Čekajući «Čekajući Godoa» u Beogradu, čemu?

                                                       Dugo sam odbacivao tu pomisao i govorio sebi: Vladimire, budi razuman. Još nisi sve pokušao. I nastavljao sam borbu. (Čekajući Godoa)

Za čuvenu predstavu avangardnog američkog dramaturga Boba Vilsona «Ajnštajn na plaži» (Einstein on the Beach), koju je napravio u saradnji sa poznatim kompozitorom Filipom Glasom, neki kritičar je jednom, drsko i duhovito, rekao da  «treba imati koncentraciju indijskog  fakira,  izdržljivost lovca na lavove  i  apatiju ovce» da bi bila odgledana i odslušana do kraja (predstava traje oko pet sati, pa se gledaocima dozvoljava da izlaze i ulaze - po želji, s tim što se neki ne vraćaju).

1. Svako ko se iole interesuje za pozorište, zna za taj Beketov kultni komad. U pitanju je svojevrsna «drama apsurda» (le théâtre de l'absurde). Živeći u Francuskoj, autor je tekst  napisao na lepom francuskom jeziku (En attendant Godot), da bi ga, dve godine kasnije, sam preveo na engleski (Waiting for Godot), uz odredjene nadopune. Predstava je prvi put izvedena u Parizu, početkom 1953. godine, a prikazuje se, širom sveta, i danas. Čekajući Godoa je Beketa učinio slavnim; istovremeno, mnogi pozorišni analitičari ga smatraju najuticajnijim pozorišnim komadom u poslednjih stotinak godina.   

Moja namera nije da, ovom prilikom, ulazim u elaborirano objašnjavanje značaja, ali i enigmatičnosti, samog komada Čekajući Godoa, već da se pozabavim neuspelim pokušajem da se on postavi na scenu jednog beogradskog pozorišta, u ranim pedesetim godinama prošlog veka, samo godinu i po dana nakon njegovog prvog izvodjenja u Parizu. (Primera radi, u SAD se taj komad prikazao po prvi put tek 1956. godine). Peripetije koje su taj prvi pokušaj u Beogradu pratile jesu jedan primer iz prilično uzbudljive književno-pozorišne povesti naše bivše države. Ipak, pre nego što govorim o tim problemima, dajem  kraći osvrt na sam komad.

Ma koliko izgledalo da je u pitanju jednostavna predstava, Čekajući Godoa tera gledaoce da postavljaju mnoga pitanja, i sva su - potrebna. I, što je još važnije, tera ih da se pomire s tim da su mnoga pitanja - prosto neodgovorljiva. Ali ih je vredelo postavljati.   

Dva glavna lika ove tragikomedije u dva čina, Vladimir (od milja Didi) i Estragon (Gogo), čekaju dolazak Godoa, osobe koja se nikad neće pojaviti. Zapravo, nikada nećemo ni saznati ko je - Godo! Na sceni, koja ima samo jedno jedino ogoljeno drvo, njih dvojica sve vreme pričaju, često lupetaju, izgovarajući nepovezane rečenice, pomalo sanjareći, tako da se brzo shvati da je njihov razgovor pretežno - apsurdan. To čekanje Godoa prelazi, naravno, u dosadjivanje, a ipak oni i dalje uspevaju da čavrljaju medju sobom i da se nadaju da će Godo doći. Podsvesno oni očekuju da se Godo pojavi, i spase ih, te im ne smeta to ubijanje vremena besmislenim pričanjem i povlačenjem nekih nebitnih poteza. A njihovo očekivanje da će Godo doći i «izvući ih na sigurno», iz besmisla koji vlada svuda oko njih i u njima samima, pokazuje, prema tumačenju mnogih kritičara, neutaživu želju ljudi za traženjem životnog smisla.    

Ništa bliže se ne zna o toj dvojici; moguće je da su beskućnici. Stiče se utisak da se često druže. Vladimir je fizički razvijeniji od Estragona, pa se ponekad postavlja kao njegov zaštitnik. Prilično je inteligentan, te objašnjava Estragonu mnoge stvari. Pored njih dvojice, pojavljuju se i dva sporedna lika, Poco (Pozzo) i Liki (Lucky), kao i jedan bezimeni dečak, koji svakog dana obaveštava Vladimira i Estragona «da će Godo doći sutradan», mada se Godo nikada ne pojavljuje. Oni će, čekajući, pokušati da se obese, ali im to ne polazi za rukom; zatim će poželeti da prekinu čekanje i odu, ali ne mogu da krenu. (Uzgred budi rečeno, primetno je da u komadu nema ženskih likova; ovo pominjem zato što mi se čini da su, uvek kada imamo komade/knjige/filmove sa all-male-cast, šanse za apsurd veće, pošto prisustvo ženskih likova, uglavnom, situacije čini životnijim).

