Šta ako ministri stupe u štrajk

U Turskoj ne smanjuju broj ministarstava, a i policija nikada ne štrajkuje. Kada obilazite Istanbul, neizostavno je je da osetite gužvu glavne ulice u Taximu. Dok vas reka ljudi vuče ka centralnom delu ulice zapljusnu vas žestoke parole štrajkača koji energično pretiču mašući transparentima. Ne stignete ni da spoznate razlog njihovog nezadovoljstva a sudarite se sa odlazećom grupom ništa manje besnih štrajkača. A na cilju je već miting sasvim treće grupe štrajkača ništa manje grlatih i naoružanih transparentima.
Kada levo i desno spazite još dve grupe štrajkača koji disciplinovano čekaju da prethodnici završe svoj štrajk i ustupe im centralnu poziciju, pomislite da ste deo dobro režiranog teatra apsurda. Na trenutak posumnjate da ih je sve angažovalo Ministarstvo turizma u cilju stvaranja karnevalskog raspoloženja. Međutim, kada ozbiljnije zagledate lica štrajkača postane vam jasno da je njihov problem eskalirao do usijanja. Kamere se ne pomeraju celog dana snimajući proteste i intervjuišući vatrene vođe štrajkova. Policija budno nadgleda bezbednost turista.
Ako je ovako celog dana, pomislite kako je moguće da javno mnjenje ne otupi i prestane da reaguje na verovatno opravdane zahteve štrajkača. Ili je to proces koji će se tek dešavati. Do te mere da će štrajkovi izumreti.
Ne tako davno kod nas štrajkova nije bilo. Kada sam se zaposlio u Mašinskoj industriji Niš sredinom 80-tih, nijedan od 15.000 zapošljenih nije imao razloga da štrajkuje. Redovna plata, topli obrok, kartica za prevoz, veoma realno napredovanje na listi stambene komisije, česti krediti i brižne sindikalne vođe sa spiskovima manje ili više potrebnih namirnica: od krompira, kupusa, šunkarica, smrznutog peciva, eurokrema  - pa sve do knjiga, uglavnom kulinarske tematike. Radni dan bi počinjao listanjem i komentarisanjem dnevnih novina. Zatim bi stradali burek i pitice iz obližnjih radnji. Nakon što bi ispričali aktuelne viceve, svi bi u kancelariji pretrpali stolove registratorima i aktuelnim predmetima i debelo odremali na njima. Ulazak šefa trgnuo bi nas iz sna i podsetio da nešto treba i uraditi. Nekako bi se približilo vreme ručka. Ogromna fabrička menza orila se od smeha i zadovoljstva ukusima pasulja, sarmi i svadbarskog kupusa. Ručak bi dopunili kupovinom kolača u fabričkoj kantini i uz preostale viceve ubili vreme u kancelariji. Posle bi od šefa zatražili dozvolu za izlazak u grad kako bi propratili predmete koje vodimo. Ja sam vodio izgradnju Niške pivare i kompleksa bazena „Čair" i trebalo je videti da li je vreme za naplatu dela urađenog.
Da mi ne bi bilo dosadno osnovao sam pozorišnu trupu i sa delom proletarijata pripremao „Stolice" Ežena Joneska, zbunjujući žiri na takmičenjima „Bratsvo - jedinstvo".
Naše sindikalne vođe nisu stizale da razmišljaju o štrajkovima zbog silnih spiskova nabavke zimnice za svoje članove.
O štrajkovima smo slušali samo u trulom kapitalizmu i čudili se kako policija ne razbije štrajkače. Puno kasnije štrajkovi su postali naša svakodnevnica i manje ili više organozovani od strane različitih političkih opcija. Nekada su bili čak i spontani, a kasnije, sve spontaniji i na kraju - očajnički. Svetska kriza, a još više domaća ih je multiplicirala. Uvek uz manje ili veće prisustvo policije. A onda su i policajci rešili da štrajkuju.  U danima koji će doći EU će nam kao budućim članovima eliminisati sve vidove korupcije. Pogađate da će tada štrajkovati i oni kojim je danonoćni rad bio vrlina. Plate će biti uvredljivo nedovoljne, čak i poslovično vrednim lekarima, profesorima, carinicina pa i državnom vrhu.
Jednog dana će tako sa transparentima na ulicu izaći i ministri. Odbiće da se za mizerinih stotinak hiljada dinara lomataju na aerodromima, otvaraju puteve, zalažu za decentralizaciju, mozgaju šta bi još moglo da se privatizuje.
Ako premijer odbije njihove zahteve oni će radikalizovati štrajk. Maltretiraće zapošljene u Ministarstvima, novinarima uskraćivati informacije, a narodu obećanja o brojnim stranim investicijama i o najskorijem izlasku iz krize.
Principijelni premijer neće imati kud nego da im se pridruži u njihovim opravdanim zahtevima i sam započne štrajk. Pridružiće se naravno i predsednik jer će zlatno doba rukovođenja državom opstajati samo u memoarima uvažavanih prethodnika. Narod će organizovati mitinge sa kojih će poteći inicijative u vidu preklinjanja da se vrate na posao jer druge ministre neće lako nahvatati da samopregorno podrede svoj život dobrobiti države. Obećavaće im narod da će se zažmuriti na pokušaje korupcije, da mogu da zadrže poklone stranih ministara. Uzalud... Ministre će zanimati samo pošteno zarađena plata i povećanje od 10 - 15 posto.
Svi će se setiti kako je sve počelo štrajkom policije i nemanjem koga da razbija štrajkove.
Ako vam ovih dana padne na pamet da iz bilo kog životnog razloga štrajkujete - dobro razmislite. Volite i poštujte ministre koje imate. Energično se suprotstavite smanjenju broja ministarskih mesta. Ko zna u šta sve preopterećenje preostalih ministara može da eskalira.

P.S. Štrajkujem i ja! U celom tekstu, kao što vidite, nijednom nisam pomenuo Nišville.