Bez fenjera

Kada jednom videše Diogena kako u podne ide noseći upaljenu svetiljku i upitaše ga zašto to čini, on odgovori: Tražim čoveka.

Više puta sam se zapitao da li sam patetičan u svojim pisanijama, da li patetikom razvodnjavam misli ili osećanja iza kojih čvrsto stojim? Počeo sam da razmišljam o patetici i prvo što mi je palo na pamet je rečenica koja je prisutna u svakom, stoprocentno svakom(!) američkom filmu a glasi: Dont be pathetic. To je ono što se naziva otrcana fraza. Patetika izaziva potsmeh, izvrgava se ruglu... Ali na francuskom pathetique ima ova značenja : ganutljiv, uzbudljiv, zanosan.... pun patosa. U Leksikonu stranih reči i izraza Milana Vujaklije, pod patetičan stoji pre svega da je reč grčkog porekla pa se ređaju značenja: strasan, osećajan, dirljiv, ganutljiv, uzbudljiv, potresan, koji izaziva uzvišena osećanja, uzvišen, snažan, dostojanstven; koji izražava patos.

Bez patetike se ne bi mogao zamisliti ni jedan verski obred, ona je istorijski utkana u religiju/religije. Pored religije i pozorište ne bi funkcionisalo kako treba bez patetike. (Moj omiljeni) Hajne kaže: Ali život je u suštini tako kobno ozbiljan, da se ne bi mogao podnositi bez......spajanja patetičnog sa komičnim.

Nego da se vratim na početak, na Diogena. Bez korišćenja fenjera, svetiljki bilo koje vrste, u svom životu sretoh, pronađoh troje ljudi, tri čoveka, dva muškarca i jednu ženu!

Kao prvog, pomenuću  jednog koji mi nikada neće iščileti iz glave: NJANAĐIVAKO THERA! Rođen 1915 a umro 1997 godine. Pravo ime (a šta je zapravo pravo ime?) mu je bilo Čedomil Veljačić. Profesor Doktor Čedomil Veljačić/Njanađivako Thera umro je 28.Decembra 1997 godine u Gradu deset hiljada Buda. Filosof po obrazovanju, zamonašio se 1966 godine u Cejlonu.

Iz njegove knjige PISMA S PUSTINJAČKOG OTOKA, navodim deo koji će i vama biti zanimljiv: U Budinu učenju o osnovama moralnog rasuđivanja važno mesto zauzima karakterološka podjela ljudi u četiri vrste: mučitelj drugih, mučitelj samoga sebe, mučitelj i sebe i drugih, onaj tko ne muči ni sebe ni druge.

Zanimljiv je i deo u kojem govori kako je uspeo da dobije ime: Imena koja u muškom rodu u Pali jeziku redovno završavaju na -o, u Sanskritu na kratko- ah. Kratko-a, koje se u modernim indijskim jezicima uopće ne izgovara, u ovdašnjem Sinhalskom jeziku još jasno postoji preobraženo u -a. Pošto su i padeži odavno izumrli, bilo mi je gotovo nemoguće razjasniti opravdanost svog zahtjeva da dobijem ime u punom nominativu. S te me je formalne strane spasila jedina okolnost koju sam mogao razjasniti, a koja je primljena s velikim zadovoljstvom i čuđenjem, da u mojem materinskom jeziku - koji je u mnogo čemu još uvijek bliži Sanskritu nego što je to bio Pali prije dvije i po hiljade godina - ime Đivako, gotovo u istom obliku, s istim nastavkom i istim osnovnim značenjem postoji još i danas - Živko.

Može se reći da je Njanađivakova karma bilo izbeglištvo. Celog života bio je izbeglica.

Bežeći iz Zagreba od ovog života, na putu za Indiju i Cejlon, profesor Čedomil Veljačić se zadržao kratko i u Beogradu, u Kapetan Mišinom zdanju. Jedva jedan semestar.

Za mene je budizam filosofsko uvjerenje, bilo je njegovo opredelenje.

Napokon sam ostao sam u svojoj kolibi s Budinom porukom: Ono što učitelj treba da učini iz samilosti za dobro svojih učenika, ja sam učinio iz samilosti prema vama. Tamo je, prosjaci, korijenje stabala, a ondje su prazna obitavališta. Njegujte zadubljenost, ne budite rastreseni da se ne pokajete kasnije. To vam je moje uputstvo. Svatko je sam sebi vodič. Zar bi itko drugi mogao to da bude?

