Vilinska saga IV/2

 PG i dalje 18

Uz izvinjenje sto se ne javljam previse ovih dana - i dalje su dobrodosli svi komentari.

I, naravno, imate pozdrav od naseg gosta-autora.

A sad, da se vratimo Frijinoj prici:

Ozur Moreplovac, moj deda, nije imao je veliko domaćinstvo. Pored Ulafa imao je mlađeg sina Azgrima, dve udate kćeri i njihovu majku Hildu. Njegov, polubrat, Savat, živeo je odvojeno, u posebnom domaćinstvu na susednom bregu. Budući bogat, deda je davao zemlju seljacima u zakup i svoju malobrojnu porodicu izdržavao od rente. 

Kada se Ifis porodila otac je uzeo jednu lepu sluškinju i dojilju da se nađe u kući. Naravno odabrao ju je po svom ukusu, tako da se sivooka Huda često budila na istom krevetu sa ocem i majkom. Pored toga Asgrim, budući mlad i bez žene, obilno ju je koristio te ona ubrzo ponovo zatrudne i rodi sina Flosija. Pošto je Asgrim bio zaručen sa Gunhildom, ćerkom uglednog gospodara Morda Bogatog, porodica se nađe u nezgodnoj situacili.
Ifis reši da Flosija priznaju kao Ulafovog vanbračnog sina, a ona uze na sebe da obuči mladića kako da čuva žene od začeća. Otac primeti da ne bi bilo loše da mu to i praktično pokaže, jer bi onda, upoznavši pravu umetnicu ljubavi, mnogo manje trčao za običnim seljankama, što je on i pored Hude vrlo često činio. Ifis posle malo nećkanja pristade, ali samo ako dotle Ulaf uvežba Hudu u sličnim veštinama, kako bi kasnije mogla naći muža i pored dve predbračne veze. Pogodba bi sklopljena, mada se Hilda oštro usprotivila takvoj praksi. To njeno babsko džangrizanje prekide Ozur zapretivši joj batinama, jer deca upravo pokušavaju da spasu čast porodice... -
- To bi zvučalo kao srećan kraj te velike priče. - primeti Kju veselo.
Frija tužno pogleda vilenjaka, milujući glavu usnule Un u svome krilu, pa duboko udahnuvši, reče:
- Nije uopšte kraj, i uopšte nije srećan. Ljubavno umeće moje majke i slobodoumnost moga oca bili su uzrok propasti moje porodice.
U istom selu sa nama živeo je čovek po imenu Hafran Visoki. On beše bogat gospodar. Imaše tri sina, Harolda, koga smo već upoznali, Sifuksa i Sigruda, posle ovih događaja nazvanog „Sigrud zmija u oku". Ozur i on behu veliki prijatelji. Pošto su se često posećivali, Ulafu se dopao mladi Sigrud i često ga je vodio sa sobom u lov i na pijanke. Govorio mu je kako, kada stasa, mora napustiti selo i videti svet, gde ima mnogo lepših stvari koje samo čekaju da ih neko otme za sebe. Pričao mu je o svojim smelim podvizima u dalekim zemljama, ubeđujući ga kako bi mu divno stajalo ime „Sigrud Moreplovac".
Uskoro, mladić osnaži, i pošto je stalno dolazio u Ozurevu kuću, zagleda se u Ifis, čila je lepota bila u punom cvatu. Privuklo ga je verovatno, to što je ona bila toliko drugačija od ostalih žena. O njenim tamnim očima pričalo se stalno među muškarcima mlađe generacije, a nagađanja o južnjakinjinoj prošlosti i poreklu, davali su joj mističan ukus. I stariji su govorili o njoj sa divljenjem, kao o ženi koja je uspela da skrasi na jednom mestu strašnog Ulafa Razvratnog.
Sigrud nespretno pokuša da joj se približi. Ona to reče mužu koji je smatrao da u tome nema ničeg lošeg, jer ako se uželi promene, bolje je da to bude sa nekim bliskim, nego sa nekim koji će to raspričati po celoj marci. Osim podsvesne želje da se razmeće sa tim kakvu ženu ima, Ulaf je smatrao da će prvi ljubavni koraci sa Ifis, stvoriti kod mladića čežnju za upoznavanjem dalekog sveta iz koga dolaze takve divote.
