Palme i pesak, ali bez mora...
mlekac
/
04.08.2010. u 12:47
Uspela sam da iščašim nogu. U redu, moja trapavost je legendarna, ali toga puta prevazišla sam samu sebe! Krenula sam da iznesem najmlađeg sina do školskog kombija koji ga vozi u vrtić, u brzini nisam gledala kako silazim sa stepenika ispred kuće i...
Ali, bolje da počnem iz početka.
Maun je varošica na severozapadu Bocvane i naše trenutno prebivalište u vreme gorepomenutog događaja.
Za turiste, Maun je, najčešće „poslednja civilizacija pre odlaska u buš". Za ostatak Bocvane - grad na pesku.
To je pomalo paradoksalno, jer samo ime, Maun, na jeziku plemena Bajei znači „mesto na kome raste kratka trska". Naravno, trske odavno nema, osim u ponekoj ogradi, ali zato peska ima u izobilju. Nalazeći se na granici između delte Okavanga i Kalaharija, Maun je pun peska i palmi. Kad sam ga prvi put ugledala setila sam se „Panonskog mornara" - „Mog mora nema i ne znam šta da radim...". Zaista, Maunu samo fali more da bi bio predivno mesto za život.
A more je tu, očigledno, nekada i bilo. Odakle bi inače poticalo ono silno kamenje sa fosilnim ostacima školjki i puževa koje lokalno stanovništvo naziva „pustinjske ruže"?
Ali, sa morem ili bez njega, mi smo tada živeli u Maunu. I, mada je mesto civilizovano, blizina divljine bila je stalno prisutna. Počev od rezervata za divlje životinje, par stotina metara od centra grada, u kome doduše nema mesoždera, ali životinje nisu ni malo pitome, pa preko beskrajnih čopora pasa lutalica, do nezaobilaznih krava, koza i magaraca koji šetaju ulicama. Kada na nebu ugledate jato ptica-grabljivica, to je siguran znak da je negde pored puta leš još jedne nesrećne životinje koja je životom platila urbanizaciju...
Maun je varošica. Po našim standardima čak oveća varošica. Znači, sva prateća infrastruktura je tu. Škole, gimnazije, bolnica, klinike, asfaltirane ulice, samoposluge, šoping molovi, pa čak i lokalne novine. Ali, po standardima Bocvane, Maun je, još uvek, selo. A to se vidi čim se zamakne iz centra. Domaće životinje po dvorištima (i ulicama), njive sa kukuruzom oko palmi, divlje životinje koje se pojavljuju u predgrađima...
I, mada smo po svim standardima, vodili „normalan i civilizovan" život, stalno se dešavalo po nešto što bi nas podsetilo da je divljina svuda oko nas. Na kraju krajeva, bilo je dovoljno krenuti u šetnju pored reke, koja protiče kroz centar grada, pa videti nilske konje i krokodile kako se brčkaju. Posle toga bi vam bilo kristalno jasno da je civilizacija samo privid.
Kuća u kojoj smo živeli u vreme ovog događaja bila je još jedan od „podsetnika" na taj privid. Iako blizu centra, sa pogledom na glavni put, bila je na izolovanom placu. Zato sam često govorila da živim „u bušu". Kad bi neko prvi put dolazio, obično sam objašnjavala:
- Nas je lako naći. Prođete „Alfu", i vozite prema „Sedia" hotelu. Onda, sa desne strane, nema ničeg, samo buš, pa jedna jedina žuta kuća, pa opet ništa do hotela. E, mi smo u toj žutoj kući!
I stvarno je bilo tako. Dok je leva strana puta bila pretrpana kućama, s desne strane je bila samo naša. A oko nje veliko ništa. Utrina, leti zarasla u travu i žbunje, sa ponekom palmom i akacijom.
Ni dvorište nije bilo romantičnije. Iako ogromno, zimi je u njemu bilo samo peska, uz jednu akaciju ispred kuće. Imali smo i dud, koji je, na meni nepoznat način uspevao nekako da preživi i par stabala eukaliptusa iza kuće. Pod akaciju smo stavili sto sa klupicama - i to bi bilo to.
Naravno, uvek je bilo dobronamernih koji su mi predlagali da zasadim baštu, ali prostor je bio ogroman, ne smem ni da zamislim koliko bi vode trebalo da bi se bašta održala, a osim toga, meni biljke ne idu od ruke. Nisam uspevala da ih održim u životu ni u skoro idealnim uslovima na crnici, a nekmoli da pokušavam da ih sadim na pesku!
