Naši dani

da dodam. Preporuka.

Mog danasnjeg osecanja.

Hvala. Preporuka. A i cestitka za nagradu.

Pozz

se vraca na Blog svako malo ..i sam sam je stavljao, ali ne smeta,
NAPROTIV, sve dok ne naucimo lekciju!!!
Preporuka
BKC

Izgleda da smo ili losi djaci ili smo imali lose ucitelje.
Davno je pisano i ovo

JUTUTUNSKA JUHAHAHA

U kraljevstvu Jutututu
Kralj trinajsti Balakaha
Obećao svom narodu
Da će dati juhahaha.

Samo neka budu verni,
Nek vojuju o svom kruhu,
Neka ćute i nek žmure,
Nek plaćaju juhuhuhu.

Poslušni su Jututunci,
Plaćali su juhuhuhu,
Ćutali su, žmurili su,
Vojevali o svom kruhu.

A prolećem svakog goda
Popne s' na breg Balakaha,
Pa poviče gromoglasno:
Dobićete juhahaha!

U kralja su jake prsi,
Grlat li je Balakaha,
Kad poviče, brda s' ore -
Juhahaha, haha, haha!

Svi se grotom smejat stanu,
Sve se trese brat do brata,
A od smeha, teška smeha,
Za trbuh se i kralj hvata.

A šta im je tako smešno?
Il' je smešan Balakaha?
Il' su smešni Jututunci?
Il' je smešno "juhahaha"?

Sve troje je dosta smešno,
Ponajviše Balakaha,
Kad ozbiljno, milostivo,
Progovori: Juhahaha!

Srećni su ti Jututunci,
Srećan li je Balakaha,
Kad ih tako razveseli
Prazna rečca: Juhahaha!

Jovan Jovanović Zmaj (1865)

Naucice jednog dana...

OK i Hello pisci-političari. Preporuka k'o vrata.

Čestitke, iskrene. Normalne i pristojne ne nagrađuju prečesto.

Evo jos nekoliko pesama:

Plavo, zlatasto nebo,uronjeno u crno sazvežđe
vekova, roje se pčele sumraka i popunjavaju prostor.
korenjem vazduha struje žile svetlosti, iako je već
uveliko sumrak nalegao nad vodom. Krotko mi boginjo
pevaj nad ovom svetom vodom, ovde gde duša zamire tiho
i raspline se od miline, od tvoje blizine, divni Orfeju,
žalče, osećam u vetru glas tvoje da(v)našnje pesme,
beli krinu mrkle noći, što sineš kad smrtni dah
plime pline. To li je ta tamnica svemira, kneže,
Taj okean,
kojim si nam pokazao u kakav nas odvodiš beskraj,
potonji vizantinče u crnoj i zlatnoj freskopisaniji,
imenovanoj metaforički kao Vizantija. A onda
odjednom zaćutiš, pa mi se od ucrvenjelih korala
učini tvoje srce i onda dugo, dugo, odgonetam u tami,
u tom vetrosnevu tišine, da li je potrebno više biti
čovek ili biljka, ovde, da bih zaslužio raskoš tog
rajskog snivanja. Izgube se tad i boje i odbegnu zvezde
u maglu ovovremenog izbivanja, ali slika sačuvana
u ramu večnosti, sa tvojim krupnim tamnim očima
(ko sa Risimove slike)
još dugo me prati, kad siđem nekad potonje, dole
do obale mora, ne razaznavajući tvoj svetli duh
od odbleska daleke munje,
što sine pokatkad u kasno leto. Ne znam, ja sad odlazim
kneže da popijem vino u tvoje ime, misleći još dugo
na taj nevini pad u dubinu, u rodnicu svemira, u svetvar
u(z)rastanja, vodu ukrotivu jedino u nama, pesnicima,
zbogom pesniče, možda ću da spavam, dok i mene ne stigne
taj Veliki Talas što smiruje i pokajava i najnemirnije
duhove, zbogom kneže do tada...

Pijanstvo

Ne marim da pijem, al` sam pijan često.
U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše.
Zaboravim zemlju, zaboravim mesto
Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al` kad priđe tako
Svet mojih radosti, umoren, i moli
Za mir, za spasenje, za smrt ili pak`o,
Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,
Ceo jedan život, i njime se kreće;
Uzvik ga prolama: "Neće biti bolje,
Nikad, nikad bolje, nikad biti neće."

I ja žalim sebe. Meni nije dano,
Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,
Oči plave, tople kao leto rano,
Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeci da se zaklonim od srama,
Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;
Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,
Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.


Noć ljubavi

Jedne večeri, kao posle grada,
Mirisala je koža telo moje:
Miran, bez sreće i radosti koje,
Bijah kao van tamnice jada.

Video nisam sunce kako pada,
Uzdah i cveće oko sna mog što je
Očajem skrio njenih nada boje,
Odveo dete u nesreću sada.

Draga moja, ja ne umem više
Nositi suze što ti radost krije,
Al' u noć mesec kad siđe ubavi,

Tišinom sreće kad bol zamiriše,
Odmori oko: nek se duša slije
U pozni šapat velike ljubavi.

