Karibu Kenija

Kenija je jedna od središnjih država crne Afrike. Ne samo zato što se nalazi po sredini ovog kontinenta (sa istočne strane), niti zato što je jedna od najvećih zemalja. Kenija je već dugo u žiži interesovanja velikih sila, nekada vrlo važna kolonija a danas jedna od uticajnijih država Afrike.

Kenijci su veoma gostoljubivi, i trude se da vam prikažu svoju zemlju u što boljem svetlu. Dočekaće vas srdačno, zagrljajem i osmehom, i tradicionalnim pozdravom Karibu Kenija - dobrodošli u Keniju.

Kenija pruža sve što se očekuje od Afrike: drugu najveću planinu na kontinentu, brežuljke, visoravni, pustinju, okean, plaže, koralne grebene, tradicionalnu plemensku kulturu, lokalne kulinarske specijalitete. Ono što je poseban kvalitet je priroda, obilno rastinje, uredjeni prirodni rezervati, karakteristični primerci divljeg životinjskog sveta. Keniju mnogi smatraju najboljim mestom za safari turizam.

Stoga nije čudo što je Kenija domaćin prve velike svetske skautske akcije - Svetskog skautskog Muta. Pogotovo kada se zna da ovdašnja organizacija ima 300.000 članova! Krajem jula i početkom avgusta, ovde će se okupiti skauti starosti 16 do 22 godine. Pre mesec dana pozvan sam da pojačam tim koji organizuje akciju, a jedna grupa nas iz Svetskog skautskog biroa posetila je ovu zemlju početkom maja da na licu mesta ostvarimo uvid u tok priprema i pomognemo da sve dodje na svoje mesto.

Boravak je bio kratak, a posla previše. Stoga, u ovom navratu, samo prvi utisci iz posete Keniji. Nadam se da će više materijala biti sredinom avgusta, ako me i tada ne savlada posao. Imam već nekoliko tema koje me posebno interesuju i koje bih voleo da istražim i predstavim.

Ljudi

Kenijci su uglavnom crni, i to baš zift crni, mada ima različitih nijansi koje nastaju mešanjem sa ljudima druge boje kože. Svi su lepi, na svoj poseban način, a ima ih sa izuzetno upečatljivim licima u koja se jednostavno zagledate i teško možete da odvojite pogled.

Mada je većina ljudi tradicionalno afrički crna, stanovništvo je sve više izmešano, sa velikim uplivom muslimanskog (arapskog) sa severoistoka, sa dosta Indijaca koje su doveli Britanci i koji su se odavno odomaćili i sve više belaca, bilo turista bilo zaostalih kolonijalista, bilo raznoraznih drugih koji su došli da rade u medjunarodnim organizacijama. Srećom, medjusobno razumevanje je na visokom nivou i nema sukoba na medju-nacionalnoj osnovi.

Kenijci su vrlo uslužni, toliko da sam povremeno pomislio da još imaju taj običaj robovanja belcima. Svako će se ponuditi da vam ponese kofer, da donese ili odnese nešto, da ustupi stolicu, da vam na bilo koji naćin ugodi.

Obučeni su zapadnjački. Tradicionalna nošnja može se videti samo kod Masaija ili u predstavama koje se organizuju za strance. Muškarcima je izgleda odelo, ili barem sako, pitanje prestiža. Svako ko iole drži do sebe će ga nositi celog dana, a na sastanke svi dolaze perfektno obučeni, za razliku od nas sa strane koji smo uvek brinuli o praktičnosti onoga što imamo na sebi. Oni na najvećim funkcijama nose odela kojih se ne bi postideo nijedan Italijan. Mada, iskustvo koje mi je rekao kolega koji radi sa njima već godinama je da što je čovek bolje obučen, to je manje vajde od njega. Takvi uglavnom paradiraju i prodaju pamet, dok obični ljudi završavaju posao.

Posebnu pažnju poklanjaju i obući. Svako jutro, dolazili su u perfektno očišćenim i namazanim cipelama, i nekako su uspevali da ih tako održavaju tokom celog dana, bez ozbira na sva štrapacanja po putevima i van njih, kroz jako crveno blato koje je na svakom koraku.

Kenijci nisu meksikanci da naprave pauzu u toku popodneva, ali imaju prilično ležeran odnos prema vremenu. Tačnije rečeno, kako god se dogovorite, postoji sva šansa da će zakašnjenje biti značajno, čak i po nekoliko sati. Takodje, nemaju baš prejak osećaj za prioritet i često su im važnije stvari koje uopšte nemaju neki pravi značaj. Tako smo, recimo, na povratku u Najrobi kasnili pola sata jer je vozač otišao da opere auto (što nama sa strane uopšte nije bilo važno, ali šoferu očigledno jeste).

