Imala sam farmu u Africi...

Imala sam farmu u Africi, u podnožju Ngong brda. Ekvator prelazi preko njih, nekih sto milja na sever. Farma leži na na visini od preko šest hiljada stopa. Tokom dana, imaš osećaš da se uzdižeš, sve do sunca, ali rana jutra i večeri su bili jasne i mirne, a noći tamne.

Muzej Karen Bliksen je jedno od najzanimljivijih mesta u Najrobiju. Najpre zato što nosi sobom zanimljivu priču koju je glavna učesnica kasnije pretočila u hvaljeni roman, po kome je snimljen izuzetan film. Nekako se sve poklopilo u toj priči: sled dogadjaja koje samo život može da osmisli, elegija jedne žene pretočena u reči koje plene, i izvrsno vidjenje prikazano svima nama na filmskom platnu.

Životna priča

 Ali, sve je počelo ranije.

U stvari je započelo u Danskoj.

Karen Bliksen je odrasla u Danskoj. U svojoj 24. godini, udala se iz računa za brata blizanca svog tadašnjeg ljubavnika barona Brora von Bliksen-Finekea. Ona je imala nasledjenih para, a on titulu barona, pa su se tako dogovorili da oboje profitiraju od tog braka. Jedan švedski grof ih je, posle boravka u oblasti koja je danas Kenija, ubedio da odu u Afriku i otpočnu neki posao. Tako su otputovali u Najrobi sa idejom da naprave farmu za proizvodnju mleka. No, baron se predomislio i tako su kupili veliko imanje od šest hiljada jutara na putu ka Ngong brdima, nekih 10 kilometara od centra Najrobija na zapad, na kome su začeli plantažu kafe.

No, stvari nisu išle kako treba, posebno u tom braku. Po pismima koje je pisala, vidi se da je Karen volela svog muža. No, on ju je varao, tako da je već posle godnu dana obolela od sifilisa (inače, njen otac je takodje bio oboleo od sifilisa i zbog toga se ubio kad je ona imala 10 godina, ne želeći da rizikuje da upadne u psilhodelična stanja koja je često nosila ova bolest). Nekako se izlečila, ali su korišćenje žive i arsenika, kao i preterano pušenje, ostavili traga na njeno zdravlje što se posebno osetilo u starosti. 

Posle nekoliko godina već je oboma bilo jasno da tako više ne ide, te su se najpre razdvojili, a onda konačno i razveli 1922. godine. Brak je trajao 11 godina.

Još dok je bila u braku, upoznala je harizmatičnog Denisa Finč-Hatona, tada poznatog safari lovca i avanturistu. Vremenom, posle razvoda, njih dvoje su stupili u vezu. Denis se preselio kod Karen, ali je i dalje često odlazio na safarije i u druge pustolovine. Priča se da je dva puta zatrudnela u toj vezi, ali dece nisu imali.

Već od 1924. godine, počela je da sve češće odlazi u Dansku. Farma je poslovala sve lošije, zbog zemljišta koje nije bilo pogodno za uzgoj kafe, čestih nesreća i požara, kao i zbog posledica svetske ekonomske krize. Konačno, 1930. godine, ona odlučuje da proda farmu kako bi isplatila poverioce i vrati se u rodnu zemlju.

Nekako u to vreme veza izmedju Karen i Denisa počela je da slabi. Ona je sve vše htela da Denis bude uz nju, dok je on i dalje želeo da zadrži svoju slobodu. Kad su se već bili odaljili, on tragično gine pri poletanju svog Havilend Džipsi Mot dvokrilca u rezervatu Tsavo. Sahranivši Denisa, Karen se konačno vraća u Dansku. Nikada više nije kročila na tlo Afrike koju je toliko volela.

