Greh i kazna Božja

Brat Malagrida je u prestonici dočekan s ogromnom pompom. Dolazio je na poziv kraljice majke i mogao je da pretpostavi da će neko izaći pred njega, ali nikako nije očekivao da ga u luci čeka ovolika svita. Bulumenta neprilična dočeku jednog skromnog jezuite. "Grešnici" mislio je. Izmrcvarenom od prelaska okeana suočavanje s Lisabonom palo mu je veoma teško.

Biranim rečima su mu poželeli dobrodošlicu, iz ruku su mu istrgli bošču (sa malo stvari bez kojih ni asketa ne može), pobrinuli su se za njegove sanduke knjiga i, oglušivši se o njegovu molbu da do novog kvartira ide pešice, ugurali su ga u kočiju. Dok se pozlaćena grdosija na točkovima truckala po neravnim ulicama brata Malagridu je spopala mučnina, veća od one koju izaziva nemirno more.

Velelepan je Lisabon. Jedna od najprometnijih luka onovremske Evrope.

„Iz Kine, preko luke Makao, stizale su svilene tkanine, porcelan, lakirani nameštaj, čaj, biber, bakar, sivi ćilibar i zlato, iz Indije, iz luke Goa, nebrušeni dijamanti, rubini, biseri, cimet, još bibera, pamučne tkanine i šalitra, iz luke Diu tepisi, intarzija, tapiserije i vez, iz Melinde slonovača, iz Mozambika crnci i zlato, iz Angole još crnaca, ali lošijeg kvaliteta, slonovača, ova iz zapadne Afrike je najbolja, sa ostrva Sao Tome drvo, manioka, banane, slatki krompir, živina, ovce, koze, indigo i šećer, sa Zelenortskih ostrva nešto crnaca, vosak, slonovača, valja naglasiti da ne dolazi sva slonovača od slonova, koža, sa Madere i Azora tkanine, žito, likeri, suva vina, rakija, arancini i voće, iz Brazila šećer, duvan, kopal, indigo, drvo, koža, kakao, dijamanti, smaragdi, srebro i zlato, kojega godišnje u Portugal stigne u vrednosti od dvanaest do petnaest miliona kruzada, što u prahu što u kovanicama, pri tom ne računajući ostale oblike zlata, niti ono što završi na morskom dnu ili u rukama gusara.”

Tako, po redu i bez preskakanja, mnogo godina docnije veliki pisac nabraja silno bogatstvo koje se vekovima slivalo u prestonicu carstva u kome sunce nikada nije zalazilo.

Brat Gabriel Malagrida u Lisabonu je već bio u više navrata; ovde su njegove mudre propovedi odavno visoko cenjene. Poslednji put, ima tome svega nekoliko godina, zadržao se veoma kratko. Malo po njegovom dolasku umro je kralj (čiji je duhovnik bio), on ga je pred smrt ispovedio, a onda se, ne popustivši neumornim molbama mnogoverujuće udovice kraljice majke (vanredno dosadne žene), ubrzo vratio u Brazil da pokrštava Indijance. Lakše mu je bilo među divljim plemenima nego ovde. Ne bi se on ni vraćao iz Amerika, to je sigurno, da mu od tropske vlage i vrućine zdravlje nije popustilo. A bio je zašao u godine, kada se ukrcao na brod i krenuo preko Atlantika već je uzeo šezdeset i prvu.

Dok je prebrođavao Atlantik duhovnik je meditirao gledajući u talase, prateći pogledom šare od pene koje brod ostavlja na površini vode, jata riba kako promiču, a nije znao da dole ispod broda, pod debelim morem, tektonske ploče ne miruju. Kako bi on, običan redovnik, znao tu tajnu? U to doba ni najumniji nisu znali ni da tektonske ploče postoje a još manje da (verovali ili ne!) plutaju po magmi i polako, gotovo nemerljivom spornošću neprekidno klize da bi posle ko zna koliko hiljada godina međusobnog približavanja od sporog ali snažnog sudara popustile i oslobodile ogromnu nakupljenu energiju.

***

Godinu dana docnije, tačnije, prvog novembra 1755. tačno u devet sati i dvadeset minuta, brat Gabriel Malagrida nalazio se na misi. Klečeći na hladnom podu katedrale molio je za oprost svojih greha, spasenje svoje duše ali i za  spas duše grešnog naroda lisabonskog. Dakle, tačno u devet sati i dvadeset minuta, nekih devet stotina kilometara jugoistočno od Lisabona i zapadno od obale Afrike, duboko pod koritom okeana međusobni pritisak tektonskih ploča postao je neizdrživ i zemlja se zatresla. Malagrida se prenuo usred predane molitve. Na trenutak je pomislio da je molitvom poremetio svet.

