Jauci kusog psa

 „Iako je kus ovaj pas ne grize.

 Tiho cvileći niti mesečine

 sedi na steni

 i gleda niz sjajnu dlaku mora.“ (L.K.)

  Maj ’75 bio je mirniji, mirišljaviji, topliji, ali i strastveniji, uzbudljiviji, maštovitiji...ili mi se čini.Tada je i naša krv bila vrelija, protočnija, udarala na svaki pogled, pokret, reč...od malog nožnog prsta do najvišeg čuperka na glavi pokušavala da izbije napolje, da se dokaže i pokaže među mnoštvom sličnih zaludnika. Skoro da i nije bio potreban povod da se nešto neobično učini o čemu će se ispredati priče, naslađivati...čime će počinilac biti okarakterisan kao hipik, drogeraš, seoska luda, a nikome neće pasti na um hemijsko-biloške-psihičke rekacije u mladom biću, potreba da sa nekim podeli sebe i ono u sebi, želja za približavanjem, za izjednačavanje sa drugima....To su bili naši jauci

-         Litru šljive .

Konobarica  bez reči uprla razrogračeni pogled kao da me vidi prvi put.

-         I dve čaše.

   U tom trenu ulazi L.K. Prve čašice na eks, sipamo druge, treće...i sve prisutne glave bile su okrenute ka našem stolu.

- Momci, je l’ se neko ženi, da nekog nije šutnula cura...ne postaje se s’ litrom rakije muško...de, recite šta vas muči.

- Ništa nas ne muči, slavimo.L.K. je objavio knjigu.

- A, kakvu, leba ti?!

- „Jauci kusog psa.“

   Urnebesan smeh, jedino nas dvojica ne razumemo, zašto se smeju tako značajnoj i ozbiljnoj stvari, ne objavljuje se knjiga svaki dan, posebno u selu gde se na knjigu, sem u školi, malo mislilo. Ljudi su bili posvećeni njivi, radnom mestu, podizanju domaćinstva. Nisu nikad ni bili blizu nekome ko je napisao knjigu. Znali smo to po našim roditeljima. Koliko smo naslova pročitali, ispisali svesaka, a oni su mislili da je sve za školu i kako imaju vrednu i pametnu decu. Za sređivanje pisanija pisaća mašina je pozajmljivana iz mesne kancelarije, preko vikenda, i u ponedeljak u 6,00 morala je biti na šefovom stolu. O napisanom i pročitanom raspravljali smo, uz  „Karlovački“ ispod miške, u dugim šetnjama seoskim šorovima. „Nešto nije u redu sa njima“, „Jedini lek je, Bože me oprosti, manastir.„ Dok su seljani postavljali dijagnoze i tražili leka, mi smo krstarili našim malim svetovima, sudarali se, izvinjavali, ratovali rečima, mirli Bajronom, Puškinom, Poom, Miljkovićem, Popom, Sarajlićem....To su bili naši jauci.

 Boca šljive je skoro svaladana, ni mi nismo bili daleko, a tek smo započeli raspravu sa kafanskim provokatorima.

-         Ima li nas u toj knjizi?

-         Ima.

„Ko je igrao vlacre sa mojom kokoškom?

  Gde su noći u žuboru i jutra u pesmi?

 Ko je odneo sepet žita ispred moga kokošinjca?“

-         Jeb’la vas ta knjiga. Čuj, ja igrao valcer s’ njegovom kokoškom!?

Ko da ja nemam svojih kokošaka i svog žita.

Drugačije ćemo mi sutra razgovarati. 

    Dvojicu deventaestogodišnjaka nisu doticale pretnje, živeli smo u budućnosti daleko od svih, da nam nešto ne pobegne, sutra je bilo veoma blizu, mi smo bili u nakosutra, u letećem vozu bez stanica, nismo imali vremena za zadržavanje i polemike sa onima koji ni ne razmišljaju da kupe kartu, a kamoli da plutaju bestežinskim prostranstvima i osete leptire u stomacima. Trošili smo se unapred, ali u isto vreme obnavljali onim što smo viđali na putovanjima. Pokušavali smo to da prenesemo na bojažljive, miris vode sa Jupitera, pesmu vatrenih sirena iz središta Zemlje, da prepoznaju otkucaje sopstvenog bila i sopstvene oči u svakoj živoj slici. Moramo napisati „vodič kroz dušu“, „iskrenu reč„ , „zapamitet sebe“, „nadu na vrhu zraka„ ...To su bili naši jauci.

 Litra šljive potkrepila je našu sadašnjost, osnažila budućnost, ulepšala prošlost. Uspostavila je neraskidivu nit između reči i pojava, lepog i ružnog, stvarnog i imaginarnog (uostalom sve je za nas bila stvarnost)...Naišle su godine nade, a onda i beznađa u kojima smo se pritajili, pomalo pogubili, skoro presahli, ali su nas bockali jauci, nisu dozvoljavali da zaspemo, da se predamo pred ljudskim slabostima, izvitoperenošću, slepilom  i nepovratnim padovima.

-         Momci, gde su vam knjige?!

-         A, gde su tvoje kokoške?

  Sa novim milenijumom došle su i četiri nove knjige L.K. , poslednja je iz štampe izašla ovih majskih dana sa provokativnim naslovom  „Lazare, izađi napolje„. Umesto litre šljive, umereno smo je zalili crnim vinom i podsetili se opisanog trenutka. Očekujemo provokatore, ali uglavnom tapšu po ramenima, širokog osmeha klimaju glavom, kao da su je oni napisali. Neće moći tako...To su naši jauci.