Mada, ako ćemo pravo, njegovo ključno delo je njegov život. Pisao je u NIN-u na vest o njegovoj smrti DRAGAN JOVANOVIĆ.

Takođe nikad neću zaboraviti V. Č. mog profesora Filosofije iz gimnazije u T., zato što me je uputio i podržao na putu verovanja u umetnost...slikarstvo, književnost, filosofiju....Bio je to čovek mimo braću kako bi to jezgrovito rekao moj prijatelj i kolega Miki Radulović. Mator sam a mislim da obrazovanijeg čoveka nisam sreo u svom životu! Nizak rastom, bez jednog oka, krutog hoda, nekonvencionalno odeven za ono doba, prstiju požutelih od duvana, pravo iz škole posle časova ulazio je u prvi bife, kafanu i počinjao da pije, sam bez društva. Sve to ga je odvajalo od kolega, ljudi u T., što njemu nije smetalo, rekao bih, čak mu je i odgovaralo. Mene je takav kakav je bio a i nekolicinu mojih drugarica i drugova iz odelenja, upravo svojom različitošću neodoljivo privlačio. Na jednom času sam mu postavio pitanje: Zašto je Pikaso koji je po sopstvenom priznanju već sa četrnaest godina slikao kao Rafael, odlučio da slika tako kako slika? Mirno me pogledao svojim jednim okom nedokučive dubine i rekao: Ostani posle časova pa ćemo razgovarati o tome. Nije rekao ostani pa ću ti OBJASNITI! Nas desetak ga je sačekalo, našli smo praznu učionicu. V.Č. je seo na katedru, zapalio a onda kao da se naprasno setio, sišao je i ponudio nas cigaretama. Ja nisam oklevao, uzela je i moja devojka i moj najbolji drug. Iscepite list iz sveske i napravite fišek, tu ćemo tresti pepeo i gasiti cigarete, rekao je. A onda je počeo da govori: Pikaso je takođe rekao, čak mislim u nastavku onog što si ti jutros, pogledao me, citirao,...a ceo život sam posvetio, posvetiću i ostatak, tome da postignem ili uspem da se vratim slobodi dečjeg crteža i slike. Ja danas kao umetnik i zreo čovek mislim da u Istoriji umetnosti nije bilo slobodnijeg umetnika, umetnika koji je sebi dozvolio i osvojio beskrajnu slobodu da slika, vaja, reže, štampa grafike, crta do besomučnosti sve što mu padne i kako mu padne na pamet! Jedna mala digresija, ne mogu da izdržim! Uz Pikasovu SLOBODU mogu da stavim jedino MAJSTORSTVO velikog i neprevaziđenog Velaskeza! Reprodukcije i kada su najbolje, samo su informacija u odnosu na original. Kada sam početkom sedamdesetih u Kunsthistorisches Museumu u Beču video INFANTKINJU TEREZU, INFANTKINJU MARGARITU sa tri, pet i osam godina i PRINCA FELIPE PROSPERA, bukvalno mi je zastao dah! Čini vam se da čujete šuštanje teške i bogate svile a kada se približite vidite da su nabori i prelivi na svili, ornamenti i ukrasi, nakit....slikani jedinstveno, neponovljivo i neverovatno slobodno! Bez obzira na njegova lična stremljenja i želje, koje nam nude izvori njegovog vremena, Velaskez je za mene najveći Majstor kičice u Istoriji! I zbog toga nikada neću zaboraviti svog profesora Filosofije V.Č. čoveka koji je u meni ako ne pokrenuo procese, sigurno ih je pogurao, na samo njemu svojstven način. I još nešto vezano za njega.

Kao deklarisani hrvatski nacionalista premeštan je iz grada u grad, iz gimnazije u gimnaziju, nigde ga nisu ostavljali duže od godinu dana.

Ovo su šturi podaci o jednom čoveku koji nije krio svoje mane a isijavao je iz sebe nenaslutive vrline, ljudskost, poštenje, obrazovanost par exelance i nezajažljivu radoznalost.

