Monika i ja, vodvilj u tri čina, čemu?

          Ko pokuša da nadje neku pobudu u ovom pripovedanju biće sudski progonjen; ko pokuša da nadje neku pouku u njemu biće proteran; ko pokuša da nadje neku skrivenu nameru u njemu biće streljan. (Mark Tven: Doživljaji Haklberija Fina)

Bloggers  are - guess what? - Bloggers! Of course  they do things about issues that matter to them

Know a man by his blogs

Monika i ja smo u Tangeru, lepom gradu na marokanskoj strani Mediterana. Sedimo u kafeu s pogledom na more. Gledamo u špansku obalu, koja se ne vidi, ali se nama čini da se nazire na horizontu, jer Gibraltarski moreuz širok je ovde samo četrnaest kilometara. Lep je to osećaj, kada sedite na tlu Afrike i gledate Evropu.

Čin prvi:

Monika, zamišljeno: Ne znam zašto, ali padaju mi na pamet reči francuske spisateljice Margerite Diras (Duras), sa početka  jedne njene poznate knjige: «Vrlo je rano u mome životu postalo prekasno. S osamnaest godina već je bilo prekasno». (Très vite dans ma vie il a été trop tard. A dix-huit ans il était déjà trop tard...). Lepo rečeno, zar ne? Vladimire, pitam se da li sam i ja zakasnila u nekim stvarima...

Ja, uobraženo: Misliš - u odnosu na mene? Žališ što me nisi srela ranije?

Mo: Ma ne. Ne budi ličan. Mislim onako... Ovde se, pre svega, radi o delovanju, a ne o sretanju ljudi. Što se tiče susreta s tobom, postoje ljudi koje nije dobro prerano u životu  sresti. Moguće je da si ti jedan od njih. Naime, imam utisak da si kao nadobudan tinejdžer bio pomalo - dosadan. Hoću da kažem da mi se čini da si ti vidno dobio u kvalitetu sa sazrevanjem, mon chou. To treba da ti bude uteha, jer neki psiholozi tvrde da ima muškaraca koje taj proces sazrevanja, blago rečeno, zaobidje, ili ih samo okrzne... A moglo bi se shvatiti i ovako: ja sam te morala sresti, jer ti je bio potreban neko ko će te spasti od tebe samog. A nisam to ja izmislila, poznato je da mnogi smatraju da postoje osobe kojima treba prići i spasavati ih od njih samih.

Ja, kobojagi ljutito: Tell me about it! Svašta ti ispriča u jednom dahu. Najpre, da kažem da ja neću ni pokušati da zamislim kakva si ti bila kada si bila - devojčica, a nisam toliko pretenciozan pa da se pitam da li je tebe trebalo spasavati od tebe same. S druge strane, ja znam za ono - da život ponekad kažnjava one koji dodju prekasno. Dakle, niti valja nekog sresti prerano niti prekasno. Neka se sve dešava u svoje vreme. I mislim da se to u našem slučaju dogadja. A u vezi sa onim što je Dirasova rekla, hajde da  stvari stavimo, koliko-toliko, na pravo mesto: njena heroina je citirane reče izgovorila u posebnom kontekstu, kontekstu predzaljubljenosti, odnosno susreta s mladim, bogatim Kinezom koji će postati njen - ljubavnik. I onda će se cela knjiga vrteti oko toga. Sećaš li se one scene prvog vidjenja: "U limuzini je elegantan muškarac koji me gleda. Nije belac. Obučen je evropski, nosi odelo sajgonskih bankara od svetle svile. Gleda me. Već sam navikla da me gledaju... Elegantni je muškarac izišao iz limuzine, puši englesku cigaretu. Gleda devojku s muškim šeširom i zlatnim salonkama. Polako joj prilazi. Vidi se da je uplašen".... A ja, draga moja Mo, nisam bogati Kinez koji zavodi uobraženu belkinju. Pored toga, ja ne pušim engleske cigarete. I ne volim (naročito to ne volim) da nosim bele čarape kao što je činio taj Kinez...

Mo, sa blaženim osmehom na licu: Ti, ipak, jesi moj Kinez.

