Frankfurtu, jebem li ti Majnu

Šetam sa sinom našim malim predgrađem, i umesto uobičajenih individualaca zagledanih u zamišljenu tačku ispred sebe dok ćutljivo i odlučno koračaju ka sigurnom cilju, danas, u razmaku od par minuta sa čuđenjem opažam dve gomile ljudi, prva od 12 muškaraca podeljenih u tri manje grupice sa presecima (njih nekolicina se prebacuje iz jednog u drugi razgovor), druga veća, okupljena i zagledana u nešto na trotoaru.  Prva grupa «naših», Bosanaca, Dalmatinaca, Srbijanaca (jedino crnogorski akcenat nedostaje) žustro i glasno komentariše jučerašnja fudbalska događanja.  Druga veća grupa znatiželjnih voajera nemo posmatra doktora koji, naizgled bezuspešno vrši reanimaciju starije žene koja se srušila na trotoar.  Uredne bele čarapice i bele patike, drap pantalone sa mokrom mrljom i roza bluzica: bila je spremna za laganu šetnju ovog, jednog od retko lepih i sunčanih dana na ovom podneblju.  Ali ovaj tekst, uprkos današnjim dešavanjima nije ni o fudbalu, ni o smrti iako mi je kroz glavu na tren proletela nedavno pročitana vest da je Srbija prva u Evropi po smrtnosti od infarkta na fudbalskim stadionima.  Koliko li je ljudski život vredniji od igre, to neki među nama ovih dana možda zaboravljaju, a možda i ne, ili ih slučajan splet okolnosti podseti, kao mene danas. 

Naime, ja bih sada o nečem lepšem, na primer, o tome koliko je Srbin lud.  Da, tako je otvorio posle jučerašnje katastrofalne utakmice svoj koncert Bora Čorba u jednom nemačkom gradu (nije Frankfurt).  Iako je odziv publike bio mali tako da sam mogla da biram da li ću stati u prvi, drugi ili treći red, i na kraju odabrala treći zbog hm, hm, svojih sad već ozbiljnijih godina, a i trema pred nastup u slučaju da se ne setim svih tekstova; iako nas je bilo toliko malo da smo na kraju koncerta maltene bili prisiljeni da popričamo sa gostima da ne bi sami tumarali salom, Bora je bio, pored toga što je legenda, odličan stihoklepac i roker svetskog ranga, iznad svega profesionalan -i svaka mu čast na ovome.  Pojavio se sa celokupnim bendom, sjajnim ozvučenjem, i koncertom od skoro 3 sata bez pauze.  I naravno oraspoložio ucveljenu-lošim-rezultatom mušku publiku vrckavim i obavezno bezobraznim šalama, i jednom polugorkom ali realnom, da će sledeće nedelje Jana napuniti salu koju on nije mogao.  Ređaju se jedna za drugom Gastarbajterska, Dva dinara druže, Nemoj da ideš mojom ulicom, Avionu slomiću ti krila, Amsterdam, Nemoj srećo, nemoj danas, Nojeva Barka, «najbolja moja pesma» (kako je Bora najavio) Pogledaj dom svoj Anđele, Ostani đubre do kraja (zbog čijih prvih akorda sam batalila popravljanje šminke) i izvanredna balada sa njegovog poslednjeg albuma Bože, koliko je volim.  Ume da prija jedna ovakva rock terapija uživo, ni ne oseti čovek koliko mu nedostaje dok mu zvučnici ne protresu ovu svakodnevnim glupostima otežalu tikvu.

Uz Djidjija koji je došao čak iz Holandije da podrži koncert svog kolege i drugara iz mladosti, bilo je to jedno veče za pamćenje.  Tragedija i komedija u životima svakog od njih i nas, doživotno se u oči gledaju kao da jedva čekaju obrt sudbine, odvojeni jedna od druge sa samo par koraka, minuta, duša, reči.  Lakše se sve podnese uz par gitarskih rock-and-roll akorda i promukao ali još uvek energičan i važan svojih razmera, glas...Zbog toga, Boro, hvala ti.