 

Roman

Po povratku u Dansku, Karen su u početku izdržavali majka, braća i sestre. No, onda se latila zaboravljenog dara za pisanje (svoju prvu priču objavila je već sa 22 godine). Za svoju prvu knjigu "Sedam Gotskih priča" nije uspela da zainteresuje izdavače u Danskoj i Velikoj Britaniji, ali je zato ona objavljena u Sjedinjenim Američkim Državama 1934. godine i tamo pobrala velike pohvale. Knjigu koja je proslavila "Moja Afrika" objavila je 1937. godine. Delo koje je nastalo 1950. godine "Babetin podvig" takodje je pobralo dobre kritike.

Karen je malte ne svako novo delo potpisivala novim imenom. Moja Afrika je tako delo Isaka Dinesena, a koristila je i Osceola (inspirisana bravkom njenog oca medju Indijancima u Americi - Osceola je bio vodja plemena Seminole) i Pjer Andrezel. Pisala je na Engleskom a opda svoja dela prevodila na Danski.

Bila je pripovedač koji se držao tradicionalne strukture pisanja priča. U mnogim intervjuima koje je davala u starosti (i tako se takodje izdržavala), n aglašavala je da svojim delima želi da održi duh poštenja i hrabrosti koji više ne postoji u modernim vremenima. Kritičari su njen stil opisivali kao izuzetno lep, sa puno veštine i preciznosti.

Dobila je Dansku nagradu za žene u umetnosti ili akadamskom životu 1939. godine. Nobelovu nagradu "umesto nje" dobio je Ernest Hemingvej 1954. godine. Sam Hemingvej je rekao da ju je ona više zaslužila, opisujući je kao "prekrasnog pisca".

Neka dela objavljena su joj posthumno, uključujući priče koje je izostavila iz ranijih knjiga i eseje koje je pisala raznim prigodama.

 

Lik

Lek za sve je slana voda: znoj, suze ili more.

Karen je bila samostalna, odlučna žena. Bila je osobena i intrigantna i uvek je privlačila pažnju okoline. Za prijatelje je bila Tanja, ne Karen.

Ovde, konačno, nije me briga za sva pravila; ovde je nova vrsta slobode koju sam do sada nalazila samo u snovima.

Uzgajana u aristokratskom maniru, bila je odličan domaćin. Uvek srdačna i ugladjenih manira, ali sa dostojanstvenom distancom koja je odgovarala njenoj gospodskoj prirodi. Kroz kuću na Ngong putu, koja je bila centar boemskog života, prošli su svi koji su iole išta značili u tadašnjoj kolonijalnoj Africi, kao i mnogobrojni velikodostojnici koji su je posećivali, uključujući i Britanskog princa Edvarda. Bila je izuzetno talentovan pripovedač i imala je običaj da priča priče do duboko u noć u svom salonu.

Venčanje Karen i Brora obavljeno je u čuvenom Mutaiga klubu u Najrobiju 1914. godine. Ovaj klub je bio bastion evropskih tradicija u sred kolonijalne Afrike. To je uključivalo pravilo da je pristup dozvoljen samo muškarcima. Kada je odlazilaza Dansku, Karen je, kao jedina žena sve do današnjih dana, pozvana na oproštajnu zdravicu. Klub još uvek postoji i radi.

Slikala je. Njenu kuću i danas krase portreti jedne lepe Kukuja devojke i poglavice Kinandžuija.

Za rad na plantaži, zapošljavala je lokalno stanovništvo plemena Kikuju. Oni su imali obavezu da rade na imanju 180 dana, a zausvrat su dobijali nadnicu i pravo da žive na farmu (koja je bila na zemlji koja je nekada njima pripadala ali su je kolonisti oduzeli). Volela je tu zemlju i svoje radnike. Brinula je o njima, davala im lekove i podučavala ih. Sluge su bile Somalijci, u to vreme poznati upravnici imanja, cenjeni zbog svoje revnosnosti i odanosti. Opisivala ih je kao superiorne u odnosu na druge Afrikance po kulturi i inteligenciji.

