Vilinska saga IV/1

Sunce je već visoko izašlo kada je Kju odlučio da napuste rečni plićak. Ne savetujući se ni sa kim, on odjednom skrenu i probi se kroz gusti mladi vrbak na samoj obali. Udaljivši se malo od reke, stade i poče da briše ždrepčeve kaljave noge velikim listovima niske jednogodišnje biljke koja je rasla na proplanku. Frija skoči sa konja da protegne noge, mada je, pored sve svoje čvrstine i snage delovala prilično jadno. Un je u svojoj mokroj haljini i dalje sedela na pastuvu i kijala. Vilenjak uvide kako će morati nešto da učini za njih. On skide bisage na zemlju pa iz njih izvadi jedan sud sa poklopcem, otvori ga, te posla devojke da se umiju i donesi vode sa obližnjeg potoka. One to radosno prihvatiše, pošto im reče da će posle toga dobiti suvu odeću. Zatim izvadi mali metalni tronožac koji postavi na parče vlažne zemlje koju je pronašao između bilja. Iz torbice od jelenske kože odlomi parče nekakvog materijala koji je ličio na smolu. Devolke se za to vreme vratiše sa vodom. On stavi sud na tronožac.

- Ti si lud - uzdahnu Frija - Po dimu vatre gonioci će nas odmah pronaći. Naravno, ako nas traže na reci. -
Kju ne odgovori ništa. Samo baci malu crvenu kuglicu veličine bubamare na smolu i ona planu belo-plavim plamenom bez dima. Onda im ponudi komade svoje rezervne odeće i obuće. One odoše u žbunje da se presvuku. Na Kjuovo zaprepašteno pitanje kuda idu, nisu ništa odgovorile. Ubrzo Frija se pojavi u komotnom kompletu identičnom Kjuovom, samo nešto tamnijeg i sitnijeg lisnatog dezena. Odeća joj je bila malo prevelika, ali to se nije mnogo primećivalo. Un već neko vreme nije izlazila, pa njih dvoje pođoše da vide šta je sa njom. Nađoše je u gotovo komičnoj situaciji. Gornji deo svetlozelenog kamuflažnog kostima nekako je primio njena velike grudi, zbog širine viljenjakovih leđa, ali Unino lunarno dupe nikako nije uspevalo da se uvuče u pantalone. Ona je uporno stenjala i vrtela sa njima, ne pomišljajući da odustane.
Kju se vrati u logor. Prvo je u ključalu vodu ubacio nekoliko kockica iz male metalne kutije, pa je onda u bisagama potražio nešto drugo za Un. Pronašao je jedan izuzetno širok komplet žuto-smeđe, jesenje šare, napravljen očigledno da se nosi preko uloška od krzna ili perja. Smota ga, pa joj ga dobaci preko žbunja, da joj ne bi još više povredio ponos već narušen glasnim smehom njene ljubavnice. Dotle je jelo bilo gotovo i on ih pozva da ručaju. Izašle su iz gustiša prepirući se. Un je obešenog nosa, kukala kako je predebela, a Frija, videvši da je malo preterala, ubeđivala ju je da joj se boja kostima sjajno sjaže sa bojom kose, što, naravno, uopšte nije bilo tačno.
Lonac je bio pun guste kaše izvanrednog mirisa i ukusa, na koju su gladne devojke navalile poput vučica. Uz to su dobile štapiće stalno svežeg vilenjačkog keks-hleba sa ukusom sira. Kada utoliše glad, jezici im se razvezaše i atmosfera se naglo razvedri. Budući da za ovu situaciju, u kojoj su se nalazili, zvanični moralni stavovi više ništa nisu značili, razgovor je bio opušten i krajne otvoren. Kju ispriča kako je krenuo među ljude da ugrabi sebi neku lepu ženu, jer od kako zadnje generacije vilenjaka žive, malo ljudi bi im dalo svoje kćeri. Krajevi u kojima ih još poštuju dosta su daleko, a i to poštovanje bi se smanjivalo kada bi rođake ljudi koji u njih veruju nosile vilenjačku decu,
- Zato, iako često opštimo sa njima za vreme trogodišnjih šumskih svečanosti, pazimo da ne zanesu. Uzimamo ih samo u izuzetnim slučajevima i onda taj par šaljemo u naše udaljene oblasti. - zaključio je.
