Most na reci Cam

      Kejnzijanska teorija u makroekonomiji se bazira na tvrdnji da država mora da interveniše kako bi ublažila delovanje ekonomskih kriza koje se periodično javljaju usled poslovnog ciklusa. Teorija je bila opšteprihvaćena tokom trajanja Bretton Woods sporazuma, do 1971. godine. Usled delovanja poslednje velike finansijske krize, Kejnzijanska teorija ponovo dobija na značaju i mnoge države počinju da finansijski (fiskalno) stimulišu ekonomiju kako bi se prebrodila kriza. Finansijska intervencija ima dva moguća modela: povećanje poreskih stopa ili zaduživanje države i korišćenje tih sredstava kako bi se podstakla potrošnja. Najznačajniji zagovornik modela povećanja poreza i korišćenja tako prikupljenih prihoda za finansijski stimulans privredi je Nemačka. Isti model je preuzela i Velika Britanija, posle formiranja konzervativne vlade Dejvida Kamerona. U prethodnom periodu, za vreme laburističke vlade Gordona Brauna, Velika Britanija se, kao i SAD, zaduživala emitovanjem državnih obveznica kako bi stimulisala potrošnju. Ovde se jasno vidi da će model prikupljanja sredstava za stimulisanje privrede zavisiti i od političkog opredeljenja vladajuće većine u nekoj državi. Levo orijentisane partije na vlasti će pozajmljivati novac a desno orijentisane vlade će podizati poreze. Podizanje poreskih stopa nije politički popularno, dok prodaja državnih obveznica izaziva inflaciju i dugoročne budžetske probleme (pozajmljen novac se nažalost mora vratiti, sa kamatom). U oba slučaja, povećana potrošnja i potražnja za robom i uslugama bi trebale da podstaknu rast privredne aktivnosti i to bi dalje trebalo da doprinese ekonomskom rastu i izlasku iz krize.

      Kritičari Neo Kejnzijanskog modela ukazuju na probleme koji se javljaju usled državne intervencije kao što su: inflacija, smanjenje privatnih investicija, nepravedna raspodela finansijskih sredstava i kratkoročno delovanje mera. Inflacija dolazi usled finansijskih injekcija privredi koje utiču na povećanje monetarne mase. Posebno su ozbiljne posledice inflacije u slučaju zaduženja putem državnog duga. Privatne investicije su manje jer investitori ne mogu konkurisati državi, koja ne investira po tržišnim kriterijumima. Nepravedna raspodela državnih stimulativnih sredstava se javlja usled načina distribucije finansijskih injekcija. U mnogo slučajeva su se sredstva namenjena ozdravljenju ekonomije, u vidu raznih bonusa, slile u privatne džepove. Kratkoročno delovanje mera je posledica ograničenja koje nameće državni budžet. Država ne može dugoročno finansirati potrošnju već samo dok se ne postignu željeni efekti i prebrodi kriza. Kada su Kejnza pitali zašto uvek posmatra stvari kratkoročno, lakonski je odgovorio: „dugoročno-svi smo mrtvi".

      U slučaju Srbije, primenjivani Kejnzijanski model se bazira na potrošnji prihoda od privatizacije i prodaje deviznih rezervi (što je jedan vid zaduživanja). Nekoliko puta se u javnosti pojavila ideja o povećanju PDV-a ali je ideja ekspresno odbijena. Ovo bi se moglo uzeti kao dokaz da je u Srbiji na vlasti levičarska vlada, mada postoji kritika da je leva orijentacija vlade deklarativne prirode. Pored navedenih loših implikacija Kejnzijanskog modela uopšte, u slučaju Srbije postoji još par posebnih problema. Problem predstavljaju loši mehanizmi stimulisanja privrede pa se o infrastrukturnim projektima puno priča a malo se na njima radi. Posebno me zabavljaju razne „strategije" razvoja u koje država ulaže kao na primer: razna skijališta (na žalost, potreban je redovan sneg) i najnovija ideja nastala u vrhuncu euforije svetskog fudbalskog prvenstva o ulaganju u fudbalsku infrastrukturu („tu smo jaki,bićemo prvaci, to nam je šansa"). Loši mehanizmi distribucije pojačani su izrazito visokim stepenom korupcije što predstavlja osnovni problem društva (e tu smo stvarno jaki). Na CPI listi za 2009. godinu Srbija zauzima visoko 83. mesto, pa je lošije plasirana od Svazilenda i Trinidada i Tobaga. E kada bismo mogli da to iskoristimo kao komparativnu prednost.

      Neko će se zapitati a šta je sa tržištem. U prethodnim postovima sam pokušavao da se bavim lokalnim tržištem kapitala a sada, ostaje nam da se nadamo da će se neko u vladi setiti tržišne privrede i ostalih utopija. Do tada nam preostaje čudesni svet mašte Harry Potter-a.

King's College