Tokom sledećih nekoliko godina Ifis je uputila Sigruda u sve tajne ljubavne veštine. On postade stasit momak, na glasu među vršnjakinjama kao odličan ljubavnik. Mnoge su bile spremne da urade i najgore stvari ne bi li ga se dočepale bar na jednu noć. Mesne volve stadoše da se nadmeću, kako bi svojim mušterijama obezbedile njegovu naklonost. Koliko li je samo kapi mensturalne krvi popio u raznim jelima kojima su ga devojke služile, koliko li je samo puta prošao kroz vrata sa čije su obe strane bile sakrivene iznošene čarape, koje je vlasnica krišom hitro vezivala i zakopavala ispod bresta, koliko li je samo drugih raznih gadosti popio ili progutao, to zapravo niko ne zna. Ali, na devojačku žalost, ništa nije moglo da obezbedi više od nekoliko valjanja po travi. On je ostao neuhavtljiv plen za svaku seosku lepoticu, koja je mogla da ga okusi, ali ne i da ga poseduje.
U to vreme, da li zbog vrele keltske krvi (Sigrudova majka je bila Irkinja), da li zbog građenja mesnog mita oko njega, točkići u Sigrudovoj glavi počeli su da se okreću u pogrešnom smeru. Počeo je ubeđivati Ifis da pobegne sa njim, jer je samo sa njom mogao biti srećan. Ona mu odgovori da nije njegova vršnjakinja kao i da kod svog muža ima sve što je potrebno, uključujući pravo da viđa njega. Preklinjao je i plakao, ali moja majka ostade nepopustljiva.
Sigrud se duboko uvredi i ode. Neko vreme nigde ga nije bilo i niko ništa nije znao o njemu, uključujući i Hafranovu porodicu. Mnogi su bili jako zabrinuti, ali s obzirom da su zajedno sa njim nestali njegovo oružje i oprema, bilo je isključeno da su ga ubili neki ljubomorni momci iz tog kraja, kao što su verovali njegovi kod kuće. Sigrud je sigurno otišao da traži avanture. Ulaf je čak davao opaske, u krugu svoje porodice, kako izgleda da je nešto teško moralo da ga udari po glavi, jer ga ništa drugo ne bi pomerilo s mesta.
Te godine ja sam punila sedam godina i moji roditelji odlučiše da imaju još jedno dete. Majka ponovo zanese spavajući sad isključivo sa ocem koji takođe napusti svoje zabave. Te jeseni, otac i stric odoše, sa drugim ljudima iz sela, duboko u šumu, da naseku i prevezu drvo za zimski ogrev. Istog dana u našu kuću stiže Sigrud sa četvoricom prijatelja. Ozur ih lepo primi, kako dolikuje ljudima koji dolaze sa prijatejlem njegove kuće. Oni sedoše, a Hilda ih posluži mesom i ovsenim hlebom. Sigrud predstavi svoje prijatelje i reče da sada sa njima putuje u strane zemlje trgovačkim poslom. Potom zapita može li nešto nasamo da porazgovara sa Ifis, koja je bila nečim zaposlena u kujni. Hilda sevnu očima zbog nepristojnosti takvog zahteva pred stranim ljudima, ali Ozur mu dozvoli objašnjavajući prisutnima kako Ifis ima najbolji uvid u poslove njegovog sina. U isto vreme kad ovaj ustade, podiže se i Torkel Ćelavi, izvinjavajući se, jer pivo u njemu dostiglo kritičnu zapreminu te stoga mora izaći da se olakša.
