Detalji su mnogo mučniji

Globalizacija je slobodna trgovina i pomaganje siromašnima. Veliki biznis je snaga dobra. Kandidat sa najviše glasova pobeđuje. Je li tako?

Nije, u sva tri slučaja, a Greg Palast je našao dokumenta da to dokaže.

Ovo je deo teksta na zadnjoj korici Palastove prve knjige "Najbolja demokratija koja se može kupiti novcem" [The Best Democracy Money Can Buy, 2002].

Greg Palast je izuzetna pojava na svetskom novinarskom nebu. Rođen je 1952. u Los Anđelesu. Diplomirao ekonomiju [finance study] u Čikagu početkom sedamdesetih. Novinarstvom se počeo baviti relativno kasno 1997. Međutim, ne za američke medije, oni ga (čast izuzecima poput Harpers magazina) zaobilaze u širokom luku, nego za britanske. Greg piše za Obzerver i Gardijan, a TV novinarstvo radi za BBC Newsnight.

Britanski Tribjun magazin piše o njemu da je "najvažniji novinar našeg vremena - koji dominira novinarstvom na dva kontinenta", ali Greg pišući/pričajući o sebi upotrebljava sintagmu "moja takozvana karijera" i mnogo više polaže na činjenicu da su ga lideri sa obe strane velike bare primetili i vređali, šta više to nosi kao orden časti. Toni Bler ga je nazvao lažovom zbog ekspozea korumpiranosti njegove vlade (1998. Obzerver - cash-for-acces afera), a portparol Bele kuće (za Bušovog vakta, ako to nešto znači) je jednostavno rekao: "Mi mrzimo tog kučkinog sina." Po mojim [a verujem na samo mojim] merilima to ga već čini vrednim pažnje.

Kažem relativno kasno se latio pera i kamere, šta je radio dotle? Bio je međunarodno priznati ekspert za kontrolu korporativne moći. "Ekonomista forenzičar" kako voli da kaže - "kao ferenzički patolog na TV-u ja sam secirao tela u potrazi za dokazima prevara, reketiranja i zavera, samo ja sam secirao tela kompanija, Exxon i Enron su bile dve od mnogih." [Greg Palast, Armed Madhouse, Penguin 2006, str. 3]. Drugim rečima, radeći za vlade ili sindikate ili potrošačka udruženja [consumer groups], je istraživao korporativnu korupciju na tri kontinenta. Među najpoznatije njegove slučajeve je vođstvo istrage i tužbe o reketiranju od strane graditelja nuklearnih elektrana Long Island Lighting Company i istraga prevara i zastupanje plemena Čugač posle nasukavanja tankera Exxon Valdez 1989. godine na Aljasci, koje je uništilo way of life pomenutog plemena. [1]

Palast je uveo (ili vratio) u istraživačko novinarstvo trikove svog prethodnog, takođe istraživačkog, detektivskog (gumshoe), zanimanja. Jedan od njih je undercover rad. Za seriju članaka u Obzerveru (1998.) kojom je obelodanio korupciju kabineta Toni moralnevrednosti Blera, u kome se uticaj i pristup plaćao kešom [ništa novo, samo uvek teško za dokazati], je osnovao front kompanije sa kancelarijama u Londonu i Njujorku [istraživačko novinarstvo nije jeftina rabota]. Lobbygate, kako je afera krštena, je dobio laskavu titulu "priča godine" od kolega britanskih novinara. [2] Detaljno je prikazana u poglavlju Lobbygate: Cash for Access, Blair and Sale of Britain.

Palastu undercover nije stran. Vreme postdiplomskih studija (takođe Čikago) kod Miltona Fridmana i ostalih "lumena slobodnog tržišta" [njegov izraz]je proveo undercover izigravajući bliskost sa Chicago boys-ima.

