Zalazak Sunca iznad Bloka 22

   Sinoć sam visio na krovu zgrade. Taman u vreme zalaska sunca koje se skirvalo od mog pogleda iza krošnje obližnjeg drveta naraslog toliko da omete uživanje u neponovljivoj slici, ili da joj da veću draž. Vreme se komešalo, okolo je padala kiša, a preko krova nikako da kane, nije htelo da poremeti moj užitak. Krov je odlična prilika da se čovek osveži i provetri, oslušne šta komšije oko i u zgradi šapuću, jer sve se čuje.Oni toga nisu svesni, ne idu na krov, nemaju pojma šta propuštaju. 

  Salaš čika Imrea utapa se u noć, iza truba dima sa zapaljenog strnjišta, vatra nošena vetrom nečujno guta sve pred sobom, umorni ratari i mašine vraćaju se sa njiva, iz više pravaca čuje se lavež, golubovi na krovu pripremaju se za san. Na nebu ni jedne ptice

  Na ravnom delu krova ispisana imena, nadimci, datumi: miki, jeca, lepi B.K., nele, dača, bojana, mrkva, šomi, boća, džimi, anica, miroslav, 16.VI 1998. , 7.VIII 1995,  24.maj 1999 …ljubavne izjave ne volim te D. (u srcu), đavoli (na listu), maja+peđa(urezano u ciglu), čekam subotu(sitno ispisano)…Na korvu se odrastalo, bežalo od znatiželjnika, gnjavatora koji su želeli da nametnu svoje, da deca budu mirna, poslušna, pripremajući ih za ozbiljnost života. Ispred zgrada, sada ta ista deca vaspitavaju svoju decu, drže ih na oku ne juri, ne diraj, ne tuci, dođi ovamo, pravac kući, milo moje, zlato tatino i mamino, ‘ajde, pokaži….

 Jarko, crveno Sunce zašlo je za krošnju iznad zgrada. Sve je manje žagora. Čujem razgovor iz druge ulice. Ne razumem, ali znam da razgovaraju dve žene. Razaznajem i glasove nekadašnje dece sa krova njihovog sveta, umorni vraćaju se sa posla, iz prodavnice vuku desetak kesa, drugi su namerili u varoš da vide šta ima novo od sinoć.

 Da li si našao posao? Idemo do kafića. Na Jezeru je dobra riblja čorba. Ne mogu, umoran sam, sutra ustajem rano. Hajdemo, kod mene na jabuku.

  A, na krovu se ćutalo, uz ‘ladno pivo, slušala muzika, izazivala kiša i bombaredri, dozivale pridošle devojke, a one nisu imale pojma ko ih i odakle zove, dok im nisu pokazali nebesko utočište. U slučaju gladi odjurili bi do nečijeg stana opelješili frižider, a sutra bi u nabavku kod drugog. Za krov se pročulo, dolazila deca iz centra, kroz dvogled gledala drugare i posle im pričali šta su radili u toliko i toliko sati tog i tog dana. Nisu smeli da otkrivaju kako to znaju, jer je to bila tajna, za penjanje na krov polagala se zakletva krov je svetinja, krov je tajna, beskrajna…

  Sunce više nije bilo vidljivo, otišlo je nekom drugom da pravi ugođaj, hvatao sam poslednje zrake svetlosti koja se odbijala od nebeskog svoda kao pozdrav za laku noć, znak za novo viđenje. Sunce nikad ne spava.

 Nekih sa krova više nema, otišli su za Suncem, nekih nema, ali povremeno dolaze, drugima više prija hod po zemlji, privezala ih preozbiljnost života, briga o sopostvenoj porodici, kuda ide ovaj svet, na krovu ih to nije doticalo, nisu marili ni za vreme, ni reči, ni zvukove koji su naokolo vrcali, jedino su verovali u sliku i osećaj lepog čiji izvor nisu želeli da otkriju.

  Krov čuva sve njihove tajne, ljubavi, razočarenja, suze i smeh, želje i nadanja, sva njhova ćutanja…koja Sunce, povremeno, oživi.