Mladić pronađe Ifis pored kotla u kome se kuvala svinjetina i odmah je spopade zagrljajima i poljupcima. Ona samo delimično uzvrati, saopštivši mu da čeka dete i da neko vreme neće moći da vode ljubav. On joj reče kako je došao da je otme i da se, kada je sa svojim prijatelima, ne plaši ni njenog muža, ni njegovog brata Azgrima. Ifis ga upita kako može biti takav prema Ulafu, koji mu je toliko činio. Sigrud odgovori da njen muž nije pravi muškarac, kada ne zna da čuva takvu ženu. Lepotica sa juga ljutito mu odbrusi da je Ulaf u svemu bolji od njega, i da je on, Sigrud, nikakav čovek. On joj odgovori kako je to njegovo pravo, pošto ga sve devojke progone zbog lepote, a on može biti srećan samo sa njom. „Zar ne shvataš, da sam tvoje ime među devojkama ja stvorila?", upita ga ona u pokušaju da ga vrati na zemlju. Razljućeni mladić unese joj se u lice uz pitajuču je da li ga stvarno voli, na šta dobi odgovor da je to sve radila samo da bi učinila Ulafu kome je on bio izuzetno drag.
Sigrud pobesne, i uzviknuvši „Ako nisi moja nećeš biti ničija!", sjuri joj nož širokog sečiva u stomak. Ifis, koja je to ni najmanje nije očekivala, previ se, krkljajući. On obrte nož u ruci i ubode je u leđa mnogo puta.
Tog trenutka u kuhinju uđe Hilda, pa shvativši šta se dogodilo poče da zapomaže, sve dok je on ne obori mnoštvom udaraca nožem u grudi i vrat. Čuvši viku, stari Ozur skoči prema mačevima na zidu, ali Starkard, koji je samo to čekao, zabi mu sekiru u kičmu. Zatim ga uhvati za sedu kosu i zabacivši mu glavu, zakla ga sa uživanjem.
Za to vreme, ja sam sa Hudom i Flosijem bila iza kuće, gde nas je ona učila kako da razlikujemo lekovite trave. Odjednom, kao da je iz zemlje iznikao, pojavi se Torkel Ćelavi. Bio je visok, mršav momak plave kose, koja je kao venac okruživala njegovo ćelavo teme, padajući mu na ramena. Lice mu je bilo usko sa retkom kratkom bradom. Delovao je prljavo i neuredno. Prišao nam je i bez ukakvog povoda, zabio Hudi sekiru u vrat. Onda nam je oštro zapovedio da ćutimo i izvadivši nož, rasekao mi haljinu od kolena pa do vrata, očito u nameri da me siluje. Danas mi nikako nije jasno zašto to nije učinio sa Hudom koja je bila izuzetno lepa i poželjna žena, nego se odlučio za mene koja uopšte nisam ni bila počela da se razvijam. Biće da se, kao slabić, plašio da bi ona mogla biti jača od njega, pa se odlučio za sigurnu varijantu. Klekao je ispred mene, stiskajući me jednom rukom po stomaku. Verovatno je mislio da ću se paralizovati od straha kad vidim šta je naumio, ali ja sam u mojoj kući već svašta videla. Shvativši da će mu trebati obe ruke da ga utera među moje detinje noge, on se okrenu i brzo nanese Flosiju nekoliko udaraca nožem. Ja sam iskoristila taj trenutak da dohvatim srp koji je stajao u Hudinoj košari. Rešivši taj problem sa mojim polubratom, Torkel vrati nož u korice pa se okrenu meni. Uhvati me grubo za bokove, a ja sam ga zgrabila za mesto gde je on to najmanje očekivao, a drugom rukom potegla sam srp.
Dok je on pokušavao da sa obe ruke zaustavi neverovatno obilno krvarenje, otkotrljala sam se i najvećom mogućom brzinom pobegla kroz meni dobro poznatu rupu na ogradi. Naše komšije, porodica Aserda Belog, završili su dovlačenje ogreva i upravo su bili za ručkom kada sam gola utrčala među njih, vrišteći. Starac se sa svojim sinovima, unucima i slugama na brzinu naoruža i strča sa brega prema našoj kući. Stigla sam za njima ogrnuta u nekakvu preveliku tuniku. Nisu mi dali da uđem unutra. Aserdova unuka, Gunhilda grlila me je pričajući mi gluposti da bi me smirila, dok sam se ja otimala, grizla i grebala. Na kraju sam shvatila bezizlaznost njenog položaja, pa smo zagrljene plakale zajedno. Razbojnici su umakli, a deo muškaraca krenuo je da traži tragove. Oni su pronašli Torkela Ćelavog u grmlju pored puta. Izgledao je kao da spava naslonjen na panj. U stvari, bio je mrtav. Iskrvario je.