Znam da je iskreno voleo i proučavao Istoriju, Književnost, Filosofiju, Umetnost , Antroplologiju, Lingvistiku...svog naroda. Takođe znam da se njegov nacionalizam ni u jednoj primisli nije odnosio sa mržnjom ili ignoracijom prema bilo kom narodu ili naciji. Naprotiv, gde god da su ga bacili, trudio se da što više sazna, prouči i nauči. Prošle su godine, nisam ga zaboravio ali do početka devedesetih nisam znao šta je s njim i gde je. Hrvatska je postala samostalna država, Predsednik Tuđman, bivši partizan i general JNA, postao je otac nacije i pozvao je sve Hrvate iz dijaspore da se vrate u domovinu i doprinesu njenoj Tisućljetnjoj čekanoj i željenoj državnosti. U Hrvatsku su se pored ekonomskih emigranata, vratili i mnogi ustaški ratnici i bojovnici, osvedočeni koljači iz Jasenovca, Nove Gradiške, Dubrovnika.... Nekako u to vreme sam naišao na vest da je Gospodin Predsednik Hrvatske Dr. Franjo Tuđman pozvao i V.Č. da se vrati u domovinu obećavajući mu izuzetne počasti. Časopis je štampao (?) i odgovor mog profesora: Gospodine, odgovarao je na poziv, ja za razliku od vas zaista jesam hrvatski nacionalista, ne izdajem niti prodajem svoje ideale, niti se mogu svrstati uz onu gamad hrvatskog roda koju ste izvoleli pozvati u vašu Neovisnu državu Hrvatsku, sa čijih ruku još kaplje krv nedužnih žrtava, krivih samo zato što su bili Srbi, Židovi, Cigani ili komunisti. Biti nacionalista ne podrazumijeva mržnju prema drugima. Bio sam izuzetno i danas sam ponosan na svog profesora V.Č

Treći čovek je žena, Igumanija malenog ženskog manastira na obroncima Stare Planine. Neću navesti njeno ime ni ime manastira, dovoljna odrednica je ČOVEK!

Sa grupom umetnika, koleginica i kolega, avgusta meseca 1994 godine, bio sam pozvan na ručak u manastirskom konaku. Dok su monahinje i iskušenice postavljale  dugačak trpezarijski sto na opranim i čistim ciglama  poda konaka sazdanog od drvenih greda, mi smo se raštrkali, jedni su ušli u malu crkvu posvećenu Svetom Đorđu, drugi su se divili uredno održavanom voćnjaku, travnjacima i bokorima raznobojnog cveća, ja sam zapazio biljku koju do tada nisam video. Uz drvene stubove konaka, izvijala se puzavica sa neobičnim, do tada neviđenim cvetovima. Približio sam se pomno razgledajući jedan veliki cvet. Okrenuo sam se na zvuk traktorskog motora. Ugasivši ga, prethodno ga parkiravši do senika, približila mi se krupna žena mojih godina, zavrnutih rukava, od sunca pocrnelih nadlaktica i lica, po seljački vezanoj marami na glavi, lica koje se sijalo od znoja. Bila je to Igumanija. Upravo se vratila sa njive. Prišla mi je, pozdravio sam je, ona me, učinilo mi se ovlaš pogledala ali i rekla: Samo da se umijem i oprem ruke, čekaj me tu. Jedna monahinja se pojavila sa bokalom vode, sapunom i peškirom, Igumanija se umila i oprala ruke na travnjaku nedaleko od mene. Kad se obrisala peškirom, došla je, uhvatila mi glavu obema šakama, poljubila u me obraze i kazala: Velika je tvoja muka sine, Ubrala je cvet: Ovo je Venac Gospoda našeg Isusa Hrista, mahnula je rukom i jedna poslušanica je donela nekoliko listova starog broja Pravoslavlja. Igumanija mi je pokazujući na cvet, govorila: Ove latice simbolizuju Hristove rane, ove dvanaest Apostola, ove Četrdeset Velikomučenika...stavila je cvet među listove Pravoslavlja i dala mi ga. Čuvaj ovo, budi hrabar, svi smo mi smrtni, u Bogu je naš spas. Sela je u čelo sofre a mene posadila desno od sebe. Podigla je čašu manastirske rakije, glavom mi pokazala da učinim isto, odlila za mrtve i nazdravila živima. Učinio sam isto. Posle ručka, moje koleginice su je opkolile i počele da je mole da i njima da po jedan cvet. Kćeri moje, samo njemu, pokazala je prema meni, sam morala da dam Hristov Venac, imam razlog a vi izvinite.

Sutradan su javili iz Beograda da mi je umro otac. Igumanija, dete sela i zemlje, dete Kosmosa, Božja nevesta, videla je ono što će se desiti.

Hristov venac je vrsta biljke penjačice. Cvetovi su beli, ljubičasti ili crveni. Iznad zvezdasto raspoređenih cvetnih latica nalaze se brojne niti.  Passiflora je njen    latinski naziv.

Da li u ovom što sam napisao ima ili nema patetike? Iskreno, nije mi uopšte važno.