Kulturu SVOJU ljubim

Poslednjih godina su u našim sredinama, pre svega u onim manjim, na videlo isplivale neke veoma zanimljive pojave. Tako se, na primer, među nama, budimpeštanskim Srbima, iskristalisalo nekoliko unikatnih kategorija ljubitelja kulture.
1. grupa: oni koji odlaze samo na kulturne programe koje lično organizuju. Sve ostalo im je je, ahhh, dosadno, a i veliko je pitanje da li je dovoljno kulturno.
2. grupa: oni koji odlaze samo na programe udruženja ljubitelja njima omiljenog lokalnog vođe. Nešto slično pristalicama iranskih duhovnih vođa, ali primereno našim uslovima. Glavne razlike su u tome što naši poklonici ne dolaze na skupove u koloni i ne izgovaraju molitve i blagoslove idolu u glas. To se dešava telepatski ili preko ostrašćenih pogleda upućenih vođi. Pred onima koji ne dođu, zaprepaste se gde god ih sretnu.
3. grupa: đaci - spasioci situacije. Obaveza učenika da posećuju kulturne programe odavno ne postoji, ali vispreniji prosvetari povremeno uspeju da ih na to privole - što zbog kulture, što zbog "krize kvoruma" u sali. 
4. grupa: prosvetni radnici. Ove ptice se na kulturnim dešavanjima viđaju daleko ređe od onih za čije su vaspitavanje zadužene. Kakav primer - takav i rejting.
5. grupa: oni koji bi rado išli na sve programe odreda, ali se boje šta će im reći oni iz grupe br. 2. Zamislite ako se prisustvo persona iz ove grupe tamo gde nije preporučljivo, ovekoveči na novinskoj fotografiji! Izbacivanje iz spomenutih fan-udruženja i teška anatema za vjek vjekova su u takvim slučajevima sasvim prirodne pojave.
6. grupa: oni koji zbog svega navedenog ne idu nigde. A i zašto bi, kad ionako na kraju o svemu iz domena "kulture" saznaju više od onih koji su joj prisustvovali: ko je s kim, kojim povodom i o čemu, a ko s kim i zbog čega nije ništa od toga. Sudeći po masovnosti, ovoj kategoriji se smeši vrlo lepa budućnost.