Небитност

don't vote for government - али ни за радикале маме ти (и не обазири се на беџеве - радикали су радикали а спс је спс)

Овде ћу направити мало подсећање на теорију поделе власти. Власт тј управљање државом у "демократским системима" је подељена тј није сконцентрисана. Оријентална карактеристика је "Кадија те тужи, кадија ти суди". Ми тежимо другом (бољем?). Постоји Законодавна, Судска и Извршна власт. У Србији законодавну власт чини Парламент, судску Суд (да ефикасно именујемо ту неефикасност) а извршну - Влада. Српким уставом (и старим Слобиним и актуелнимТоминоВојиславоБорисовим) постоји и Украсна власт. То је Председник, док год се на тој функцији налази Милан Милутиновић. Тако су то замислили писци Устава у Србији. Док је председник Србије био Непомен, то је била најважнија функција на планети. Сличне аспирације се примећују и у време док се на Андрићевом венцу налази Психолошка установа. Само је Милан Милутиновић био оно што треба да буде, тј оно што пише у Уставима - симбол оног ког је бирао. Он лично је симболизовао Непомена. Борис Тадић релативно успешно симболизује слуђено, незаинтересовано, уморно, незадовољно, преамбициозно а неспремно да уложи труд гласачко тело Србије. Не уме да компонује као Јосиповић али лепо пева. Има људскости и храбрости да оде у Сребреницу. Има упорности да на столу држи тему територијалне целовитости Србије, има стрпљења да корачање ка интеграцијама буде сталожено и са основом... Делује слуђено и сулудо? Па да поновим - Борис Тадић релативно успешно симболизује оног ко га је бирао.

Поменуо сам Непомена и ко се сећа његовог времена зна да ни једна функција није била од значаја сем његове (и колумнисте у Дуги али то је већ непотизам). Постојао је Мирко и тада (као и Ивица али с том чињеницом декларативно нећу да се помирим) и био је (бе)значајан као и сада. Много лоших ствари нам је остало од Непомена на успомену али је доста временаи прошло да би га користили за изговоре за све и свашта.

Србија није до краја демократизована. Хајде да кренемо од тога. Још једна флоскула, око које ће се наћи чак и поприличан консензус. Свако ко се сложи са тим ставом сложиће се из неких својих разлога. Ја се конкретно слажем јер имам утисак да је у Србији Име важније од Функције. Функционер од Институције. Шта хоћу рећи?

Тамо негде почетком 90их Непомен је био председник Србије и то је била најзначајнија функција у држави. У држави којој је Србија била саставни део. Тек део целине. Сва моћ (она неформална која није записана али зато веома постоји) је била у тој Фотељи. То се променило када је Непомен постао председник Југославије (њеног остатка). Мордор је одједанпут пресељен. Моћ је пратила личност. Титуле једноставно нису значиле ништа.

Октобар 2000. године је донео и нешто ново у прерасподели моћи. Непомен је отишао да (привремено) чува унука Марка, Непричава је сео у фотељу и схватио да моћи нема. Извор моћи није била Функција председника СРЈ већ Име онога ко у Фотељи седи. Почетком следеће године на сцену формалне моћи активно је закорачио Премијер. Почела је права трансформација државе. Представник Извршне власти.Истина, своју моћ цедио је из реликта прошлости - (више)партијског тела чије су седнице биле значајније од седница владе. Али постојало је значајно преклапање у особама које су присуствовале заседањима.

Држава јесте била партијска,тј јесте припадала партијама али су партијски "лидери" били део органа који је имао уставно овлашћење да "утврђује и води политику". Бар привидно, реалност је била блиска ономе што је записано.

Период "здраве" политичке борбе за позиције завршен је повољније за Бориса Тадића (наравно, најповољније за Млађахног Динкића али он је тек појам који још нема своју дефиницију). Он је преузео све полуге моћи а Непричава је остао да забавља својом немоћи, успут се нервирајући због чињенице да Борис Тадић не спроводи Непричавин/Непоменов програм довољно брзо. Али о томе (можда) другом приликом.

"Победу" је Борис Тадић формализовао успостављањем већинске коалиције у скупштини Србије која је изгласала Мирка и његових 26 веселника за извршну власт. Другим речима формирана је група грађана која још никог није убедила да се може назвати тимом, која још није ни покушала да оствари искорак ка хомогености, која првенствено одаје утисак првиремености и ... небитности.