Mladi su prilično preduzimljivi, ali imaju pristup "hakuna matata", što je svahili ekvivalent našem "nema problema". Stariji, sa druge strane, mnogo polažu na mudrost koju valjda steknu sa godinama (mada je to često, kao što gore navedoh, prodavanje pameti).

Kako je Najrobi postao jedan od velikih centara agencija Ujedinjenih Naroda i mnogih drugih medjnarodnih organizacija i kompanija, čini mi se da se odomaćio običaj da će doći neki zapadnjaci, organizovati neki projekat i finansirati ga pa će tako problem biti rešen. Neki od mojih kolega skauta svesni su, nasuprot tome, da sudbina Kenije treba da bude u rukama Kenijaca, i to ne samo deklarativno nego da oni treba da zavrnu rukave i učine mnogo više na svojoj budućnosti od čekanja da se pojave stranci sa novim projektima.

Putovanje

Samo glavni putevi su asfaltirani, mada su i oni prepuni rupa ili se na tim rupama radi. Zaista, na mnogo mesta nailazili smo na radove na putu, u samom Najrobiju i gde god smo putovali. To obećava, ali mi ipak sve izgleda kao da su kupovali školu od Velje i Mrke.

Gužva u gradovima je prevelika. Na povratku u Najrobi domaćini su nas kao vodili nekim okolnim ulicama da izbegnemo gradsku vrevu (u 10 ujutro! - šta li je tek izmedju 8 i 9?), pa smo se i tu navozali, načekali a šofer je često vratolomisao (a opet smo zakasnili). Doduše, koliko god sada živeo u uredjenoj zemlji, navikao sam na gužve unas i širom sveta, pa mi i nije bilo toliko muka.

Svuda uz put koji smo prešli (negde oko 300 kilometara u jednom pravcu), uz put su išli pešaci, biciklisti, stoka. Očigledno da su sela i zaseoci široko raštrkani te se često od saobraćajnih čvorišta do kuće šipči i po nekoliko kilometara (nema se para za luksuzniji prevoz od tabananja). Takodje, izgleda da je zemlja prenaseljena, kad toliko ljudi cirkuliše izmedju mesta.

Keniju možete proći autobusom ili vozom, ali većina lokalaca koristi kombije, poznate matatu-e. Vožnja njima je više nego avantura, pre svega zato što se šoferi trude da unutra uguraju što više ljudi i što voze kao manijaci. Kažu da im daju neke droge da mogu da voze i po 20 sati bez prestanka.

U lokalu, roba se prevozi kolicima koja vuku ljudi. Ne možete zamisliti šta sve može da stane na jedan mukokoteli.

Gradovi i sela

Kao i u drugim zemljama u razvoju, ogroman je kontrast izmedju velikih i uredjenih kuća male klase bogatih (pogotovo stranaca koji ovde rade u medjunarodnim organizacijama i firmama ili drže većinu velikih kompanija), i običnog naroda koji živi u udžericama i kolibama sklepanim od blata. Prosečna kuća, kad se sve sagleda, je mala, ozidana blatom ili blokovima u boljoj varijanti, bez mnogo prozora i vrata, sa skromnom okućnicom. Prirodno, nema govora o nekom urbanizmu.

Manja mesta su noću vrlo slabo osvetljena. I struja je ovde izgleda luksuz. Uglavnom će vas sijalica obasjati samo u glavnoj ulici, a sve ostalo je obavijeno mrakom, pogotovo u oblačnom periodu u kome sam ja posetio Keniju.

Sa prosečnim naciolanim dohotkom od oko 100 dolara po glavi stanovnika, Kenija je najsiromašnijim zemljama na svetu. To se jasno vidi ne samo kad se izadje iz velikih gradova u suoči sa naseljima koja su sastavljena od nekoliko kućica od blata, već i u mnogim siromašnim četvrtima u gradovima.

Toliko siromaštva neminovno vodi ka uvećanoj stopi kriminala. Generalno, Kenija je bezbedna zemlja no, kao i u skoro svakom ćošku naše kugle, uvek postoji opasnost da budete žrtva kriminalaca. Ovde se to uglavnom svodi na sitne lopove, ali i oni takodje mogu ponekad da predju crtu i tada posledice mogu biti vrlo opasne. Stoga je preporučljivo ne ići mečki na rupu. Prirodno je da ne treba landrati po zabačenim ulicama noću, a mene su upozorili i da čuvam svoj foto aparat i ne otvaram prozor kola jer mi ga mogu oteti na raskrsnicama.

