Sedeti na klupi u parku ovde ili u Beogradu, u mnogome se razlikuje. Od temperature, atmosfere pa do ljudi koji prolaze. Ali, ono sto se najvise razlikuje je priroda, biljni i zivotinjski svet. Posto se u biljke ne razumem toliko koliko u zivotinje svo moje interesovanje sam usmerio ka dvo/cetvoro/sesto/osmonoznim stvorenjima. Da krenemo po redu, tj.manjku nogu.
Bilo da setam, sedim na klupi ili jedem u restoranu zvuk koji dopire odozdo je neopisivo
fantastican. Kao da sam sve vreme unutar zooloskog vrta, u delu sa pticama. Do sada sam uspeo svakodnevno da razaznam nekih sest do sedam vrsta ptica iznad mene, mada sam siguran da ih je mnogo veci broj. Na vrane, vrapce i golubove sam navikao i u Belome Gradu, ali i tu ima razlike. Vrane su najglasnije, najupornije i najdosadnije ptice ovde. Po ceo dan gra-gra a bogami i duboko u noc. Oko restorana su naseljene i vrebaju svaku priliku da sa stola pokupe
ostatke jela. Oko smeca, iza restoranskih kuhinja - tu se podrazumevaju njihova stanista. Zanimljivo je to da ne grakcu osim ako ne vide coveka, sto i dalje ne mogu lepo da objasnim sta znaci. Da li daju do znanja da smo tu, ili plase, ili se oglasavju da bi druge upozorili da dolazimo. Jer biti vrana ovde uopste nije bezbedno jer su veoma prljave i zarazne ptice pa ih gradska vlast ne stedi. Imaju "odred" ubica na motorima sa puskom preko ramena i dnevno izadju na teren da odrade svoj posao.
Krajnje odvratan prizor. Jedno nedeljno popodne sam odmarao u lezaljci kad cujem pucnjavu! U zemlji gde nema kriminala skoro nimalo odmah sam se zabrinuo. Pridjem prozoru ignorisuci savete roditelja od malena "kada cujes pucnjavu ne prilazi prozoru". Odskrinem polako venecijanere i vidim coveka koji silazi sa motora uzima pusku i cilja tik iznad moje glave! Izbezumljen od straha bacih se na pod ocekvajuci prasak. Posle par razornih pucnjeva cujem glasove prolaznika i shvatim da niko ne panici. Ustajem polako i vidim vec pomenuti prizor ciljanja u vazduh iznad zgrada. Sto se tice golubova i vrabaca, njih ima malo i nisu mi nesto zanimljivi, kao ni laste. Ali zato ima par nekih cudnih vrsta sto ih cujem ili vidim da njima jednostavno moram da se posvetim. Ima jedna mala braon-zuto-bela ptica malo manja od goluba koja ima velicanstven glas poput slavuja. A hoda kao papagaj i vrabac u isto vreme - trom hod i pokretno skakutanje. One se najmanje plase ljudi sto slucaj mog lova na njih pokazuje. Naravno umesto puske naoruzan sam bio kamerom pa smo se jurili oko automobila da ih snimim. Svo to vreme joj nije palo na pamet da odleti nego kako ja krenem desno ona krene levo, ja u suprotnu stranu a ona isto - izgledalo mi je u tom trenutku kao da se igra sa mnom a ne da bezi od mog oruzja. Predvece se cuje
jedna vrsta sove (tako sam je ja nazvao iako je nikad nisam video a zvuk malo podseca na buljavu pticu) koja se oglasava kao cuk (kojeg ima po Dalmaciji) ali pojacavajuci ton i visinu glasa da na kraju ispadne kao da cvili. I tako u krug. Prilicno jezivo u pocetku, sada sam se potpuno navikao. Sada dok sedim predvece na klupi slusam moju "sovu" i uvek iznova pokusavam da zamislim kako izgleda - moja najnovija zanimacija! Kako pridjem
dzunglastom delu grada tu me tek ocekuju raznorazni zvuci zooloskog vrta. Od plavih maih ptica do velikih papagaja - nema cega nema za videta ali vise cuti. Tamo nema vrana, tako da je cela atmosfera smirenija.
