Vilinska saga III/2

Sve se kanim ovih dana da sednem i napišem nešto i sama, al' ko velim, glupo da prekidam ovu sagu u sred glave...

Stoga, evo nastavka.

Kao i uvek komentari, osvrti i sugestije dobrodošli.

I svi imate pozdrav od mog gosta koji polako počinje da vas upoznaje i prepoznaje. 

Erd se izvukao iz lifta na trinaestom nivou, plašeći se zamke na vratima kada bude iz njega izlazio. Polako se došunjao do pokretnog stepeništa i, pošto je preskočio senzore, peške se spustio niz njih. Dospevši na niži nivo, on čučnu u zaklon i u uključi detektor. Nivo je bio prazan. Mežutim, Džil nije ništa rizikovao. Sačekao je još neko vreme, ne bi li se Asa neoprezno pomakla, ako je negde u zasedi, i tako otkrila svoj položaj. Kako se dugo ništa nije dogodilo, on shvati da se ponaša više kukavički nego li oprezno, pa se diže i uputi ka sredini hola. Tu, pravo naspram vrata lifta, bio je ulaz u Zabranjene prostorije broda. Nešto mu je govorilo kako ona nije mogla da ode nigde durgde. Ako je mislila da će se on zbog toga uplašiti i odustati, ljuto se varala. Šta god može da uradi kilavi Evelonac, dva puta bolje može snažni Džil. Pričvrstio je tragač kretanja na poseban ispust svoje višenamenske puške. Tako je lako mogao da okreće cev u pravcu nečega što se kreće a da to upošte ne mora ni da vidi.

Izvadio je i sklopio džai. Čudno oružje sastojalo se od drške u sredini i dva, sedamdeset santimetara duga, kukasta sečiva. Vrteći ga u ruci i oko tela, džilovi su znali vrlo efikasno da se bore sa njim, iako je izgledalo kao da stalno izbegavaju drugi kraj. Njegovu upotrebu počinjali su da treniraju od rane mladosti, što je, po njima, razvijalo kako fizičiku, tako i duhovnu crtu ličnosti. Stalna pažnja uz fluidno kretanje, koje daje harmoniju akciji, bile su karakteristike upotrebe džaia koje su se mu omogućavale da opstane i pored modernijeg oružja i da čak bude omiljeno kod većine muškog sveta.
Džil se osetio spreman. Položio je ogromnu šaku na identifikacionu ploču i uskočio je unutra.

Asa je tog trenutka stigla do podnožja rezervoara. Iskoračivši na donje platforme, ona baci pogled na desetak metara udaljenu mašineriju, ko zna kakve namene, koja se poput građevine uzdizala na mutnoj crnoj vodi. To je bilo idealno mesto za zasedu. Nekoliko debljih i tanjih cevi povezivalo ju je sa rezervoarima na oko tri metra iznad nje. Dok je devojka posmatrala taj nesigurni prelaz, preko platforme od sitne mreže pojuri oko metar visok tvrdokrilac. Asa opali, ali zrak se odbi od njegovog crnog, sjajnog oklopa kao od ogledala. Evelonjanku uhvati panika. Stisnuvši goblina uz grudi, ona preskoči preko insekta, pa, napravivši kolut, ustade. Dok se buba, naoružana nimalo bezazlenim klještima, okretala, Asa se u nekoliko dugih skokova nađe na ogradi sa koje se, poskočivši, dohvatila cevi. Goblin prhnu da joj olakša i obletevši krug oko nje spusti se na šipku iznad svoje nove gospodarice. Devojka se, zakačivši nogu, izvuče na cevi i, koristeći savršen smisao za ravnotežu svoje rase, pretrča po njima iznad mirne vode.

Stigavši do velike gomile mašina i krša, ponovo prigrli ljubimca pa mekano doskoči na uzdignute delove, njoj neshvatljive namene. Zavuče se dublje u senku; provlačila se između hrpa korodiranih metala potpornih stubova i nekih, začudo očuvanih, sprava i aparat. Tu, pored jednog velikog ventila u senci, ona zaleže, prethodno razgrnuvši đubre sa poda.
Tada se setila da mora svog goblina da zaštiti od Erda, pa ga odnese dvadesetak metara levo i postavi tako da ga ima na oku. Mali stvor shvatio je komandu, pa se okameni na mestu na kome ga je ostavila. Onako sivo-ljubičast, pokriven ukrštenim krilima spreda, sitne glave napola uvučene u njih, delovao je kao parče metala izvijenog zbog neke havarije.
