Vilinska saga II

Evo i druge glave

Kao što već znate, moj gost je anoniman, ali to ne znači da ne čita komentare...

Za one koji do sad nisu pratili - ovo je roman fantastike/mača i magije. Molim da se to ima u vidu...

HAJKA 

Laki i ubitačni, lovački psi sigurno su sledili trag svojih žrtvi. Njihovo kevtanje razlegalo se skrnaveći dostojanstveni mir stare šume. Preplašena divljač, ma koliko bila dobro naoružana, panično se sklanjala ispred te lajave gomile. Za njima se pojaviše ljudi, koji su napola vučeni, a napola trčeći napredovali za svojim tragačima. Svetlosti stotine baklji preplaviše pomrčinu. Šumska staza izgledala je kao mlečni put na letnjem zvezdanom nebu. 

Kju je začuo lavež, mada njegove dve štićenice, sa daleko slabijim sluhom, nisu o tome imale ni pojma. Na njima se još zapažale posledice šoka od boravka na lomači. Un je bila malaksala i ćutljiva, dok njena sapatnica nije prestajala da priča, puna nekakvog uzbuđenog raspoloženja:
- ...I nisi htela da mi veruješ dok smo bile zakačene tamo. Rekla sam ti da smo spasene, čim je stupio pred prokletog biskupa. A ti si samo ćutala! Iako sam lepo znala da će zaklati onog tvog vola bez po muke, kazala sam ti to, čim sam ga videla kako se kreće. A ti opet, ništa! Pa, tako se prikrada mačka kada spazi ptića koji je ispao iz gnezda. Nemoj mi reći da ni to nisi primetila? Kako nisi prepoznala taj pokret? -
- Pa, recimo da sam bila vezana sa druge strane stuba... - umorno odgovori plavuša.
Kju se reši da prekine ovaj neplodan dijalog:
- Devojke, pripremite se, menjamo pravac puta! -
- A, gde idemo? - živahno će Frija.
- U šumu! - glasio je odgovor.
- Pa zar nismo već u šumi? - zbunjeno će tamnokosa, dok je, kako se činilo, njenoj drugarici bilo svejedno kuda idu. Ova ju je samo čvršće zagrlila i spustila glavu.
- Dublje u šumu! - reče on i naglo skrenu sa staze probijajući se jedno dvesta metara kroz vrzinu, na opšte negodovanje jahačica. Taj poduhvat ih je koštao jednog dela odeće i kože, jer je žbunje bilo pretežno trnovito. Ušli su u oblast gustog, čvornovatog drveća između kojeg su rasli samo paprat i pečurke. Sa niskih grana svuda oko njih visile su krpe mahovine i lišaja. Kju im naredi da polegnu po konju kako neka ne bi razbila glavu. Nastavili su najvećom mogućom brzinom. Vilenjak se hitro kretao odbacivši ogrtač, urođenim instinktom birajući najpogodniji put. Čudni ždrebac pratio ga je tiho, kao jelen i činilo se da ne oseća težinu dva ljudska tela. Sati su prolazili, a rastojanje između njih i potere ostajalo je isto. Bilo je mračno kao u rogu. Frija i Un nisu videle ni prst pred nosom. Samo su osećale lepljenje paučine i grebanje grančica po licu. Nisu znale pravi razlog za takvu žurbu, ali su bile duboko uverene da Kju zna šta radi. Bez obzira na intenzitet fizičke neprijatnosti kojoj su bile izložene, sklonost i bezgranično poverenje prema njemu, nateralo ih jer da drže jezik za zubima.
Konačno, vilenjak pronađe ono što je tražio. Stigoše na ivicu prilično široke jaruge, levkasto okrugle. Stabla u njoj bila su prilično visoka i ravna. Površina strmog tla bila je prekrivena samo uvelim lišćem, bez ikakvog rastinja. On zaustavi ždrepca i navuče mu velike papak-cipele od nekakve penaste materije. Za rep mu pričvrsti mali metalni predmet sa rupicama, koji napuni prahom iz jedne kožne vrećice. Zatim se, sa svojim noćovidim konjem, spusti u rupu gde stade kružiti u svim mogućim pravcima. Ždrebac je uvežbano visoko podizao noge sa glomaznim navlakama i izgledalo je da se ludo zabavlja. Tačno u sredini jaruge Kju odvrnu osigurač sa sprave na repu i prah poče polako da ističe. Ispevši konja preko oboda udoline sa koga je štrčala polegla trava kao na obali reke, on izvadi jednu drugu crvenu vrećicu sa prahom, i skočivši nazad u jarugu stade da ga razvejava uokolo. Posle toga obiđe krug oko jaruge prosipajući prah i pazeći da ostavi širok prolaz u pravcu iz koga su došli.