Ja, kobojagi nadureno: Nisam Kinez. Ali, ako treba, mogao bih da budem, he, he, he.  Samo, znaš šta meni pada na pamet? Stih pesnika Momčila Nastasijevića: "Love, a ulovljeni". Kada sam tebe sreo, u naivnosti svojoj, verovao sam da je meni ono prvo (lovljenje) bila jaka strana. Znaš ono iskonsko u muškarcu - da je lovac, kao i to da što je veći rizik koji pritom preuzima to je uzbudjenje veće! Oh, kako sam bio presrećan, u tim trenucima, zbog osećanja izuzetnog ulova.A kako vreme prolazi, shvatam da možda i nije bilo baš tako... Možda si i ti, ma chérie, sa svoje strane, bila dobar lovac!

Mo, smireno, i dalje sa blaženim osmehom na licu: Ja o tome ne razmišljam na taj način. U našem odnosu niko ne lovi, niti je iko ulovljen.Živimo naše živote,Vladimire. Ne sanjari previše. Čovek samo treba da se trudi da živi sve vreme decentno. I da ima dobro društvo. Na primer - mene! As simple as that.

Mo: Oui, mon petit Chinois!

Ja:  Dobro, dobro. Ali, ako već moram biti Kinez, imaj na umu da nisam tamo neko - Kinekče. Nisam, dakle, ton petit Chinois. Ako ne zbog drugog, ono  zbog moje evidentne fizičke velikosti...

Mo: Skromnost ti nije jaka strana, mon Chinois.

--------------------------------------------------------------------------

Čin drugi:

Nakon razgledanja grada, Monika i ja vraćamo se u hotel. Silazimo na ručak. Oko nas ima mnogo Francuza. Iz hola se čuje francuska muzika (Grégoire : Moi plus toi).

Ja: Moram ti reći da se u poslednje vreme povremeno srećem sa jednim izuzetno zanimljivim čovekom. Radi kao profesor-naučnik, ali je u nevezanim razgovorima veoma interesantan sagovornik. Nije da preterujem, ali tip deluje vanserijski. Brzomisleći je, veoma pronicljiv. A što je najvažnije, enciklopedijski je sveznajuć, da je divota slušati ga kad priča. Nema teme pod kapom nebeskom koja mu je strana, o kojoj se s njim ne može diskutovati. Ja preferiram da ga slušam, pa ga često pozitivno provociram, i navlačim da govori o onome što mene posebno interesuje. A ti znaš mene, čim vidim nekog  ko je pametniji, ili bar primetno učeniji od mene, ne stidim se da učim od njega, shodno onoj američkoj izreci:‘When you meet people much smarter than you are, never feel ashamed to pick their brains'. Dodao bih i da prijatno izgleda; čak šta više - his appearance commands instant liking and respect.

Monika:  O la, la! Smanji malo tu tvoju priču u stilu 'whatta guy', jer to što ti ispriča liči na - panegirik! Opet, drago mi je da čujem tako nešto, jer odavno nisi govorio o nekome - sa takvim oduševljenjem.

Ja, pomalo zbunjeno: Ne preterujem. Uostalom, ja se ne divim tom čoveku, ja se divim njegovom znanju. Kada sam s njim razumem reči koje je Antoni Bardžes (Burgess) izgovorio za Umberta Eka: «No man should know that much». Samo, primetio sam da profesor ima jedan nedostatak - ne govori francuski.

Mo, kao iz topa: Veliki minus.

Ja, tešeći se: S jedne strane, žao mi je što on ne može osetiti značaj onih poznatih reči Viktora Igoa (Hugo) da svaki čovek ima svoju zemlju i - Francusku. A opet, on je prvenstveno naučnik, pa se rukovodio time, s pravom, da je engleski - jezik naučnika. Kasnije, pritisnut okolnostima, naučio je španski. I tu je stao.

Mo, ćuti neko vreme, a onda dodaje, s neopisivo lepim smeškom na licu: Ma dobro, n'exagérons pas, chéri. Naučiće on i francuski jednog dana. Nego, nešto mi pada na pamet: kada bih ga ja upoznala, svakako bih otkrila još neki nedostatak kod njega...