- A je li to uvek bilo tako? - radoznalo upita Frija. - Šta je tvoja majka? -
- Moj otac, Haldir, - raspriča se dalje Kju - našao je moju majku, Asgardu, u jednom selu Jasmovikinga (Danaca). Muž ju je zbog prevare golu izbacio iz kuće i tukući je šibom, terao kroz naselje, praćen svojim prijateljima. Kada su prolazili pored seoske krčme, u kojoj Haldir upravo završio tuču sa trojicom mesnih silnika, primetio ju je na ulici. Smesta im je preprečio put, dirnut divljačkim postupkom i lepotom mlade žene.
Prevareni muž, Logmund, stade i ustuknu pred nakostrešenim vilin-ratnikom. Neko od pratilaca dodade mu sekiru. Tako je stajao i gledao se oči u oči sa Haldirom, odlučujći se da li da pokuša udarac. Osećao je da bi mu to bio poslednji u životu. Strah je pobedio ljubomorni bes, pa se okrenuo i udaljio, uzvikujući kako ona neće više nikada kročiti u njegovu kuću. Međutim, posle ovakvog kukavičkog povlačenja, celom ovom gungulom naneo je mnogo više sramote sebi, nego svojoj lepoj ženi.
Asgarda je tada imala dvadest i dve godine. Pošla je sa mojim ocem i saživela se sa njegovim narodom, među kolima živi danas i ima mnogo prijatelja. -
- Pa, nije je se dočepao baš nekim junačkim delima. - razočarano će Frija.
- Važan je cilj, a ne način. - mudro reče Kju - Ko tako ne postupa, ne ostvaruje ono do čega mu je stalo i ne živi baš dugo. -
On ustade i ponovo donese vodu u sudu koji su upravo bili ispraznili, pa natrpa unutra nekakve trave i komade brezove kore. Stavivši ga na vatru, vilenjak čučnu, protrlja ruke i zapita Friju:
- Kako to da imaš takvu kosu kad si severnjakinja? A i put ti je za nijansu tamnija nego obično. -
- Ulaf Razvratni bio je poznat po tome što se priključivao vikinzima prilikom njihovih pljačkaških pohoda na jug. Njegovu dušu je uvek privlačilo more, kao i dušu njegovog oca Ozura Moreplovca, - poče zelenooka devojka - Pričalo se, da se sa nekim njihovim vođom, Onundom, upoznao u nekom ratu protiv Saksonaca i da ga je ovaj, budući da su postali veliki prijatelji, uvek zvao na svoja putovanja
Ističući se svojom hrabrošću Ulaf je postao zapovednik jednog drakara u Onolfovoj floti.
Otac je uvek pričao, kako je moju majku doveo iz jednog grada koji su spalili na obali Sredozemnog mora. Tvrdio je kako je ova bila kći zapovednika grada, i da je sigurno plemenitog porekla. Dugo sam i sama mislila da je to zaista tako, dok mi posle očeve smrti stric Asgrim ne otkri pravu istinu.
Ulaf i Onolf združili su se za vreme saksonskog rata, zbog zajedničke sklonosti ka bludu. Zli jezici su govorili da je njihovo prijateljstvo dublje nego normalno, što je sigurno bila laž, jer se pouzdano znalo da su im u pljačkama draži plen bile žene i devojčice nego zlato i dragulji. Novac im je malo značio, osim kao sredstvo da njime plate svoja zadovoljstva. Čuven je onaj slučaj kad su razorili dobro utvrđen manastir u Irskoj, samo zbog jedne lepe kaluđerice, koja je iz sela koje su bili zauzeli pobegla pod zaštitu svoje duhovne braće. Takvo ponašanje imalo i veoma loših srana. Pamti se kako su, pošto su osvojili neko selo u Franačkoj, osam dana tu sedeli zabavljajući se sa zarobljenicama, rešeni da nikud ne mrdaju dok iz dubokih podruma ne popiju svo uskladišteno piće. Okolni feudalci su se u međuvremenu dogovorili, sačekali pomoć, ujedinili svoje vojske i opkolili selo. Vikinzi su jedva uspeli da se probiju, bez namirnica i plena, izgubivši u strašnoj bici na morskoj obali mnogo ljudi i dva broda. Tako su svojom nesmotrenošću sigurnu pobedu pretvorili u poraz. Posle toga Onolf izgubi dosta ugleda i bilo je ljudi koji nisu više hteli da plove sa njim. Postiđen, on napusti svoj rodni kraj i preseli se kod Ulafa. Tu su dalje nastavili da priređuju gozbe i orgije sa robinjama i bludnicama, dovedenim iz lučkih gradova.