O ovoj Beketovoj drami davane su vrlo različite interpretacije. Tako, recimo, kritičar Vivijan Mersije (Mercier) smatra da je Beket ovom dramom postigao "teoretsku nemogućnost - da komad u kome se ništa ne dešava uspeva da zadrži gledaoce na svojim sedištima do kraja, iako se ni na kraju ništa neće dogoditi". Neki smatraju «da gledalac mora imati razvijenu uobrazilju i sposobnost da prihvati ispredanje fantastičnih snovidjenja, ma koliko uprošćenih, jer zbivanja na sceni izmiču jednostavnom tumačenju», ma šta jedna takva konstatacija mogla značiti. Da se mora shvatiti da je komad potvrda čovekove otudjenosti, slabosti i nesposobnosti da nalazi izlaz iz protivrečnosti koje ga sudbinski rastržu, ali ne samo to; da čovek treba da bude spreman da prihvati irealnost u meri u kojoj shvatamo svakodnevnu stvarnost, jer ponekad izgleda da  postoji i «realistična irealnost»; da je bezizgledno svako traganje za smislom, jer, u životu postoje zagonetke bez smisla i rešenja. Drugi, pak, vide osnovnu premisu ovog komada na liniji filozofije egzistencijalizma, koja je, u vreme kada je komad pisan,  bila u usponu. U svakom slučaju, predstava je teško protumačljiva, pa navodi mnoge gledaoce da se pitaju koliko uopšte ima svrhe - tumačiti je. Život se mora živeti. Otuda ova višeznačna drama zadržava svoju aktuelnost i  danas.

2. Kao što sam već pomenuo, kratko vreme po izvodjenju drame Čekajući Godoa u Parizu, u Beogradu je bila izražena želja da se taj komad postavi na pozorišnu scenu. Pa Pariz i nije tako daleko od Beograda, poverovali su neki entuzijasti. Bila je to hrabra namera da se, koliko-toliko, uhvati korak sa avangardnim dogadjanjima u Parizu, koji je u to vreme umnogome važio za kulturni centar sveta. Medjutim, to nije išlo lako, pošto je, u tadašnjim okolnostima forsiranog komunističkog jednoumlja kod mnogih «nadležnih» postojao strah od - «importovanja dekadencije sa Zapada», te nije bilo lako prihvatiti predstavu kakva je bila Čekajući Godoa.  

Pokušaj je, dakle, bio neuspešan: pripreme u Beogradskom dramskom pozorištu  bile su dovedene do kraja, ali je u poslednjem trenutku došlo do odluke «odozgo» da se odustane, te je komad skinut s repertoara pre nego što je i bilo njegove premijere. S tim u vezi, mada je moguće da je bilo i drugih razloga, analitičari ukazuju da je do toga došlo zahvaljujući stavu književnika Miroslava Krleže; njegovo ime se odmah, i sve vreme kasnije, spominjalo.

Drugim rečima, na odluku da ne dodje do premijere komada svakako je uticao i - Krleža. Podsećam da su to bila teška vremena, samo osam-devet godina nakon Drugog svetskog rata, kada se nova socijalistička (komunistička) vlast u Jugoslaviji utvrdjivala, naturajući pritom svoje posebne kriterije koji sa našim današnjem poimanjem vlasti nisu mnogo kompatibilni.

U takvoj situaciji, Krleža je sebi dozvoljavao, izgleda, veće slobode nego neki drugi pisci. A i zna se da je on po prirodi često bivao preterano polemičan i kritičan, kako prema kolegama piscima u tadašnjoj državi, tako i prema velikim piscima iz inostranstva; stoga je umnogome važio za čoveka «koji nema dlake na jeziku»(što je, ponekad, eufemizam za «poganog čoveka»; tako su zabeležene reči pesnikinje Desanke Maksimović: «A Krleža je, znaš, kao što je video muve u Grobljanskoj ulici, poganog jezika, i pas i čovek, što bi rekao narod»). Elem, Krleža, koji je važio za dobrog poznavaoca francuske književnosti, bio je kritičan prema Samjuelu Beketu; Beket mu nije bio po volji, pa ni njegov pomenuti komad Čekajući Godoa (koji Hrvati prevode kao U očekivanju Godota), sa kojim je bio u toku, nakon prvog izvodjenja u Parizu.  