Zbunjene naglim promenama pravca, kao i dugim stajanjem, devojke se usudiše da se oglase:
- Zašto stojimo posle onolike žurbe? - prošaputa Un, zureći u pomrčinu.
Kada vide taj izgubljeni slepi pogled koji se prostirao u sasvim pogrešnom pravcu, vilenjak se nasmeja pa odgovori:
- Postavio sam „vučiji čvor" da malo zabavim vaše obožavaoce, koji se spremaju da nam opet dosađuju. Šteta što ovde nemam jednu četu strelaca od mog naroda, ova je jaruga kao stvorena za dobru zasedu. -
- Stvarno šteta - umeša se Frija - imam neverovatnu želju da biskupu Tojstolfu krknem jednu strelu u creva. -
- Zar ti rukuješ oružjem? - zapanjeno će Kju, koji to nikada nije očekivao od ljudske žene.
- Moj otac Ulaf me je kao devojčicu često vodio u lov. Puno pataka poginulo je od mojih strela. Međutim, otac jednog dana nije došao sa svojima sa nekog pohoda na moru. Više nisam imala sa kime da lovim. Moji vršnjaci su mi se smejali. Od kako sam se zadevojčila nisam dotakla luk. - objasni Frija, kratko.
Začu se lavež, već čujan i za ljudsko uvo. Un se u toj opštoj tami oseti izgubljeno i bespomoćno; skoro bespomoćnije nego pre nekoliko sati na lomači. Ona se privi uz Friju drhteći.
Kju povede konja, pazeći da ne zakači mlado rastinje između drveća. Ždrebac nastavi sa svojim neprirodnim hodom ne ispuštajući gotovo nikakav zvuk. Napredovanje nije bilo tako brzo, jer je bilo znatno opreznije. Nedugo zatim, počeše se spuštati niz neku blagu padinu. Šuma se polako izmeni. Počeše preovlađivati vrbe i jove. U vazduhu se oseti karakterističan miris vode. Drveće se zaogrnu u smeđe, čupave brade. Odjednom, odozgo iz krošnji probiše se srebrne trake mesečine. Teški kišni oblaci očito su se razišli, dok su vilenjak i njegova družina tumarali po dubokom mraku stare šume. Prevališe još dvadesetak metara kad pred njima puče sva širina velike reke. Ona je blistala, okupana zracima punog meseca, ogromna, široka i lenja. U daljini, pod zvezdama, koje su snažno sijale u čistoj atmosferi posle kiše, ocrtavali su se tamni obrisi druge obale, kao i nekoliko duguljasih ostrvaca obraslih šašom. Za one koji su šest sati bili u potpunoj tmini, ovaj prizor bio je ravan sjaju letnjeg podnevnog sunca. Devojke osetiše bezrazložnu sreću u svojim srcima, mada se njihov položaj nije ni malo izmenio.
Tada, na toj svetlosti koja je čak bacala i senku, one prvi put ugledaše svog spasioca bez kukuljice. Bio je to mladić srednje visine, vitak, ali snažno građen, obučen u košulju i široko krojene pantalone, stegnute oko šaka i gležnjeva. Boja te odeće na svetlosti meseca izgledala je tamna, mada su se svud po njoj mogli primetiti obrisi lišća. Plava kosa mu je bila poput pruća šipraga i izdeljena u pramenove stremila je u vis i ka pozadi. Tada primetiše nešto što im srca zaledi iskonskim strahom. Iz te grive pomaljale su se šiljate uši koje vilenjak više nije pokušavao da sakrije. On oseti pogled svojih štićenica i okrenu se u njihovom pravcu. Mesečina mu direktno pade na lice. Vilenjakove raširene zenice zasijaše crveno kao rubini. Svestan komešanja na svojim leđima ždrebac u trzaju okrenu glavu i njuškom dotače Uninu nogu. Pri tom mu levo oko sevnu žuto kao u mačke.