Keniju su zahvatili nemiri pre par godina, kao rezultat nezadovoljstva narodnih masa rezultatima izbora. Epicantar svih zbivanja bio je u faveli Kibera, u Najrobiju. Kroz Kiberu smo prolazili svakog dana - skautski centar i kamp skauta Kenije graniči se sa ovim naseljem. Haos, gungula, život na minimumu higijenskih uslova, posebna pravila zasnovana na snazi jačeg - sve je to plodno tlo za kriminal. Srećom, skautska organizacija je jaka u Keniji i svako zna za skaute tako da smo svuda bili primljeni sa simpatijama i nismo imali nikakvih problema.

Hotel u kome smo bili u Karatini, malom usputnom mestu na putu Najrobi - Nijeri, nešto je izmedju samostana i zatvora. Mada se zove Starbaks hotel, sumnjam da ima ikakve veze sa ovim medjunraodnim lancem kafića. Mom kolegi je bio čudan, a ja sam odmah shvatio da je tolika zbijenost i odsustvo prozora i širokih hodnika u stvari našin da se izbori sa jakim suncem koje tokom godine često prži. A rešetke na svakom koraku su bolje nego da nam neko provali u sobu tokom noći i odnese sve šta imamo.

Prenoćište je bilo 800 dinara, sa doručkom 1.070, a pun pansion 2.200 (uz mogućnost da se bira jelo sa prilično bogatog menija). Stek na roštilju sa brdom krompirića koštao je 270 dinara.

Otkud ovako precizno navodim cene? Pa, desilo se da su tokom mog boravka kenijski šiling i dinar bili izjednačeni, pa sam samo prepisao cene. Šiling je, inače, stabilan koliko i dinar i izgubio je isto toliko vrednosti kao i naša nesrećna valuta poslednjih par godina.

Klima i geografija

Početak maja je sam kraj kišnog perioda. Kiša nije padala danonoćno, ali je bilo sasvim dovoljno. Prvog dana imali smo lepo vreme, te sam ja te večeri u hotelu prebirao po stvarima, razmišljajući kako sam možda ispao glup ponevši mnogo više stvari sa dugim rukavima i debeo džemper. Tokom noći, probudio me jak zvuk teške kiše koja nije prestajala do jutra. Vreme je tokom moje posete bilo promenljivo, sa hladnim noćima, maglom i oblacima i periodima jakog sunca. U proseku, nešto kao proleće u našim planinama. Mi smo uglavnom lako podnosili hladnoću, lakše nego sparne periode sa dosta vlage u vazduhu. Lokalno stanovništvo se, sa druge strane, smrzavalo noću, umotavalo u ćebad (čak i naš šofer tokom vožnje) i navlačilo zimske kape i kapute.

Čim se pomene Afrika, kod nas se javlja asocijacija na pustinju, savanu, izuzetno toplo vreme. Kenija je sasvim suprotna, barem centralni deo koji sam ja obišao. Kako se taj plato nalazi u proseku na 1.600 metara nadmorske visine, nema one jare i toplote koja suši mozak. Svuda unaokolo, gde god pogled seže, sve je zeleno i obraslo vegetacijom. Možda bude drugačije kad prodje kišni period, ali sumnjam da se predeo pretvori u pustinju.

Taj središnji deo zemlje i brdovit, sa nepreglednim visoravnima i brdima koja ih okružuju, uspresecan jakim i brzim rekama koje neretko na svom putu dube kanjone.

Zemlja je crvena, puna gvoždja, očigledno vulkanskog porekla. Kad je kišno, to crveno blato je na sve strane i prava je muka najpre izbeći ga, a onda i oprati iz obuće ili odeće.

Ključna privredna grana, od koje zaradjuju najviše novca na svetskim tržištima, je uzgoj cveća. Šareni i živopisni cvetovi svake noći se avionima voze ka Holandiji gde se prodaju na velikim berzama cveća. Takodje, kafa i čaj iz Kenije su veoma cenjeni. Videćete plantaže ovih biljaka svud unaokolo i, ako ništa drugo, ponećete sa sobom i kafu i čaj za poklon.

Hrana

Sasvim je još uvek odomaćen običaj da se jede prstima. Zanimljivo je videti ljude u perfektnim odelima koji jedu prstima.