Krleža je jednom zabeležio o Samjuelu Beketu ovo: «Kada nad jednom književnošću Samuel Beckett konstatira veoma mudro da smo stigli na kraj puta, on samo varira jednu temu, u evropskoj poeziji uobičajenu već više od stotinu godina. Beckettova proza, to je konac dugotrajnog besmislenog stradavanja, to je jalova spoznaja da smo se izgubili u punoj praznini svemira, za uvijek prokleti pod zvijezdama, gladni, na smrt umorni, poniženi i samotno oboreni. Jadikovka Beckettovih protagonista, njegova bezbožna zadušnica plače nad smrću razuma, ljubavi i samilosti, na rubu sverazorne senilije, pa ipak, pitamo se, nije li to sve samo trik da bismo povjerovali kao da su ove banalnosti o Dolini suza izgovorene po prvi put? Nismo li ovu lamentaciju o Sudnjem Danu slušali već i u srednjovjekovnim 'Prikazanjima', i tko bi nas mogao razuvjeriti da konac i kraj 'Artamonova', u romanu Maksima Gorkoga, ne predstavlja isto tako beznadnu viziju čitave ruske gradjanske civilizacije na samrti? Scena, kada stari Artamonov, deklasiran, izopćen, sveden na socijalnu ništicu, od sviju ostavljen, umirući, sa gadjenjem odbacuje zadnju, pljesnivu, blatnu i vonjavu koru hljeba, kada ovaj prokleti kruh svagdanji gazi čizmom, on proklinje seljački priprosto pa ipak learovski patetično svoju vlastitu besmislenu sudbinu; zar ova vizija Artamonova na samrti nije tema rasula i sloma kapitalističkog društvenog stanja, kao i rekvijem nad odrom gradjanske civilizacije - 'Na dnu' - napisan pedeset godina prije Becketta?...».

Medjutim, učeni Krleža, veliki umetnik reči, grešio je u ovom slučaju. Naime, vreme je pokazalo da Beket važi za jednog od najvećih književnika XX veka (dobitnik je i Nobelove nagrade), a nije mi poznato da li je Krleža, pri kraju svog dugog života od 88 godina, kasnije promenio mišljenje o - Beketu (Beket je dobio Nobela 1969. godine, a Krleža je umro tek 1981. godine).

O tome da "Krleža nije razumeo Beketa", te da je bio direktno odgovoran što je bilo došlo do otkazivanja premijere komada Čekajući Godoa u Beogradu, priča Goran Marković, u svojoj knjizi „Male tajne". Govoreći o probama i radjanju komada Čekajući Godoa u Beogradu, on navodi ovo: "Miroslav Krleža, pošto je pogledao prvi deo generalne probe predstave Čekajući Godoa u Beogradskom dramskom, a prethodno pročitao dramu u originalu, rekao je glumcima 'da se tu radi o nihilizmu', i posavetovao ih da se okanu tog očito bezvrednog teksta". Dalje, Goran Marković dodaje i ovo: „Postoje nekoliko svedoka i zapis reditelja predstave Vasilija Popovića (Pavla Ugrinova) koji svedoče da je sve što sam napisao za Krležu, od reči do reči, istina. Tu, takođe, treba imati u vidu da je Krleža u to doba bio državni pisac broj jedan i da je, kao takav, svakako imao svakojakih obaveza...". 

Takvih mišljenja, po kojima se Krleža optužuje za tadašnje neprikazivanje Beketove predstave u Beogradu, ima  više.

I reditelj Ljubomir-Muci Draškić, koji je poznat i po tome što je režirao više "sumnjivih predstava" i dugo bio na čelu "najsumnjivijeg pozorišta za svaku vlast - Ateljea 212", takodje, upire prst na - Krležu. Govoreći o zabranjivanim predstavama iz tih vremena, rekao je: "Prva velika zabrana bila je 1952. godine. Reč je o predstavi 'Bal lopova' Žana Anuja u režiji Soje Jovanović u Beogradskom dramskom pozorištu. Zabranila ju je tadašnja ministarka za kulturu Mitra Mitrović kao dekadentan komad. Nekoliko godina kasnije, u istom pozorištu sprečeno je igranje Beketovog 'Čekajući Godoa', čemu je direktno kumovao Miroslav Krleža".

