Kijev - Kratke crte iz jedne posete

Klima, zima

Kijev sam posetio u drugoj polovini novembra. Zima 2007. godine nije bila baš mnogo hladna, ali je zasigurno bila hladnija nego prethodne. Prvih par dana bilo je sunčano, pa samim tim i hladnije vreme. Snega je bilo, ali je na svim ulicama bio očiščen. Bilo je negde oko nule, ali mi se činilo da je mnogo hladnije. Nekako, sve mi se činilo da se dobro osećam, ali svaki iole duži boravak napolju uvlačio je studen u kosti. Čudno. Koliko god je u arapskom svetu lakše podneti velike temperature zbog suvog vazduha, ovde mi se zima činila još hladnijom. Kada je krenula laka i pomalo dosadna kiša i kada se naoblačilo, postalo je prihvatljivije i toplije.

Svuda gde sam boravio u zatvorenim prostorima bilo je sasvim toplo. Očigledno ljudi tamo poznaju zimu i njene ćudi te su stoga izgradili kvalitetne sisteme grejanja. Pretpostavljam da oni rade na gas, jer je topla voda dolazila sasvim brzo, u bilo koje doba dana ili noći.

Sve velike raskrsnice u gradu imaju sistem podzemnih prolaza za pešake, da bi se saobraćaj gore što brže odvijao. U zimskim danima, svi ti prolazi su puni ljudi koji tu u toplini (mada ispod zemlje) ćaskaju sa prijateljima, zastanu da popiju još koje pivo pre odlaska kući ili, jednostavno čekaju nekoga u zaklonu.

Jedino loše sećanje na zimu vezano je za vrata. Naime, zbog potreba da se vrata dobro zatvore da ne bi propuštala (pobeže prase!), sva vrata imaju jake mehanizme koji ih brzo povlače ka zatvaranju. Nepažnjom jednog latvijskog skauta i mojim očekivanjem da će se vrata zatvoriti brzinom na koju sam navikao, vrata su mi priklještila prst i ostavila bolnu masnicu.

Gužva

Kijev zvanično ima 2,5 miliona stanovnika, ali domaćini kažu da u gradu stvarno živi skoro 5. Kako je infrastruktura uglavnom sovjetska, pa još i dvadesetag godina stara, gužva po gradu je izuzetna. Pogotovo u satima kada se odlazi ili vraća sa posla. Još su u delu grada gde smo boravili i radili gradili tri dodatne stanice metroa, što je dodatno usložnjavalo stvar.

Spas imaju oni koji barem delimično koriste metro. Tri linije prolaze kroz centar a zatim hitaju ka važnijim delovima grada. Metro je tamo brz i pozudan oblik prevoza. I jeftin - karta košta samo pola hrivne, što dodje oko 0,7 evra.

Ostatak javnog gradskog saobraćaja - autobusi i trolejbusi - bore se sa gužvom na površini. U tome im pomaže cela armija malih autobusa koji su, u stvari, spasonosno rešenje. Voze na stotine linija, ka svim delovima grada i predgradjima, i ima ih dovoljno. Imaju dvadesetak sedišta i zvanično mesta za još četrdesetak stojećih putnika, mada sumnjam da se može spakivati više od njih dvadesetak. Njihova usluga je tri puta skuplja od metroa. Prevoz naplaćuje vozač, a ponekad i kondukterka koja sedi napred i onako ofrlje gleda ko je ušao da mu uzme novac. Mi sa podužim beogradskim učeničkim i studentskim stažom u švercovanju lako bi se ovde snalazili.

Religija, crkva, popovi

Kao i u svim zemljama nekadašnjeg Istočnog bloka, religija se vratila na velika vrata padom komunizma. Nekako, čini mi se da je ovde više prisutna nego u nas. Valjda su duže bili primoravani da budu ateisti pa im sada više treba da se pokaju i vrate u normalu.

Crkva je očigledno jaka i poštovana. Barem u Kijevu, na sve strane se zlate kupole obnovljenih crkava ili se oko mnogih vide skele pune majstora.

Vidao sam dosta popova. Mladi izgledaju modernije, ali svi stari mi deluju nekako šablonski. Ima ih isposnika, koji su došli da se misionarski pomole u velikoj Lavri, a ima ih onih debelih, zadriglih koje bi ponovo zagolicali maštu nekadašnjih političkih komesara i probudili im sećanja na jahačke aktivnosti koje su nekada zajedno upražnjavali. Sa različitim ulogama.

Izgled

Ukrajinci su mi pokazali svu osobenost slovenskog naroda. Ono što smo nekada generalizovali kao "tipični rusi". Generalno, zdravi, rumeni, veseli, skloni čašici, zbrkanog ukusa. Pogotovo se to odnosi na muškarce, koji su mi uvek bili nekako smotani. Sa druge strane, ima devojaka i žena koje su pravo oličenje slovenske lepote. Prirodno, mnoge su utegnute, nose bundice i na svaki način žele da se nametnu u surovoj utakmici borbe za društvene pozicije koja trese ovu mladu samostalnu državu. Da ne pričam o džipovima i drugim statusnim simbolima kočopernih mladobogataša. U najvećem broju slučajeva, meni to izgleda prenaglašeno do nivoa tužnog. Daleko od njih, po radničkim stanovima, tradicionalnim kozačkim kafanama, preteklim žugulijima i volgama ili u klimavom gradskom saobračaju klacka stara generacija koja i dalje lični na sve one prototipove sovjetskih modela iz Maljčika.