Tog dana slavio se veliki praznik, dan Svih svetih. Građanstvo se, kako nalaže red i običaj, bilo sjatilo u bogomolje na misu za dušu pokojnika. A onda se zatresla zemlja, grede nad glavama počele su da škripe, da pucaju i pršte, crkvena zvona počela su sama od sebe da zvone, digla se prašina, padali su crepovi, počele da popuštaju i urušavaju se tavanice. Zavladali su panika i haos, vriska i jurnjava. Zemlja se tresla tek nakratko, ali šest minuta bilo je dovoljno da se prebogata varoš sruši i zatrpa svakoga ko se našao pod krovom.

Sa stepeništa katedrale brat Malagrida jedva je nazirao grad kroz skoro neprozirnu zavesu podignute prašine. Tu i tamo gorela je vatra. No, to je bio tek početak katastrofe. Prašina se još nije bila slegla a sve je buknulo. U to doba dana ognjišta su već bila naložena a i praznične sveće su gorele na sve strane; požar je istovremeno izbio na nebrojeno mnogo mesta. Narod je pokušavao da pomogne nesrećnicima koji su se našli zatrpani pod ruševinama ali nije mogao. Vatra je navirala sa svih strana i mnogi su, u strahu, krenuli da beže na otvoreno. Ni to nije bilo lako; ruševine i plamen zakrčili su tesne ulice, pa se najveći zbeg okupio uz reku odakle se u daljini vidi okeanska pučina. Verovali su da će ih široka voda spasti vatre koja je gutala grad i dima koji je gušio, i da im pod otvorenim nebom ne preti opasnost od ponovnog potresa.

Kao da nesreće nije bilo dosta, dok su preplašeni begunci i ranjenici s reke posmatrali grad u plamenu i nemoćno slušali zapomaganje sugrađana zarobljenih pod ruševinama i u plamenu, dogodilo se još jedno čudo neviđeno. Reka je počela da se povlači, kao da će se isušiti, odnoseći sa sobom na okeansku pučinu brodovlje iz pristaništa. Zbegu se neočekivano ukazalo dno luke i na njemu olupine potonulih plovila, sanduci i burad, grede i balvani ko zna kada pali ili bačeni u reku. Pred neviénim prizorom, narod je, krsteći se padao na kolena. Preklinjali su za milost i oprost greha zbog kojih su ovako nemilosrdno kažnjeni, kada se na horizontu ukazala još neobičnija pojava. Visoki vodeni zid tutnjao je i penio okeanom, približavajući se nečuvenom brzinom. Svega nekoliko minuta docnije talas viši od tornja katedrale, prodro je u reku i nasrnuo na srušeni grad u plamenu. Potop je poklopio niže delove varoši i u gromoglasnom vrtlogu pomešao ljude, plovila, zgrade, mulj, morska i zemaljska stvorenja. Preživeli su začuli zaglušujuću eksploziju - vatra je zahvatila barutanu u tvrđavi na vrhu brda. Vatra i dim su kuljali kao iz vulkana.

Kada se voda povukla brat Gabriel Malagida shvatio je da je živ. Osećao se kao da je preživeo dan strašnog suda. Od ognja i vode spasla ga je katedrala u kojoj se našao. Nogu pred nogu krenuo je kroz močvaru okruženu dimom i plamenom. Danima je lutao tamo gde je bio grad, pomagao nastradalima, konačio po ruševinama, porpovedao, tešio i pretio. Po uzvišicama koje je voda poštedela još deset dana goreli su požari koje nije imao ko da gasi. Tek kada obračunavamo štetu shvatimo koliko vredi ono što smo izgubili. A šteta bila je neprocenjiva: čitav grad sravnjen je sa zemljom. Ulice neprohodne kao amazonska džungla, trgovi puni mrtvih i ranjenih kao bojno polje. Izgorela je i velelepna opera otvorena tek šest meseci ranije, kraljevski dvor odnelo je more zajedno s bibliotekom, nameštajem, umetničkim delima neprocenjive vrednosti i istorijskim arhivom.

Brat Malagrida nijednog trenutka nije posumnjao u pravednost Božju! Znao je da je Lisabon, dok ga je bilo, bio Sodoma i Gomora. Znao je da su te grehe mnogi skupo platili, ali nije znao po kojem je kriterijumu Bog među onima koji će žrtvovati birao one koji će poštedeti. Ponekad bi ga iznenadila misao o slučajnosti izbora, ali ubrzo bi je se otresao i kretao ulicom da propoveda o devedeset hiljada ljudi koji su grehe (svoje i tuđe) platili životom. I svi su ga slušali jer, nesreća i smrt ne biraju, tiču se svakoga - sirotinje i bogatih, učenih i nepismenih, plemića i robova.