Ja, kobojagi zaprepašćeno: Neeee! Sećam se, dok sam bio student, da su neke studentkinje baš to radile, trudile se svojski da bliže upoznaju neke profesore, kako bi im otkrile slabe strane... I u većini slučajeva uspevale su u tome. Uostalom, mnoge knjige su napisane i filmovi snimani na temu sredovečnih profesora i ambicioznih studentkinja koje otkrivaju njihove slabe strane. Daleko bilo od nas.

Mo: Ne budi maliciozan, pa i smešan. Valjda sam ja prevazišla tu fazu...

Ja: Ma jesi, samo... Narod kaže da se nikad ne zna.

Mo: Dobro, dobro. Ti znaš da ja nisam na to mislila. A kako se zove taj profesor?

Ja: Trešnjić. Profesor Trešnjić.

Mo: Čudno prezime. A, kako ja baš ovih dana čitam jednu knjigu o hinduizmu, kaži mi da li znaš  kako on stoji sa istočnjačkim religijama? Koliko, recimo, poznaje - tantrizam?

Ja: E baš si našla šta da pitaš. Nismo nikada razgovarali konkretno o toj temi, ali znam da se s njim može mnogo diskutovati o religijama. Primetio sam da ima dosta jasna mišljenja o - Bibliji, što mene lično jako zanima.

Mo: Sećam se da mi je jedan moj profesor govorio: kada hoćete proveriti nekoga da li i koliko dobro poznaje Bibliju, pitajte ga direktno o Apostolu Pavlu, koji je, kao što se zna, bio ideolog hrišćanstva, a neki čak kažu da je on - izmislio hrišćanstvo. Padaju mi na pamet one Pavlove reči: 'The spirit is willing but the flesh is weak'...,  i mnoge druge.

Ja: Za sada mi se svidelo ono što sam čuo od njega o Bibliji, uopšteno govoreći. Slušao sam ga kako govori: «Ja sam Bibliju uvek doživljavao kao monumentalno književno delo, a ne kao religiozni priručnik. Knjiga koji je izvršila toliki uticaj na književnost i umetnost Zapada mora da ima književne vrednosti. Biblijskih metafora ima skoro svugde...Biblija se studira na početku studija književnosti, jer je ona temelj za manje-više sve što je kasnije napisano... Najpre, ona je pisana u periodu od nekoliko stotina godina (koliko se sada zna). Jezik u Bibliji je, medjutim, totalno drugačiji hieratički, herojski, ili hijeroglifski. Dekorativan pre nego eksplikativan. Porediti jezik Biblije sa jezikom savremene književnosti (čak i Antičke Grčke) je kao porediti krasnopis arapskih tekstova sa Microsoft Office-om. Ali imaginativna snaga Biblije živi sa nama i oko nas u manje-više svemu napisanom. Ti razni prevodi Biblije su priča za sebe... I tako može dugo da govori, a ja uvek volim priče o Bibliji, pošto je i sam  smatram "velikim pesničkim delom".  

Mo: Nas dvoje često o tome pričamo i slažemo se sa onima koji tvrde da Biblija priča o Bogu, da ga ona ne objašnjava. Čini mi se da je onome ko to shvati, pola posla obavljeno. Naravno, u tom prilazu ima onog: ne treba uvek tražiti da se sve razume, što mnogima nije prihvatljivo. Nego da se vratim na tvog  profesora Višnjića i pitam kako on gleda na estonsku književnost?

Ja, podigavši glas, ali ne previše ljutito: Ne zezaj, Mo. Prvo, on nije Višnjić, nego Trešnjić. Višnja je manje plemenito voće od trešnje. A do estonske književnosti još nismo stigli. Kako se samo seti Estonije?

Mo: Dobro, ne ljuti se, znam da je kod njegovog prezimena u pitanju neko koštunjavo voće. A što se tiče Estonije, setila sam se izjave jednog američkog političara: «Estonia, that lovely postage-stamp-size member of our coalition in Irak». Uvek volim kada Ameri za neku zemlju  kažu da je «lovely», a onda je maksimalno ponize zato što je - mala. Drugo, ti tvrdiš da tvoj profesor zalazi u najneobičnije kutke svetske kulturne povesti, pa me ne bi začudilo da prati i kulturna zbivanja u - Estoniji.