Karen je bila brižan gazda, nasuprot mnogih tadašnjih kolonista koji su domaće stanovništvo i dalje tretirali skoro kao robove mada je ropstvo u Ujedinjenom Kraljevstvu ukinuto još 1834. godine. Zbog toga je bila omiljena medju Afrikancima a izazivala odbojnost belaca. Kao pisac, Afrikance je opisivala kao jedinstvene osobe, izbegavajući stereotipe.

Sluga Somalijac koga je uzdizala od malih nogu, kasnije je postao sudija u svojoj zemlji. Njegov portret je i danas u kući.

Bila je hrabra žena. Tokom Drugog svetskog rata, spasavala je jevreje u Danskoj tada okupiranoj od strane Nemaca.

Svoje memoare napisala je ne sa idejom da ispriča priču o romansi sa Dejvidom, nego da se izrazi kao žena koji tuguje za zemljom i ljudima koje je ostavila na dalekom kontinentu.

Kada bih znala pesmu o Africi, o žirafi i afričkom mladom mesecu na njenim ledjima, o plugovima na poljima i znojnim licima berača kafe. Da li Afrika zna pesmu o meni? Hoće li vazduh nad ravnicom trepereti u mojim bojama? Ili hoće li deca izmišljati igre u kojima je moje ime? Ili hoće li pun Mesec bacati senku na šljunak staze koja je kao ja? Ili hoće li me tražiti orlovi s brda Ngonga?

Po povratku iz Danske održavala je imidž harizmatične i misteriozne stare baronice. Bila je inspirativni lik u kulturi Danske, mada se klonila glavnih tokova.

Poštovana je širom sveta. Prilikom posete Sjedinjenim Američkim Državama, izmedju ostalog bila je gost Perl Bak i Artura Milera i njegove tadašnje supruge Merilin Monro.

Umrla je 1962. godine, od neuhranjenosti, u svom rodnom domu u Rengstedlundu, koji je u vlasništvu porodice još od 1879. godine. Tu je danas drugi muzej koji joj je posvećen, otvoren 1991. godine.

 

Romansa

Knjiga, pa i film koji je po njoj snimljen, vrlo romantično opisuje vezu Karen i Denisa - jedne zanimljive žene i jednog šarmera.

Poneo je na safari čak i gramofon. Tri puške, namirnice za mesec dana i Mocarta.

Pisala je da je dolazeći na farmu, Denis doneo ono što je bilo skriveno u njoj - progovorila je. Kada bi čula njegova kola kako dolazesve stvari na farmi su počinjale da dobijaju svoje puno značenje. Bratu je pisala da voli zemlju kojom Denis hoda, da je sa njim bila srećna tako da se to ne može rečima opisati, te da pati više nego da umire kada odlazi.

Naše prijateljstvo je započeo poklonom. A kasnije, ne puno pre Tsava, mi je dao još jedan. Neverovatan poklon. Pogled na svet kroz Božje oči. I pomislila sam... Da, jasno mi je. Ovako je bilo sudjeno.

Dao mi je i gramofon. To je bio slatkiš za moju dušu. Uneo je novi život na farmu, postao gras farme. Ponekad bi iznenada došao dok sam ja bila na poljima kafe ili kukuruza, donoseći nove ploče. Puštao ih je a ja sam jašući nazad u suton osećala kako melodija struji ka meni sa hladnim vazduhom večeri govoreći mi da je on tu. Kao da mi se smejao, što je često i radiio. Domorodci su voleli gramofon i obično su stajali oko kuće da bi ga slušali. Neki od sluga su zavoleli pojedine melodije i tražili su mi da ih puštam kada sam bila sama. Zanimljivo je kako je Kamante, dok je Denis bio tu, zaneseno slušao Adađo Betovenovog Koncerta za klavir u G majoru. Prvi put kad mi je tražio da ga pustim, trebalo mu je puno da i objasni o kojoj melodiji se radi.

