su na okupu ovde - za koje su izgrađene zgrade u toplom šanskom stilu i istim takvim bojama, blistavo osvetljene, i stepenice se spuštaju polako, u daljini se vide svetla grada i crnilo zaliva, i sa obe strane te široke avenije je diskretno prisustvo ljudi, muzike i dešavanja, a nad svime je i dalje post-apokaliptična tišina koja apsorbuje normalnu buku i gradsku vrevu i sve konačno izgleda ne kao da se dešava samo od sebe, već da je bilo potrebno puno truda da bi se stiglo do ovde. Možda niko taj trud nije cenio, nije umeo ili nije hteo, ali to ništa ne menja - sve izgrađeno u ovom gradu ili nekom drugom je došlo kroz mnogo truda, i svaki grad je muzej svoje prošlosti i ljudi koji su ga gradili.

Oko ponoći me Paul vodi na dezert u svoje omiljeno mesto, koje je puno ljudi i čeka se u redu, ali topla je noć, Santa Ana nikad ne spava, i na vratima stoji i pušta unutra visoki crnac sa intelektom deteta koji voli kolače i ima svoj omiljeni posao tu na kapiji gde do njega dopiru mirisi vanile i krema. Jedemo svoje kriške torte malim viljuškama i pričamo i dalje bez napora, sa dovoljno pauza između reči da se slike i misli pribeleže. Na povratku do hotela Paul pravi svoje planove za sutra, kada će voziti do L.A.-a da poseti svoju devojku, ne tako neobična kombinacija u Kaliforniji, a ja ću već oko  4 izjutra biti na putu do aerodroma. Stisak ruke, hvala za ovo nezaboravno veče - i kraj beleški.

San Dijego 1

San Dijego 2

San Dijego 3

San Dijego 4

San Dijego 5