Čuvajte nam đake

Iako je škola počela odavno, za ovu temu nikad nije pogrešno vreme. Baviću se mojom ulicom samo kao primer.

Pre dva dana, želeći da „građu" za ovaj tekst upotpunim, konačno sam saznao zašto su mene i brata, pored tri škole koje su u mom komšiluku, roditelji upisali baš u onu koju sam završio. Ona je, kažu moji roditelji, preuzela nastavnički kadar čačanskoj gimnaziji, sa kojom je do godinu dana pre nego što sam ja krenuo u prvi razred, delila i prostorije. NIje mi ona bila najbliža, ali u Čačku je pojam daleko veoma relativan. I tako, eto, mali grad, pa se i škole „načičkale".

Inače, moja ulica je najlepša u gradu. Shvatio sam to pre petnaestak godina, odbolovavši svoj za sada poslednji grip. Izlazak na ulicu posle sedam dana bio je kao ulazak u prašume Amazona - sve zeleno, olistalo, miriše tako da je i smog nemoćan. I to „onoliki smog"! Mogu da pretpostavim koliko očiju moraju da otvore vozači u tako olistaloj ulici. Posebno zato što su opet neki dugi vozači navikli da mojom ulicom testiraju maksimalnu izdržljivost svojih ljubimaca.

Kažu još stariji od mene, moja ulica bila projektovana za četiri saobraćajne trake. Kakva se jurnjava ponekad odvija, ne bi me čudilo kada bi od te potencijalne četiri dve srednje poslužile za „ruski rulet". Još i u ono vreme do kraja devedesetih, a kamoli kasnije (da ne kažem danas). Ni ovako sa dve trake nikad nije „bez reke" motornih vozila. U proleće, kad olista, od drveća je sa moje „visoke tačke gledišta" (osmi sprat) teško da se vidi kolovoz i sve što njime protrčava ili ga pretrčava. Slično je i „dole na ulici". Problem dodatno podgreva činjenica da uz oba trotoara stoji kolona parkiranih vozila. Skoro pa je nemoguće, dakle, biti vozač sa samo jednim parom očiju, i izaći na kraj sa „Nemanjinom" ulicom (mi stariji je pamtimo i pod imenom „Slobodana Penezića-Krcuna").   

Neki čudni („na svoju ruku"?) saobraćajni propisi

Odskora, moja ulica je „presečena" semaforom. Neko se dosetio da bi bilo dobro prekratiti zadovoljstvo vozačima koji ponekad kao da „ludački brzom" vožnjom proslavljavaju činjenicu da su na celoj, kao strela pravoj ulici, „gospodari", i da njihov prolazak mora da proprate svi kojima se ili žuri ili ne, a dolaze iz sporednih ulica. Vrlo često, jer je podesna, mojom ulicom prolazi policija, hitna pomoć ili vatrogasci. Zovu ih (a nisam vozač pa da znam da li je ispravno) „vozila sa pravom prvenstva" I šta je ono što me zabrinjava?

Ponašanje vozila sa prvenstvom prolaza u raskrsnici kada je crveno svetlo! Koliko ja sa nepoloženim vozačkim ispitom i samo zapamćenim školskim gradivom znam, prednost u raskrsnici može da promeni samo policajac. Dakle, samo je on stariji od semafora. Nikakav hitan slučaj hitne pomoći, policije ili vatrogasaca. Sažetak lekcije za „pačju školu saobraćaja" bi glasio: u raskrsnici najpre slušamo policajca, pa semafor, pa saobraćajne znake, pa oznake na kolovozu, pa prvenstvo desne strane. A, naprimer, sa mog prozora možete videti da kola sa uključenom rotacijom nesmetano, bez pardona prolaze kroz crveno svetlo. Istina, malo uspore, ali prođu. Naokolo nekoliko škola. Pravi se i dečji vrtić. Da, đaci su zaštićeni kod škola ležećim policajcima (makar u mom gradu), ali šta ćemo na ostalim raskrsnicama? Đak je đak i u centru grada i na periferiji. I ne mora samo da je đak (mada je ta grupa učesnika u saobraćaju najosetljivija). Bilo bi krajnje apsurdno, a na prvom mestu katastrofalno, da oni koji rotacijom hoće da pokažu da negde verovatno idu da spasu nečiji život, na putu do tog mesta druge živote dovode u opasnost. I krše saobraćajne propise u isto vreme.

Ako ja preterujem, ne preteruje Zakon, koji nigde ne kaže da je ovakvo ponašanje „vozila sa pravom prvenstva" dozvoljeno. Voleo bih da me neko ispravi ako grešim.