Najviše su se prepirali oko slobode. On svoju nije dao. Ona ga je mnogo želela.

Znaš, uništila si mi to.

Uništila šta?

Moju samoću.

Kraj je takodje više nego efektan.

U vreme kad si u svom gradu dobijao trke pozdravljali smo te kroz ulice. Ljudi i deca su ti klicali dok smo te na ramenima nosili kući.

Pametan mladić, iskliznuo na vreme s polja gde slava ne traje dugo. Lovorike brzo niču, ali venu brže od ruža. Više nećeš doživeti povike onih koji nisu stekli počasti. Trkača koje su bolji nadmašili, jer im je ime umrlo pre čoveka. A oko tvoje rano krunisane glave upiraće poglede nejaki mrtvaci i otkriti na kovrdžama venac od cveća kraći od devojačkog."

Sada uzmi k sebi dušu Denisa Džordža Finč Hatona koju si s nama delio.

Donosio nam je radost i mi smo ga jako voleli.

Nije bio naš. Nije bio moj.

(citat iz peome "Sportista koji umire mlad")

 

Pikanterije i sitnice

Baron Bror Bliksen je opisivan i u drugim knjigama, uključujući Hemingveja i gorepomenutu Markham. Bio je nadaleko poznat kao dobar lovac i ženskaroš.

Farma kafe koju je Bror kupio nikada nije ostvarila zaradu. On je tu odluku očigledno doneo na prečac, mada su ga mnogi upozoravali na pogubnost tog poteza. Posle razvoda, Karen je sama preuzela vodjenje farmom,. ali ni to nije dalo rezultat.

Kažu da je Denis, po hladjenju veze sa Karen, bio sa jednom drugom spisateljicom - Beril Markham (u filmu taj lik je Felisiti). Beril je takodje napisla knjigu o tom vremenu pod nazivom Zapadno sa noći. Denis ju je pozvao na putovanje sa kojeg se nije vratio, ali je ona odbila zbog lošeg predosećaja. Mora da se posle redovno molima bogu. Ona je, inače, bila prva žena koja je sama preplovila Antlantik sa istoka na zapad. O njenom pisanju, Hemingvej je rekao da je tako dobro, da se "potpuno stidi sebe kao pisca".

Vest o smrti Denisa Karen je saznala u gradu. Prilikom jednog odlaska, svi su je izbegavali i niko nije hteo da priča sa njom. Konačno, ona je zgrabila nekoga i tek tada saznala za tragediju.

U sceni u kojoj Denis pere kosu Karen, on govori delove "Pesme prastarog mornara". Stih "He prayeth well, who loveth well both man and bird and beast" je uklesan na njegovom grobu.

Prijatelji iz Afrike pisali su Karen da se na na Denisovom grobu lestu okupljaju lavovi. Rekla je da će on to zasigurno voleti, te da se mora setiti mu to kaže.

U Danskoj je imala kratku romansu sa mladim piscem Torkildom Bjornvigom, za koju kažu da je bila platonska. Bila je teška za saradnju i komunikaciju.

 

Film

Film Moja Afrika (Out of Africa) uradjen je u maniru najboljih holivudskih ostvarenja (nadam se da me Srdjan Mitrović neće sahraniti zbog ove ocene). Režirao ga je Sidni Polak, a glavne uloge nosili su Robert Redford (Denis), Meril Strip (Karen) i Klaus Maria Brandenauer (Baron Bliksen). Film veoma verno dočarana atmosferu kolonijalne Afrike s početka 20. veka i romantično elegičnu priču koja mu je potka. Kamera je odlična, prizori nude svu lepotu Afrike, priča zanimljiva i osećajna, pažnja za detalje vidljiva, a kuća u podnožju Ngong brda daje onu posebnu atmosferu koja je i uobličila priču. Muzika samo upotpunjuje doživljaj koji film nosi.