Rekoh već da su okućnice male. Čudi me da se zemlja nedovoljno obradjuje i da nema puno polja pod poljoprivrednim kulturama. Nigde nisam video da neko ima par hektara zemlje pa da je zasejao pšenicu ili kukuruz. Pšenicu skoro da nisam video, a kukuruz vrlo retko. On bi se lako mogao uzgajati i koristiti za ishranu ljudi i stoke. A stoka im je nekako sva zakržljala. Po tolikom zelenilu, za očekivati je da krave budu simentalke, ovce merino a svinje neki bekrširi. Sasvim suprotno!

Središnji deo Kenije slovi za kraj sa najviše poljoprivredne proizvodnje, ali kako sam ja video taj epitet je zaslužio samo zbog velikih plantaža - individualne proizvodnje skoro da nema ili je sasvim slabo iskorišćen potencijal koji zemlja ima.

Kad se naručuje pivo, mora se naglasiti da li se želi toplo ili hladno. Valjda zbog za njih hladnog vremena piju toplo pivo. Prirodno, ja sam zapamtio samo da se hladno kaže "baridi".

U Keniji je još uvek više nego uobičajeno da se jede prstima. Neki od vrhunskih skautskih vodja neće se libiti da jedu prstima u onim odličnim odelima.

Religija

Religija je opijum za narodne mase. Ove reči druga Karla Marksa imaju svoje puno značenje u Keniji. Religiju su, ogigledno, kolonisti obilato koristili da lokalno stavništvo privedu pameti i pokore ih. Dobro, sigurno je bilo i neke koristi i mnogi misionari učlini su različita dobra dela, ali je Kenija zemlja u kojoj radi sijaset religijskih zajednica i svaka se, očigledno zbog sopstvenog interesa, bori da privuče što više ljudi pod svoje skute. Registrovano je preko 4.000 religijskih zajednica, od onih većih i svuda prisutnih, do manje poznatih i sasvim lokalnih varijanti. Pored muslimana i indijaca, koji će svakako biti okrenuti svojim bogovima, na svakom koraku nailazi se na svakojake varijacije hrišćanstva. Katolička crkva je najorganizovanija, ali tu su i protestantska, prezbetarijanska (škotska i engleska), metodistička, adventiskička, gospel, baptistička i ko zna koja sve ne. Usput sam zabeležio neke koje sam video: Full Gospel Churches, Presbyterian Church of East Africa, Africa Inland Church, Full bishop church of Kenya, Nairobi Lighthouse Church, Redeemed Gospel Church, Deliverance Church, Jesus is Alive Ministries, Jubilee Christian Centre, African Israel Nineveh Church, Coptic Orthodox Church, Zion Harvest Mission, Kenya Mennonite Church. Kažu da postoji i Grčka pravoslavna crkva i da se naši u njoj okupljaju.

Indijska boba

U sred skautskom kampa Kajaba nalazi se veliko drvo na kome su skauti izgradili celu kuću. Domaćini su mi rekli da je to indijska boba, drvo koje ima posebno značenje u plemenu Kukuja, nešto kao hrastovi koji su bili zapis u našim krajevima. U senci ovih ogromnih stabala (koja, inače, imaju vrlo plitak koren pa su sklona padanju), održavali su se plemenski skupovi na kojima su se donosile najznačajnije odluke. Tu su se okupljale sve starešine sela (muškarci i starije žene koje više ne radjaju) da se mole bogovima za kišu u sušnim periodima. Tada bi prineli žrtvu bogovima - ispekli bi kokošku ili ovcu a dim koji se probija kroz krošnju upozoravao bi bogove. Žrtvu bi ostavili preko noći, verujući ujutro kad je ne bi našli da su je bogovi uzeli (prirodno, grabljivice bi obavile taj posao pod okriljem mraka). Začudo, kiša bi obično došla i to je potpiralo verovanje da su bogovi milostivi kad im se prinese žrtva.

U senci indijske bobe donošene su važne odluke za selo. Reče mi moj domaćin da je dobar primer kada se dešavalo da devojka zatrudni a momak ne želi da prizna da je otac i da se ženi njome. U tom slučaju razgovor i ubedjivanje obično su bili dugotrajni. Ako ništa nije davalo rezultate, devojka bi raskoračila, štap bobe se se postavio na zemlju izmedju njenih nogu i momak je trebalo da se provuče tuda. Ako bi zastao, značilo bi da je kriv i da je on otac deteta.