Rob

Knjigo moja sviju snova, evo roba!
Oko duse, zoro dana, boje zraka,
Ja sam tebe pronasao do svog groba
Da te gledam, da te volim iz svog mraka.

I dok stara ponoc nosi moje dane,
I dok lanac muka steze i okiva,
Bol, padanja i potresi da sarane -
Moja glava na tvom krilu nek pociva.

I dok dubi verna slutnja strah jezivi
I jedna pesma dok je jos krik sova,
Moje srce, jadno srce, neka zivi,
Nek jos kuca, knjigo moja sviju snova.

Celom mojim i danas je splet od bora.
Al' su oci ozarene uvek tobom;
Ti si izvor i slobode i odmora,
Izmirenje sa pustinjom i sa grobom.

Knjigo moja sviju snova, evo roba!
Oko duse, zoro dana, boje zraka,
Ja sam tebe pronasao do svog groba
Da te gledam, da te volim iz svog mraka.

Ti nikada mozda nisi znala da je
Tvoja mladost meni zivot, moja snaga,
Sto obilno pruza meni zagrljaje,
I zaborav i pijanstva tako draga.

Da li ti je kadgod na um mis'o pala,
Bujnu kosu kada prgavo sama spleces,
Kad u vrtu beres ruzu sto je cvala,
Ruzu beres i na grudi svoje meces,

Kad haljinu svoju drzis s puno poste,
I ti prsti, i te ruke - da l' si znala,
Kol'ku radost meni nose i miloste -
Da li ti je kadgod na um mis'o pala?

I dok imam ruke, grudi, usne tovje,
I te oci pune srece i neznanja,
Ja osecam kako dise leto moje
I moj suton u kome se toplo sanja.

Nebo mi je tvoja ljubav, tvoja soba,
Bera mi je tvoje lice bez oblaka -
Knjigo moja sviju snova, evo roba,
Da te grli, da te voli iz svog mraka
UTOPLJENE DUŠE

Još jednom samo, o, da mi je dići
Ispod života svet umrlih nada,
Još jednom samo, o, da mi je ići
Prostorom snova pod vidikom jada.

Potajna slabost i žudnja ka sreći,
Skrivene misli u boji ljubavi,
Njen pogled nekad sve što znade reći,
Još jednom samo da je da se javi.

U harmoniji svetlosti i tame,
Lik duše trajno gde se od nas krije,
Gde svesti nema, već ideje same,
Otkud bol sleće, da osećaj svije

U meni o njoj, o lepoti, cveću
I o mladosti – o još jednom samo,
Da mi je da se moje misli kreću,
Da mi je da sam još jedanput tamo.

Da mi je da sam u predelima onim,
Gde su mladost, san i uspomene,
Kod negda svojih da je da se sklonim
S lepotom njenom što k`o miris vene.

Il` da je groblja, senki, vetra, zvuka
I igre mrtvih, avetinja kolo,
Da je bolova, sećanja, jauka –
Znamenja, da sam nekad i ja vol`o.

Al` nije. Ja znam svi ti dani stari,
I želje, njena tuga i lepota,
I nežne veze osmeha i čari
Nemaju više za mene života.

Nemaju više života ni za nju
Sva njena ljubav i moja stradanja,
Dremež i suton i noću i danju.
Nama se spava. Nama se ne sanja.

Gube se redom, trunu pod životom
Aleje bola i podneblja plava,
I moja lira sa njenom lepotom,
Tugom i srećom…Da je da se spava.

I samo katkad, al` to retko biva,
Nju kada vidim posred ovih žala,
Prilazi k meni neka magla siva,
Nagovest bleda dalekih obala.

Gledeći dugo taj magleni veo,
Kamo se dani moji razasuše,
Širi se pokrov velik, prostran, beo,
Pod kojim leže utopljene duse

Grobnica lepote

Da li znate zemlju s granicom bez kraja
Gde stanuje duga i zivot proleca?
Noci gde ne bese vec tolko stoleca?
To je zemlja njene lepote i maja.

Zemlju gde dan, vazduh i cvece mirise,
Cije vreme nema buducnost ni sate,
Gde su venci, boje - da l' tu zemlju znate?
Da li znate i to da nje nema vise?

Kao uzdah bola, kao sreca ljudi,
Kratka je i njena istorija smrti:
Noc i jedan vetar... I njeni su vrti
Umrli, da niko sad ih ne probudi.

A vec u toj zemlji gde je bilo cvece,
Zivela je ona, i mladost, i duga;
A vec u toj zemlji ovladala tuga,
I umesto maja svud se jesen krece.

Jer jednoga dana, iz drugoga kraja,
Noc i vetar bio, i duvao jako,
Pa cvece i mladost umrli polako...
Posle jesen dosla na sranu maja.

Na sarani maja bila je i ona;
Saranila dane cveca i mladosti
I sa njima vence, i svoje radosti,
I sve sto je bila njena vasiona.