Kako je u Ulafovom kraju jačalo hrišćanstvo, tamošnji sveštenici su se sve manje libili da se upliću u privatan život ljudi. Jednom je otac Leonard, potpuno nepozvan, upao na njihovu zabavu i izvređao ih, nazvavši Ulafovu kuću Sodomom i Gomorom severa. To je izazvalo samo još veće veselje i poboljšalo im je raspoloženje.
Međutim, poludeo od besa, pop stade drvenim raspelom da mlati žene, govoreći kakve će sve paklene muke snaći one koje dozvole sodomiju, ljubav na gomili i slične gadosti. Tada se podiže domaćin, Ulaf, i bez mnogo objašnjavanja raspoluti mu glavu mačem. Otada su dva prijatelja živela pretežno na moru u stalnim pohodima i zabavama po lukama juga, gde su postojali svi uslovi za raspusan život mornara i gusara.
Pošto su u jednom prepadu zadobili gotovo svo blago malog Irskog kralja Gronvija, i usput opljačkali trgovačke brodove erla Kolbejna, jedne srećne sezone oni svoju malu flotu poslaše kućama sa plenom, a oni se sa družinom odabranih momaka uputiše da troše blago po Vizantiji i ostacima Rimske imperije. Tako su sreli i moju majku... -
- Sada shvatam! - upade Un - Tvoja majka mora da je bila neka bludnica sa juga, koja je Ulafa upecala na dete. -
- Toliko mi ti o tome znaš? Nisi videla ništa dalje od tvog rodnog brloga. - ozbiljno reče Frija - Kurve sa juga žive u za to specijalno napravljenim zgradama, koje zavisno od njihovog kvaliteta i cene, često liče na kraljevske palate. Mušterija skupo plaća različita zadovoljstva, ali ga se njihove posledice uopšte ne tiču. Trudna žena duže vreme ne može da radi, a retko koja je u položaju da sebi može da dozvoli takav luksuz. One se čuvaju trudnoće najviše na svetu... -
- Pusti je, Frija, molim te, nastavi svoju priču - poče da ih smiruje vilenjak.
Tamnokosa progunđa još nešto nerazumljivo pa onda produži:
- Kao što rekoh, Onolf i moj otac zaputili su se na jug, čak iza Herkulovih Stubova, kako taj moreuz zovu mornari Vizanta, sa samo jednim brodom. Nisu se plašili nikoga, jer su svuda bili poznati kao pravi berserci, i svi su im se sklanjali sa puta. Proveli su godinu dana u toj staroj, poročnoj civilizaciji Sredozemlja. Upoznali su dotad nepoznata zadovoljstva i žene koje su bile spremne da im ispune svaku želju. Novac je počeo da im se topi i oni odlučiše da između pića i žena izaberu žene, jer će moći da piju i kada budu stari.
Onolf se razboleo od groznice koju je sigurno zaradio od neke lučke kurve. Posada se razbeža, ali Ulaf ostade uz njega sve dok nije ozdravio, ne mareći previše za svoj život. Tada rešiše da posećuju samo bolje javne kuće, bez obzira na cenu. Dok se oporavljao u toplim kupkama, masiran telima pravih umetnica svog zanata, on upozna Ifis, slatku osamnestogodišnjakinju koja se poslu predavala sa iskrenom strašću. Ova kurva zavlada njegovim bludom. Stalno je dolazio kod nje i ona mu je, bilo sama, bilo sa nekom prijateljicom, uvek pripremala nova iznenađenja. Toliko je bio oduševljen njome da je dovukao i Ulafa kako bi se uverio u njene kvalitete. Te noći je Ulaf saznao kako devojka može biti istodobno obljubljena sa obe strane, kao i da ima žena koje se tome uopšte ne protive.
