Prokleta birokratija ukrala mi je leto

Ovo je jedan post o birokratiji koja me je ščepala ovih dana, i smara do bola. Ali, pročitajte ga, možda bude od koristi.

Za vreme monsunskih kiša u Novom Sadu ovog proleća i leta, imali smo štete od prokišnjavanja. Ovakve izjave skoro da je bilo normalno čuti  od mnogo ljudi po gradu. Dugotrajne i jake kiše su nas urnisale. U zgradi u kojoj živi moj sin, ima pet vlasnika stanova. Zgrada je na dva sprata, svi stanovi su na drugom, i svima je prokišnjavanje zagorčalo celu sezonu tzv.  lepšeg godišnjeg vremenskog perioda.

Kad su kiše malo stale, pala je odluka na sastanku naše male porodične zajednice - 'leba jesti nećemo, krov se mora popraviti do jeseni! Haug! E, tu počinju muke isusove, i u njihovom znaku protiču dani mog jadnog leta. Skup stanara nije mogao doći do zajedničke odluke da se krov  sredi, zbog nemanja novaca drugih vlasnika. A mi se evo, baš kupamo u lovi, i biramo topla mora na koja ćemo odfurati, evo čim pojedem ovu dinju! Ništa, idemo dalje, videćemo posle šta ćemo.

Dakle, popravljamo krov o svom trošku, parcijalno, nad našim stanom. Šteta se ne sme povećavati. Razmotrili smo tri ponude majstora-krovara, i odlučili se za jednog. Pod jedan, tražili smo odgovor na pitanje pošto je situacija takva, kakva je, da li može da nas odvoji od ostatka krova, da voda odnekud ne domili, da ne bude džaba smo krečili. Može. Pod dva,  šefe daješ li garanciju i koliko, na tvoje radove? Dajem. Eh, sada, pošto smo mi starosađani, i valjda "malo u glavu", glede današnjih uopštenih manira, odem da se raspitam gde treba prijaviti te radove.  Treba postaviti skele ( iako ne sa lica zgrade, nego sa strane, gde praktično nikom ništa ne smeta), ipak je to suvi centar grada. Sam vrh porodične zajednice(otac porodice), u saglasju sa podmlatkom (sin, naslednik), sve sami muški primerci, zbog veće važnosti i obimnosti svojih poslova, dodelili su mi hod po mukama, ne trepnuvši - To ćeš ti najbolje isposlovati, bla, bla, bla...

Otišla sam u Sekretarijat za urbanizam u Radničku 2 na pisarnicu, gde su mi dali papir, da se nađem u njemu. Aha, zaokružiti pod 3. - Investiciono održavanje zgrade, opis posla itd. Šta mi treba? Frišak snimak parcele u RGZ u Železničkoj ul. čeka se 45 DANA! (He, he...dočekala sam ga) I naravno takse R.A.T. i gradski org. uprave, cca 4.200,00din. Nazdravlje! Imala sam jedno 3-4 primerka tog skupocenog  paus papira sa malim, tušom iscrtanim pravouganikom, gde godinama ništa nije drugačije od ovog friškog, sem datuma. Cvrc, ne može, mora frišak, zbog takse naravno!

Kad sam dospela do referenta koji vodi moj predmet, ( može samo dva dana u nedelji, utorkom i četvrtkom) ostala sam u šoku barem dva sata posle toga. Morao se  nabaviti i frišak vlasnički list, sa onim od prošle godine, ne može. Pa, što mi to nije rečeno na pisarnici kad sam podnosila zahtev?- urlam ja, - pa da sa snimkom parcele tražim i vlasnički list, na istom mestu se dobija! Kad već čekam i guram se sa bar 50 ljudi na 40 step. C, da to uradim o jednom trošku!? To je još 1200,00 din. Hod po mukama ne samo što traje danima, nego se zahuktava. Morala se pribaviti saglasnost na izvođenje radova od svih vlasnika stanova, tako što dovodite ljude sa dokazima o vlasništvu, da pred njima potpišu i daju saglasnost sa sve JMBG i brojevima ličnih karata. Da sam im obećala po 100 evra kad dođu na potpis, ni onda ih ne bih okupila u jednom danu!