Otac, kome su javili o svemu, stigao je uveče sa stricem. Pogledao je okupljeni komšiluk i bez reči ušao u kuću. Ujutru, kad sam ga videla, izgledao je bar deset godina stariji. Njegova plava kosa naglo je osedela, ne previše, ali dovoljno da se to dobro vidi. On se, zatim, naoruža i praćen gomilom prijatelja, rođaka i komšija, uputi ka Sigrudovoj kući.
Videvši toliki svet da dolazi Hafran izađe sa Haroldom i Sifuksom, svojim sinovima. On ih zapita zašto su došli.
„Da li je tvoj sin, Sigrud, kod kuće?", upita Ulaf bez puno nade.
Stari Hafran odgovori da je već duže vremena odsutan i da se sada druži sa mnogo lošim judima, gledajući začuđeno, užasno propalog Ulafa.
„Juče je svratio do naše kuće u mom odsustvu i ubio mi je: oca, majku, sina, dojilju i trudnu ženu", pažljivo je nabrajao Ulaf.
„Jedan iz njegove pratnje pokušao je da obesčasti Ulafovu kćerku Friju, što s obzirom na starost sigurno ne bi preživela, ali potomkinja Erika Krvavog ima opasan ujed", upade Azgrim, ne bez ponosa.
„Zverčica stvarno ima oštre zube za svoje godine", dodade Ulaf, „Torkel Ćelavi nikakvo zlo više neće učiniti, ali to nije čak ni deo računa."
„Sumnjao sam da će se nešto tako dogoditi. Sigrud je spavao sa tvojom ženom, Ifis. Ali, ipak, tolika ubistva prijatelja ne mogu da razumem", odgovori Harold.
„Znam, Ifis preda mnom nije imala tajni", nastavi Ulaf, što izazva pravu buru usklika čuđenja i zbunjenosti kod okupljenih prijatelja i rođaka. „Mislio sam da bi joj dobro došlo da se malo odmori od mene podučavajući mladića koga oboje dobro poznajemo, jer i ja švrljam naokolo."
Čuđenje prisutnih preraste u negodovanje. Onda Hafran progovori:
„To vam se dogodilo, jer ste tako neobično i slobodno živeli. Ne možeš pljunuti na zakone porodice, a da se neko zlo ne izrodi iz toga. Njih su smislili ljudi daleko pametniji od nas."
Iznerviran pljuvanjem mase na mrtvu Ifis, zatim Hafranovim stavom sudije koji procenjuje njegovu grešku, kao da sam nije na optuženoj strani, Ulaf dobi neopisivu želju da mu zbije sekiru u glavu sve do donje vilice. Ipak se savlada, jer mu je pomoć okupljenih bila potrebna bude li gonio Sigruda.
„Ne kažem da je tvoj brak bio postavljen na nepoštenim principima. Ista sloboda za oboje, zaista lepo zvuči. Ali ima raznih ljudi i veoma ih je teško upoznati. Ako deliš svoja blaga sa njima nije isklučeno da će ih poželeti samo za sebe. Na dobro će ti uzvratiti zlom. Eto, odgajio si zmiju u oku. I ja se osećam isto kao ti, jer da sam znao šta će učiniti porodici mog prijatelja Ozura, zadavio bi ga još u kolevci", nešto mekše će starac. Zatim istupi uz odgovarajući gest rukama, reče stvari koje niko nije očekivao od njega kao okorelog hrišćanina:
„On više nije moja krv! On više nije moja kost! Ako se vrati ovamo, dočekaće ga samo mačevi i sekire. Onaj koji tako uzvrati na širokogrudost, uopšte nije zasližio da igde živi. Moji ostali sinovi poći će sa tobom, da ga gone."