Ukrajinci su, medjutim, otvoreni, veseli, raspoloženi, neposredni, jednostavni, obični ljudi. Imaju svoj specifičan duh, pevaju i igraju. Široke slovenske duše.

Javni prostor

Kijev jedini u bivšem SSSR-u (ili možda jedini medju glavnim gradovima) ima još uvek spomenik Lenjinu. Tu je, blizu centralnog trga, nekih 400 metara naniže glavnom gradskom ulicom. Lep spomenik, visok nekih 7 metara sa sve postoljem. On onako odlučan, krenuo u svetlu budućnost, spreman da istraje u borbi.

Glavne ulice su široke, ali kao i svuda na istoku nije lako voziti njima zbog groznog asfalta. Barem u centru grada ima dovoljno prostora; trotoari su veliki, puno je širokih trgova.

Na ključnim mestima, redovno na Trgu nezavisnosti i ispred Vlade ili Parlamenta, logoruju demonstranti. Žilava političlka borba u ovoj zemlji uglavnom se vodi izmedju onih koji su opredeljeni za evropsku i prozapadnu stranu i onih koji više naginju gradjenju dobrih veza sa Rusijom. Medjutim, puno je i onim manjih partija koje koriste svaku priliku da se ulogoruju na ključnim mestima u gradu i provode dane i noći objašnjavajući šta u ovoj zemlji ne valja i kako bi to oni zasigurno rešili.

Pošteno, u razgovorima sa ukrajincima politika nikada nije bila tema i pomalo se osećam prikraćenim za njihove priče o burnim dogadjajima u "narandžastoj revoluciji" i posle nje.

Prehrana

Ne mogu baš da kažem da se radi o hrani. Mnogo više se sve svodi na prehranu. Uopšte nije dovoljno ukusna, a da ne govorim o jelovniku i rasporedu kada se šta jede. Svaki obrok koji sam dobijao sadržao je neko kuvalo jelo. Tako smo i za doručak dobijali pilav sa nekim mesom.

Medjutim, odveli su nas jedno veče u jednu etno kuću, odmah izvan Kijeva. Zove se Hata Savki (www.savka-house.com.uk) gde smi imali priliku da probamo domaća spremljena jela i pića. Kako sam bio na dijeti, samo sam liznuo dve vrste rakije koju prave od žita a onda joj dodaju razne trave i korenje i vino koje je imalo jak ukus hamburga i nekog drugog voća, verovatno malina. Hrana je bila veoma ukusna, ali se opet svela na boršč, krompir sa mesom pečen u glinenoj posudi, njoke punjene mesom i bundevu sa medom i groždjicama. Neko bi se nasladio, a meni je to bila jedna veoma dobra večera.

Komunizam

Hteo - ne hteo, mnoge stvari me podsećaju na komuzam i sovjetski period. Ne samo spomenik Lenjinu i česte volge i žiguliji. Nekako mi je cela atmosfera još uvek prilično siva i pomalo turobna. Ili je samo vreme bilo takvo.

Zgrade u centru su lepe a ima puno monumentalnih. No, kao i kod nas, puno je stambenih blokova, sivih zgradurina u kojima žive stotine i hiljade ljudi kao u košnicama. A ono što je izmedju ima takodje onaj prepoznatljivi šmek uredjivanja koje je odredio partijski komesar a ne pejzažni arhitekta: ulazi, ogradice, žardinjere, klupe u parkovima...

Posebno mi je zapalo za oko obilje ljudi koji rade jednostavne poslove koje bi mogao da obavi jedan od njih ili par. U stvari, u Ukrajini još uvek je izgleda važnije da svi imaju poslao (ili barem što više) nego da se efikasno radi. U pposlediplomskom institutu u kome smo bili smešteni, u svako doba dana pa i noći tri tetkice su sedele kod recepcije, blejale i gledale televiziju. A za pet dana nijednom mi nije izbačeno djubre iz korpe u sobi.

Nekako, čini mi se da je Ukrajina malo odmakla od tog modela. Da su još uvek daleko i od Kine.

Cene

Nisam baš mnogo kupovao, ali mi se sve čini još uvek prilično prihvatljivo. Najviše mislim na prevoz i hranu u običnim restoranima. Medjutim, što bliže centru grada, što bliće glamuru, sve mnogostruko poskupljuje. U Institutu je čaj koštao 1,2 hrivne. OK, verovatno je dotirano na neki način. U kafančetu prekoputa u koji sam morao da odlazim jer se kafeterija zatvara u 4 popodne, čaj je bio 6 hrivni. A u centru, u "kafe hauzima", čaj je 15 do 20 hrivni. Doduše, amam, earl gray ili dardželing.

Album mojih fotografija iz Kijeva možete naći na adresi

http://s218.photobucket.com/albums/cc9/milutin_m/Kiev/