Ja: OK, obavestiću te kada Estonija dodje na red. Idem ja dalje s mojom pričom. Naravno, postoje situacije u kojima je profesora teško pratiti; tako je, recimo, pre nekoliko dana govorio o procesu sinhronizacije rada nogu stonoge u pokretu, ili tako nešto.... I was taken completely off guard by it, jer moja mašta ne ide tako daleko; uostalom, ja sam svestan da ne ličim na naučnika, by any stretch of imagination. A učini mi se ponekad da on ima čudan način da sagovornika natera da se oseti nekako sitnim i razgolićenim, kao «homo nudis». Medjutim, mnoge druge stvari o kojima voli da priča su mi bliske... A kada oseti da malo smara svojim učenim objašnjenjima, ma koliko ona bila ispravna, ume da kaže nama koji ga slušamo: "Varate se ako mislite da ja volim da se pravim važan, da budem pametniji od drugih. Ne. Hteo bih da i drugi oko mene znaju ono što ja znam».

Mo: Malo prepotentno, ali - ispravno.

Ja: Duh edukatora je jak u njemu. A kada je pritisnut valjanim argumentima, i u slučaju kada se ja malo slobodnije pošalim s njim, njegova sujeta biva povredjena, pa izgubi strpljenje i podigne glas: «Give me break, Wladimir»!  Opet, da ne grešim dušu, on nije zlopamtilo, sledeći put se ponaša kao da je sve zaboravio, pa počne hvaliti neke moje stavove, da ja postajem sumnjičiv, jer ne mogu da dokučim da li govori ozbiljno, ili se zeza. Tako ume da kaže: «Naš Vladimir je spontano takav - ima ono što Englezi zovu ‘effortless superiority' nad stvarnošću". Time učini da se osmehnem s nevericom za to što bi moglo biti, od nekog drugog, prijatan kompliment.... Pored toga, da ne bi ostavljao utisak previše ozbiljnog čoveka, on ima svojih detinjarija i mangupluka, zbog kojih ume biti prijatan u društvu. Dakle, biva istovremeno i jak i slab. A onda, iznenada, uvuče se u svoju školjku, pokazujući mi svoju out-of-toucness.

Mo: Veliki profesori umeju biti i obični do zaprepašćenja, i to onda kada to najmanje od njih očekujemo.

Ja: Naravno, ima situacija kada se ja začudim ne samo nekim njegovim stavovima, već i njegovoj začudjenosti i nerazumevanju, a opet, nešto me tera da se pred njim postidjujem, da se osetim kao djače pred strogim, ali pravičnim učiteljem, djače spremno da primi grdnje. A opet, zasmeta mi kada on na sebe preuzme pigmalionsku ulogu, pa indiskretno ustvrdi kako nastoji, i kada mi upućuje prekore, «samo da mi pomogne da se potpunije iskažem».

Mo: Tipično profesorski...

Ja: A kada smo već pominjali Bibliju, pada mi ovo na pamet. Pošto je profesor Trešnjić  stalno sumnjičiv (valjda je duh svih onih naklonjenih naučnim istraživanjima po difoltu sumnjičiv), često potencirajući igrice u stilu «Ko je izmislio koga», čak i u odnosu na mene i tebe, draga Mo, nameravam da ga podsetim na značaj poznatih Hristovih reči upućenih Apostolu Tomi: «Pošto me vidje vjerovao si - blago onima koji ne vidješe i vjerovaše» (Jevandjelje po Jovanu, 20:29). To je više od religije.

Mo: Kažem ti da treba da me upoznaš s njim i dozvoliš mi da ja otkrijem neke njegove skrivene nedostatke. Ameri kažu: He is a remarkable man, but a man all the same, with human frailties.

Ja: Rekao sam ti već da nema potrebe da ti ulaziš u njegove skrivenosti, ko zna šta bi se tamo moglo sve otkriti. Šalu po strani, on dovoljno zbunjuje sagovornike i sa onim što dobrovoljno otkriva. A otkriva mnogo, jer je stvarno učen čovek, rekao sam ti da sam prema takvima popustljiv.

Mo: Dobra je ova francuska muzika koju slušamo (Francis Cabrel - Je t'aimais, je t'aime, je t'aimerai).

