Strašno!

Pijem produženi s mlekom ispred Pekinga u Vuka Karadžića, čekam da Bole sastavi jednu od svojih metalnih skulptura/skalamerija, video kroz izlog, pa da otvori izložbu. Ču’š skalamerija! Ne što bi se Boško uvredio da ovo pročita, nego što su to do perfekcije promišljene i izvedene konstrukcije, zlatarski cizelirane i umetnički a bogami i statički, opravdane. Boško spram njih i one spram Boška idu kao ono u ono, dakle, savršeno!

Iza mene dve starije žene (moja generacija) i jedna mlada žena. Pored njih sa usvojenom lutalicom po imenu Marica, stoji žena sede kratke kose, razmenjuju brojeve telefona. Ne prisluškujem ali...doprlo mi je do ušiju, štono bi rekli u 1001 Noći, rečenice, delovi rečenica, reči... Na osnovu njih gradim ovu priču.

U teškom stanju, s ozbiljnim zdravstvenim problemima, smeštena je u bolnicu njihova stara komšinica, profesorka Maricine vlasnice. Nazvaću je Kristina.

Iz dobrostojeće, štaviše bogate porodice, Kristina je u Bordou diplomirala Francuski jezik i književnost. Vratila se u Beograd i po svojoj čvrstoj volji, zaposlila kao profesorka u čuvenoj beogradskoj gimnaziji. Obožavala je decu i strasno se upustila u rad s njima. Deca kao deca, bivalo je i toga ali mnoge devojčice i dečaci, nisu je zaboravljali maturiravši i odlazeći grlom u jagode, u veliki nemilosrdan i pun iznenađenja, svet. Javljali su joj se sa svi strana zemljine kugle a oni koji su ostali u Beogradu, posećivali su je, kuvala im je zeleni ili crni Covent Garden čaj i s ljubavlju i suzom u oku slušala njihovo cvrkutanje.

Nije se udavala, živela je s mamom i tatom u velikom petosobnom stanu visokih plafona u Čika Ljubinoj ulici.

Kao mimikrijom prilagođena životu u stanu starog skupocenog nameštaja, slika predaka uokvirenih pozlaćenim baroknim ramovima, kaljavim pećima zidanim u obliku kitnjastih kula od bele i zelene gleđosane opeke, velikog crnosjajnolakiranog koncertnog klavira u salonu za pijenje čaja, Flamanskim tapiserijama u trpezariji...Kristina je na posao, u školu, odlazila obučena u haljine od svile iz Šantunga, zimi u kostimima od originalnog sitnozrnastog škotskog tvida, glave pokrivene lovačkim šeširićem ukrašenim paučinastim medaljonom načinjenim od pera raznolikih ptica, leti u cipelicama od prave kože sa kaišićima koji su obavijali listove nogu a zimi u čizmicama na visoko pertlanje, tašne i tašnice, ručno rađene od zmijske kože, kože aligatora, nežne teleće kože. Obavezne rukavice, leti čipkane a zimi od najfinijeg Safijana...Sve na njoj je bilo lepo, skupo, savršeno ali je zaostajalo skoro ceo vek. Iako je to najmanje želela, privlačila je pažnju. U retkim slučajevima je pažnja imala pozitivnu konotaciju, češće je podrazumevala podsmeh, ruganje, zlurado šaputanje iza leđa. Čuvala se da pokaže svoju povređenost, ponašala se kao da je to ne dotiče, pravila se da ne primećuje...Sa svim koleginicama i kolegama je bila iskreno i neusiljeno ljubazna, ipak, najlepše se osećala kad uđe u učionicu i zatvori vrata za sobom. Bilo je i đaka koji su smejuljeći se šaputali jedni drugima koještarije, Kristina je prelazila preko toga uspevajući da privuče i prikuje pažnju svojim osebujnim predavanjima, često postižući tišinu u kojoj je zujanje muve odzvanjalo kao crkveno zvono.

Kristina je bila lepa, krupna ali skladno građena žena. Bila je usamljena, čitanje knjiga, slušanje omiljenih koncerata na gramofonu, razgovori sa mamom i tatom,

sve su manje mogli da joj nadomeste nedostatak života koji se odvijao izvan zidova stana. Trezvena, pametna, nije čekala onog pravog, Princa na belom konju ali su se muškarci ustručavali da joj priđu, da joj zakažu sastanak.

Na svečanosti povodom dana škole, upoznala je čoveka koji je osvojio na mah!

Bio je visok, krupan, zgodan, lepo i pametno je vodio konverzaciju, umeo je da je zasmeje. Pozvao je da izađu, da se nađu, pozvao je u operu, gostovao je Mario Del Monako. Bila je oduševljena!