I tako je naše dvorište tavorilo u svom stanju polu-divljine. Jednom nedeljno čistila sam ga od papira i zaboravljenih igračaka, a kada bi, u kišnoj sezoni, nikla divlja trava i korov, platila bih Zimbabveance da ih počupaju, i to je bilo to.
To ogromno dvorište bilo je carstvo moje dece i pasa. Oni su do mile volje jurcali i igrali se. Često sam se, sa setom, prisećala kako sam starije troje morala da posebno spremam da bi ih „izvela" u parkić iza zgrade u Beogradu. Kako je to, tada, bila samo još jedna od obaveza na mom, i inače podužem, spisku: izvedi decu na sat vremena u park, vrati se kući, idi u prodavnicu, proveri domaće zadatke, povedi decu i pse u šetnju do keja, vrati se kući, spremi večeru... Gledajući ih kako veselo trče tamo - amo po dvorištu, prave zamkove od peska, kućicu na drvetu, ili naprosto, igraju šuge ili žmurke, nisam mogla da zamislim kako bi bilo da ih vratim na rutinu u kojoj izlazak u park predstavlja obavezu.
A i psi su uživali. Dvorište je bilo njihova teritorija. I, mada sam u Beogradu godinama imala pse u stanu, morala sam da priznam da su ovi koje imam u Bocvani daleko srećniji. Kada im se spava, zavuku se pod drvo, ili na verandu i spavaju. Kad im se jurca - jurcaju. Uglavnom po dvorištu, ali i van njega. Problem je bila ograda. Niska i od okaste žice, nije predstavljala nikavu prepreku za pse. Ili bi prokopali ispod nje, ili bi je, jednostavno, preskočili i odlutali u buš. U početku sam pokušavala da ih sprečim, ali to je bila unapred izgubljena bitka. Nije mi preostalo ništa drugo osim da se nadam da ulica neće privući njihovu radoznalost. Na svu sreću - i nije. Buš im je bio zanimljiviji.
Sa tih izleta vraćali su se krzna punog čičaka i raznih bocki, ali, ponekad i sa „trofejima". Pronašli bi i odnekud dovukli bačenu ovčiju ili koziju kožu, probušeni fudbal ili neku drugu sličnu stvar. Ako bih primetila, „trofeje" sam oduzimala i prvom prilikom prosleđivala u đubre, ili, (u slučaju koža) zakopavala u ćošku dvorišta.
A onda su, jednoga dana, odnekud dovukli mumificiranu glavu hijene! Ne znam gde i kako je nastradala, ali suv pustinjski vazduh učinio je svoje. Bila je potpuno mumificirana.
Kao što rekoh, dvorište je zaista bilo veliko, i, osim što sam redovno sedela na klupici ispod akacije, ili kačila veš da se osuši, uglavnom sam samo vikendom išla u „izvidnicu", t.j. proveravala sam da psi nisu dovukli neko đubre koga se treba otarasiti. Tako se i desilo da mi taj „trofej" promakne. Douše, moja porodica ga je primetila, ali, pošto im je svima (uključujući i mog Žmua) bilo jako zanimljivo što je, eto, mumificirana glava hijene stigla u naše dvorište, niko nije našao za shodno da me obavesti o prisustvu iste. Pretpostavili su, s pravom, da ću je neceremonijalno otpremiti putem svih ostlih „trofeja" - u kesu za đubre. A ta moja nesvesnost, o postojanju mumificirane glave hijene u dvorištu, dovela je do događaja sa početka priče.
Dakle, krenula sam da iznesem najmlađeg sina do školskog kombija koji ga vozi u vrtić, u brzini nisam gledala kako silazim sa stepenika ispred kuće i stala sam na glavu hijene koju su psi te noći dovukli do verande!
Naravno, istog sam trenutka izgubila ravnotežu, iskrenula nogu i prosula se po pesku svom dužinom, u najneverovatnijoj pozi, jer sam pri tom sve vreme držala dete iznad sebe! On se, na sreću, nije povredio.