Evelonjanka se vrati na svoje mesto. Zaležući, podseti se da će sada morati da bude dvostruko opreznija jer uz sebe nema goblina koji bi je opomenuo na eventualni dolazak nekog lokalnog lovca. Dok je tražila udobniji položaj besno je odbacila u vodu nekoliko kao prst velikih šrafova, kada se odozgo, sa rezrvoara, začula pucnjava. Erd je, očito, imao problema.

Pola sata docnije, Džil se pojavio na vidiku. Oprezno se spuštao niz žljeb sa višenamenskom puškom na gotovs. Ujednačeni zvuk detektora opomenu Asu da ne sme ni da se pomeri. Zakoračio je na platformu, obazriv poput zveri koja ulazi u klopku. Mogla je već da puca, ali je nesvesno odlagala taj trenutak, čekajući da priđe bliže, kao da nije držala vizio-automatik, najpreciznije oružje koje je Evelon izmislio.
Detektor još uvek nije davao nikakva upozorenja. Iznenada, tako da je to čak i Asu trglo, insekt napade. Detektor pisnu, ali je uljez, koji se izvukao ispod gomile korodiranog pleha, bio već isuviše blizu za pušku. Erd izmače noge u stranu i obrnuvši džai u vazduhu, sjuri ga u spoj bubinih krila. On je probi i zabi se u mrežastu podlogu na kojoj su stajali. Buba nastavi da grebe nogama i škljoca sa tri para usnih nožica. Međutim, borba je bila gotova. Sečivo od metalnog kompozita držalo je njen hitinski oklop prikovan za tlo. Džil je i ne pogleda. Uskrativši joj milost da je dotuče, on je ležerno zaobiđe i nastavi da istražuje okolinu.
Cev na Asinom oružju pratila je njegovo kretanje. Suviše sporo da bi to detektor otkrio. Grozničavo je razmišljala šta da uradi. Bočno okrenut Erd naprosto ju je mamio da puca u njegovo oružje. Tada bi mogla da ga zarobi, samo kad ne bi bilo te njegove velike snage i podmuklosti. Asa je znala, ako za trenutak bude oklevala pred razjarenim Džilom, može slobodno da se oprosti sa životom. Erd je za svoju vrstu bio tek mladić u razvoju. Njegova je veličina bila znatno ispod tri metra visine i pet stotina kilograma težine, koliko je iznosio puno odrastao, dobro razvijeni Džil. Ipak za Asu - koja je sa svojih šezdeset i nešto kilograma i nešto malo iznad metar i osamdeset visine bila izuzetno krupna za svoju rasu - on je bio nepobediv protivnik u eventualnom sukobu bez oružja. Puštala ga je da se kreće po platformi, poklanjajući mu svakim korakom, još po trenutak života. Džil je verovatno instiktivno osećao njeno prisustvo. Prešavši najnižu platformu, vraćao se uz samu ivicu, oprezno hodajući na samo nekoliko decimetara od površine tamne vode. Smatrao je da će ga detekror kretanja na vreme obavestiti o svakom grabljivcu koji bi mogao da ga napadne, kao i o Asinom evetualnom pokušaju da mu umakne.
