Kraj i pocetak part 2

Ujutro je sve malo jasnije, bistrije i sto je najvaznije, mirnije. Odlucujem da ipak odmah potrazim novi posao da ne bi posle zbog vize bilo kasno. Znam kada sam dolazio ovde da mi je trebalo par meseci da nadjem dobar posao u Maleziji, tako da sam se spremio za nedelje i nedelje cekanja. Isti dan sam krenuo sa slanjem mog portfolia svim agencijama u Penangu i Singapuru. Za Kuala Lumpur sam se odlucio tek ako mi ne uspe ni jedna od malopre navedene varijante. Zasto Penang i Singapur? Za ovo prvo je odgovor jednostavan - ovde imam ljude koje poznajem, znam vec neke ulice i osnovno snalazenje u prostoru, a i dopada mi se ostrvo. Zasto Singapur? Zato sto se tamo lakse dobija viza nego u Maleziji. Sledecih par dana sam svaki dan od 11h pa sve do kasno popodne sedeo u lokalnom kaficu (jer u mojoj novoj kuci nemam internet) i trazio agencije, pretrazivao sajtove za poslove u ovom delu sveta. Cak sam preko mog portfolia virnuo i u Tajland, ne moze da skodi. Nema ko mi nije pomogao sa kontaktima, pocevsi od porodice rasute po Evropi preko ljudi koje ni ne znam licno a preko ovih pisanja sam "upoznao". Ovom prilikom im se svima zahvaljujem, prepoznace se oni sami. Blizio se i kraj nedelje i znao sam da mi sledi jedan od poslednjih vikenda da se opustam jer ce svaki sledeci biti napetiji u iscekivanju odgovora buducih kompanija.

Svanuo je ponedeljak, nedelju dana nakon totalnog obrta u mom ovdasnjem zivotu. Dok mi voda iz tusha hladi glavu pregrejanu mislima o poslu, usne izgovaraju samo jednu recenicu celog jutra: "Makar dve agencije da mi odgovore za danas, dovoljno je". Valjda sam podsvesno mislio da je dovoljno da cak i dva negativna odgovora dobijem da bih video da moji mailovi nisu zavrsili u kanti nego da ih neko tamo zaista i cita. Odlazim do (sada vec mog) kafica, narucujem standardno sok od lubenice i otvaram mail. Jedan, dva! Dva odgovora! Oba od marketing agencija. Neko to od gore vidi sve. Prvi odgovor iz Singapura, dugi sa Penanga. Oba intervjua u isto vreme! Taj dan ili sutra da biram, tako da sam za sutradan odlozio Singapur a popodne odlucio da odvojim za ostrvski intervju. Opet u glavi neke podeljene misli, ali srce vise vuce ka Penangu, iako sam svestan da su to samo prvi intervjui, ne i ponude za posao, ali - neko to tamo ipak cita.

Svemocni Google Maps mi omogucava da glumim navigacioni sistem za Lily, koja me vozi na intervju. Velika firma smestena u malu starinsku kucu a iznutra modernu. Naravno da su unutra sve opet Kinezi, ali na to moram da se naviknem ako cu raditi u ovoj zemlji i u ovoj bransi. Nakon sto me neko od osoblja uputio da sednem i popunim formular dok cekam na razgovor ulazim u staklenu kancelariju i sedam nasuprot relativno visokog Kineza osrednjih godina mirnog lica, glasa i pokreta. Nakon elementarnog upoznavanja krece jedan od mojih najzanimljivijih intervjua. Jer, za tren sam se osetio kao gosca lokalne TV stanice u vecernjoj emisiji "Upoznajmo zanimljive ljude i pitajmo ih otkud oni u Maleziji" (ako neki ovakav naziv zazivi zadrzavam autorska prava). Ni rec o mojim dizajnerskim vestinama, godina iskustva u poslu ili ista slicno. Pitanja su se redjala od "Otkud ti ovde", preko "A, zasto bas Malezija", pa sve do "I, kakva je hrana ovde, jel' da da smo najbolji". Kako vreme odmice tako shvatam da su veoma zainteresovani za moje usluge, jer je kompanija internacionalna sa granama i u Evropi, i treba im neko iz tog podneblja - konacno da sam se (ponovo) nasao u pravo vreme na pravom mestu. Govorim da mi je malcice hitno zbog vize koja istice za dva meseca, na sta mi uzvraca da je i njima hitno da nadju dobrog dizajnera. Pita kada mogu da pocnem, odgovaram da sam na raspolaganju cim prije, sem sto sutradan imam jos jedan zakazan intervju u Singapuru. Pogleda me za tren ozbiljno i kaze "Mislim da za tim nema potrebe, mozes li da pocnes u petak?" Opet usporeni film pred ocima. Snimam sve oko sebe pogledom; od stola, stolica, preko okvira njegovih fensi naocara, do okruglih stepenica koje vode ka drugom nivou kancelarije, cistom akvarijumu i akvarel slikama na zidovima - sve je susta suprotnost nego u prosloj agenciji i to mi daje do znanja da donosim ispravnu odluku. Odgovaram da mogu i po prvi put u zivotu moj prvi intervju sa sefom se zavrsava uspesno nakon svega desetak minuta. Na rastanku mi kaze da ce mi poslati predlog ugovora na mail i da mu sto pre odgovorim da bi poceo da sprema papirologiju. Na izlazu iz kancelarije mi je u glavi jos dvoumljenje da li sam dobro postupio prihvatajuci prvi posao na koji sam naisao dok srce uporno lupa u ritmu Penanga ignorisuci zahteve glave za Singapurskim intervjuom.

