ne okreci volan ako zelis nastaviti pravo

jedan od razloga zasto relativno lako komuniciram sa masinama lezi u cinjenici da sam prihvatio da one uvek urade upravo ono sto im kazemo da urade. rezultat te komunikacije cesto nije onakav kakav bi mi zeleli ali krivica ne lezi na masinama. to sto sam ja zeleo da nastavim pravo po kolovozu nije ni u kakvoj korelaciji sa cinjenicom da sam sleteo sa puta. vise sa time sto sam okrenuo volan dok sam pokusavao da dohvatim telefon koji mi je pao ispod sedista. naravno, cesto ima "bagova" koji prouzrukuju greske u komunikaciji (kvarovi na sistemima) ali za potrebe ovog teksta pokusajmo da pojednostavimo pristup.

dakle cesto postoji razlika u onome sto je trazeno i onome sto se mislilo da se trazilo. sta hocu reci? pa na primer, odazivajuci se na ljubazni poziv onoga ciji se poziv ne odbija, da je 5. oktobra trazeno nesto sto se u principu i dobilo - bolji zivot. jedino sto se zanemarilo da "nema besplatnog rucka". deset godina je "proslo kao tren" a kratko pamcenje nas sprecava da ne zaboravimo ocaj koji je naterao pola srbije da se pokrene te jeseni pre 10 godina. ima naravno ljudi kojima je gore nego pre 10 godina, ima ih i kojima je bolje. ali ne treba pricu svesti na pojedinacne slucajeve. pitanje  je da li je deceniju celini  bolje ili gore?

naravno, ostaje i pitanje je i da li  je moglo bolje nego sto je sada, da li se moglo vise postici? ali ako smo stigli do toga da se raspravljamo o brzini napretka... masala!

dakle, vracamo se na situaciju pre 10 godina. percepcija je (da bi se razlikovalo od cinjenice) da je ogroman broj ljudi imao uverenje da je posao zavrsen tog 5. oktobra. i to je tacno. poklic koji nas je okupljao "gotov je" je dobio svoj puni smisao najavom da ce nepomen cuvati svog unuka marka (meni licno je bilo malo glupo da dete saljemo u zatvor da se igra sa dedom ali...). deklarativno su svi bili svesni da je taj dan samo pocetak preobrazaja (u potpunosti zanemarujuci cinjenicu da nema zajednickog stava u sta se zelimo kao drustvo preobraziti). ali to je po meni manji problem. uniformnost misljenja nikada ne moze biti dobra stvar i kada se naucimo da razmenjujemo svoje razlike moze nam biti samo bolje. druga stvar je nas zakocila - cinjenica da je vecina imala osecaj da je vec platila punu cenu za sve preobrazaje/tranzicije/reforme koje slede... i da je doslo vreme za bolji zivot.

prvo ovo oko vecine da razjasnimo. to jeste bila vecina ali ne apsolutna. ogroman broj ljudi je glasao za milosevica zeleci da sve ostane isto. pobedom se preuzela odgovornost i za njih a glas koji su tako spremno davali nepomenu im je ostao kao pretnja da se mora paziti i na njihove potrebe.

sad da se vratimo na "bolji zivot". svima je bilo muka od praznih rafova, nestasica sruje, jurnjave sa kursom marke... i onima koji su glasali za milosevica je bilo muka. a jedna od posledica 5. oktobra je da je sada neko drugi bio na mestu na koje se upire prst i od koga se trazi da resi probleme. premalo je bilo ljudi koji nisu zeleli da upiru prstom. premalo je bilo onih koji nisu zeleli da im neko drugi resava probleme vec su bili spremni da sami zagrizu.

hteli smo sve i hteli smo odmah. pokrenuli smo se i... umesto promena dobili zamene. pitanje je da li smo stvarno zeleli promene? sta je promena koju smo trazili a sta je promena koju smo prizeljkivali? da li smo u principu samo nezadovoljni zamenama? bravar je bio bolji od nepomena ali ni ovi sto su dosli posle ne mogu da mu pridju? hocu platu. i kad radim i kad ne radim!