Godine 2000. Greg Palast je (jedini) provalio krađu predsedničkih izbora SAD u Floridi. Slučaj je veoma detaljno obrađen u "Najbolja demokratija koja se može kupiti novcem". Dok se novinarsko krdo zabavljalo efemernim glupostima poput hanging chad, dimpled chad ili pregnant chad, važećim i nevažećim glasačkim listićima, Palast se bavio biračkim spiskovima i dokumentima koji dokazuju da je oko 57.000 (većina demokratskih i većina crnaca) glasača nezakonito sprečeno da glasa - poklon starijem bratu od guvernera Floride, Džeba Buša i državne sekretarke mu, Ketrin Heris. Priča je živela s ove strane bare u Obzerveru, Gardijanu i BBC-u, dok sa one uopšte nije uhvatila korena. CBS News je u jednom momentu bio zainteresovan za priču. Palast im je dao sve relevantne papire i posle nekoliko dana pošto je video da priče nema nazvao ih je da pita u čemu je stvar, "pitali smo Džeba Buša, on negira celu stvar," dobio je odgovor. Majke ti? A misliš potvrdiće ti, onako iskreno, bratski??? [Anegdota perfektno ilustruje upside down stanje u mejnstrim medijima i podseća na zaboravljeno pravilo Kloda Koburna "ne veruj ništa dok nije zvanično demantovano"]

Palastov stil, koji je recimo (uslovno) uporediv sa stilom Majkla Mura, može da ne bude "šolja čaja" za smrtno ozbiljne, akademske tipove, koji vole da se o smrtno ozbiljnim temama piše i govori smrtno ozbiljno. Međutim, štivo kako u prvencu "Najbolja demokratija koja se može kupiti novcem" tako i u njegovoj drugoj knjizi "Naoružana ludnica" je, odnosno bilo bi, previše depresivno da nije formule Meri Popins (hvala, Vučko) inspirisane Njegošem - a spoonful of sugar makes the medicine go down in the most delightful way. No, i pored humora ostaje dosta gorak ukus posle čitanja. Zapravo jednu rečenicu za ovaj tekst sam zapisao na unutrašnjoj strani korica još tokom čitanja prve knjige - posle čitanja Palastove The Best Democracy Money Can Buy postaje kristalno jasno kako Yes Men[sećate ih se?] mogu da idu okolo neprovaljeni po raznoraznim sastancima, seminarima, prezentacijama i sličnim skupovima korporacijskih i/ili političkih elita valjajući, za obične smrtnike, monstruozne ideje - slične ideje su ili već u primeni ili u glavama bolesnika koji vladaju svetom (a to nisu političari, oni su "samo" saučesnici).

Za razliku od Majkla Mura, koji je samo zabavljač koji pažljivo čita novine (i svakako Palasta), Palast je kako ekonomista forenzičar, tako i forenzički (istraživački) novinar - "manijak dokumenata", kako ga je neko negde okarakterisao, te je ono što piše uvek poduprto besprekornim izvorima i češće procurelim dokumentima iz centara moći.

Jedno od depresivnijih i isto tako očiotvarajućih poglavlja je Sell the Lexus, Burn the Olive Tree, koje počinje veselim opisom kako je "ekonomista amater" Tomas Fridman [3] video čari globalizacije 2001. (četiri godine pre nego što će podeliti sa svetom otkriće da je svet ravan i da će sve nas mobilna telefonija i internet učiniti imućnijim), te kako je rečeni odbio da debatuje licem u lice sa Palastom na Council of World Affairs u Klivlendu, maja te godine, a nastavlja se opisom razornih metoda Svetske banke i Međunarodnog monetarnog fonda na nacionalne privrede i povećanje siromaštva. Bitan deo tog poglavlja je summary višednevnih razgovora sa Dozefom Stiglicem dobitnikom Nobelove nagrade za ekonomiju te (2001.) godine, a koji je najuren sa položaja glavnog ekonomiste Svetske banke dve godine pre toga, zbog izražavanja rezervi prema apsolutističkoj ideologiji dve (tri) pomenute institucije (u jednom momentu Palast piše "nemojte da vas zbuni mešanje MMF-a, Svetske banke i Svetske trgovinske organizacije u ovoj diskusiji. One su samo međusobno izmenljive maske jedinstvenog sistema upravljanja", The Best Democracy Money Can Buy, str. 155).