Nagla eksplozija vodene pene, i crv ga svojim preko metar širokim bezubim ustima ščepa za bedro i obori sa rešetke. Za trenutak, Asa odahnu. Učini joj se da je jednom neko umesto nje odradio neprijatan posao. Ali već sledećeg trenutka Džil je bio iznad vode, batrgajući se i pokušavajući da oslobodi pušku, koju je neman jednim delom držala krajem svojih lepljivih usana. Ogromna bela masa borila se sa njim. Bio je to pravi pravcati mega-crv kapitalac, šest metara dugačak. Evelonjanka se prvo začudi koliko je ta voda plitka, jer nije dostizala ni polovinu Erdove visine, a onda, kako su sekundi prolazili, poče da oseća sažaljenje. Taj užasni primitivni stvor, počinjao je da vari hranu još u ustima, jer mu je ceo digestivni trakt bio samo jedna šupljina, opremljena izuzetno jakim stomačnim sokovima. Asa je zaista mislila da Džil zaslužuje smrt, ali ne takvu i ne na takav način. Zaboravivši sve lekcije o nezahvalnosti te rase, ona reši da ga spase. Automatik prasnu, crv ispusti svoj plen i udalji bledo ovalno telo, uvijajući se. Erd nije video odakle je došao hitac. Podiže se iz vode izbezumljen. Shvato je da ga Asa odavno imala na nišanu. Da je tada odložio oružje bio bi spasen, ali ta mogućnost nije postojala u njegovom umu, jer njegova rasa nikada nije pokazivala nikakvu milost prema poraženima. Asa je gledala pravo u njegove žute razrogačene oči u kojima ocrtavao strah, bes i nepokolebljiva želja za ubijanjem. Ona se usredsredi. Vreme ponovo krenu da protiče sporije. Erd polako poče da ubacuje patronu u cev udarcem prstiju po polugi, bočno smeštenoj na pušci. Pošto je gledao u njenom pravcu, Asa opali. Zbog maksimalno usporenog subjektivnog vremena njoj se ukaza ovakav prizor:
Samo malo ispod Erdovog vrata pojavila se crna mrlja. Trenutak docnije u toj tačci javila se eksplozija. Krv se rasprštala, dok je glava, obrćući se, u luku odletela daleko pozadi. Sama silina udara izbacila je Džilovo telo na mrežastu platformu gde je ostalo da visi sa jednom nogom u vodi.
Devojka ustade bez krika pobede na usnama. Pri sledećem koraku odsutno raznese čudnog napadača, koji se u svom nazubljenom hitinskom oklopu spuštao prema njoj, okačen o dugu člankovitu izraslinu sličnu crevima. On joj pade pred noge. Prekorači ga, iako je još pomerao svoje mnogobrojne pijavke, pozva goblina koji joj beskrajno srećan doleteo u zagrljaj, i pope se na mostić od cevi. Uputi se ka Erdovom lešu. Nekojiko trenutaka je stajala opušteno iznad njega, pa tiho promrmlja:
- Ti, veliko đubre... Zašto si me naterao da ovo učinim? -
Da je bio manji, verovatno bi ga u besu koji je nailazio, šutnula nazad u tamnu vodu, ali bila je svesna da bi na njegovu ogromnu telesinu samo povredila stopalo. Povrediti voljeno biće, za Evelonce, bilo je nasilje nad osnovnim instiktima, a oni to nisu podnosili. Zato je i ona bila izuzetno ljuta na svog pokojnog partnera. Asa ga pljunu, i dostojanstveno se uputi ka izlazu. Bila je u takvom raspoloženju, da joj ni jedan grabljivac, ma kako bio dobro opremljen, nije stao na put.

U unutrašnjosti broda ona ode pravo u bolničko odeljnje. Morala je prvo da se pobrine za zadobijene povrede. Svukavši odeću, uđe u mašinu sličnu tuš-kabini gde joj rotirajuće mlaznice nanesoše tanak sloj dooua svud po koži. Prijatna toplina razli se po Asinom izubijanom telu, sve do vrhova njenih šiljastih ušiju. Za nekoliko trenutaka doou se sparuši i otpade, a fen ukloni svaku trunčicu sive zrnaste materije sa njene kože i kose. Od početka ove jurnjave sa Erdom, ona se prvi put oseti zaista dobro. Sada je bila spremna da se uhvati u koštac sa novim proteškoćama.
Kada se ponovo našla na komandnom mostu, prvo je morala da utvrdi štetu, koju su u obračunu napravili. Masivni sto čije se ploče obično emitovao hologramski model galaksije, zario se dobrim delom u pilotsku nišu, oštetivši pilotski mehanizam. Evelonjanka izvrši provere i utvrdi da se skretanje pogonskog mlaza može uraditi samo do devetnaest stepeni, sa ove udaljenosti, to bi trebalo da bude dovoljno za prinudno spuštanje broda negde u blizini pola. Sva sreća da su motori za usporavanje bili u redu.
