NOVINARI ILI “ŠPIJUNI”?

Autor: Rodoljub Šabić

Stidljivo, gotovo neprimećeno, promakla je vest da je javno tužilaštvo odustalo od krivičnog gonjenja novinarki B92 zbog toga što su objavljivanjem transkripata prisluškivanih telefonskih razgovora nekadašnjih rukovodilaca JP „Putevi Srbije" u vezi sa slučajem „drumska mafija", navodno odale nekakvu tajnu. Šteta, jer je reč o vesti koja je zaista dobra, ne samo za Ivanu Momčilović, Antigonu Andonov i Jasminu Karanac.
Dobra, jer epilogu slučaja, poznatog kao „drumska mafija", dodaje dozu pravičnosti, koja mu inače nedostaje u popriličnoj meri. „Drumska mafija" je razotkrivena s mukom, uz pritisak medija i javnosti. Rešenje Poverenika za informacije, doneto po žalbi insajdera iz JP „Putevi Srbije", je sedam meseci stajalo neizvršeno, a da oni koji su bili dužni da ga izvrše to nisu učinili, a da oni koji su trebali da prinudno obezbede izvršenje tog rešenja nisu ništa preduzimali, pa su javnosti dugo ostali uskraćeni podaci koji bi i ranije potvrdili pljačku na naplatnim rampama. Tek znatno kasnije slučaj je dobio epilog koji, kao što rekoh, bar sa stanovišta pravičnosti, ne izgleda baš sjajno.
Kako su prošli akteri sa „dve strane", koji su dali doprinos, jedni stvaranju, drugi razotkrivanju afere? Što se prvih tiče, više njih jeste osuđeno na zatvorske kazne, ali bode oči da među njima nema praktično ni jedne „krupne ribe". Što se tiče drugih, insajder iz JP „Putevi Srbije" ostao je bez posla, a novinarke B92, koje su objavile delove transkripta o prisluškivanju razgovora lica za koje je postojala sumnja da su „krupne ribe", bile su izložene krivičnom progonu. Tek tri godine kasnije, nakon medijske kampanje koju sam inicirao baš na ovom blogu, insajder je vraćen na rad, a evo, konačno je i na krivični progon novinarki stavljena tačka.
Vest je dobra i kao mogući nagoveštaj racionalnijeg odnosa prema sličnim situacijama ubuduće. U kratkom vremenskom periodu dva puta je otvarano pitanje odgovornosti novinara za odavanje tajni. U „drumskoj mafiji" i u „slučaju M. Kovačevića".
Na čemu bi mogla da se zasniva ideja da treba „pritisnuti" novinare? Da li na tome da su oni odali tajnu? Zar, ostavljajući po strani brojne javno iznete dileme o pravdanosti statusa tajne u konkretnim slučajevima, nije jasno da to nisu učinili novinari, već neko iz aparata vlasti?
A kako stvari stoje s onim „ako ih pritisnemo, otkriće izvor"?
S tim u vezi morale bi biti nezaobilazne dve činjenice.
Naš Zakon o javnom informisanju predviđa da novinar nije dužan da otkrije izvor informacije osim ako se radi o informacijama koje se tiču krivičnog dela za čije izvršenje je, kao minimum, zaprećena kazna od 5 godina zatvora. A takav minimum predviđen je za izuzetno mali broj najtežih krivičnih dela. Npr. za krivično delo špijunaže iz čl. 315. KZ, zaprećeno je minimum 3 godine, a za odavanje državne tajne iz čl. 316 st. 1. KZ, od godinu dana zatvora. A ni u jednom od dve „naše" afere nije se, ni hipotetički, radilo o državnoj, već, eventualno, o tajni nižeg stepena.
Ne bi smeli zaboravljati ni na član 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima i praksu Evropskog suda za ljudska prava. Mnogo, mnogo pre naših „dilema" u vezi sa „drumskom mafijom" i „M. Kovačevićem", još davne 1996. god., u sporu Goodwin protiv UK taj sud je izneo stav da je „zaštita novinarskih izvora jedan od osnovnih preduslova slobode štampe i da bez takve zaštite izvori mogu biti odvraćeni od pružanja pomoći štampi u obaveštavanju o pitanjima od javnog interesa, zbog čega vitalna uloga štampe kao psa čuvara javnosti može biti potkopana, a sposobnost štampe da pružana tačne i pouzdane informacije ugrožena." I, naravno, bio je u pravu.