Dolazimo do dela gde je Alah/Buda/Bog dodelio jos jedan par nogu. Macaka ovde ima na svakom cosku i oblutku. Malo su mrsavije nego u mojim krajevima, ali ono sto je najveca razlika je to sto neke u potpunosti
nemaju rep dok neke imaju po pola repa. Sve dok nisam video macice stare deset dana nisam verovao da je to genetski, ali uverila me majka priroda. Ulicne macke se boje ljudi dok dvorisne uzivaju sve blagodeti covekove blizine. Dok ovo pisem oko moje klupe se mota jedna mala siva macka sa pola repa. Pola ostavila kod kuce - vrucina za potpuni komplet krzna! O psima je veoma tuzno pisati. Naime, kako muslimanima skoro da nije dozvoljeno da pipnu psa to znaci da pola ove zemlje u zivotu nije mazila kucice! To se vidi i u njihovim okicama. Ja kakav sam cudne i opsesivne ljubavi prema psima svakom pridjem i cucnem pricajuci mu nesto. Svaki pas taj gest protumaci kao upoznavanje i pocne repic da mase i spusta glavicu pokusavajuci dobro da me onjusi jer
sam nepoznanik. Posle uvodnih par minuta sticanja poverenja pocinjem da ih mazim lagano. A onda - pocinje cudno ponasanje. Pas k'o pas svaki voli da se mazi, to im je u prirodi.
Ali, ovi nesrecni psi ovde njih skoro 80% nije u zivotu osetilo dodir ljudske ruke na sebi pa i ne znaju da vole da se maze. Dok nisu upoznali mene. Sada su vec poceli da masu repom kako me ugledaju na kraju ulice i umiljavaju mi se kao da su moji od rodjenja. Svi do jednog, dok na moje prijatelje kineze ili malajce i dalje laju jer ovi ne znaju sa njima. Puckaju prstima, lupaju dlanovima i brzim koracima zele da im se priblize. Ne vredi ja da im obasnjavam da tako ne treba i da sve dok tako pokusavaju da im se priblize pas ce podvuci rep, spustiti usi i braniti svoju teritoriju. Prosta i jednostavna matematika prezivljavanja. Kako sam sva pseca ponasanja pokusao da objasnim mojim kinezima oni su dosli na ideju da bih mogao ovde da se zaposlim kao odgajivac isith! Oni ne znaju skoro nista o psima, pa ni zasto laju na njih, ili zasto ih pojure dok ovi jedu. Buduci da sam od moje cetrnaeste godine pa sve do pre neku godinu ziveo sa psom (oni koji imaju psa shvatice), ja umem da prepoznam i shvatim ponasanje malih cetvornozaca. Ovde ljudi nemaju naviku da drze pse, osim neki u dvoristima, ali neodstaje ta emotivna veza i konekcija izmedju coveka i psa. Kako smo prolazili kroz Konanovo naselje naisli smo na copor pasa koji je odmah prepoznavsi ga poceo da laje. On mi kaze da laju oduvek na njega, kad god prodje sve generacije tog copora unazad dvadeset godina.
Na mene su takodje lajali jer sam veci od Konana i vise ih je strah moje pojave. Ali, kako sam cucnuo i poceo da im tepam (na srpskom da me ceo svet razume!) oni su polako prestajali da laju i okruzili me zanimljivo kao vukovi u sred sume. Kruze oko mene, Konan vice da li sam normalan ali nije proslo ni par minuta ja sam se vec sprijateljio sa svima i u horu lajao na Konana. Posle sam mu objasnio: ako psu ne diras hranu, mladunce i teritoriju taj te nikada nece napasti. Samo sto ljudi cesto ne znaju da tuda kuda prolaze, da to upravo moze biti mesto gde je odredjeni pas juce jeo i sada se oseca ugrozenim i poksuava da zastiti deo svoje teritroije koji mu donosi hranu. Godinama sam izucavao pse lutalice i jednostavno svaki njihov sledeci korak mogu da predvidim. Naravno da ima i onih koji ne mogu da se pripitome, ali i tu su njacesce krivi ljudi i njihova pogana ruka. Pas ne moze da se rodi namcorast, mozda tvrdoglav i pun energije, ali ga samo ljudska ruka moze uciniti da postane
plasjiv i nepoverljiv prema ljudima, i tada napada celu ljudsku vrstu.