da bih razjasnio sta zelim reci probacemo sa jednim primerom. zamislite da imate fabriku koja ne proizvodi nista sto bilo ko zeli da kupi a ima 10 000 "zaposlenih". vi ste vlasnik te fabrike. kako resavate problem? i sta uopste vidite kao problem? kada se u takvoj situaciji nadje nesigurna vlast (nesigurna iz vise razloga pocevsi od neznanja do nepotizma, korupcije i partitokratije) ona ne zatvara fabriku, ne prodaje je, ne pokusava da drugacije angazuje kapital koji tu postoji (ako nista bar u nekretninama). ona pred sobom ima "socijalnu bombu". ima radnike koji ne rade ali to nije ni bitno, bitno je da ti radnici mogu da glasaju, a imaju i rodbinu i prijatelje koji mogu da glasaju... idealno resenje je da fabrika "proradi" pa da plate koje se isplacuju budu "zaradjene". ako toga nema onda plata mora da ima. iz budzeta, kredita, doacija, nastampavanjem... ima da ima.

odakle?

lepa stvar je sto se ne mora biti previse pametan da se problemi naplate odloze za neko vreme. ali naplata kad tad dodje. kao sto je dosla grcima, kao sto ce doci i amerikancima (a tad neka nas bog cuva sve jer ce biti mnogo gadno)... ali odgovor na pitanje "odakle" se vrlo lako prepusta onima koji dolaze sutra...

u gore opisanim okolnostima (nedovoljno sposobna garnitura sa polugama moci, glasaci umorni od loseg zivota i gladni punih rafova i stabilnih prihoda sa pregrstom mogucnosti da se sadasnji rashodi preko prihoda isfinansiraju) nije bilo tesko doneti odluku da se mnogi  potezi povuku onako kako su povuceni... i jedan potez za drugim protekla je decenija, ljubavi vise nema, racun koji treba platiti je narastao.. i mi smo tu gde jesmo. sa tadicem, dinkicem i dacicem na vlasti. sa nikolicem, jovanovicem i dinkicem kao alternativom... osecate se lose? dobili smo sta smo trazili. ziveli smo bolje neko vreme primoravajuci one na vlasti da nas zakopavaju jos dublje trazeci danas nerazmisljajuci o placanju sutra.

u pokusajima da se tranzicioni sok ublazi doslo se do situacije da se u tranziciju nije ni krenulo. preobrazaji su se sveli na legalizaciju prethodno opljackanog (sto je prethodni predsednik sportskog drustva crvena zvezda nazivao privatizacija). uz dinkica kao metastazirani populizam uvek spreman da zabije noz u ledja bilo kom smislenom pokusaju da se nesto zdravo uradi manevarski prostor je bio minimiziran. ni najbolji igraci ne bi mogli igrati na tom terenu. a mi najbolje igrace nismo imali.

i da, ovaj tekst nije o 5. oktobru vec o izborima koji su nacinjeni posle njega. 5. oktobar je bio gotovo savrsen. bar je moj osecaj te veceri bio takav. i uvek, kada god u bilo kom kotekstu i vremenu uradicu potpuno isto kao sto sam radio tada. ne kajem se ni jednim jedinim delom ni za sta. cak ni za kostunicu. neka ga. ni taj mrgud mi ne moze skinuti osmeh sa lica kada se setim te veceri.

...........................................

i za kraj skracena verzija gornjeg teksta.

tada smo imali sansu da nam odmah bude bolje ili da nam deceniju posle bude bolje. deset godina posle svega pogresno je zaliti se sto smo tada izabrali pogresno.

.................................................

napomene:

***podsecam sada da je prava primopredaja vlasti dosla tek pocetkom sledece godine (posle odrzanih parlamentarnih republickih izbora a u medjuvremenu je prosla teska zima tokom koje se nova vlast ucila sta to znaci vladati a stara se manje vise uspesno nudila novim gazdama) tako da je momentum promena poprilicno izgubio na zamahu. naravno nije pomogla ni cinjenica da je vrlo brzo doslo do medjustranacke borbe za pozicije (dss je napustio dos vec juna).

***retko ko se ne slaze da nije trebalo onako regovati na "pobunu crvenih beretki". olosl i sljam je izasao sa osecajem da je pobedio, da je legalnu vlast bacio na kolena. oslos i sljam je likovao. ali koliko vas se seca bakica koje su nosile caj "deci da se zagreje" dok su u svojim "radnim uniformama" zajebavali celokupnu normalnost srbije. da, trebalo je baciti u lice glasacima odluku sta se hoce sa "onima koji stoje na braniku otadzbine usput paleci diskoteke po kuli, izivljavajuci se nad svima koji ne poste sredom i petkom" ali... zar to ne bi bilo samo povlacenje i pranje ruku. ostali bi smo sa sljamom i olosem kao sto smo i ostali a vise ne bi bilo izgovora...

.............................................................................

...

.........

...................