Sutradan, Onolf uze da ga ubeđuje da otkupe Ifis i povedu je sa sobom, jer takvu ženu neće više nigde naći. Ovaj se odmah složi, jer onaj ko je proveo noć sa Ifis teško da je to zaboravljao i na samrtnoj postelji. Okupiše posadu, pripremiše se za pokret, rasprodaše kuću i sve što su kupili da bi u tom gradu živeli. Zatim odoše kod vlasnika kuće za uživanje, izvesnog Plinija, koji u početku nije hteo ni da čuje da proda Ifis. Posle dugog cenkanja, oni ponudiše svotu koju ni on nikako nije mogao da odbije. Načuvši šta se dešava, ona, dok su oni otišli po novac, odbi serviran preobilan i preslan ručak i iščisti stomak ricinusom, dok je gazda otišao u drugi deo grada da iznajmi velike terazije. Kasno posle podne kupci se vratiše i Plinije naredi da dovedu robu, unapred se radujući svojoj domišljatosti. Pojavi se Ifis, kojoj je bilo drago da pripadne dvojci lepih i naočitih mladića, pa skide haljinu i sandale pre nego što će sesti na tas. Severnjaci platiše dogovorenu cenu: „Srebra koliko je teška". Gazda je shvatio da ga je vlastita devojka izigrala i tresao se od besa, ali nije smeo da pogazi dogovor sklopljen sa krvoločnim varvarima.
Pošto je Ifis odmah pošla na brod, beskrajno srećna u Onolfovom zagrljaju, a Ulaf o tome nije imao ni pojma, Plinije im je prodade bez pisanog ugovora. Čim se udaljiše, on pozva gradsku stražu i prijavi krađu devojke. Potera ih sustiže u samoj luci sa Plinijem na čelu. Badava su oni dokazivali da su je kupili, badava je ona svedočila i klela se, njih opkoliše koljima, a nju dvojica stadoše da vuku dok se otimala. Videvši to, do zuba naoružani vikinzi istrčaše sa broda, i nasta haos. U gungulli bitke, Ulaf prosu Plinijevu utrobu po kaldrmi keja, a Onolf nasrnu na dvojcu Ifisinih tamničara i svakom nanese po tešku ranu mačem. Cela posada se srećno dokopa broda, pa odmah isploviše.
Nesreća nikad ne dolazi sama, kažu mudri ljudi.
Sledećeg jutra, kada se probudila između njih dvojce, tamnokosa lepotica ugleda veliki ratni brod Kritona Domakusa, čuvenog gusara i još čuvenijeg trgovca robljem. Opremljen mnogo boljim jedrom od drakara on ih, iako mnogo veći, sustiže bez teškoća. Vikinzi nisu bili lak plen. Iako malobrojni i još mamurni od sinoćne pijanke, oni pružiše žestok otpor. Na opšti užas Kritonovih ljudi njihovi kožni panciri nisu bili nikakva zaštita protiv sekira severnjaka. Domakus naredi da se na drakar baci grčka vatra, a da strelci sa daleko više palube podrže napadače. U procepu između plamena i strela gotovo svi se predadoše. Ulafov mač još je sejao smrt, dok mu je leđa štitio Onolf sa svojom žednom sekirom. Vični takvim problemima, lovci na robove opkoliše ih štitovima i oni behu savladani.
Tada, iz neke vrste šatora na drakaru, izađe Ifis, doterana i nakićena, hodajući kao kraljica. Nikakav strah ili poštovanje nije pokazala prema gomili grubih gusara. Oni pred njom ustuknuše i niko se ne pomeri kada je svojim zanosnim telom ovlaš ogrnutim tamnocrvenom svilom pronjihala pored njih. Ona pođe uz „gavrana" koji je bio spušten na vikinški brod, pravo prema Kritonu.
Domakus beše gorostasan bradonja, kose crne kao noć. Stajao je na palubi, u svojoj sjajnoj opremi, ruku spuštenih na ogradu broda. Na tim medveđim šapama blistale su zlatne grivne, a glavu mu je krasila pozlaćena kaciga bez perijanice i štitnika za obraze. Očima zamagljenim od pohote gledao je u taj mali dragulj ženskog roda. Ifis mu se mirno obrati, predstavivši se kao vrhunska žena za zabavu koju su okrutni varvari oteli ubivši njenog gospodara. Prestala je da se nada da će više ikad videti fine i bogate ljude, reče. U očaju je mislila, kako je očekuje samo pranje i kuvanje u nekakvoj prljavoj kolibi na severu.