Još nije kraj, (mora se upetljati i Skupština stanara) treba i saglasnost stanara na posebnom listu papira,  overen pečatom Skupa stanara i dokaz (zapisnik) sa sastanka o biranju aktuelnog predsednika Skupa stanara. Trebalo je dostaviti i spisak stanara zgrade iz evidencije "Informatike" Novi Sad, što je stvarno za grohotan, preziran smeh, jer...JEDAN klik na dugme kompjutera, potez ruke s crnim rukavom do lakta da izvuče listing iz printera, što traje bukvalno 10 sekundi, košta 500,00 din. HEEEJ!

Postavila sam pitanje urbanisti i njenoj pravnoj savetnici s kojom deli sobu: -"Gde spada ova vrsta posla, za koju sam se prevarila i tražila rešenje da nas ne zah...bava inspekcija, jer dokoni  građani znaju da budu veoma revnosni, zar ne (znam gde živim)?"

-"U poslove za koje ne treba dozvola za gradnju", zatreptaše sinhrono oba crna rukava i predstavnice krvopija.

-"Pa, meni za popravku krovnog pokrivača o sopstvenom trošku tražite skoro sve što treba ljudima koji nešto zidaju. Gde je tu smisao sem što mi je jasno da se iživljavate na nama građanima koji pošteno prijavljujemo sve što radimo? Iz svih ovih dokumenata vidi se iz aviona da ne častim komšije, nego da sam vlasnik, ljudi su saglasni, imate potpise i JMBG. Da budem iskrena, bolje bi mi bilo da nisam bila tako "savesna", i da sam dala majstorima posao u ruke, dosad bi već bilo sve gotovo." Mlađa i naivnija od njih, istrčava iskreno: "Nažalost, svi građani koji idu tim zakonskim i proceduralnim putem, tako prolaze."

Oni drugi, kojima puca prsluk za takse, dozvole itd. urade posao očas. A inspekcija? Rizik posla, kao svugde. Kad sam jednog dana došla kući, došlo mi je da je okitim poljupcima po svim zidovima unaokolo. Tu mi nisu bile potrebne saglasnosti od pola Novog Sada, kad smo onomad menjali  raspukle crepove, pa prokišnjavalo u "maloj sobici od uspomena", tamo kod tavana.

Eto tako, ja čekam, akobogda, da se sledeće nedelje  porodi Sekretarijat za urbanizam s mojim Rešenjem za poslove za koje ne treba dozvola za gradnju. Da se popravi krov o našem trošku, da se upakujemo, i na kraju okrečimo.Počela sam pre više od dva meseca. Sada iščekujem njih da me pozovu, i gledam u nebo iz dana u dan. Platili smo majstoru da nas privremeno zaštiti od daljeg prokišnjavanja, do početka velikih radova.  Ove crne rukave zamolila sam  da požure, da nas ne uhvate jesenje kiše. Obećali su.

Ako ovih dana sretnete ženu koja ide ulicom i priča sama sa sobom, nešto mrmlja sebi u bradu...dozvola, saglasnost, gde mi je spisak stanara, treba  mi pečat kućnog saveta...a to sve prate tikovi glavom na jednu od strana, naizmenično, to sam ja, myredneckself! Poslednji udarac mučki mi je zadao B. , moj rođeni muž, danas kad je došao, i rekao: "Zvao me je majstor da se informiše o početku radova. Pa... ti to još nisi završila?"

Zbog mog dubokog udaha i zaleta, i fine rezeda zelene boje   koja me je obuzela, sofort je otišao u gornju sobu da gleda atletiku. Eno ga... ni bau, ćuti! Kao obično, svađamo se mi između sebe zbog idiotskih prepreka koje nam zagorčavaju svakodnevni život. Pa kako će tu doći strani investitori da nešto grade?

Onda sam sela da pišem ovaj post, i kažem vam da dobro razmislite ako se nađete u ovakvoj situaciji. Hoćete li ovako kao ja, ili ćete nogom u  sva ta vrata i ne obazirući se na odgovore i rešenja, raditi svoj posao?  Svakako vam želim mnogo, mnogo strpljenja i živaca. A za  ovo drugo, hrabrosti i stomak.