Ceo taj spektakl posmatrala je gomila klinaca iz školskog kombija i vozač koji u prvi mah nije znao šta treba najpre da uradi. Da diže mene ili uzima maloga? Još kad je u pesku video inkriminisani „trofej", (neka lokalna plemena veruju kako su hijene glasnici i oličenje zla te da njihovo prisustvo znači kako je neko bacio zle čini na kuću i porodicu), jadan čovek se potpuno izbezumio! Jedva ga ubedih da me ostavi gde sam i da vozi decu, a ja se nekako dovukoh do sobe i pozvah hitnu pomoć.
Dok sam lečila iščašenu nogu vodila sam uzaludnu raspravu da se „ta prokletinja" baci u đubre. Nije vredelo, morala sam to sama da uradim kad sam, konačno, prohramala, a dan-danji Žmu me povremeno pecka kako nemam ni malo stila - bar da sam iščašila nogu na glavu lava, pa da ima pravu dogodovštinu iz Afrike, a ovako, ja je iščašila na glavu hijene - i to mi je neka priča...
Atačmenti
- S4020178.JPG / 510.91 / KB image/jpeg
- S4020187.JPG / 598.73 / KB image/jpeg
- S4020318.JPG / 606.36 / KB image/jpeg
Blogovi autora
- Zbogom, Profesore! (27)
- Odlazak Toma Bombadila... (11)
- Moj dvosturki heroj... (22)
- Dobro je, al' nije moralo da bude (40)
- Glad (113)
- Otišli su Spaja i Čak Beri (41)
- 'Ajde Jovo nanovo... (Zdravstvene knjižice) (47)
- Čemu služi NSZ? (61)
- Poplava u zgradi... (29)
- Otisnuti (37)
- Otišao je Teri Pračet (33)
- Milovan - zvaću ga tako (19)
- Lansiranje Vilinske sage (10)
- Jutro je sumorno bilo... (20)
- Ukratko (5)
- Socijalna sramota (131)
- Nisam pravnik, ali... (114)
- Kućni red (Bitka za Južnu prestonicu) 2 (13)
- Kućni red (Bitka za Južnu prestonicu) (0)
- Bravo momci! (5)
Najnovije VIP blogeri
- Davimo Beograd iliti DB
Ivan Blagojevic - Oda Drustvenim Naukama
Spiridon - OTVORENO PISMO MINISTARSTVU ZDRAVLJA
razmisljam - Dovidjenja, gospodine Bobicu!
angie01 - Klasicna tema- Beograd, popodne i gitare
jednarecfonmoi - Fragmenti stvarnosti u opštem prividu
Hansel - Horizontala, koja ne da vertikali da se vidi
angie01 - СРБИЈА ‒ ЗАЈЕДНИЧКА ДОБРОБИТ И КАЗНА
Predrag Brajovic - Lični izbori
njanja_de.manccini - Džez kao religija
Ivan Blagojevic
Najnovije blogeri
- DUB PUB: Stepping Out From The System
docsumann - Majstor za ljuljaške, klackalice, tobogane i ... II DEO
Filip Mladenović - ŽUTA OSA (8/24)
horheakimov - DUB PUB: Milion kvadrata
docsumann - Dokon um đavolje igralište
zilikaka - НАЦРТ РЕЗОЛУЦИЈЕ О ГЕНОЦИДУ У СРЕБРЕНИЦИ
Filip Mladenović - DUB PUB: A Bright New Day Is Coming
docsumann - Srbija u EU i NATO do 2030...
Filip Mladenović - DUB PUB: Woman, Hey
docsumann - DUB PUB: No Love, No Home
docsumann
Arhiva
Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana
- Muzika (4)
- Eksperimenti u blogovanju (4)
- Život (3)
- Literatura (2)
- Zdravlje (2)
- Zabava (2)
- Moj grad (2)
- Hobi (2)
- Životni stil (2)
- Reč i slika (2)
Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana
SRPSKI / ENGLISH
INFO TV RADIO VIDEO B92.FM SPORT PUTOVANJA BIZ POSLOVI MAPE ŽIVOT KULTURA BLOG FORUM TEHNOPOLIS AUTOMOBILI SHOP MUSIC vrh strane© 1995 - 2009, B92 | Kontakt | O nama | Impresum | B92 lica | Pravila korišćenja
B92 je organizacija koja brine o zaštiti životne sredine.
Mi ublažavamo štetu nastalu zagađenjem u avio-saobraćaju i ulažemo napore da se smanji emisija izduvnih gasova.
climatecare.org