Čupavi demonstranti na ulicama Sijetla veruju da je skovana neka ogromna zavera između korporativnih moći, MMF-a, Svetske banke i čorbe agencija koje rade u cilju isisavanja krvi iz Bolivijaca i krađi zlata iz Tanzanije. Međutim, tree huggers su u krivu; detalji su mnogo mučniji nego što oni mogu da zamisle.(boldovanje moje, ibid, str 143)

Moram ovde da ubacim da Stiglic nije ludak teorija zavera, koji vrišti o Crnim Helikopterima. Čovek je bio unutar igre... (ibid, str 152)

Stiglic je u detalje objasnio Gregu kako se svaka država posebno izanalizira, da bi ponuđeni recept bio jednak za sve. U proseku "planovi za pomoć" imaju 140 uslova za pozajmljivanje, a četiri prva koraka su poznata i obavezna: 1. privatizacija, za koju Stiglic kaže da bi je bilo pravilnije nazvati "podmićivanjizacija" [briberization], on kaže, nacionalni lideri - koristeći zahtev Svetske banke kao sredstvo da se ućutkaju lokalni kritičari - zadovoljno izbičuju svoje energetske kompanije. "Možeš videti kako im se zenice rašire" na pomisao o 10% provizije uplaćene na račun u švajcarskoj banci, za šišanje nekoliko milijardi od cene nacionalne imovine (ibid, 152); 2. Liberalizacija tržišta kapitala i.e. deregulacija tog tržišta, koja omogućava nesmetani ulaz i izlaz stranog novca. Na žalost, u zemljama poput Indonezije i Brazila novac je samo išao napolje i napolje. Stiglic naziva to ciklus "vrućeg novca". Keš za špekulacije nekretninama i devizama ulazi, a onda leti napolje na prvi znak nevolja. Nacionalne rezerve mogu biti isušene u rokovima koji se mere danima, satima. Kada se to desi da bi privukli špekulatore nazad MMF zahteva povećanje kamatnih stopa na 30%, 50% i 80%.

"Rezultat je predvidljiv," kaže Stiglic govoreći o plimnim talasima vrućeg novca u Aziji i Latinskoj Americi. Veće kamatne stope uništavaju vrednost nekretnina, rasturaju industrijsku proizvodnju i suše nacionalno bogatstvo (ibid, 153);3. Tržišno formiranje cena fensi izraz za povećanje cena hrane, vode i prirodnog gasa. To vodi, predvidljivo koraku br. 3 i po - protestima i demonstracijama stanovništva. Stiglic: "Mi ih nazivamo MMF pobunama." Pobune kao i rešenje su programirani, ovo drugo eufemistički nazvano "rešenje" se odnosi na policiju, tenkove i slamanje otpora. (ibid, str. 144); Zatim dolazi korak br 4 koji Svetska banka naziva "strategijom za smanjenje siromaštva" [poverty reduction strategy] - Slobodna Trgovina. Stiglic, the insider, upoređuje slobodnu trgovinu u stilu Svetske trgovinske organizacije Opijumskim ratovima. "To je takođe bilo o otvaranju tržišta," kaže. (ibid, 154).

Stiglica najviše brine što planovi Svetske banke, pravljeni u tajnosti na osnovu apsolutističke ideologije, nikad nisu otvoreni za diskusiju ili drugačije mišljenje. Uprkos insistiranju Zapada na izborima diljem sveta u razvoju takozvani Programi za smanjenje siromaštva se nikad ne primenjuju demokratski, pa zbog toga, kaže Stiglic, "potkopavaju demokratiju." A i ne rade. (ibid, str. 156)

Svi ovi koraci su praćeni primerima, jedan gori od drugog. Na konkretno pitanje da li postoji zemlja koja je izbegla sudbinu iz tih primera, Stiglic odgovara, "Da, Bocvana." Njihov trik? "Rekli su MMF-u da se pakuje."