Uzvici odobravanja podigoše se sa svih strana. Ulaf odgovori:
„Ne mogu tražiti od tvojih sinova da gone sopstvenog brata. To bi bilo i suviše."
„Oni moraju sprati ljagu sa imena naše porodice", insistirao je Hafran. „Sem toga, nameravam da ti platim dobru krvninu za svakog ubijenog, bez obzira na ishod potere. Naše kuće su uvek bile prijateljske."
„Ne", reče Ulaf, „oni koji su putovali sa mnom i sa Onolfom mogu ti posvedočiti da je jednom, samo za Ifis plaćeno srebra koliko je teška. Kad bi samo to platio, tvom domaćinstvu teško da bi išta ostalo. Moj cilj nije da vas uništim nego da uhvatim nezahvalnog gada."
„Vrednost tvog gubitka ne može se platiti novcem, jer si izgubio svu bližu rodbinu. Ipak, mislim da bi trebalo da primiš neku nadoknadu, radi moje časti." zamoli starac.
Asgrim i Ulaf to prihvatiše, sa tim da se kasnije dogovore o svoti koja treba da bude položena. Moj otac dodade: „Napominjem, da zadržavam pravo da mu sam sudim, ako ga uhvatim."
„To je tvoje neotuđivo pravo", složi se stari gospodar. „Mislim da bi trebao da ga tražiš na istoku, jer sam čuo da se priključio pljačkaškoj družini Arnolda Ludog koji divlja i pali po zemlji Slovena. Do onde nema ni tri dana hoda. Jednog dana će se naživcirani Vandi sjuriti ovamo i svi ćemo nastradati, jer za njih svi nordijci isti. Bilo da su Danci, ili Murmani."
„Mislim da je ta družina već dovoljno dugo postojala. Krajnje je vreme da im neko stane na put. Sutra krećem da ih pronađem! Neka se javi ko želi da pođe sa mnom", završi otac ovu raspravu.
Graja se podiže, pa ipak, ne javi ih se previše. Mnogi su se sa pravom plašili da uđu u tuđu zemlju. Naročito iza zlotvora iste sorte. To očito nije bio recept za dug život, pa su se mnogi hrabri ratnici setili da imaju da pozavršavaju neke hitne i neodložne poslove, pružajući Ulafu samo moralnu podršku.
Toga dana sahranismo svoje mrtve. Saznala sam i pravi razlog napada zlotvora na našu kuću. Otac i stric razbiše zid iza velike zidane peći pa iz te rupe izvadiše dosta blaga, koje su moji roditelji doneli sa sobom kada su se doselili kod mog dede. Pošto su izabrali šta će od nakita i opreme sahraniti sa pokojnicima a ostatak zazidaše nazad i prekrečiše zid. Meni rekoše da nikom ne govorim o ovome, ali da dobro zapamtim gde je blago, jer ga oni za života neće koristiti. I stvarno, ti si prva osoba kojoj pričam o ovome, nisam to rekla ni jednom svom momku, pa čak ni mojoj Un. Njoj verujem, ali kao i većina seoskih devojaka, ona ima predug jezik.
Otac mi je ulio jednu stvar u glavu, ovde, na severu, razmetati se bogatstvom isto je kao krasti meče ispod usnule majke. Siguran način za samoubistvo. Ljudi koj su došli sa Sigrudom bili su privučeni pričama o basnoslovnom bogatstvu Ulafa Razvratnog, pričama koje moji roditelji čak ni svojim sasvim prosečnim životom nisu uspeli da zataškaju. Da su uspeli, verovatno bih danas živela u velikoj moćnoj porodici, a Harold bi dobro razmislio pre nego što bi pokušao da me pogubi... -
- A, zašto sada meni pričaš o tome? Jedva me poznaješ. Nije mi teško da vas sada pobijem, pa da se za neko vreme vratim u Ejaberg i pretražim zidove u tvojoj kući. - reče joj Kju napravivši vrlo ozbiljno lice.