Morala je brzo da donese odluku o tome da li će sama pokušati da ga spusti ili da budi celokupnu posadu broda. Bitka sa Džilovima u trenutku kad treba spustiti ovaj leteći grad, koji skoro i da nije bio predviđen za to, bila bi najverovatnije sigurna propast za sve. Ipak, želela je da bar neko preživi ako se dogodi da pogreši i slupa brod. Zato reši da otkači potpuno nezavisni Evelonski deo I.M.I.R.-a. Odvezavši se liftom u desni deo broda, uđe u njihovu komandnu kabinu. Bila je manja, ali bolje opremljena, sa više upravljačkih mehanizama i instrumenata. Čak se i po dizajnu videlo da je bila novije proizvodnje. Ukuca u računar vreme izlaska iz hibernacije, koje je posle odvajanja modula bilo sasvim nezavisno od Džilovskog. „Sat vremena posle sletanja". Nasmeja se pri pomisli kako bi Erdovi saplemenici rado zloupotrebili tu mogućnost da su samo imali tehnologiju za to. Spuštanje isto tako podesi preko računara, što je u ovom slučaju moglo, jer komande nisu bile oštećene. Pomisli da ovde, u sigurnosti, ostavi i svog goblina, ali životinjica nije htela da se odvoji od nje. Jadni mališa, ko zna šta li je sve preživeo u onom podrumu, njemu se nikako nije ponovo ostajalo u samoći. Ona popusti. Vratila se sa njim na glavni brod. Upravo su prošli kraj usamljenog Mid-Gardovog satelita. Asa otpoče kočenje. Malo potom uleteše u atmosferu planete. Vibracije počeše da potresaju letilicu. Kako je brod pri sve manjoj visini automatski sve više kočio i usporavao, Asa je videla veliku kopnenu površinu koja se spajala sa polom prema kojem su se kretali. Mislila je kako će biti dobro, da se ako prežive, nađu što bliže evelonskom delu. Kad su stigli do kontinenta, otkačila je desni nastavak. On se podiže i zaostade.
Još su vrtoglavo jurili ka severu. Sve niže i niže. Konačno, pred brodom koji samo što nije dodirnuo površinu mora, pojavi se planinski venac pod lednicima. Asa očajnički skrenu. Stigli su iznad niskog, zaleđenog kopna. Brod nešto povećanom brzinom zapara zemlju i nastavi da klizi, rušeći stotine kilometara šume. Planine se opasno približiše. Brod se iskrenu i levim bokom udari u glečer. Onda se odbi i zavrte. Zaustavio se usred šume pod snegom, dok su se svuda oko njega dizali oblaci pare. Asa, u svom širokom pilotskom sedištu, polako otvori oči. Znači, živi su. U tom trenutku kao da nije shvatala da ih je unutrašnja autonomna teža broda spasla od posledica udara. Jedino je izdržljivost samog oklopa letilice bila ograničenje vratolomnim spuštanjima i zaustavljanjima.
Ona se nespretno diže iz svog tapaciranog poluležaja, koji je po veličini bio pravljen i za Džilove, odgurnuvši pritom goblina koji se šćućurijo uz nju. Pogledala je kroz okno, ali je ono bilo zatrpano nanosima snega ili delom samog lednika. To se odavde nije moglo utvrditi. Uključi monitore. Neki su još uvek radili. Panorama nepregledne šume pod snegom, na kojoj se ocrtavao beskrajan trag broda koji je na ivicama još uvek tinjao; bio je prvi utisak o planeti na koju su stigli. Nadala se samo da nisu prošli kroz neku gusto naseljenu oblast, jer je po izveštaju preživelih iz posade svemirske krstarice četvrtog elitnog korpusa Evelona, planeta bila domovina dosta inteligentne rase humanoida. Osmotrila je I.M.I.R. Leva komponenta bila je prilično razbijena i deformisana, što i nije bilo tako loše jer su se u njoj nalazili samo Džilovi. Nije imala više šta da čeka. Uključi izlazak iz hibernacije i uputi se u Kotal-Gatorovu kabinu. Želela je da ako već mora da padne u obračunu sa Džilovima, bude to u odbrani gospodara Zemlje Mladih. Kada je izašla iz lifta, hodnici su već oživeli. Muškarci i žene teturali su se po njima, pridržavajući se za zidove, što je bila logična posledica duge hibernacije. Učini joj se da u daljini vidi siluete para rotbuna sa dugim njuškama i od mučnine oborenim ušima. Naviknuta da vidi te hodnike sasvim puste, Asa oseti iznenadnu teskobu koja se pojačavala do panike, pa bez mnogo ustručavanja utrča u gospodarevu kabinu. Mladić u njoj stajao je naslonjen na otvorenu kapsulu sa izrazom mučnine na licu.