Nasta tišina u kojoj se osećao strah, ali i sva besmislenost situacije. Frija konačno skupi hrabrost da prozbori:
- Nećete se valjda ti i taj tvoj konj, pretvoriti u vukodlake i sad nas ovde na miru pojesti? -
- Zar bi to vredelo ovolikog truda? - osmehnu se Kju. Zatim ozbiljno dodade,
- Vaši preci svašta su izmišljali o mom narodu. Kako bi smo se inače dovukli do ovde da ja i moj ždrebac Toror nemamo takve oči? -
Tamnokosa, svojim praktičnim umu shvati da je najbolji trenutak za napad bio dok su bile izgubljene u potpunom mraku, pa potisnu iz sebe strah od staračkih priča i seti se da ni one nisu uvek bile tako krvave. Ona pretpostavi da Kju ima neke veze sa mitološkim vilinskim svetom, pa reče:
- Ja se ne bojim. Moj predak je bio Erik Krvavi, legendarni junak za koga se priča da je jahao sa vilenjacima. -
- Erik Krvavi, vilin-prijatelj, koji je porazio vojske Sigvrata Odvatnog u Meal Durinskoj bici, gde pogibe slavni Vilin-kralj Arel-Gator boreći se na njegovoj strani? - zaprepašćeno će Kju.
- Da! Erik Krvavi imao je sina Arnolda Divljeg, on sina Olafa Belog, on sina Hoksulta Neopranog, on sina Ubicu Morda, on sina Fridriha Mudrog, on sina Gudelfa Hromog, on sina Ozura Moreplovca, on sina Ulafa Razvratnog, a on samo ćerku jedinicu, Friju, to jest mene. - ponosno će ova, zaboravljajući na sav malopređašnji užas pri pomenu svojih slavnih predaka.
- Ljudi su se namnožili u poslednje vreme. Međutim svet je ostao mali. Arel-Gator beše moj deda. On imaše Haldir-Gatora. Haldir imaše mene, Kjuil-Gatora - ukratko iznese vilenjak svoje poreklo.
- Zašto ne oslovljavaš sebe Vilin-kraljem, kada vodiš poreklo od njega u pravoj liniji? - upita Frija, čija je strast za kultom porodične loze bila tolika, da bi na samim vratima pakla mogla mirno raspravljati o podvizima nekog čukundede.
Kju to odmah uoči, pa da bi sprečio otuđenje svojih štićenica, on razveza priču o toj temi.
- Vrlo prosto. Moj otac je još uvek živ i vlada našim narodom u Šumi Trolova. Ja lično smatram da je besmisleno da se nazivamo kraljevima sa tako malo podanika. Kraljevi od davnine bili su nešto sasvim drugo. Oni su imali armije, od kojih su se noge tresle kraljevima ljudi, koji se nisu ni smeli pojaviti iz svojih kamenih utvrda. Recimo: Arel i njegov brat Finvar-Gator krenuli su jednu takvu vojsku gore na poluostrvu Rujnu, kako bi pomogli Vandima (Slovenima) protiv nasilnog pokrštavanja. Tu uz pomoć Vanda odbiše Dance, koji pobegoše preko mora. Stara vera bi povraćena, a oni praćeni većinom svog naroda krenuše niz obalu na jug. Tu do nogu potukoše kralja Osvifa, koji je ognjem i mačem širio veru u raspetog Boga po Norlandu. Onda se vratiše na obalu i tu sklopiše savez sa vikinškim vođom, Horsom Neznabožacem, koji za njihov račun popali crkve i opatije po Franačkoj. Oni sami krenuše u unutrašnjost, gde poraziše kralja Arna i razrušiše njegovo utvrđenje do temelja.
Posle toga, siti ratovanja koje uvek odnosilo i živote nevinih žrtava, shvatiše da se ne mogu trčati i boriti se tamo-amo po kontinentu. Mnogi vilenjaci iz njihove vojske ugrabili su sebi po neku lepu ženu iz krajeva po kojima su ratovali. Neke vile koje su išle za vojskom odabrale su među zarobljenicima momke koji će zadovoljiti njihove putene prohteve, dok su vilenjaci zauzeti bitkama.To nije stvorilo unutrašnje neslaganje, jer ljubomora ne postoji u vilinskom narodu, ali je mnogo opterećivalo vojsku, pošto su još neasimilovani bili slabi i neotporni. U takvim okolnostima vilenjaci održaše savetovanje. Jedni su bili za to da dignu ruke od svega i opet žive u šumama i pod zemljom, odvojeni od ljudi, kako su to oduvek radili, osim u vreme ratova, naravno. Drugi su bili za to da se povuku na neko malo veće ostrvo i tu da na malom prostoru lako pružaju otpor. Treći su hteli da neku veću zemlju ljudi uvuku u borbu protiv Hrišćanstva i da joj se nametnu kao svetovni i duhovni vladari. Na kraju, braća rešiše da podele svoju vojsku od šesto vilin-ratnika i da mlađi Finvar otplovi za Irsku, gde treba da pruži pomoć pripadnicima Tuata de Dananovih snaga u borbi protiv hrišćanskih fanatika. Opremiše lep, veliki brod, pravljen po našim nacrtima i od naših materijala. U njega se Finvar ukrca sa dosta opreme i stručnjaka za podzemna staništa, jer je Irska poznata kao zemlja velikih travnatih površina. Sa njima krenuše i neke hrabrije vile. Stariji, Arel, osta sa svojih trista ratnika da štiti vile, decu i napovilne. Oni se povukoše duboko u šume.