Kriton je u svojim pohodima na moru retko sretao žene, naročito ne ovako lepe. Ovom je bio više nego zadovoljan, jer pošto je bila uvežbana hetera bez gospodara, moći će skupo da je proda, ali tek pošto se na njoj nauživa do mile volje. Još je bolje bilo to, što će mu za takav postupak biti iskreno zahvalna, jer ju je spasao od užasne sudbine. Znači, neće morati da je siluje, pazi da ne pobegne, ili da se ne ubije, kao što se već dešavalo sa nekim zarobljenicama. Nena ljupkost ga razneži, i on obeća sebi da će za nju pronaći neku vrlo dobru kuću uživanja, i tako opravdati njeno poverenje. Sučući brkove, obeća joj zaštitu i naredi da je odmah smeste u njegovu kabinu. Onda mrzovoljno pogleda severnjake. Posle malo razmišljanja, naredi da ih okuju za vesla, jer su snažniji, i sigurno nmogo bolji veslači, od seljaka koje je na tom mestu imao.
I tako su dani jednolično tekli u polutami domestikusovog ogromnog broda. Viknzima veslanje nije teško padalo, ali je stalni podsticaj bičem, njih, ponosne ratnike, dovodio do ludila. Očajavajući od nemoći oni se počeše svađati međusobno kao i sa ostalim robovima. Te tuče okovanih ljudi rešavala je strašna kamdžija debelog goniča, maloumnog izgleda i obrijane glave. U trenucima najdubljeg beznađa, proklinjali su čak i svoju saputnicu, govoreći kako ih je izdala, mada su u dubini duše znali da je pravilno postupila što je sebe poštedela sličnih muka. Da su njima dali da biraju, i oni bi joj odredili takvu sudbinu.
Međutim, dok su oni očajavali, Ifis nije sedela skrštenih ruku, Koristeći svoje znanje i podilazeći mu ona ubrzo dobro zagreja Kritona. Uskoro je počeo da smatra kako mu bolja žena neće ni biti potrebna. Počeo je javno da izlazi sa njom pred svoje ljude, tražeći da joj ukažu dužno poštovanje. Neki su to sa gađenjem odbijali, bio je tu neki osiromašeni plemić, Kornelije i bivši hrišćanski kaluđer, Iraklije, ali su se pred svojim strašnim gospodarom uzdržavali od opaski i samo su bili jako hladni u ophođenju sa njom.
Jedne večeri, kada je pijanka bila nešto razuzdanija nego obično, Ifis se poče pretvarati da je potpuno savladana pićem. Povraćala je, pravila gluposti, i krajnje nepristojno je mazila Kritona pred svima, moleći ga da se povuku u svoju kabinu. Gospodar iskapi još jedan veliki vrč vina, podiže je u naručje i udalji se sa njom. U njegovom odsustvu, gozba se nastavi još raspusnije.
Pošto je Kritona dobro umorila, pravdajući svoju veliku navalentnost pijanstvom, Ifis ga ostavi isceđenog, u dubokom snu, pa krenu da pronađe mladog Onbolta, ne mnogo inteligentnog prijatelja goniča robova, Asopa. Zateče ga kako se kocka sa stražarima. Sede sa njima i posle nekoliko partija neupadljivo ga pozva da prošetaju po palubi. Na to straža udari u kreveljenje i zadirkivanje. Prelepa kurtizana obeća im da će im doneti najboljeg vina iz Kritonovih ličnih zaliha, samo ako budu ćutali o ovome, što oni prihvatiše. Ubrzo se vratila, sa celim desetlitarskim balonom i ponovila im da nikom ne pričaju o tome, jer se bojala da gospodar u nastupu ljubomore ne bi pogubio mladića. Oni se zavetovaše da neće, a ona im obeća da će, kad sledeći put bude htela da se odmori od Domakusa, potražiti nekog od njih, pošto su veliki drugari. To kod njih izazva oduševljenje, i oni nastaviše da toče vino i da se kartaju.