Ja, ponovo: I još nešto. Ponekad, profesor ne uspeva da sakrije svoj ironičan intelektualni odnos prema običnim, svakidašnjim stvarima. I ne libi se da upotrebi, čim mu se nešto ne svidja, izraz iz američkog slenga: «Total Bullshit».  To čini i kod ozbiljnih stvari (jednom sam ga čuo da je tako reagovao onda kada je neko pomenuo esej «o malim narodima» jedne naše značajne književnice), ali i kada neko, na primer, govori o onim američkim knjigama u stilu «kako se osećati dobro», odnosno «kako postati srećan». Te knjige su veoma popularne kod naroda, prodaju se kao alva, jer mnogi smatraju da im one pomažu da bolje shvate život, pa s radošću dočekuju takve knjige, za koje se obično kaže da su "fenomenal stuff, pleasant reading" i slično, pa ih ne treba bagatelisati. Stoga bih voleo da što manje čujem to njegovo "That is total & complete bullshitt"!. Da dodam ovde još i to da ja, koji volim da povremeno zavirujem u starog, dobrog Frojda, znam da on, s pravom, kaže da nema nikakvog zakona na osnovu koga bi čoveku unapred bila namenjena sreća. Stoga ne smemo prekoravati (bullshit  jeste prekoravanje) one koji i u knjigama traže ideje kako da se postave na putu koji vodi, koliko-toliko, ka sreći.

Mo: Kad pominješ Frojda setih se Oldusa Hakslija, koga sam, takodje, čitala na tvoju sugestiju. Na jednom mestu, u «Ostrvu», Haksli pominje da postoji jedno pitanje kome se Frojd stalno vraćao: seksualnost kod dece. Tako Haksli objašnjava  da ono s čime smo rodjeni, ono što doživljavamo kroz čitavo detinjstvo, sve je to seksualnost koja nije usredtočena na genitalije; to je seksualnost raspršena po čitavom organizmu. To je raj koji smo nasledili; ali kad odrastemo, gubimo taj raj! Stoga neki Hindusi (pripadnici hinduizma) oranizovano pokušavaju da taj raj ponovo steknu pomoću maithune (seksualnog ujedinjenja). Što više čitam o tantrizmu, to mi biva manje jasan. Izgleda da moram pažljivije čitati o tantričkom gledanju na svet.

Ja: U pravu si. Ipak, vreme nije baš pokazalo da je bio ispravan taj Frojdov pristup dečjoj seksualnosti. Meni nije delovalo ubedljivo ono što je on govorio, kada je bio već star čovek, da je imao samo dve godine kada je video svoju majku golu i to ga je bilo seksualno uzbudilo... Da, ja sam na strani onih koji veruju da je Frojd umnogome zastareo, što ne znači da njegove postavke nisu bile od značaja u njegovo vreme, ali i za kasnija istraživanja. A što se tiče ovog tvog interesovanja za tantričko gledanje na svet, tu sam telom i dušom da ti pomognem, jer to se ne može bez dobrog partnera, he, he, he... O, da, još sam se nečega setio: Ne prilazi tantrizmu ozbiljno, to može biti opasno. Jer, kao što mudri ljudi kažu  da «dilema o postojanju odnosno nepostojanju Boga može čoveka zaluditi,  da takvu besposlicu sebi ne treba dozvoliti», ja kažem za tantrizam: «Dilema o ispravnosti/neispravnosti tantričkog pristupa životu (pogotovu kod nas, na Zapadu) može čoveka zaludeti», pa je bolje tim stvarima ne prilaziti preozbiljno...

Mo: Imam to u vidu. Nego, Vladimire, nakon te tvoje duge priče o profesoru Trešnjiću, meni se čini da se ti malo previše uživljavaš u Stanislava Vinavera, o kome si nedavno pisao na blogu?

Ja: Da, veoma volim Vinaverovu parodijsku Pantologiju...