Novinar Feliks Pašić, u članku "Kako smo čekali ‘Godoa' - drama jedne predstave" (Književnost 5, 1987), pisao je o tome šta je u ono vreme izazivalo toliko podozrenje prema Beketu i njegovom komadu Čekajući Godoa. On je naveo izjavu književnog kritičara Borislava Mihajlovića Mihiza: "Kako je ‘Godo' zaista bila jedna od retkih, stvarnih novina u dramskoj literaturi, ona je kod mnogih ljudi izazivala nerazumevanje, odbijanje i podcenjivanje. Nije slučajno da je Krleža - koji je veliki dramski pisac, ali druge vrste - prezirao ‘Godoa'. Kad sam u jednom napisu, ili u intervjuu, hvalio vrednosti Beketove drame, u svom feljtonu me je žestoko napao moj prijatelj Gustav Krklec za koga se ne može reći da je bio pravoveran. Njemu se to prosto-naprosto nije dopalo. Znači, ‘Godoa' je predusrelo konzervativno nerazumevanje. I, naravno, igrala se druga igra - igra naše epohe. Kada je posle 1951. godine počelo otvaranje naše zemlje prema svetu i prema raznim dogadjajima u savremenoj civilizaciji i umetnosti, taj proces otvaranja i oslobadjanja od krutih kanona socijalističkog realizma nije išao pravolinijski. Nailazio je na zastoje, čak na kontraudare koji su najčešće bili posledica onoga što se dogadjalo u oblasti politike. Udari su bili kratkorajni, sa nejednakim posledicama. Mislim da je ‘Godo' uleteo 1954. godine u jedan takav period, pa su se splele dve stvari: konzervatizam i jedna vrsta političke, ne toliko represije koliko recesije i zaustavljanja. Ta dva elementa bila su dovoljna da predstavu u tom trenutku učine, s jedne strane, nemogućom, a s druge strane vrlo privlačnom i znatno privlačnijom nego što bi inače bila za ljude koji su hteli, pokušavali, borili se, uglavnom mladi ljudi, da prošire granice našeg saznanja i slobode".

Feliks Pašić beleži i izjavu tadašnjeg velikog glumca Ljube Tadića (koji je u Beketovoj drami igrao - Vladimira), koji se pritom čuvao da olako ne ogreši dušu: "Da ne grešimo: nije Krleža skinuo predstavu sa repertoara, ali dopuštam pritom da je Krležina skepsa prema Beketovom komada mogla rukovodstvo Beogradskog dramskog pozorišta učvrstiti u uverenju da ‘Godo' jednostavno nije podoban". Ova Tadićeva izjava govori da je sve vreme dok je predstava ‘Godoa' pripremana u rukovodstvu samog Beogradskog dramskog pozorišta  bilo dileme oko potrebe njenog prikazivanja, pa ga je Krležino negativno mišljenje pospešilo da od premijere komada - odustane.

A Sveta Lukić, u svojoj knjizi "Preko granica", piše: "Jedva smo mogli slutiti da je Krleža, boraveći tada u Beogradu, odigrao izvesnu, ne baš beznačajnu ulogu - svojim negativnim mišljenjem o autoru ‘Godoa'. Medjutim, nije to isključeno, ako se ima na umu komlikovana godina 1954... koja se završila diskusionim plenumom Saveza književnika Jugoslavije; na njemu se Krleža razišao - prvi put - sa mladjim piscima moderne orijentacije dosta oštrim tvrdnjama poput onih koje kao da direktno ciljaju i na Beketa... ".

Medjutim, na tu odluku "nadležnih" da se ne ide sa prikazivanjem ‘Godoa' u Beogradskom dramskom pozorištu, reagovali su neki tadašnji umetnici i javni radnici tako što su premijeru izveli poluprivatno - u ateljeu poznatog slikara Miće Popovića. Komad je režirao Pavle Ugrinov, scenografiju su pravili sam Mića Popović i slikar Mario Maskareli. Predstavi, u ogromnom ateljeu Miće Popovića na Starom sajmištu u Beogradu, prisustvovalo je četrdesetak osoba. Dogodilo se to  krajem juna 1954. godine.

Imajući u vidu neobične okolnosti u kojima je ova predstava izvedena u ateljeu Miće Popovića, glumac Ljuba Tadić izjavio je: "Sve se dešavalo kao u bunilu, kao što je i u ‘Godou' sve u nekom bunilu".

Evo još jednom Borislava Mihajlovića Mihiza: "Ja sam u svom dugom životu video mnogo pozorišnih predstava, neke sam i pisao i učestvovao u njihovom pravljenju, ali zabranjeni ‘Godo' u Mićinom ateljeu za mene je bio i ostao najuzbudljivija predstava kojoj sam prisustvovao. Svi smo bili uznemireni od drskosti i smelosti što radimo nešto nedozvoljeno, iako zadovoljni što prisustvujemo nečemu što smo već tada slutili da će biti sastavni deo našeg teatra i naše civilizacije". Drugim rečima, svi su tada shvatili da je ‘Godo' "otvorio neka zatvorena vrata".  

Tako je nekada bilo. O svemu ovome saznao sam nedavno, dok sam bio na odmoru, čitajući mnogo, uz manja istraživanja.   

Naravno, danas su drukčija vremena, premda se, i u današnje vreme, povremeno zabranjuju neke predstave. S tim u vezi kažem: neka se ne zabranjuju pozorišne predstave. Ni u kom slučaju, pa čak ni onda kada od gledalaca zahtevaju ‘koncentraciju indijskog  fakira, izdržljivost lovca na lavove i apatiju ovce'.

Da dodam još i to da je kasnije, predstava Čekajući Godoa dugo bila, na radost mnogih gledalaca, na repertoaru beogradskog pozorišta Atelje 212.