Odvevši Onbolta niz palubu, Ifis mu dade nekoliko vatrenih poljubaca, rekavši mu kako bi trebalo da nađu neko mirno mesto gde posada ne zalazi. On se pohvali da njegov prijatelj, Asop, čuva veslače u unutrašnjosti broda i kako ga nikada ne bi izdao. Ona se malo nećkala, govoreći da joj je nezgodno zbog robova, ali Onbolt je stade uveravati kako oni i nisu ljudi, i da njihove optužbe nikome ništa ne znače. Onda otključa rešetku poklopaca potpalublja i oni siđoše.
Pošto su se pozdravili sa debelim Asopom, njih dvoje otpočeše s milovanjem na stepenicima od debelih dasaka. Svaki od stepenika bio je širok kao klupa, i na njima uopšte nije bilo neudobno. Tu, na tom stepeništu, pred očima veslača, šest puta su vodili ljubav u različitim položajima. Uspaljen, i do ušiju zaljubljen, držeći Ifis u naručiju, Onbolt je pokušavao da nežnošću i obećanjima obezbedi idući sastanak sa njom. Ona prvo nije želela ništa da mu obeća. Pošto je on i dalje navaljivao, ona mu objasni kako ne zna koliko su im duhovi naklonjeni u njihovoj prevari gospodara.
On je bio uporan da sazna način na koji se može doći u dodir sa duhovima, a Ifis mu, konačno, reče kako je stari turdentanski obred vračanja sa dvanaest mačeva nepogrešiv. Onbolt odmah potrča po mačeve. Ifis je pokušavala da ga zaustavi govoreći mu da to mogu da urade drugi put, i na drugom mestu, ali se ovaj ni ne osvrnu.
Nekoliko trenutaka gledala je za njim, razmišljajući kako je imala sreću da naleti na tolikog idiota. Zatim Ifis hrabro priđe goniču robova, ni malo prijatnog izgleda. Trljajući rukom međunožije, požali mu se da ima pojedinih noći kada je nezajažljiva i kad je ništa ne može zadovoljiti. Asop, koji nije imao mnogo kontakta sa ženama, uspaljen od višečasovnog posmatranja dobre ševe, baci se na nju kao tigar. Posle nekoliko ritmičnih pokreta, njegova krupna telesina se zatrese. Ulaf taman htede da prokomentariše njegovu ljubavnu nemoć, kad Ifis ustade sa krvavim bodežom u ruci. Ona brzo otključa lanac koji je povezivao nožne okove veslača, rekavši im da ga polako, bez buke, izvuku iz okova i da ostanu na svojim mestima. Zatim se baci u zagrljaj Ulafu i Onolfu.
Pošto su se srećni izljubili sa svojom malom spasiteljkom, oni se prikriše u senci stepenica. Četvorica vikinga odvukoše Asopovo telo u zaklon, a njihovih šest mesta zauzeše robovi iz pozadine. Kroz petnaestak minuta, uz škripu poklopca, Onbolt se spusti na stepenice, vukući svežanj od dvanaest mačeva, zavijenih u debelu zelenu tkaninu, koji je očito bio pretežak za njega. Ifis mu se osmehnu iz podnožja i on pohita ka njoj. Pruživši ruke kroz prostor između stepenika, Ulaf ga uhvati za noge. Kako je gusar bio u trku, on pade ne stigavši ni da krikne, i izgubi vazduh udarivši rebrima o stepenice. Pobunjeni robovi skočiše sa svojih mesta i ščepaše ga. Ifis naredi da mu poštede život, ali bilo je prekasno. Neko mu je u opštoj gužvi, ko zna kako, slomio vrat.
Podeliše mačeve između sebe pa krenuše za Ulafom i Onolfom na palubu. Prvo naiđoše na onih šest stražara, mrtvih pijanih, pa im samo oduzeše oružje, pošto ni šutiranje nogom nije moglo da ih probudi. Dok su tako stajali iznad njih, neodlučni, jedna vrata se otvoriše. Svetlost pade na njihova prljava, bradata, lica. Na vratima se pojavi zdepast čovek slomnjena nosa, koji je razvezivao svilene dimije, očigledno rešen da se reši viška tečnosti. Ovaj Afrikanac, očigledno Saracen, poče da se dere koliko ga grlo nosi. Tada otpoče pokolj.