Scenario je napisao Kurt Lutke, i za to mu je trebalo nekoliko godina. Prvu verziju završio je tri godine pre početka snimanja. Scenario je zasnovan na knjizi "Život pripovedačice" koju je Džudit Turman napisala o Karen Bliksen. Džudit je bila prisutna sve vreme snimanja i pomogla je obiljem detalja, tako da su je zvali "hodajuća enciklopedija".

Film prate neki zanimljivi detalji:

- Izvorno je uloga Karen bila nemenjena Greti Garbo. Čak je i Orson Vels i nekoliko drugih režisera planoralo da snimi film po knjizi "Moja Afrika"

- Sidniju Polaku nije Meril Strip bila prva ideja za ulogu Karen - smatrao je da nije dovoljno seksi. Zbog toga je ona na razgovor o ulozi došla u bluzi dsa dubokim dekolteom i grudnjakom koji uvećava grudi

Ekipa filma provela je godinu dana u Africi pripremajući enterijere i eksterijere za film pre nego što je snimanje počelo

- Oko 70% fimla je snimljeno u Africi. Scene koje se odigravaju u Danskoj snimljene su u Severnoj Engleskoj. Srećom po ekipu, u periodu snimanja padao je sneg, što baš i nije česta pojava u tom delu sveta

- Robert Redford nije mogao lako da savlada engleski akcenat, tako da u filmu rodjeni Englez govori sa jakim američkim akcentom. Polak je tu odluku doneo i zbog toga što je Redford američka legenda i bilo bi teško prepoznati ga kao Engleza. Sa druge strane, Meril Strip je potpuno savladala Danski akcent, koristeći pri vežbanju originalne snimke govora Karen Bliksen

- Pilot koji je leteo u sceni sa flamengosima bio je Ser Henri Darimpl-Vajt, Britanski baron i pilot u Drugom svetskom ratu. Živeo je u Keniji i leteo do svoje 80-te godine

- Kako zakoni Kenije ne dozvoljavaju upotrebu divljih životinja u filmovima, dresirani lavovi su dovezeni iz Kalifornije

- Kako niko ne može biti potpuno siguran da dresirane divlje životinje neće naptaviti neki zijan, tokom snimanja scena sa njima obezbedjeni su telohranitelji koji su imali spremne velike aparate za gašenje požara koje bi upotrebili u slučaju nužde

- U sceni u kojoj tera lava koji napada vola, Meril Strip je očekivala da će lav biti vezan za zadnju nogu. Kako se to nije desilo, izraz straha na njenom licu je stvara

- Tokom snimanja jedne duge scene, Maril Stip se osećala vrlo nelagodno u neudobnom kostimu. Kada je scena završena, ona je besno skinula jaknu i bacila je. Tek tada se videlo da je ispod nje bila neka buba ogromne veličine. Kamera je uhvatila i ovaj trenutak i on se nalazi u filmu

- Za potrebe filma izradjeno je i karakteristično selo plemena Kikuju. Kolibe od blata pokrivene trskom kružnog oblika podigle su žene. Ubrzo se tu uselilo lokalno stanovništvo koje je poslužilo kao statisti tokom snimanja obezbedivši autentičan izgled

- Ekipa filma čak je zasadila kafu u nekoliko različitih sezona kako bi snimila razvoj plantaže kroz godine

- Iman, manekenka i supruga Dejvida Bovija, zatekla se u Keniji tokom snimanja. Polak joj je ponudio sporedni izmišljeni lik Somalijske sponzoruše koji je ona odigrala

- Film je imao primijeru 1985. godine, na stogodišnjicu rodjenja Karen Bliksen.

Film je dobio sedam nagrada Oskar, uključujući najbolju sliku, rešisera i kinematografiju. Meril Strip je bila nominovana za Oskara, ali je te godine laureat bila Džeraldina Pejdž za ulogu u filmu "Put za Bauntiful".