Dakle, to je to - imam jos par dana da se spremim psihicki za novi posao sto mi ne pada tesko, ali jedan drugi problem se odjednom javlja - kako ici na posao svakog dana na ostrvo, buduci da sam trenutno nastanjen na kopnu? Vremena za traznjem kuce ili stana jednostavno nema. Odgovor je jasan - motor! Eto, nakon 4 meseca provedenih ovde ipak cu morati da osetim cari voznje po vrelim asfaltima saobracajnog haosa. Uz Munirovu pomoc dobijam popust od 30% na motor, kacigu, osiguranje, registraciju i prenos vlasnistva polovnog mi novog skutera. Buduci da sam vec iskusni skuteras sa beogradskog asfalta ne smatram da ce mi prelazak na visu kubikazu smetati, i da cu se lako navici, ali jedna stvar mi je non stop u glavi - kako da se naviknem na voznju levom stranom? Dan i noc samo o tome razmisljam. Nemam nikakav problem za velikim autoputem ili sirokim ulicama, ali ono cega se najvise pribojavam su raskrsnice gde nema automobila, i da li cu skrenuti u levu ili desnu traku. Ili da jednostavno poslusam strica koji kaze "Ti ako ne mozes levom - vozi desnom stranom!"? Ali, sve to je nestalo pri prvih pedesetak metara kada sam seo na motor. Apsolutno je tacno sto svi kazu da se odmah naviknes i da ne predstavlja ama bas nikakav problem. Ali jedan utihne odmah se rodi novi problemcic - nepoznavanje puteva i ulica. Mnogo je jednosmernih a i ogromnih raskrsnica sa nadvoznjacima koji svi lice jedan na drugi. Vec sam pisao ranije kako je ovde sve veliko i siroko, a samim tim i vise mesta da se zbunis. Odlazak do trajekta mi ne predstavlja problem - izadjem na glavni put i pravo sve do mora, onda na trajekt i na ostrvu znam kako do posla, jos od onog dana kada sam sa Lily trazio moju buducu kancelariju. Ali, kako izadjem sa trajekta na kopno krece gubljenje. Prvi put na semaforu skrenem levo, ne znam ni ja zasto - zenska intuicija. Zavrsim u nekoj vojnoj bazi dvadesetak kilometara severno od kuce. Nekako nadjoh put do kuce uz obilatu pomoc lokalnih ljudi i mog vec poznatog govora rukama i nogama. Drugi dan na semaforu nastavim pravo i nakon desetak minuta voznje shvatim da ni to nije dobar put, te se opet posluzih mojim jezikom i orjentacijom, i kroz neka sela nadjoh i ovog puta put do kuce. Povucen iskustvom prethodna dva dana sledeci dan na poslu pitam nekoga sa kopna da mi objasni kuda da idem kada dodjem do prvog velikog prokletog semafora na izlazu sa trajekta jer nigde nema putokaz za moj grad. Nakon objasnjavanja i gledanja u kartu dodjosmo svi zajedno do zakljucka da je desno opcija koja mi najvise odgovara i taj dan sam bio srecan kao dete dok sam se priblizavao kuci,kao da sam dobio 5 iz matematike na pismenom, jer sam bio ponosan da sam nakon dva keca konacno dobio ocenu za koju sam se trudio.

A nove kolege - posebna prica. Nema koje nacionalnosti nema. Od Kineza (vecina njih) preko Indijaca, Malajaca, Singapurcana, pa sve do mesavine Majao/Indijaca. I svi su negde plus minus 5 godina kao ja. Lepa atmosfera, lepa kancelarija, cak mi ne smeta ni kada ostanem duze kao sto mi je smetalo kod Konana. Valjda je do stava i atmosfere medju zidovima. Jeste da ovde nemam samo jednog dizajnera kojeg nadgledam nego mnogo vise, pa je i odgovornost mnogo veca, jeste da imam mnogo vise i ozbiljnijeg posla nego ranije, ali mi sve nekako prija jer je novo i prijatno. Necu mnogo o poslu, nikada o tome nisam ni pisao, ono sto je vazno je da imam novi, bolji i odgovorniji posao nego ranije, i da sam ga nasao za svega par dana. I cinjenica da mi je sef odmah ponudio ugovor kada je video koliko iskustva imam, i kako radim mi je bila potrebna nakon onakvog razlaza sa Konanom, jer sam shvatio da su ljudi kao ja ovde bas trazeni.

Ostaje da u narednih par nedelja odlucim da li cu se preseliti na skuplje ostrvo ili ostati ovde i putovati motorom svaki dan. Motor nije problem koliko vreme koje provedem do, na i posle trajekta. A barka je tek posebna prica. Od cekanja u redu na dolazak trajekta, guzve na ulasku, voznje i izlaska - kao u emisijama "Opstanak" gde se mravi po mravinjaku krecu jedni preko drugih gledajuci samo kako da sitgnu do svog cilja. Ali, na sve moram da se navikavam. Ne dao mi Bog/Alah/Buda da se skorije vratim u Srbiju - ne bih mogao da se naviknem opet na sve "staro"!

 

Dalibor Kokic

Snimci