- Gospodaru, moram da vas opomenem, da bi trebali da preuzmete komandu, jer su naši ljudi u rasulu po hodnicima, a opasnost od napada Džilova sa obzirom da smo na cilju našeg puta, je vrlo očita. - zvanično otpoče Asa, kad je ovaj podizanjem ruke prekide.
- Zar ti misliš da ovaj projekat vode bezveznjaci? - obrecnu se ovaj - Džilovi se zbog svoje mase mnogo teže i sporije vraćaju iz hibernacije. Još oko sat i po neće moći ni da mrdnu. Šta je sa njihovim stražarem?
Ona mu ukratko raportira sve što se u poslednje vreme dogodilo, ne preskačući ni svoju vezu sa Erdom, kao ni pozajmicu lordovog ličnog naoružanja. Završivši ponizno mu pruži vizio-automatik.
Mladić koga je toliko poštovanje od strane svoje lepe vršnjakinje, očito nerviralo, odgovori joj:
- Možeš da ga zadržiš! To je najmanje što mogu da ti dam. Ti si učinila više za nas nego bilo ko od plemića u poslednjih hiljadu godina. Postala si velika žena. Tvoje ime će stajati među najvećim majkama našeg naroda. -
Ovaj govor proprati time što je nežno pomilova po obrazu, zašta očito nisu bila razlog samo njena junačka dela. Zatim je brzo navukao ratni kombinezon, pa, praćen Asom, krenu na komandni most.

Sat vremena kasnije, spremni i do zuba naoružani Evelonci, očekivali su dolazak delegacije naroda Džil. Mada su se nadali da orijaši neće odmah krenuti u otvorena neprijateljstva jer su, i inače brojno slabiji, doživeli velike gubitke prilikom sletanja. Evelonske medicinske ekipe su od samog buđenja neprestano radile na izvlačenju i lečenju povređenih, ali i pored sve njihove moćne tehnike u udesu je stradalo preko sedam stotina kolonista naroda Džil. Da nisu tako svesrdno radili njihov broj bi bio bar dva puta veći. To bi bilo možda u ovoj sitaciji bilo daleko pametnije, ali to se kosilo sa Evelonskim moralnim principima. Po slobodnim procenama, Džilovi su izgubili malo više od trećine svojih snaga.
Kotal je sedeo za komandnim pultom, mrk i tih. Njegova kosa, boje arterijske krvi, stajala je još više nakostrešena nego obično, ako je to uopšte bilo moguće. Začu se graja u hodniku. Nekoliko stražara uvede grupu kosatih i bradatih ljudi odevenih u prljave kože. Oni su se vičući okretali na sve strane stiskajući u rukama kratke motke sa metalnim vrhom, koje bi trebalo da budu neka vrsta primitivnog oružja. Bili su očito vrlo uplašeni. Glavni stražar obrati se Kotalu:
- Domoroci. Pokupila ih je patrola, jer su se muvali oko broda. Sigurno su hteli da kradu razbijene komade oplate. Za njih je metal sa pravilnom kristalnom rešetkom sigurno blago. -
- Ne deluju mi kao oni iz izveštaja koji su načinili velike pomake u matematici, astronomiji i filozofiji. Mada se i oni, kako kažu, služe vrlo primitivnim oružjem. Ma ti izveštaji kapetana borbenih brodova, uvek su ulepšani i nakićeni - razočarano će ovaj - A gde je to čuveno tamno vino i prelepe crnokose ženke? -
- Možda su ovo pristalice filozofije povratka prirodi? - našali se Asa, opustivši se konačno u prisustvu Kotala.
Svi prisutni se nasmejaše. Gospodar Tir-Nan-Oga naredi da mu bliže privedu jednog, kako bi ga bolje video. Mladić se isprva otimao, dok su ga svlačili, a onda je stao i kao hipnotisan gledao u Kotala i Asu.