- Ti... nas nisi ukrao sa lomače da bi nas pobio. Sem toga ti si vilenjak, a oni mogu suvo lišće u šumi pretvoriti u zlato. - bezbrižno mu odgovori Frija.
- Jedno si u pravu, ni na pamet mi ne pada da vas povredim. Ali ovo što se tiče zlata i lišća, pa ti baš veruješ u svakojake baljezgarije koje o nama izmišljaju. Nisam baš to očekivao od potomkinje Erika Krvavog. Tačno je da moj narod mnogo lakše dolazi do plemenitih metala nego tvoj, ali praviti metal i kristale (dragulje) od natrule celuloze... Pa, ona je dobra samo da se na njoj gaje jestive pečurke. - poučno će vilenjak, vrteći glavom u znak neprihvatanja tolike naivnosti.
- Znači vi ne možete, tek tako da stvorite zlato? Pa zašto onda se uvek u pričama razmećete njim i poklanjate ga ljudima? - sa nevericom će tamnokosa lepotica.
- To je sada druga priča. Isuviše zamršena da se sada iznosi. Shvatićeš je kad budeš živela u Šumi Trolova. Ono što sam hteo da ti kažem, jeste da te je otac dobro naučio. Ne veruj nikom. Ni čoveku, ni rotbunu, ni vilenjaku. Uvek ima zlih ušiju i praznoglavih brbljivaca uokolo. Sačuvaj tajnu i jednog dana je predaj svojoj deci kao što je to i tvoj otac učinio. Ja ti se kunem svetlošću Araksa, da nikad neću pomenuti ovo što sam sada čuo. - pokuša Kju da završi ovaj razgovor, pošto je nestrplivo čekao nastavak priče.
Frija nije imala blagog pojma šta su to rotbuni niti Araksi, ali je shvatila poruku. Na kraju krajeva, imaće dovoljno vremena da nauči pojmove vilinskog sveta. Stoga se vratila svojoj tragičnoj priči:
- E, gde smo ono stali? A, da, kod sahrane. Sećam kako je majka ležala na posmrtnom odru nakićena zlatom i prekrivena crvenom svilom do vrata. Izgledala je kao usnula i činilo se da smrt nije okrnjila njenu savršenu lepotu. Plavokosu Hudu otac i stric su isto tako pripremili, samo što je svila bila nebo plava, a nakit srebrn. Za malog Flosija otac je u svojim zazidanim kovčezima sa blagom pronašao bogato ukrašen kožni pancir, pravljen za nekog Irskog patuljastog plemića i mali rimski generalski mač, na čijoj su se zlatnoj kaniji presijavali dragulji. Ozura opremiše njegovom najboljom borbenom opremom. Njega sahraniše na porodičnom groblju zajedno sa Hildom, pored groba njegove prve žene, Vesne. Na bregu iznad groblja podigoše ogromnu kamenu humku. Otac je dobro platio crkvenim zidarima za nju. U osnovi to je bila kocka četiri metra duga i isto toliko visoka. Četvorostrani kameni „Krov" završavao se jednoj tačci. U nju položiše Ifis i Hudu sa malim Flosijem između njih. Otac otera sveštenika, koji se bunio što se mrtvaci otpemaju pred Boga u takvoj sjajnoj opremi i koji je hteo da čita hrišćanske molitve. Ipak, u godinama posle očeve smrti, verovatno zbog lepote i dominantnosti te ozidane humke, crkva na njen oštri vrh, postavi gvozdeni krst. I pored toga što je u mogili bilo dosta predmeta izuzetne vrednosti, niko se nije usudio da je raskopa i pokrade. U prvo vreme čuvao ju je verovatno strah od Ulafovog besa, a kasnije neki mistični strah koji su meštani sami kod sebe razvili.
Noć posle sahrane, bila je najtužnija i najnesrećnija u mom životu. Ako izuzmemo čekanje da nas izvedu na lomaču, preksinoć. Ležala sam u glavnoj prostoriji pored strica tiho jecajući, dok je otac sedeo za stolom sa glavom među rukama.