I u toj grobnici mladosti i cveca
Disala je ona jos lepotom svojom
U jesenjoj noci, u noci sa kojom
Grlila je zivot svih mrtvih proleca.

Ali jedne zore, prve zore potom,
Zaspale su blago njene oci dana,
Njene oci cveca, sred zivih obmana,
U jeseni tuznoj, sa njenom lepotom.

Zaspale su potom. Ona, bez zivota
I mladosti, spava na krilima tuge;
Mesto crvi - mrtvo cvece, mrtve duge
Po njoj: ona spava, s njom njena lepota

velimir mladenovic

Ljudi,
Da li vi čitate ili samo odobravate po inerciji?

Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata;

Nemam ništa protiv Disa, ali ne bih tek tako citirao ove stihove, naročito kad imam u vidu Disov pokušaj da bude dvorski pesnik zbirkom Mi čekamo cara.

Lektor (Hanibal)

Cestitam Ti na nagradi od sveg srca.
Odgledala sam film i toliko se rastuzila:(
Videla sam neke divne bake mog detinjstva kako na isti nacin, tako spokojno, mirno, a sa kamenom u grudima...
Imam utisak da se tih baki i majki zadnjih godina razmnozilo i to je sve stvarno jako tuzno:(

PS Pravi pesnik zna svoju duznost, a Dis je to i pokazao.
Ipak, dzaba i satira i rodoljublje i... kad nas unistavaju ovi-oni, tamo-vamo, gore-dole... Sve se nesto uskopistilo:)

ko je to????????mvelja

i preporuka za "Nase dane"

oslepeh
do pola
od laži
od smora
taman toliko
da ne razlikujem
bika od
toreadora

kažu mi
eno ti je ona "tvoja"
gola
gdebrategde
al ja vidim samo
vola
i to ne celog
već
pola

prepustih se
starateljstvu
surevnjive
vlasti
turih nešto
aleve di
lebaundmasti
i krenuh
da stvaram
od pola

u jebote
što mi dobro išloo

snishodljiva rasejanos
demokracije
stavi me na teeško kušanje
maa
kakav je ono skup
k vibracije
neko li gušanje
udario brat na brata
taat na taata
vo na vola






vOOOO
lareeee
e
e

udara ova pesma i to ne toliko svojom aktuelnoscu vec ogoljenim saznanjem da smo to mi. Da nam je to narav. Bila a, po svoj prilici, i ostace za jos mnogo godina. Tragicno.

Čestitke na nagradi!

Film na žalost nisam imao prilike da odgledam...

A sve ovo će da prodje, nadajmo se brzo... da jednom konačno živimo kao sav normalan svet.

izgleda mi kao da ce moje
zasuziti oko
i misli i zelje i sve sto sam znao
gubi se tone u mracno duboko
miran sam.
bez trunke srdzbe ili cega
sto smesnim cini
nemocne i jadne.
smrt vecno ziva
buducnost je svega
svega sto rodjenjem u kolevku padne

ps: mislim da je dis ukoliko me ovo malo pameti sluzi

Ove pesmu je u svom poslednjem intervjuu, iz 1997, naveo vec na samrti i pomiren sa smrcu, Borislav Mihailovic - Mihiz, kao pesmu koja oslikava savremenu Srbiju. Ocito ju je uvek oslikavala, a da li ce je uvek oslikavati, bumo videli...

слуђен недореком
трућкања без деела
веровања маам
дно је наше тајне

имена и лица
присутна у ноћи
роје се и ћуте
ко звездице сјајне

ехо њиних лажи
разлог заковитлан
у ту стварност нему
ко корњаче трајне

дрхтимо од миља
у хаосу нада
где временом смакнути
трајемо без циља

г Митровићу прикључујем се честитарима,а уповоду. БРАВО!

odgledala...
i kliknula na "steal the website content"
u ovih 5 min. si sabio situacije, od kojih možeš zasebnu priču da napraviš
ruke...
ona na stanici, dok rukom popravlja čaršav
i sedenje...
dok čeka da se ispeče,
u autobusu, medju ljudima - opet, sama
tamo - dok sveće dogorevaju, sama...

we are what we lost
indeed

Sad videh film. Odlicno i preporuka :)
Cestitam!

čestitka !


& & &


Разлог

Уплашио се да му не понестане.

Градио амбар за летину.
Дрвена грађа била скупа. Тих сезона. Боље насећи из општинског: НА ПРОДАЈУ. Више посла и труда, више и времена узме, али преостане.
За семе.
Па обе њиве пшеницом. Хлеб је на цени.

Почели су полако. Покоји.
Онда и са децом. По двоје. Mладих. Па породице. И сви су говорили исто.

Једна слика је затворила разлог:
Старица у јутро одласка.
Са крстом мужевљевим, пред његова врата:
Да ми ово некако, оном твојом тестером, не дају деца да носим, кажу – немају га где.

Плашио се да му не понестане.
Од те речи до ових дана никако да се сети
чега.

skromnost je patologija.
so...

svaka čast!