Na kraju šta je nateralo Stiglica da reskira svoj posao je neuspeh Banke i U.S. Treasury da promene pravac u suočenju sa krizama - neuspesima i patnjama izazvanih njihovim četirikoračnim monetarnim mambo-džamboom. Svaki put kad je njihovo slobodnotržišno rešenje propalo MMF je zahtevao još više slobodnotržišnih rešenja.

"To je kao u srednjem veku," rekao mi je jedan insajder. "Kada bi pacijent umro rekli bi, 'Pa zaustavili smo puštanje krvi suviše rano; imao je još uvek nešto krvi u sebi.'" Sa razgovora sa profesorom sam poneo utisak da je rešenje svetskog siromaštva i kriza jednostavno: Uklonite pijavice. (ibid, 156)

U istom poglavlju Palast opisuje posledice TRIPS [Trade-Related Intellectual Property Rights] sporazuma. Sporazuma koji određuje sve od tretiranja raka dojke do Dr Dreove kontrole rap muzike. Najočigledniji primeri za debelu naplatu ničega zvanog "intelektualna svojina" se naravno nalaze u farmaceutskom biznisu. Najočigledniji među najočiglednijima je priča o AZT [ili Zidovudine iliti antiretroviralnom leku za tretiranje AIDS-a]. Lek je 1964. godine sintetizovao prof Džerom Horovic, zahvaljujući grantu Nacionalnih zdravstvenih instituta [National Institutes of Health - NIH] američke vlade. Glaxo je kupio formulu da bi koristio lek za domaće mačke. Kada je jedna jopet NIH laboratorija otkrila HIV virus, od svih farmacetskih kuća su traženi uzorci antiretroviralnih lekova. NIH, dakle američka vlada, dakle američki porezni obveznici, su potrošili milione dolara da se razvije metod testiranja. Kada se otkrilo da AZT ubija virus, vlada je tražila od Glaxo-a, kao vlasnika formule, da uradi testove. Glaxo je 'ladno odbio. NIH-ov Dr Hiroaki Mitcuja kombinujući briljantnost, hrabrost i tone javnog novca je izveo teške probe na živim virusima. Februara 1985. NIH je saopštio Glaxo-u dobre vesti i tražio od kompanije da sprovedu testiranje na ljudima.

Glaxo je ponovo odbio. Tu je momenat u kome Glaxo postaje inventivan. U roku od nekoliko dana od primanja informacije, kompanija registruje u Britaniji patent za svoje "otkriće". Glaxo je propustio da pomene rad američke vlade. Naravno, Glaxo nije propustio da naplati "svoju" "intelektualnu svojinu" i da vrišti do neba kada su Brazilci, Argentinci i drugi počeli da proizvode generičke lekove. [4]

Mene u priči oko TRIPS-a i zaštite "intelektualne svojine" fascinira kako se lako prodaju muda za bubrege, to jest kako će se polupečeni intelektualci bez rezerve staviti u zaštitu nečeg tako fensi kao što je "intelektualna svojina" (valjda iz straha da će ih neko "intelektualno opljačkati") bez da pogledaju o čemu se zapravo radi i da sporazum koji određuje sve od tretiranja raka dojke do Dr Dreove kontrole rap muzike ne može biti smislen. No, to isto važi za "globalizaciju" po (one size fits all) pravilima Svetske banke, MFF-a i STO, pa opet neki padaju na priče poput Fridmanove - Globalizacija se radi o komunikacijskoj revoluciji. To je o tome kako možeš sedeti u spavaćoj sobi, kupovati akcije Amazon.com-a i slati e-mejlove Eskimima, sve to u isto vreme u pidžami. Ova knjiga, između ostalog [diskretno, jer nije joj to jedina tema] podseća da ogroman broj (većina) nema spavaće sobe i interenet konekciju.