- Pa ovo nisam video na svih petnaest do sada poznatih planeta sa razumnim stanovništvom! - zadivljeno reče Kotal, dok je Asa malo koraknula unazad, jer je domorodac zaista loše mirisao - Ovi su isti kao mi! Veličina, raspored mišića, proporcije tela, oblik lica, raspored maljavosti, jedino su im uši drugačije. Znači, ima istine u onim izveštajima. -
- I imaju tumore tu i tamo po telu - gotovo sa gađenjem primeti Asa
- Ništa što se ne bi moglo srediti sa dodavanjem našeg usavršenog imuniteta u njihovu krv. Samo telo bi ih razgradilo, kao i kod nas. Jedva čekam da im vidim ženke - nastavi Kotal pun entuzijazma. - Dajte momku nešto jako i pristojno da obuče. Prvo ga operite i pobijte parazite na njegovoj dlaci. Čini mi se da u njihovim sivim očima ima tragova inteligencije. -
Pozva prevodioca, starca kome je posle jedne nesreće bila ugrađena metalna ploča preko oka i čela. Ta, skoro fatalna, povreda odredila je njegovo zanimanje. U taj deo glave smešten mu je aparat koji je bio povezan direktno na mozak. Ubacivanje digitalnog zapisa omogućavalo mu je da govori svaki poznati jezik galaksije. On im se obrati na grčkom. Nije bilo nikakvih rezultata. Zatim je pokušao na etrurskom, persijskom, egipatskom, asirskom, armenijskom, skitskom, kritskom, feničanskom, nubijskom, libijskom, tračanskom, tribalskom i još nekim manje poznatim jezicima, ali sve osta bez uspeha.
- To su svi jezici koje su poznavali prvi posetioci ove planete, gospodaru - reče starac koji je pustio kosu i bradu, kako bi prikrio svoj fizički nedostatak, pa je bio mnogo sličniji zarobljenicima. Sem toga, zbog kompleksa, nosio je vrlo skupo i elegantno blještavo odelo, poslednji krik visoke mode na rodnoj planeti.
Domoroci zbog svega toga pomisliše da je on glavni, pa padoše ničice pred njegove noge. Evelonci pokušaše da ih podignu, ali ne uspeše sve dok im on ručnom gestikulacijom ne pokaza da ustanu.
- Šta im bi? - živo se zainteresova Kotal, koji nije bio baš neki poznavalac međuplanetarne antropologije.
- Misle da sam... Hmmm, teško je prevesti „Bog". Biće slično čoveku, koje kontroliše prirodne pojave i gotovo je poistovećeno sa njima. Od njega, kako veruju, zavisi njihova sudbina, život ili smrt. Njemu se jadaju (mole), i prinose mu poklone (žrtve). Ali on u stvari ne postoji. Imali smo i mi nešto slično u sada već zaboravljenoj istoriji. Sećate se sukoba kulta Araksa (Evelonskog sunca) sa obožavaocima erotske snage Lelil, jedne od tri osnivača razuma, opevanog u „Pesmi Užasa", pevanje „Teridine suze", koje opisuje vladavinu najmoćnije Kraljice naroda crne dlake. Morali ste to učiti u osnovnoj školi kod nas... -
Kotal se toga nije baš najbolje sećao i uopšte nije voleo taj mamutski nacionalni ep od četristo trideset i dva pevanja, na čije je učenje svako dete na Evelonu moralo da straći dve godine života, naočito pošto se većina tih događaja opisivala i u „Gvozdenoj Knjizi", istoriji ratova na Tir-Nan-Ogu, koja se obavezno proučavala u starijim razredima.
- Izgledaju mi vrlo sposobni za apstraktno mišljenje - zaključi mladi Kotal - Šteta što su u tome krenuli pogrešnim putem. -
Iz hodnika neko doviknu da stižu Džilovi. Gospodar naredi straži:
- Vodite mi ih sa očiju, ako ne želite da oni budu još jedna rasa kojoj su ovi manijaci uskratili pravo da postoji. Polako ih pustite napolje da niko ne vidi. -
Samo što su zbunjene varvare izgurali u prolaz za slučaj opasnosti, uđe Karg, vođa Džilova, sa svojom pratnjom, natmuren i sav u crnim oblacima.
Serija urlika kojom je Karg iskazao šta misli o I.M.I.R.-u i Evelonskom pilotu, koji ga je spustio, i pogibiji sedam stotina svojih saplemenika, ličila je na sve osim na protokolarni susret dvojce diplomata. Kada su se poslednje rečenice utopile u režanju, Kotal, koji je sve to saslušao sa osmehom, usudi se da primeti:
- Za sve to mogao bi da zahvališ svom izabraniku da je još živ. Ali, budući da je tvoja naređenja shvatio malo na svoju ruku, ostao je u podrumu da se brčka sa mega-crvima. -
- Vi ste ga ubili, da bi ste prikrili kako ste izveli ovu sabotažu. Zar stražari ne moraju da idu svuda zajedno? Kako je onda vaš stražar živ? Što nije pomogao Erdu? - napade ponovo ratoborni Džil.
