Turizam ili Budizam..?

Monah

Dakle, slecem na Sri Lanku. Kisa, tmurno, ali palme svuda gde se pogled prostire. Na ljude sam se vec navikao, pun ih je avion, ali sta ce biti kada izadjem iz aviona, u sred dzungle, kao da Mogli ceka iza palminog drveta zajedno sa Bagirom. Ipak ih nema, samo ljudi, ali niski, mali, crni nasmejani ljudi, svuda negde zure. Ovaj aerodrom je isto toliko prometan kao Frankfurtski, pa to i ne cudi. OK, imam 3 sata pauze do sledeceg leta, taman za malo setnje medju sarenim zidovima i sarenim ljudima, dok se ne cekiram ,a onda iscekivanje poslednjeg leta ka destinaciji. Kako li ce biti, sta li ce mi ovog puta sluziti za jelo, sa kim cu sedeti, a sta videti podamnom. Ulazim u avion, smestam se na desnu stranu, pored krila, kao sto sam i zeleo, i nikog pored mene - milina, mogu se ispruziti, jer ipak - nekako sam glomazan ja za ovaj avion, cak mi je i JAT (Bog da mu dusu prosti) bio udobniji, a mozda je to samo zbog cinjenice da sam JATom leteo tricavih sat i po, a ova druga dva leta skoro pa dan i po!

Ima jedna novina ovde, na monitoru imaju kanali sa kamerama, jedna na kljunu aviona a jedna kod tockova, sve vreme snimaju uzivo i prenose. Poletanje, let, ma sve - sjajno! Eh, da je u prethodnom avionu postojala ta kamera, jer shvatam da ovde nista necu zanimljivo videti, jer cu preletati samo Indijski okean, iako to zvuci fascinantno, ipak nema sta da se gleda kao na ranijem letu. Skoro pa cemo poleteti. Dva sedista pored mene neka zena zamotana u narandzaste marame cita knjigu na indijskom, cita je sa desna na levo, i moli se. Hm, zanimljivo, ali i pomalo strasno, jer ipak se svasta dogadjalo po avionima. Shvatam da je budista, a nekako iz malog mozga vadim informaciju da je to najmirnija religija sveta. Sada sam smireniji, ali neko me hvata za rame i pita ljubazno na engleskom da se malo pomerim, jer sam nogama zauzeo i sediste pored mene. Uljudnno se pomeram, podizem pogled, i... Braon sandale, narandzaste marame od poda do vrata, naocare, i celava glava - budisticki monah seda pored mene!!! Nikada ranije nisam uzivo video tako nesto, takav mir, harizmu, i mio pogled - on zivi svoj zivot, nije fasciniram sa mnom koliko ja njim. Krisom ga slikam, ne verujuci ko sedi pored mene, kao da je upravo sisao sa Tibeta!

Polecemo dok ja sve vreme gledam kamere, jednu pa drugu, pa kroz prozor, kao neki pas u autu koji se vozi do svog omiljenog odredista, pa ne zna gde da gleda pre, kroz koji prozor. Pprelecemo dzungle, cini mi se kao da mogu da vidim majmune po drvecima, a mozda su to neke druge zivotinje. Vise nista ne znam, muti mi se sve. Tonem u san, ipak je umor prevladao interesovanje.

Bude me za jelo, ovog puta salata je obicnija nego prosli obrok, a glavo jelo piletina, sa nekim ljutim sosom, i opet krompirici, ali sve je tako cudno i ukusno spremljeno. A, za desert komadici svezeg voca, skinuti sa svakog drveta sto postoji u tropskim krajevima. Pijem puno tecnosti, tako savetuju na monitoru, poslusao sam ih.

Pred sletanje se i dalje ne vidi kopno, samo smo na brzinu preleteli Indoneziju, veoma kratko. Stjuardesa mi daje neki papiric da popunim, nesto za malezijsku vizu. E, sada mi vec nije svejedno, ipak je to momenat ulaska u zemlju. Sta ako ovo, sta ako ono, a otkud ja tu, zasto, kako - sva moguca pitanja mi se vrzmaju po glavi. Primecujem da se monah smeje i ljubazno me pita da li mi treba olovka da popunim papiric. Odgovaram (uljudno i plasljivo, jer sveti je covek) da imam, ali je iznad nasih glava, sa sve pasosem, tako da cu sacekati sletanje da popunim. Nastavlja sa pitanjima; koliko sam bio na Sri Lanci, da li mi se dopada, da li ostajem u Maleziji, i gde? I sve mirno i tiho, malo jezivo, ali shvatam da tako prica sa svakim, i sa stjuardesom, i sa mnom, pretpostavljam sa svima. Eto, posle dvadesetak sati leta progovorio sam sa nekim ko nije stjuard ili osoblje aerodroma. Ne znam sta da mu kazem, lupam da idem kod prijatelja u posetu, da cu posle mozda do Tajlanda, ili dalje, na Filipine. Smeje se, kaze da je bas lepa zamisao. Nastavljamo razgovor, o Evropi, USA (on je tamo cesto), o Maleziji, Sri Lancaskom civilnom ratu. Govori mi da je sutra njihov najveci praznik, i da je to cilj njegovog putovanja u Maleziju, nesto kao nama Bozic. Pita me u koji grad idem, kazem Penang, on kaze da ce u narednih mesec dana sigurno otici i do tu, pa ce mi se javiti. Dobro je, znam jos nekoga u Maleziji, osim virtuelnih kontakata! Prijao mi je razgovor.