Dva, cetiri - sest! Ali, pre setonogih bica samo jedan dogadjaj da pomenem. Odavno sam navikao da u svom stanu nisam sam. Od komaraca preko buba, do pticica koje mi ulaze kroz kuhinjski prozor. Ali jedno vece dok sam ulazio u kupatilo krajickom oka spazim neku crnu mrlju ispod lavaboa. Kako sam krenuo da se upoznam sa novim mi cimerom tako je cupavi glodar protrcao preko mojih nogu i pravac kroz rupu u zidu kod komsije u kuhinju. Nije zeleo da se sprijatelji, verovatno mu komsija daje nesto vise od kapljica vode ispod lavaboa. Nastavljamo dalje sa parnim brojanjem cimera u mom stanu. Posto je vec odavno poznato da svetlo u mojoj sobi ne palim zbog krvopijaca jedino svetlo koje imam su monitor lap-topa i mobilnog telefona. Jedno vece pred spavanje kroz mrak primetim da mi se papuca pomera. Okrenem lagano lap-top prema papuci i primetim da se ne mrda cela nego deo! Upalim mobilni da osvetlim
bolje plaseci se da pridjem blize, jer ne znam sta me ocekuje a stvorenje velicine izmedju misa i bube trkom pobeze iz sobe ka kancelariji. Ja brze bolje za njim da ne pobegne, mozda pozove drustvo, treba spreciti tu zurku. Upalim svetlo kad ugledah najvecu bubu u mom zivotu koja je bez preterivanja bila duzine oko 7cm! U skoku povikah "Dzeronimo" nadajuci se da ce moja tezina uspeti da oduzme zivot cudovisnoj bubi, a od mog silnog dranja nisam cuo da li je zacvilela kad sam skocio na nju, mada me ne bi zacudilo - kolika je mozda su joj evoulirale i glasne zice! Sledeceg jutra sam kupio sprej protiv buba i okruzio si sobu kao belim lukom protiv vampira!
Izlazimo iz sobe i krecemo se iza zgrade prema reci koja prolazi na deset metara iza mene. Tu cesto silazim jer je
pogled divan, iako je reka braon boje, ali takve su skoro sve reke ovde jednostavno korito je zemljano pa odtle i boja. Cak mi je Konan u jednom momentu rekao "wow, pa vase reke su plave" gledavsi slike Save i Dunava iz Beograda!? Iznad same povrsine reke dogadja se pravi mali svet. Od komaraca po povrsini, malih larvi ispod povrsine, pa opet iznad gde lete konjici kojih ima bar isto koliko i komaraca, preko niskog leta ptica hvatajuci razne muve. Nema cega nema, ali bukvalno. Ali, kako sam radoznao i kako cesto gledam tu reku kroz prozor primetim par puta da neka
zmijolika utvara pluta po istoj. Odlucih jedan dan da sidjem i vidim izbliza sta je to. Mojim iznenadjenjima nema kraja! Guster velicine oko metar i po koji izgleda poput aligatorove bebe pliva meni na deset metara ispod prozora! I to ne jedan, na svakih pola sata "propluta" novi. Da strah bude jos veci kanalizacija iz moje zgrade jednim kanalom ulazi u tu reku, a moj novi podstanar ima cesto naviku da upliva bas tu! Sva sreca da sam na prvom spratu inace ne bih u zivotu vise seo na WC solju! Ne bude mene strah jer primetih da se on vise boji mene nego ja njega, odlucim malo da se jurim sa njim ne bih li bolje proucio njegove putanje. On u kanal ja iznad, on u reku ja zamalo u istu,
izjurismo se mi tu nekako, a druzenje smo zavrsili tako sto je on iza coska jednog grebena virio i posmatrao kada cu da odem da bi on moga lepo da otpluta dalje. Posle par dana sam dosao da vidim da li je jos uvek tu, ali je jedan novi sada bio preko puta reke na drugoj obali suncajuci se, ali kada me je video
postideo se, jer nisam znao da je to deo za nudiste.
Kroz utiske iz Kuala Lumpura cu pisati o tamosnjem parku ptica, leptirova i jos jednom napadu majmuna na moju malenkost.
Dalibor Kokic
Snimci