Asa, čija je koža u međuvremenu već bila povratila normalnu boju, oseti se pozvana da se uključi u razgovor:
- Pokušala sam, ali... -
- Ali je ostala živa, što isključuje mogućnost da Erd bude živ. - upade Kotal milozvučno, prekidajući je oštrim pokretom ruke - Zar misliš da ćemo progutati priču, kako ste na tako odgovorno mesto postavili Džila koji nije bio psihički uravnotežen? -
Karg tako pogleda Asu da se ona oseti kao jagnje pred razjarenim medvedom i, mada su sa njom bili mnogi naoružani Evelonci, raspoloženi pre da svi poginu nego dozvole da joj zafali dlaka sa glave, uplašla se od njegove sirove zverske snage. U svakoj drugoj prilici, Džilovi bi na ovoj tački razgovora već pobili svoje sagovornike međutim, plašili su se da otvoreno povuku oružje, zbog neverovatne brzine njihovih protivnika. Zato Karg nastavi da se prepire:
- To je nameštaljka. Ona ga je verovatno iznenada ubila, a onda odvukla i bacila u podrum da se na lešu ne bi pronašli tragovi. Vi o tome niste mogli znati više nego ja. Sve ste rekonstruisali po iskazu vašeg stražara. Erd je mrtav, pa ne možemo da ih suočimo.Sada postoji samo njena verzija događaja. Ja to ne mogu da prihvatim kao argumenat. -
- Verovatno nećeš da prihvatiš ni nekoliko mojih ljudi i žena ubijenih u dubokoj hibernaciji. Neka tela su raskomadana golim rukama. Verovatno je to neki međusobni obračun, po kojima je moj narod poznat. Ubice su sigurno pronašle način da se izvuku iz zajedničkog sistema hibernacije u koji smo bili toliko sigurni. A, da uopšte ne pominjem ovaj kartografski sto, koji je pet puta teži od mog sražara, koji se nekim čudom otkinuo i zario u upravljački mehanizam izazvavši nesreću u kojoj su stradala oba integralna dela. - dotera malo istinu evelonski gospodar, pre svega da ne bi Kargu dao podatke o položaju neoštećenog modula.
Džilovski vođa ukoči se na trenutak, kao životinja sterana u klopku, pa onda nastavi, vrlo odmereno i hladno:
- Ako imate neke zamerke na naš rad ovde, možete uložiti protest našoj vladi na Rangosu Tri. -
- I da onda, s obzirom na udaljenost, čekam odgovor trideset i šest godina i još dvadeset osam, ako želim konsultovati naš politički vrh. Hvala lepo. - reče Kotal, izmenjenim glasom u kome se očitavala pretnja. Zatim dodade, još nižim, pretećim tonom:
- Imam mnogo jednostavnije rešenje. Ti i tvoji orijaši pokupićete sve svoje stvari, vozila i opremu i iz ovih stopa ćete napustiti naš brod. Stigli smo na planetu za kolonizaciju, pa je sad kolonizujte. Samo, još nešto; preko okeana ima još jedno veliko kopno na istoj geografskoj širini, zato ima da se čistite sa ovog kontinenta. -
Džilovska delegacija ne reče ništa, već se kao po komandi svi odsečno okrenuše i napustiše komandnu prostoriju, očito duboko uvređeni. Evelonski gospodar im doviknu:
- Sada me slobodno tužite, a meni će očitati bukvicu kroz trideset i šest godina! -
Kada su se vrata za njima zatvorila, Evelonci se samo zgledaše. Mučan osećaj da je rat objavljen i da se samo čeka ko će prvi da napadne, obuze sve prisutne. Ipak su se nadali da su njihovi protivnici dovoljno razumni, te da neće otpočeti obračun još na brodu gde bi brojnost i brzina Evelonaca, bili presudni. Asa na kraju prekide ćutanje:
- Idem da očistim kosu od boje. Nadam se da moje odsustvo neće umanjiti borbenu gotovost naših trupa. -
Svi prasnuše u smeh, osim Gatora. I mada je ovaj njen štos bio sračunat na to da popravi raspoloženje, mnogi shvatiše kao i on, da to nije mnogo daleko od bolne istine. Od cele posade broda, još se niko nikad nije sukobio sa Džilom, sem nje. Raziđoše se u tišini.