----------------------------------------

Čin treći:

Zamoreni popodnevnom šetnjom, Monika i ja idemo da se osvežimo, te svraćamo u kafe «Rif», blizu famozne Herkulove pećine, koja jednim krakom izbija direktno na more. Sedamo, u uglu pored prozora, koji nudi pogled u beskrajno plavetnilo. Mrmljam sebi u bradu: Plavo, volim te plavo! Nedaleko od nas već sede neki fini, sredovečni gospodin i mlada, lepa devojka. Pričaju poluglasno, smeju se. Po crtama lica reklo bi se da on liči na Alžirca, u meri u kojoj bi se neki Italijan mogao prepoznati medju Balkancima. Naime, ne bi se reklo da se mnogo razlikuje od ovdašnjih, ali opet ako se bolje pogleda vidi se da nije Marokanac, ni Tunižanin, jer svako ovde u Magrebu ima svoju fizionomiju. Odjednom, čujemo gospodina kako svojoj partnerki nešto priča o - Dostojevskom, te  u jednom trenutku kaže: «...Dostojevski je pisao petparačke romane... ». Devojka mu se malo približi, nasmeši mu se, i saopšti mu, kao u poverenju: «I ja tako mislim. Romane Dostojevskog čitala sam sa zanosom do sedamnaeste godine, a posle sve manje i manje...».

Monika napravi zaprepašćeno lice, pa okrenuvši se prema meni, prošaputa : Pa ovo je strašno! Kako neko može reći da je Dostojevski pisao petparačke romane?

Ja, pokušavajući da  je smirim, a i da ujedno budem duhovit: Nije dobro prisluškivati šta pričaju drugi gosti, naročito u jednom arapskom bistrou. S druge strane, ne znamo šta je gospodina nateralo da pomene petparačke romane, u kom kontekstu. Kontekst je važan. Uostalom, ima onih koji veruju da izmedju petparačkog i uzvišenog postoji samo jedna tanka linija...

Mo: Budi ozbiljan, Vladimire. Bilo koji da je kontekst, za mene je suludo da neko izjavi da su romani F. M. Dostojevskog - petparački. Tačno je da «svačega ima» kod Dostojevskog, ali nije dobro generalno ustvrditi kako je ono što je on pisao - petparačko. Zapravo, okarakterisati romane Dostojevskog samo kao petparačke prevazilazi okvir dobrog književnog ukusa.

Ja, i dalje pokušavam  da smirim Monikinu vidnu ljutinu: Ne primaj srcu sve što čuješ. Da te podsetim, Danilo Kiš, govoreći o životu jedne starije Folksdojčerke na našim prostorima, u «Bašti, pepelu», je rekao, parafraziram, da je u pitanju čitav jedan genijalni i petparački roman, poslednje zaglavlje izlizane knjige, pune sjaja, svetkovina i poraza. Dakle, Kiš je pravio paralelu izmedju genijalnog i petparačkog, odnosno ukazao na mogućnost istovremenosti genijalnog i petparačkog, što se ne može shvatiti kao nekakvo omalovažavanje, jer jeste tačno da ponekad tamo gde ima genijalnosti ima i petparačkog....

Mo: Ma u redu, ti si u pravu.  Samo opet... Pada mi na pamet da nije dobro smetnuti s uma da je veliki Niče (Nietzsche), voleli ga mi ili ne, rekao da je M. Dostojevski jedini mislilac od koga je nešto naučio. Bilo bi loše uprošćavati stvar do te mere pa reći da je veliku misaonost Niče nalazio u - petparačkim romanima Dostojevskog, pošto on nije lično poznavao Dostojevskog, već samo njegove romane.  Tu nešto nije u redu.

Ja: Pravimo se da nismo čuli ono što smo čuli. Ostavimo Dostojevskog, Ničea i druge... Popili smo čaj od mente, idimo odavde.

Ja, izlazeći, pričam Moniki, kako bih je ubedio da je razumem: Meša Selimović, negde pri kraju života, na stereotipno novinarsko pitanje od kojih  pisaca je najviše učio i naučio odgovorio je: «Dostojevski me 'otrovao' još u petnaestoj godini. On za mene i danas ostaje najveći svjetski pisac svih vremena. Od njega sam učio psihologiju, a od Njegoša jezik».

Ja, razdragan što Monika ponovo ima blaženi osmeh na licu: U pravu su. Vamos, querida!

Monika ide, pevušeći:

Si me miras y te miro, / los dos bajamos los ojos, / y no nos decimos nada, / y  nos lo decimos todo (Ako me gledaš i ja tebe gledam, oboje obaramo oči, ništa ne govorimo a sve kažemo jedno drugom).