Jedna od aktivnosti koju će domaćini nuditi učesnicima akcije u julu je pošumljavanje, u okolini naselja Tumutumu. Ovo me je iznenadilo - šta ima da pošumljavaju kad je ionako dovoljno rastinja. Onda sam shvatio da postoji projekat da se sade izvorne vrste drveća, kojima preti izumiranje i koje treba da vrate izgled i atmosferu koja je krasila ovu zemlju milenijumima. Tako će se umesto eukaliptusa ili borova saditi kroton i mou. Projekat će voditi Džulijus, koji inače radi u prirodnom rezervatu na planini Kenija, a sa skautima odavno saradjuje na pošumljavanju izvornim vrstama drveća.

Plemena

Središnji deo Kenije nastanjuju kukuje, i oni sa kojima sam radio pripadnici su ovog plemena. Kukuje su farmeri, i svuda oko planine Kenija nalaze se njihove plantaže.

Kažu da je bog Ngai doveo njihovog pretka Gikuju u ovu oblast i rekao mu da tu zasnuje dom. Dao mu je ženu Mumbi i njih dvoje imali su devet kćerki po kojima se zovu klanovi kukuja: Ačera, Agačiku, Airimu, Ambui, Angare, Anjiru, Angui, Aitaga i Aiterandu. Kažu da je postojala i deseta kćerka ali to se smatra lošom srećom - kad kukuje broje ne postoji broj deset već "puna devetka".

Kukuje su poznate po dobroj muzici u kojoj smo uživali sve vreme puta.

Kukuje su se prozapadile - odustale od mnogih svojih tradicionalnih običaja, bogova, odeće… Recimo, većina ih ima britanska/zapadnjačka imena. Stoga mi je bilo drago da saradjujem sa svojim starim prijatelje Gatogom i novim Majakulom, koji nose tadicionalna imena.

U stvari, svi sem Masaija su se na neki način predali. Stoga su Masai, nomadi koji ne priznaju granice i smatraju čuvanje stoke vrhunskim smislom života, najtražaniji turistički proizvod Kenije posle sarafija. Čini mi se da ostala plemena skriveno zavide Masaima zbog njihove istrajnosti da se drže svoje tradicije.

Mt. Kenya

Planina Kenija je jedan od najupečatljivijih vrhova Afrike. U Keniji je smatraju domom bogova. Upravo zbog tog božanskog značenja koje ima, kao što se muslimani okreću ka Meki prilikom svojih molitvi, kukuje su se uvek okretali ka planini Kenija.

Kenija je druga najviša planina u Africi. Vulkanskog je porekla - u stvari je ugašeni vulkan koji leži na ekvatoru. Dva najviša vrha Batain i Nelion vide se po lepom danu na desetine kilometara daleko, dok je treći vrh Lenana lakši za penjanje i stoga je omiljen medju penjačima. Nažalost, u kišnom periodu nisam ni mogao da očekujem da vidim vrhove jer Kenija, kao i svaka druga istaknuta planina, privlači oblake i uvek je sakrivena. Otuda i ova slika na kojoj se Kenija ne vidi od oblaka. Moja želja da napravim lep snimak ostaje neispunjena do leta, nadam se.

Zaštićena je - pretvorena je u nacionalni park. Mnogobrojne divlje životinje i ceo krajolik zaštićeni su i u parku važe stroga pravila. Za uspon na vrh treba odvojiti 3 do 5 dana, i imati dovoljno kondicije. Izgleda da me neće videti taj vrh.

Moj domaćin Piter prvi put je bio na planini u svojoj osmoj godini. Utvrdjenim penjačkim stazama popeo se prvi put u svojoj 14-toj, i do sada je to ponovio ukupno 327 puta, od čega 16 puta kao turistički vodič. Šest puta peo se na sam 5.199 metara visok vrh.

Ekvator

Ekvator preseca Keniju, skoro po sredini. Prirodno, to se koristi kao važan element turističke ponude, tako da ćemo i mi na leto voditi učesnike akcije do Nanjukija. Tamo je postavljena oznaka na mestu gde ekvator preseca magistralu. Kako mnogi ovde zastaju, naokolo su prodavnice suvenira i, uopšte, mnogo toga što treba da privuče turiste (restorani, hoteli…).

Domaćini će vas upozoriti na dve zanimljive pojave. Kažu da ako postavite jaje tačno na ekvator, ono stoji na svojoj "oštrijoj" strani, što se ne dešava ako se jaje pomeri imalo na sever ili na jug. Takodje, kažu da ako pustite vodu u WC-u na severnoj polulopti ona ide suprotno od kazaljke na satu, dok na južnoj polulopti ide u smeru kazaljke. Proverite.