Моја гошћа: razmisljam
Мислим се сатима како уопште да почнем. Како год окренем, не звучи ми као оно што бих у ствари желела да кажем. Бежи ми суштина, садржај ми измиче, реченице се гурају и тумбају и праве неочекиване заокрете које нисам имала на уму. Полако почињем да сумњам да сам уопште у стању да изрекнем саму срж приче.
Покушаћу, ипак...
Да се разумемо, не волим ружичасто. Чак ни као боју. Опет, Гучу волим од када смо се упознале та љупка варошица и ја пре равно тридесет година (Како време уме да лети!).
Градић свијен као гнездо у котлини којом протиче река Бјелица на свом путу ка Западној Морави са чувеним Перигузом који у њу утрчава кочоперно покрај пијаце ако није танушан попут змијиног свлака. Људи вредни и чуварни, склони да се такмиче међу собом ко ће лепше дотерати кућу и двориште, ко ће имати шареније цветне баште и терасе, боље покошен травњак и уштирканије завесе у прозорима. Све у свему, једно мирно, успорено, добродушно место где још увек може да се чује тишина и које из целогодишње летаргије на пар месеци тек овлаш разбуде школарци који дођу на летње ферије.
Онда, у августу - раније је то био последњи викенд у месецу, око Велике Госпоине, па се под неким (кхм) притисцима померио пре великогоспоинсгог поста – изненада све оживи. Голубови се разбеже у јатима изнад кровова, низ Јелицу гамижу колоне четвороточкаша, дижу се шатре, зајече трубе и почиње Сабор.
Сећам се још оног времена када је покојни деда у рано недељно поподне узимао свој штап у једну, а шамлицу у другу руку и лагано кретао ка игралишту да заузме што повољнији положај за посматрање такмичења. Позорница је била усечена у страни брда тако да је шума имала улогу кулиса из којих су израњали оркестри...Огласиле би се прангије, трубачи би последњи пут рукавима угланцали трубе и директно у плексус зарило би се СА ОВЧАРА И КАБЛАРА .
Тај тренутак треба доживети – лепет птичјих крила, балони који беже из дечјих руку, звук који се лепи за дијафрагму и јежи кожу док околна брда враћају одјек и умногостручују мело.
Свака година је по нечему била посебна.
Прве је Фејат Сејдић направио пионирски корак одсвиравши маестрално КОНДОРОВ ЛЕТ нарушивши тиме за сва времена задату тему марш – коло – народна песма. Ми смо играли по улицама у бескрајном колу које је почињало у Порти, вијугало до хотела и враћало се, делили једни другима осмехе, надигравали се (фолклораши се међусобно препознају на километар), пратили мајсторе трубе од шатре до шатре и слушали невероватна надсвиравања...Куповали смо лицидарска срца са огледалцима и пурењаке и били тако безразложно срећни.
Једне године је Слободан Салијевић Под липом разговарао са члановима оркестра ЗЛАТНЕ УСТЕ тако што је једну исту реченицу којом је покушао да се договори да нешто заједно одсвирају понављао све гласније и гласније на чистом јужносрпском у уверењу да ће га Амери коначно разумети буде ли довољно снажно викао.
Па је Код Дача Бобан Марковић неке ноћи откачио и свирао до зоре за своју душу и свој ћеиф тако моћно да смо заборављали да дишемо. Почињао би да се њише у ритму као да хипнотише кобру и то је био знак да се препустио и да ћемо присуствовати непоновљивом уживању.
Или је весело друштво под шатром наручивало ред партизанских, па ред четничких песама на опште нам згражавање, али уз искру наде да није све тако непомирљиво како изгледа, јер је било очигледно да се сасвим добро забављају.
Једном смо бесциљно претакали поподне у лагану шетњу зајапуреним плочницима, размењивали по коју реч, цуњали по тезгама тек да се не примети колико смо залудни, кад нас је ухватио РИТАМ а да нисмо ни приметили. Сасвим спонтано смо прилагодили кораке звуцима бас трубе и почели лагано да се пребацујемо с ноге на ногу пратећи их. Онда смо застали, затечени, и почели да се смејемо – читава улица је пулсирала на исти начин, и продавци иза тезги, и купци и докони шетачи...Не смем да се закунем, али ми се учинило да и лишће дрвореда трепери некако по такту . Па би се по неко, попут нас, изненада пренуо из омамљености и гласно насмејао, а онда настављао даље, овог пута намерно наглашавајући плесне кораке.
Деведесетих смо се смејали Козацима који нису умели да се снађу када су им лепили новчанице на чела. Имали су уредно за трубе затакнуте ноте које су им ландарале испред бркова и некако се нису уклопили. Деловали су сувише уштогљено и академски, што и не чуди, јер је оркестар био састављен од уметника са конзерваторијума.
У међувремену су године пролазиле. Полако смо деци препуштали дочекивање зоре, а ми биркали земљане ћупове и ђувечаре код чувених мајстора из Злакуса и уживали седећи с вечери на тераси уз кафу и пиће док нам је река лењо доносила музику из центра прочишћену ноћним поветарцем. Све мање смо имали жељу да заронимо у гужву – под шатрама су се запатили некакви сумњиви ликови још сумњивијег музичког укуса и пуни као брод, завлачили су најбоље оркестре на некаква ВИП места подаље од обичног пука, својим понашањем прелазили све границе доброг укуса...
Тада смо решили да је доста.
Опет, жао ми. Организатори су се годинама трудили да Сабор испеглају и затегну, да то збиља личи на светско, а наше (при чему не мислим на пиво). Турбо егзибиције су заустављене на врху Јелице, оркестрима класе железничка станица и општина недељом када су венчања је забрањен приступ у варош, организоване су изложбе, одржавани збиља врхунски концерти...
Паф! И све се претворило у ружичасти мехур сапунице.
Ма, пући ће он.
P.S. Ако некога занима, ИСТОРИЈУ ТРУБЕ може прочитати на: http://www.srbijazemljaheroja.com/forum/viewtopic.php?f=22&t=377. Декоративни елементи ми баш нису по вољи, али је текст за препоруку.