---------------------------------------

[1] Taj slučaj mu je dao jedinstveni pogled u funkcionisanje naftnih kompanija (naročito British Petroleum-a) njihovog odnosa prema zagađenjima, kao i odnosa vlada prema naftašima. Bilo je zanimljivo slušati Palasta kada se mrlja u Meksičkom zalivu tek počela stvarati - tačno je predvideo (ponekad bukvalno od reči do reči) izjave i ponašanje kako BP zvaničnika tako vlade SAD i ceo kabuki teatar koji će se (i još uvek se) odvija tamo.

[2] Radi se o uticaju na zakone do mere da Tesco-u bude "oprošten" porez na parkirališta, koji bi u državnu kasu unosio 20 milona funti godišnje za jednokratnu donaciju 12-tak miliona takođe funti izgradnju onog čadora koj' se vika Milenijum doum. Ili recimo o ulasku američkog energetskog kapitala u Britaniju kontra svim zakonskim regulativama i normama.

[3] (Na žalost) uticajni kolumnista Njujork Tajmsa.

[4] Patent koji je Glaxo registrovao 1985. je istekao pre pet godina i sada je AZT u javnom domenu. Što ne znam da li je i koliko uticalo na cenu leka, čija proizvodna cena (dnevne doze) jedva prelazi 70 centi (u vreme pisanja knjige tržišna cena Brazilskog i Argentinskog generičkog leka je bila 2$, a Amerikanci i Evropljani su zahvaljujući TRIPS-u plaćali 400% više za isti).

**********************

Beleške na margini

Čitajući neke storije iz Palastovih knjiga pomislio sam na Džona Perkinsa i njegovu knjigu Confessions of an Economic Hit Man & voilà u fusnoti na trećoj strani knjige Armed Madhouse Greg kaže: Sećam se susreta sa podmuklo brilijantnim korporativnim prevarantom, Džonom Perkinsom, koji se nedavno otkrio sa knjigom Confessions of an Economic Hit Man.

Čudno bi bilo da nisu ukrstili puteve. Doduše taj susret se desio dok su bili na suprotnim stranama, mada s obzirom da je u međuvremenu Džon Perkins postao tree hugger ne bi se ni sada moglo reći da su na istoj. No, ono što Džon širokim i dosta zamagljenim potezima (jbga, glava je u pitanju, verovatno) opisuje kao svoj bivši po'so - navlačenje državnika na velike dugove za infrastrukturu (projekcije potreba i koristi uvek prenaduvane), kad se upecaju i nisu u stanju da vraćaju dugove zahtevanje dijapazona usluga (od političkih do prepuštanja prirodnih resursa), a ako odbiju slanje "šakala" (pravih ubica) - to Palast dokumentuje kao politiku svetskih monetarnih institucija.

***

Postoje ludaci, fanatici i manijaci teorija zavera koji misle da je Džordž Buš od momenta preuzimanja knacelarije imao nekakav tajni plan za invaziju na Irak i otimanje kontrole nad njegovom naftom. Nisu u pravu.

Bilo je dva plana. Ja imam oba. Jedan ima 323 strane, a drugi 101. Kako sam došao do njih, mogu da objasnim kasnije. (Armed Madhouse, str. 51) Ovo je tipičan Palast stil. U knjizi "Naoružana ludnica", Greg se bavi (opet) dijapazonom tema od 11. septembra, preko iračkog rata (tu ima zanimljivih stvari, kao npr. borba neokozervativaca i naftnog biznisa oko iračke nafte, neokonsi su imali planove da je privatizuju ne bi li uništili OPEC, naftaši su rekli "sikter bre!") do krađe izbora 2004. (ovog puta u Ohaju).

Čovek ne mora uvek biti saglasan sa nekim Palastovim zaključcima, ali je teško pobijati njegove izvore. U svakom slučaju zanimljivo štivo.

Na kraju, za nekog će poslednja rečenica u toj knjizi biti preporuka, a za nekog definitivno odbijajući faktor: Greg Palast, says Noam Chomsky, "upsets all the right people."

***

Palasta možete čitati, slušati i gledati na www.GregPalast.com.