Finvar zaplovi prvo ka ostrvu Man, koje su, po ko zna koji put, opustošili Islanđani i tu iskrca nekoliko porodica da svojim vilin trikovima plaše varvare kako bi lokalnom stanovništvu omogućili da preživi. Sa njima se iskrcaše i neka vrlo nestašna vilin-deca, očito potomci mešanih veza, sa kojima je još na kontinentu Arel-Gator imao ozbiljne razgovore zbog njihove strasti za sakupljanjem mačijih repova. Finvar je bio srećan što se oslobodio malih monstruma, jer nije znao šta bi novo mogli da izmisle.
Jedreći Irskim morem, on susrete flotu od dvadeset sedam brodova Norvežanina Olafa Moćnog, koji se vraćao sa, ne baš tako uspešnog, pohoda na Britaniju. Veštim, uvežbanim, manevrom Vikinzi sateraše njegov daleko brži brod u tesnac. Vilenjaci se obradovaše predstojećoj borbi, ali, Finvar ne hte da ubija pagane. Umesto toga, on naredi da se podignu jedra za oblake i zapale brze vatre koje mnogo greju. Onda, na zaprepašćenje varvara, koji uopšte nisu shvatili kakvog protivnika gone, podiže brod iznad njihovih glava i po vazduhu otplovi put Irske... -
Kju bi sigurno još mnogo pričao, da ga odjednom nisu prekinuli udaljeni pseći urlici i zavijanje. Pogledao je Friju, čije je lice blistalo od sreće što je upoznala potomka tako strašnih predaka, dok se na Uninom još pomalo ocrtavala panika. Sad nije imao vremena da i sa njom uspostavlja prisniji kontakt. Mogao je samo da se nada, da će se držati uz svoju ljubavnicu i da neće praviti veće komplikacije. On se osmehnu i reče:
- Dosta smo vremena protraćili na prazne priče o onome što je bilo davno. To je večernje sedeljke uz vatru. Sada moramo da se maknemo odavde, ako ne želite da sačekamo Harolda, da se sa svojom svitom priključi ovom noćnom izletu. Držite se dobro! Toror će morati da preskoči pesak. -
Un zgrabi ivicu sedla, uplašeno se osvrćući oko sebe, dok je tamnokosa, očito jahačica sa mnogo većim iskustvom, popravljala položaj nogu u uzengijama, namotavala uzdu oko ruke i nemo pokretala usne tako da Kju nije mogao odrediti, da li se moli ili psuje.
Na njegovu komandu, pastuv se zalete, preskoči uski rečni žal i sa sve četiri noge uskoči u vodu. Un tresnu u plićak, a njena drugarica ostade da visi oko konjskog vrata sa nogama u reci. Kju brzo pristiže, skačući cik-cak po većem kamenju preko peščanog žala. Podižući Un, sa koje se cedila voda, hvatom odpozadi, on joj dobro opipa grudi. Ona se besno otrže i prostreli ga pogledom. Kju ustuknu. Plavokosa lepotica tada shvati da reaguje instiktivno i nezavisno od straha koji je prema njemu osećala. Frija, koja se već popela ponovo na ždrebca, razumela je situaciju i pognula se u sedlu od smeha. I Un bi smešno. Devojka odmahnu glavom i pruži ruku svojoj plavokosojoj drugarici da se popne. Vilenjak uhvati konja za uzde i povede ga nizvodno. Onda se seti da ždrepcu nije skinuo navlake. Čujno uzdahnu, pa prionu na posao. Sva sreća da je Toror poslušno dizao noge pa nije morao mnogo da se kvasi i muči. Kad ih sva četiri odveza, on ih iscedi i okači o bisage da se suše, rekavši devojkama:
- Sad ste upoznale neke lepe strane vilenjačke magije. Ovo noćno kupanje je bilo radi prikrivanja tragova. Šta bi dao da mogu samo da uzjašem vilinkonjica, kao u vašim pričama, i da odletim. -
Zatim, šljapkajući kroz plićak po, na sreću, dosta čvrstom dnu, nastavi da vodi konja u istom pravcu.