Ako ga niste skoro gledali, vredi da se podsetite.

 

Muzej

Kuća Karen Bliksen je zanimljiva zbog najmanje tri razloga. Najpre, nosi istorijsku vrednost - čuva u sebi duh vremena koje je odlikovao pokušaj Evropske kulture da kultiviše Istočnu Afriku. Zatim, tu su se desili mnogi istorijski dogadjaji koji su obeležili jednu eru u razvoju kontinenta, uključujući okupljanja mnogih poznatih osoba tog vremena. Konačno, kuća je, sa svojim prostornim sobama, verandama, krovom od crepa i konstrukcijom od kamena tipičan predstavnik arhitekture bungalova s kraja 19. veka.

Sagradio ju je 1912. godine bogati Švedski inženjer Ake Sjorgen, kasnije počasni Švedski konzul u Keniji. U početku je bila glavna rezidencija Švedsko - Afričke kompanije za uzgoj kafe. Karen je kuću zvala Bogani ili Mbogani, što u prevodu znači "kuća u šumi".

Obilno rastinje, ogromna stabla (posebno palma koju je posadila Karen), prostrani pašnjaci i pogled na Ngomng brda u daljini čine ovo mesto jednim od onih na kojima poželite da živite.

Pred polazak za Dansku, Karen je imanje prodala Remiju Marinu, koji ga je podelio u parcele od po 20 jutara za stambenu gradnju. Ceo taj kraj, i ulica koja vodi do muzeja, danas se zovu Karen, po uspomeni na slavnu spisateljicu. Danas tu kuće sa ostacima kolonijalnih Britanaca. Oni polako propadaju, živeći još uvek mislima u svetu koji je nestao pre više od pola veka, i prodaju svoja imanja crncima, tako da oblast prelazi u otmenu crnačku oblast.

Veliki deo nameštaja Karen je prodala Lejdi MakMilan. Kasnije, nameštaj je otkupljen za potrebe muzeja.

Kuću je dugo godina koristio upravnik susednog Prehrambenog koledža koga je Karen osnovala, mada nije stigla da vidi ni početak njegovog rada. Kasnije, bila je u vlasništvu grada, pa Danske, koja ju je poklonila Vladi Kenije kao dar za nezavisnost 1964. godine. Po snimanju filma i kao posledica svetske slave koju je on ostvario, 1986. godine u njoj je otvoren muzej.

Dobar deo kuće obnovljen je u stilu koji je izvorno krasio. Delovi nameštaja koji su doneti za potrebe snimanja filma ostali su u kući kao poklon filmskog studija Universal Studios. Kuhinja, koju je Karen često i sama koristila za kuvanje, obnovljena je u potpunosti. Postoji plan za obnovu stare mašinerije koja je služila za uzgoj kafe, ali su za sada samo neke mašine smeštene u šumarak ispred kuće.

Muzej je otvoren za posete svakoga dana od 9:30 do 18. Svi posetioci dobiju vodiča koji vodi kroz kuću i iznosi zanimljive podatke o njoj i njenim poznatim stanarima. Videćete policu sa brojnim prevodima knjiga koje je Karen napisala na mnoge svetske jezike, originalni nameštaj, odeću koju su koristili Meril Strip i Robert Redford u filmu. Ispričaće vam o životu u kući i borbi za održavanje plantaže, o odnosu sa slugama i radnicima.

Tura traje kratko, ali se onda može i treba dugo uživati u krajoliku i pogledu na Ngong brda.

Uz muzej su i prodavnica suvenira, ručnih radova, postera, razglednica i knjiga Karen Bliksen.

Nešta dalje uz ulicu, prema gradu, nalazi se nekadašnja upravna zgrada plantaže. Tu je sada jedna stara Švedska kuća i odličan restoran sa izvrsnom atmosferom i ponudom, kao i nekoliko vrlo lepo snabdevenih prodavnica suvenira i umetničkih predmeta.