Mnogi su mu protivrečili, govoreći da pravde Božje sigurno ima (u to ne može biti sumnje!) ali da se ovako, svakako, ne manifestuje, te da je život prepun primera koji opovrgavaju teoriju o izravnoj naplati greha.

Evo na primer kralj, primer razvratnika, preživeo je. Tog jutra su, na molbu princeza, poranili na izlet van grada. Prošao je bez ogrebotine. Iako grešan, stigla ga je tek simbolična kazna - do kraja svojih života prestrašeni kralj i njegova porodica odbijali su da konače pod čvrstim krovom i da stanuju u blizini reke. Zato im je u zapadnom predgrađu, gde se zemljotres najmanje osetio, na uzvisini podignuta kraljevska baraka, najveći i najveličanstveniji šator koji je svet ikada video, opremljen raskošnim nameštajem, ali sagrađen od greda i skupocenih tkanina a bez ijedne cigle. Tu su živeli do smrti. Novi dvorac sazidan je tek kada su stasale nove generacije koje nisu iskusile pakao velikog zemljotresa.

S druge strane mnogi časni i bogobojažljivi ljudi su izgoreli. Stotine bolesnika u gradskoj bolnici pretvoreni su u pepeo, kao jeretici, a to je strašna kazna jer se spaljenome telo ni na dan strašnoga suda neće podići iz pepela. Druge, čitave čestite porodice je odnelo more.

Drugi primer grešnika koji je izvikao živu glavu, bio je predsednik vlade, Markiz od Pombala, koji je stogom upravom (i ne samo) na dušu navukao velike grehe ne samo da je preživao kataklizmu već je postao moćniji. Mnogo moćniji. U tom pragmatičnom čoveku kralj je video jedini spas. Izbezumljen, upitao ga je: I šta sad? Markiz je veoma jednostavno odgovorio: „Sahranećemo mrtve i zbrinuti žive.”

I tako i bi. Prvo su mobilisani muškarci da gase i sahranjuju ne bi li se izbegla epidemija. Okupljeni su svi raspoloživi inženjeri i arhitekte, zanatlije i ljudi sposobni za rad. I obnova je počela. Ruševine su raščišćene, i na praznik Svih svetih sledeće godine Lisabon je bio nepregledno gradilište ali ruševina više nije bilo. Centar grada, do tada lavirint tesnih krivudavih ulica, prljavih i smrdljivih, raskrčen je i otvorene su široke pravolinijske avenije, prostrani trgovi i mreža ulica ukrštenih pod pravim uglom. Narod se čudio. Kad bi upitali Markiza čemu tako široke ulice, on je odgovarao: „Jednog dana narod će se žaliti da su uske”.

Razumnom čoveku bi ovih nekoliko primera bilo dovoljno da shvati da kad su prirodne katastrofe u pitanju, greh i stradanje nisu u izravnoj i objašnjivoj vezi. Razumnom čoveku bi to bilo dovoljno, ali bratu Malagridi ne. Džaba objašnjenja, badava očigledni primeri. Nastavio je da tumara prokrčenim ulicama i trgovima sluteći i upozoravajući unesrećene žitelje razrušenog Lisabona na njihove grehe i kaznu Božju. Poricao je zvanično objašnjenje kataklizme kao prirodne nepogode koje su vlasti u pamfletima propagirale među narodom. Na kraju je objavio propoved „O istinskim uzrocima zemljotresa” u kojoj navodi Božju kaznu kao pravi i jedini razlog za ljudske tragedije. Džaba su ga prezauzete vlasti upozravale da se uzme pameti, pomahnitali monah nije prestajao da propoveda i demorališe ljudstvo i ometa ga u radu. Ukoliko bi njegove reči doveli u pitanje skinuo bi košulju i bičevao se do krvi, sve dok mu ne bi poverovali. Toliko je tvrdoglav bio da na kraju Markiz nije imao izbora. Morao je da ga ukloni. Iznenada, jednu njegovu uličnu propoved prekinula je policijska patrola, te je pod optužbom da je lažni prorok i jeretik Malagrida predat Inkviziciji. Posle grotesknog sudskog procesa, 1761. godine spaljen je na lomači na glavnom gradskom trgu Rosiu. Slabo je gorelo mršavo telo. "Ugojeni grešnici bolje gore" primetili su posmatrači nezadovoljni spektaklom. Brat Gabriel Malagrida, italijanski jezuita, misionar u Brazilu, prijatelj Indijanaca, savest grešnika, kraljev ispovednik i ulični propovednik pao je poslednjom žrtvom zemljotresa ali i poslednjom žrtvom Svete Inkvizicije.