Постоје два узрока за то. Мирко и Борис. Мирко јесте у влади и премијер је а неубедљив је у тој улози. Борис није у влади и није премијер а боље би било да јесте. Мирка је Борис поставио. Директно изабран на украсну функцију, великог ауторитета преко 2 милиона гласова за себе а крајње симболичних надлежности, Борис није могао допустити неког са више харизме да се назове Премијером. Неког коме би та Фотеља била природно станиште из које би се наметнуо као Играч. Зато је изабран Мирко. Борис је Мирку дао Функцију а себи је задржао Моћ.

Наравно, извор Моћи није преко 2 милиона директних гласова за председника Србије већ контрола над Демократском странком. Мирко с Функцијом није добио лојалност странке, а „под собом" има страначке играче. Не толико јаке у гласачком телу али веома значајне у лову на 127 посланика.

Скупина од 27 индивидуа може постати тим само ако постоји једна особа која ће се наметнути као вођа. Формално и суштински. Формално је "први међу једнакима" Мирко, наравно. Али уз Млађахног и возача Марице, који иза себе имају странке тј гласове у скупштини тј моћ да се надуре и оду тј изазову изборе (а Млађахни има и искуства у тој делатности) Мирко нема шанси да постане суштински вођа. Он нема власт. Нема се чиме наметнути, чиме припретити. Ни Томици када оде у Немачку да пљуне у лице целокупном српском здравству, ни Млађахном када самоиницијативно износи "предлоге и реформе", када најављује да кризе нема, да је побеђена, да је искоришћена... Мирко се не пита ни када Кркобабић у име свог гласачког тела изговара историјско НЕ Међународном монетарном фонду. Па зар постоји неко ко може замислити да је Мирко неки ауторитет Мркоњићу? Коме Јеремић подноси извештај? Разредном старешини или Деда Мразу?

Формално, све је савршено. Извршна власт је у рукама владе. Први у влади је премијер. Он је пре 2 године скупштини изнео свој експозе и на крају је побројао чланове свог тима. Али ни једно име на том списку није он уписао. Чак ни своје. И то је на половини мандата (не рачунајући очекивану Млађахнову интервенцију клизећег с леђа) још очитије него што је било пре 2 године. И то што Марко Сомборац црта Мирка као кафе куварицу није никаква увреда. То је само перцепција целокупне јавности о равнотежи моћи у републици Србији исказана крајње профано кроз гег. Подједнако болна иако далеко значајнија чињеница у прилог небитности јесте и готово потпуно Мирково одсуство из Кораксових карикатура. Колико Мирко био вечита тема Марку Сомборцу, Коракс у њему једноставно не проналази инспирацију за осликавање данашњице.

Дакле, Мирко се није „наметнуо" али шта је са „тимом" који он „води"? Постоји ли? На жалост не. Целина звана влада Републике Србије се једноставно није изградила. И не говорим то због недостатка унисоних гласова из Немањине улице (имам довољно сведока да ме свака унисоност мишљења плаши). Када министарка финансија има различито мишљење о потецијалној пореској реформи од министра економије, то ми се чини као почетак дебате која може донети само квалитетније решење од на почетку предложених. Али у идеалном свету, који личи на оно што о њему пише у Уставу. У свету у коме је влада институција која утврђује политику, после раговора, дебате, размене мишљења... У српској збиљи влада никада неће обезбедити платформу за разговор, никада неће бити простор за договор, никада неће бити тело одлучивања. У Србији ће председник једне странке владајуће коалиције све своје размирице (после простачког препуцавања у медијима) разрешити у разговору са председником друге странке владајуће коалиције. Ван институција а Институцији ће остати само понижавајућа улога спровођења договореног. Ко није гледао преносе скупштинских заседања могао би да почне чисто да види како изгледају људи без свог става.

Наравно илузија нормалности постоји. Али то што ће се нама чинити да разговарају министри економије и унутрашњих послова не значи да се договор не склапа између Г17и СПС-а. Када се министар економије чује са председником Србије, сви знамо да се тензија између ДС-а и Г17 стишава. А Мирко нема странку. Нема посланика којима може не гласати за Закон о информисању. Зато је тело коме је он на челу небитно. Шта год писало у Уставу РС, политика се креира на другом месту.