Razjareni robovi jurnuli su na pospane gusare poput izgladnelih vukova. Kriton se borio go, na pragu svoje kabine, vitlajući velikim mačem. On pade hrabro, posekavši četvoricu. Neki gusari poskakali su u more i zaplivali ka obližnjoj obali, da bi izbegli mačeve pobunjenika. Jedna manja grupa na pramcu pružala je žilav otpor, obrazujući falangu štitovima. Neki od severnjaka otrčaše po svoje sekire i posle kratkotrajnog sazvučija prouzrokovanim stalnim cepanjem metala, razbiše ih. Posle nekoliko minuta na brodu više nije bio ni jedan gusar koji je mogao da stoji.
Među bivšim zarobljenicima zavlada oduševljenje. Podizali su Ifis na ruke. Kada je spustiše, Onolf htede da se povuče sa njom i čestita joj na svoj način. Ona zakuka rekavši, da se poslednjih dana dok je planirala kako da im pomogne, toliko „naradila", da je bole svi otvori na telu.
Odjednom, negde iz visine zapišta strela. Onolf, koji joj je bio najbliži, telom zaštiti Ifis i dobi strelu posred grudi. Gore na osmatračnici, u pletenoj korpi, bio je sakriven Iraklije. On je rešio da ubije Ifis, dobro procenivši kako je ona glavni krivac za njihovu propast. Vikinzi i oslobođeni mornari pobesneše. Jedni su odapinjali strele, drugi su se stali penjati sa mačevima u zubima uz konopce, a nekoliko najrazjarenijih, poče sekirama da obara jarbol, što bi sigurno i učinili da ih Ulaf nije zaustavio. Posle nekoliko trenutaka osmatračka korpa je ličila na jastuče za igle a Iraklije je u njoj našao ni malo lepu smrt.
Onolf izdahnu na rukama Ulafa i Ifis, zavetujući ga da je čuva, što ovaj i obeća ljubeći ga u čelo orošeno samrtničkim znojem. Ujutro mu pripremiše pogreb dostojan vikinškog vođe. I, mada su se mornari drugih narodnosti bunili, severnjaci odvojiše jednu pomoćnu barku od broda. Napuniše je granama primorskog bora koje posekoše na obližnjoj obali, ps na lep zeleni odar položiše Onolfa u najsijajnijoj opremi koju su mogli da nađu, sa isukanim mačem u rukama spojenim na grudima. Uz njega staviše i onih osam palih vikinga. Kada je sa prvim zracima kasnog zimskog sunca vetar sa kopna zategao jedra barke, Ulaf preseče uže koje ju je vezivalo za brod. Ifis, znajući šta se od nje traži, baci baklju na borovinu. I dok se more crvenelo pod kosim zracima izlazećeg sunca, Onolfov grob se kao plameni labud uputi ka pučini.
Tada moja majka i Ulaf Razvratni otploviše pravo do najbliže luke, gde raspustiše oslobođene robove sa delom plena, a zatim zaploviše na sever. Kriton je gotovo sav svoj imetak vukao sa sobom, u ogromnom sanduku, i to im je sad palo šaka. Bogato nagradiše svakog člana posade pokojnog Onolfa. One pijane gusare koje su zarobili, rasprodaše na sajmu u Upsali. Pošto je moj otac planirao da se smiri, skupoceni Kritonov ratni brod pokušaše da prodaju tadšnjem Danskom kralju. Međutim, ovaj pokuša da ga preotme silom, pa ga posle bitke i bekstva, prodaše jednom veoma bogatom trgovcu iz Hamburga.
Sa velikim bogatstvom konačno stigoše u očev dom, gde on odmah postade čovek od velikog ugleda, pa mu ni crkva više ništa nije mogla. Želeći da se konačno skrasi na jednom mestu, ovaj pristade na ustupak, pa se, pošto im je dao mnoge vredne poklone, oženio sa Ifis po hrišćanskom zakonu. Oni zauzvrat zaboraviše na oca Leonarda, koji nije imao pametnija posla nego da zaviruje u spavaće sobe svoje pastve.
Godinu dana potom, ja sam se rodila.