Mama je s nemom pažnjom pratila njeno celodnevno spremanje za izlazak. Tri puta se tuširala, satima je u čipkanim gaćicama i isto takvom prslučetu, bosonoga, birala haljine, merkala ih odlazeći s njima pred veliko biljurno ogledalo. Najzad zadovoljna svojim izgledom, pozdravila se s mamom i tatom i uzdahnuvši duboko, izašla iz kuće. Znala je da nije u redu da dođe prerano ali grozničavost i ushićenje koje je osećala, kao gumicom izbrisaše regule i pravila otmenog ponašanja. Gužva ispred Narodnog pozorišta je bila neopisiva. Svako ko je držao do sebe ili želeo da bude viđen, svečano obučen i nakićen, vrzmao se u gomili čekajući da se otvore vrata. Stajala je malo izvan gomile, nije se izdizala na prste, nije okretala glavu, ali joj je srce ubrzano kucalo očekujući ga da se pojavi. Vrata pozorišta se otvoriše, ljudi gurajući jedni druge borili su se da uđu među prvima. Kao da će Del Monako da peva u foajeu, nasmešila se u sebi.

Otvoriše vrata od sale, mnogi pohrliše ka balkonu i galerijama a Kristina je i dalje čekala. Osvetljeni foaje je bio prazan, ulazna vrata zatvorena, Kristina je u neverici lako zavrtela glavom. Nekakva čudna skoro prozirna magla, mutila joj je pogled i razum! Saznanje da on neće doći, razbistrilo joj je glavu. Osetila se praznom, hladnom, bez misli i osećanja. Stajala je ukočena još trenutak a onda je prešla ulicu i koračajući kao lutak došla do Kafane kod Spomenika. Ušla je, sela za stočić i poručila kafu bez šećera i parče čokoladne torte. Naslonila je obraz na prozorsko staklo a misli su kao bujica počele da naviru: Gde sam pogrešila, možda sam isuviše brzo pristala, poigrao se čovek usedelicom, baba devojka... Jeste li dobro drugarice...okrenula se i videla zabrinuto kelnerovo lice.

Da, da, ubrzano je odgovorila gubeći dah, zamislila sam se nešto...

Sećate li se fotografija njihove vile u Monaku... Kako da ne, pokazivala nam je njena mama dok smo pile čaj sedeći na onom božanstvenom divanu...bio je presvučen japanskom svilom, šta li je bilo...šta se desilo s njom? Prodali su je odavno, kad joj je tata umro njena profesorska plata je jedva bila dovoljna za život ovde. Posle su počele da prodaju nakit, pa nameštaj, tepihe, slike niko nije hteo da kupi, samo ramove. Strašno! Jao, gde će mi duša, nisam je obišla ima tome...pa sigurno više od trideset godina! Sedite gospođo, nemojte se samooptuživati, njima nije bilo pomoći... Hvala, krenula sam do samoposluge, sutra pravim veliki ručak, dolaze mi sin i snaja sa decom...i šta kažete...? Marija i ja...znate moju sestru...Kako da ne, sećam je se dobro... e Marija i ja smo, bile smo komšinice sećate se, svakih nedelju dana odlazile kod njih, mama joj je još bila živa, da vidimo kako su, da li im treba nešto...Jadne... Ne možete da zamislite gospođo na šta je onaj stan ličio, živele su kao u brlogu, svuda prljavština i otpaci a kada, kada, da, kupatilo celo, ne mogu vam opisati! Ne mogu da verujem, a sećate se kakve su gospođe bile i ona i njena mama? Ja mislim draga moja da su one poludele tako usamljene i zaboravljene, mada smo Marija i ja...A kada je mama umrla? Bogami dočekala je duboku starost, skoro je napunila devedeset i petu kad je umrla. Toliko!, i u takvim uslovima? A ona? Posle sahrane se zatvorila u kuću, ni nama, Mariji i meni nije otvarala vrata, uvek je odgovarala da je dobro, da joj ništa ne treba....Bože, bože...i kako... Gospodin Marković, stanuje ispod nje, čuo je tresak kao da je pao ormar, posle je zavladala tišina. Gospodin Marković je pokucao na njena vrata, pa opet, onda je pozvao policiju. Bože šta je dočekala, kako je život surov a bila je...pamtim je kao...Policija je razvalila vrata i našla je kako leži bez svesti, izgladnela, u pocepanom kombinezonu u sred sobe okružena prljavštinom i pacovima, još se oseća smrad u hodniku iako su izvršili dezinfekciju, dezinsekciju i deratizaciju!

A ovo je vaša ćerka? Ne, Marijina, Vesna upoznaj se s gospođom, to mi je sestričina. Baš je lepa, je li udata? Da gospođo, udata sam i imam sina od tri godine....Neka je živ i zdrav i lep na mamu...puj, puj, puj. Izvinite, žurim, moram da pokupujem hiljadu stvari, doviđenja, javiću vam se da čujem ima li šta novo, Marice, fuj to!, idemo, doviđenja.