Harold se znojio. Kapi su mu se skupljale na krajevima čupavih obrva i odatle mu curile u oči, štipajući ga. Rogovi na njegovom, kako mu se činilo užasno teškom šlemu, stalno su kačili granje kriveći ga i cimajući. Usta su mu bila suva i lepljiva, puna paučine. Iz nekog razloga čak su i komarci počeli da ga pronalaze iako je njihova sezona kalendarski već bila završena. Sva oprema činila mu se neverovatno otežalom. Posrćući, on se licem nasaloni na jedno drvo, dok su ljudi sa bakljama trčali pored njega. Jedva je disao. Jedan trenutak je tako stajao, pa želja za osvetom u njemu ponovo prevagnu nad umorom. On se snažnim trzajem odvoji od stabla. Nastavio je da tetura. Mnogi, daleko mlađi od njega, već davno su napustili poteru došavši na izmak svojih snaga. On nije mogao da odustane. To je bila njegova osveta.
Odjednom, u toj opštoj ošamućenosti umorom, psi se sjuriše u jednu prilično duboku jarugu, vukući i rušeći ljude za sobom. Tada nasta haos. Psi su kašljali, kijali, skičali i valjali se po zemlji. Počeše da kidišu jedni na druge. U tom potpunom ludilu već je nekoliko ljudi bilo ozbiljno izujedano. Ljudi i kerovi koji su pristizali ukopaše se na ivici udoline. Harold stiže za njima i zagrli najbliže stablo. Njegov sin, Gizur, koji je bio u jaruzi, ščepa za gušu jednog zapenušalog psa i tresnuvši ga o drvo, ubi ga na mestu. Zatim izađe iz udoline i obrati se ocu:
- Očito neka vilenjačka mućka. Psi nam sad ne vrede ni prebijene pare. -
Harold ga osmotri pogledom koji bi se teško mogao protumačiti, ostajući i dalje u istom položaju. U rupi, ludnica je trajala. Ljudi su se gomilali oko nje. Svetlost stotina baklji potpuno rasvetli poprište nemilog događaja. Ranjenici behu izvučeni. Najbesniji psi ubijeni, a situacija se polako primače granici podnošljivosti. Nekoliko novopridošlih lovaca pokušaše da svoje pse navedu na trag oko jaruge, ali svi njihovi napori ostaše uzaludni. Čak i teški tragači, kupljeni po ogromnoj ceni od Belgijanaca, krupna, spora stvorenja sa klempavim ušima i velikim zboranim njuškama, sposobna da prate i po tri dana star trag, nisu imali uspeha. Gizur podiže pogled sa njih na oca, pa reče:
- Ja mislim da je on odavde krenuo na veliku reku, koja nije daleko. Poznajem ovaj kraj. Često sam ovde lovio. Kada divljač bežeći naleti na reku ona obično ili pokuša da je pređe, ili krene obalom, nijedna se ne vraća nazad u staru šumu. Mislim da će se taj šumski vilenjak ponašati kao životinja. Možda ga uhvatimo dok pokušava da pređe vodu. -
Stari gospodar se ispravi i udari najbližeg psa sekirom po kičmi, kao da mu je on nešto kriv. I dok se ker uvijao, zavijajući, starac povede svoje ljude još jednom. Gazdi smrtno ranjenog psa u tom trenutku nije bilo ni na kraj pameti da nešto prigovori. Pola časa kasnije ljudi iz potere počeli su da se klizaju i padaju po blatnjavom tlu između drveća, još uvek vučeni od svojih pasa. Kju je očito mnogo bolje znao gde treba izaći na vodu nego Gizur. Konačno, posle mnogo bauljanja, izbili su na obalu Velike reke. Nekoliko trenutaka stajali su kao da ne znaju šta će dalje. Onda Harold zavika, razmahujući sekirom:
- Tražite tragove po obali! Polovina uzvodno, polovina nizvodno! Lenštine jedne kljakave! Brže! Brže! -
Svetlost baklji rasu se rečnim žalom. Ljudi su trčali, pretražujući pesak. Psi su pravili veliku pometnju, grabeći ispred svojih gospodara. Gizur naredi da ih sve pohvataju i vežu za drveće. To bi učinjeno, uz mnogo muke, i lovci na tragove mogli su se nesmetano vratiti svom zadatku. Tražili su i tražili, ali kako su minuti prolazili nada se gasila. Pred zoru i najuporniji odustaše.
Na obali Velike reke, u svitanje, jedan veliki ratnik je plakao.